Tag Archives: Džozef Šumpeter

Zašto se ljudi opiru novim tehnologijama?

Istorija može da pruži odgovor.

01