Progon WikiLeaksa i budućnost novinarstva

Nedavna najava ministarstva pravde SAD da će razmotriti mogućnost da podigne optužnicu i krivično goni WikiLeaks i možda uhapsi njegovog osnivača Juliana Assangea nečuven je i veoma opasan potez koji preti da ugrozi slobodu medija i prava novinara. Verovatan povod za podizanje optužnice su objavljivanje poruka Stejt departmenta 2010. godine i nedavno otkrivanje hakerskih alatki koje koristi CIA.

Šta god da mislimo o WikiLeaksu – a naročito ako ne mislimo ništa dobro – važno je da razumemo koliko je ova optužnica opasna po budućnost novinarstva u SAD. Mediji neprestano objavljuju poverljive podatke. Optužnica protiv WikiLeaksa znači da bi slična sudbina uskoro mogla zadesiti mnoge novinare. Čak i najoštriji kritičari WikiLeaksa treba da osude ovaj postupak kao ozbiljnu pretnju pravima koje štiti Prvi amandman.

Mnogi to možda ne primećuju, ali poverljive informacije završavaju na naslovnim stranama Njujork tajmsa, Vašington posta i Vol strit džurnala praktično svake sedmice. Kao što je pre više od 40 godina primetio novinar Njujork tajmsa Max Frankel povodom objavljivanja Pentagonskih dokumenata, bez prava na publikovanje tajnih informacija „izveštavanje o diplomatskim, vojnim i političkim temama u skladu sa standardima na koje je naša javnost navikla ne bi bilo moguće – bilo da su u pitanju dešavanja u svetu ili u Vašingtonu – pa bi se funkcionalni sistem komunikacije između vlade i građana obrušio i nestao“.

Nema boljeg primera za to od aktuelnih medijskih izveštaja o Trumpovoj administraciji: oni podrazumevaju objavljivanje informacija koje bi administracija radije zadržala za sebe. Bilo da je tema ostavka kontroverznog savetnika za nacionalnu bezbednost Michaela Flynna, plan Trumpove administracije da pokrene nove vojne ofanzive širom sveta ili davanje dozvole za torturu zatvorenika – američki građani bi bili neuporedivo manje obavešteni da te informacije nisu objavljene.

Nije teško pogoditi kako će kritičari WikiLeaksa odgovoriti na ove argumente. Očigledno je da deo američke javnosti ovu organizaciju vidi kao neprijatelja zbog objavljivanja prepiske Hillary Clinton pred izbore i da želi da ova organizacija i njen osnivač budu primereno kažnjeni. Neki će reći, „Julian Assange nije novinar“ ili „on nije američki državljanin“ i tako pokušati da ga odvoje i udalje od drugih medijskih kuća.

To je neverovatno kratkovido. Kakve god primedbe da imate na uredničke procene ljudi iz WikiLeaksa, ne može se poreći da oni objavljuju važne informacije koje zavređuju da se nađu u medijima. Da, oni su uspeli da na sebe navuku bes dve uzastopne američke administracije, baš zato što se dosta materijala koji objavljuju smatra „poverljivim“. Ali to rade svi mediji, ako imalo vrede.

Možda mislite da su premise WikiLeaksa pogrešne, da organizacija nastupa neodmereno ili da otvoreno zastupa određene političke opcije češće nego što to čine tradicionalne novinske kuće. Ali to ne znači da treba dozvoliti da se osvetničkom i neprihvatljivom optužnicom dovede u pitanje sloboda medija kao takvih. (Uzgred, prava iz Prvog amandmana nisu ograničena samo na američke državljane, već su univerzalna i važe za svakoga ko se nađe u pravnoj nadležnosti SAD – bio državljanin ili ne – suprotno onome što misli direktor CIA.) I da li neko zaista veruje da će se Trumpova administracija – poznata po neprikrivenoj mržnji prema medijima – zaista zaustaviti na WikiLeaksu?

Peter King, republikanac koji podržava Trumpa, gostovao je na CNN-u i izjavio da je zadovoljan zbog toga što je ministarstvo pravde najzad „pronašlo način da kazni“ WikiLeaks. To je isti onaj Peter King koji je u poslednjih 10 godina u više navrata pozivao na krivično gonjenje novinara. U mandatu administracije Georgea Busha izjavio je da novinare Njujork tajmsa treba pohapsiti na osnovu zakona o špijunaži. Zatim je u Obaminom mandatu tražio isto za novinara Gardijana Glenna Greenwalda zbog izveštavanja o Snowdenovim dokumentima. To su novinari koji će uskoro doći na red, ako ministarstvo pravde uspe u svojoj nameri.

Pre samo nekoliko sedmica, Trump je nazvao Njujork tajms i druge vodeće novinske kuće „neprijateljima američkog naroda“. On neprestano napada medije zbog kritičkog izveštavanja o njegovim „lažnim vestima“, a u kampanji je više puta pretio da će tužiti novinare ili medijske kuće, pa je čak otvoreno predlagao da se zakoni izmene tako da se olakša sudsko gonjenje medija i novinara. Nemojte misliti da će ova administracija propustiti priliku da presedan uspostavljen ovom optužnicom iskoristi protiv bilo kog medija koji objavi sadržaj koji joj se ne dopada.

Ako Trumpovo ministarstvo pravde ostvari svoju pretnju sledeći put će se na meti naći izdavač do koga vam je stalo, novine koje se Trumpu ne sviđaju – možda baš one koje čitate svakog jutra. Zato ustanimo u odbranu prava WikiLeaksa – jer bi Njujork tajms, Vašington post ili Gardijan mogli biti sledeći.

 

Trevor Timm, The Guardian, 21.04.2017.

Peščanik

Volim i ja vas

00

CETA, Sporazum o slobodnoj trgovini između EU i Kanade nije potpisan jer se tome usprotivila Valonija, jedna od tri belgijske pokrajine. Niko ne zna šta je CETA, ali smo zato svi saznali za Valoniju. Stručnjaci kažu da je ovo odličan sporazum, ali ljudi više ne veruju stručnjacima. U međuvremenu je Belgija odlučila da će ipak glasati za CETA. Privremena pobuna Valonije je ipak bila veliki udarac, ne samo za Evropu već i za zapadni način vođenja politike – gde se lobisti i političari dogovaraju iza zatvorenih vrata. Kada će shvatiti da takva politika nema budućnost?

Valonija je mala, a Evropa velika. Mala zajednica koja naseljava par šumovitih brežuljaka ne bi trebalo da ima moć da ometa poslove čitavog kontinenta. Tako govore ljudi koji još uvek nisu shvatili da je Evropsku uniju zahvatio ubrzani proces političke delegitimizacije. Trump, Alterantiva za Nemačku, brexit i Valonija: u toku je erozija, razgradnja zapadne demokratije. Pustite Valoniju – u krizi je čitav sistem zapadne politike.

Mnogi se prave da se ništa ne događa, ali i to je znak posrnulog sistema. Liderka Zelenih Katrin Göring-Eckardt nam je u susretu sa liderkom Die Linkea Sahrom Wagenknecht pružila primer ovakvog razmišljanja kada je rekla: „Wagenknecht kritikuje mejnstrim medije jer građani gube poverenje u njih. Ona insistira na neuspesima države i sistema. Ona ne kritikuje, već sumnja u nemačku demokratiju.“

Bankarska kriza, evrokriza, izbeglička kriza – svi uviđamo da smo u poslednjih nekoliko godina doživeli višestruke neuspehe države i sistema. Zašto o tome ne bi smelo da se govori i zašto stvari ne smeju da se nazovu svojim pravim imenom? Zašto je pojam demokratije nedodiriv? Tako je nekada bilo i u socijalizmu, kada je ta reč davno pre sloma sistema bila obesmišljena do praznih slova bez sadržaja. Demokratiji preti slična sudbina prazne floskule.

000

Ko želi da zaštiti demokratiju treba da se suprotstavi sporazumima o slobodnoj trgovini koji uspostavljaju sudove posebne nadležnosti za kompanije i investitore. CETA predviđa takve stvari. I slobodna trgovina su takođe samo reči. One bude prijatne asocijacije na otvoreno more i duga putovanja sa hrabrim kapetanima. Ali u stvarnosti je slobodna trgovina odavno postala sinonim za tajne dogovore kompanija i političara. Ne treba biti stručnjak za slobodnu trgovinu da bi se razumelo da ona ukida takozvane „necarinske prepreke“, kao što su socijalni, ekološki i pravni standardi na kojima počivaju naša društva. Ti standardi štite interese građana. Ako budu bili žrtvovani zbog slobodne trgovine, sloboda će pripasti kompanijama, a ne ljudima.

Predsednik Evropskog parlamenta Martin Schulz, Evropljanin i demokrata, vajkao se posle valonskog odbijanja: „Dvadeset sedam zemalja je pristalo, a sve koči neka pokrajina koja iz unutrašnje-političkih razloga odbija sporazum. Rešenje je zajedništvo, a ne partikularni interesi“. Schulz je u pravu, ali zapadna politika je u velikoj krizi ako smo stigli dotle da se ideja Evrope koristi za sitna ucenjivanja umesto za rešavanje ozbiljnih problema.

Već u vrtićima učimo našu decu da je super kada zemlje sarađuju – zbog poreza, terorizma, klimatskih promena. Tu počinje začarani krug: što ljudi više gube poverenje u demokratiju u unutrašnjim pitanjima, to će teže odustajati od nje u spoljnoj politici. Šteta je što u Nemačkoj više nikoga ne zanima istorija Istočne Nemačke, iz koje bismo mogli mnogo toga da naučimo o gubitku nade, obesmišljavanju pojmova, lažima, samozavaravanju i odumiranju ideja. I ideja demokratije može odumreti. Kada je propala Istočna Nemačka, šef Štazija Erich Mielke je doviknuo: „Volim i ja vas“. Šta će reći poslednji demokrata?

Peščanik 29. 10. 2016.
Spiegel, 27.10.2016.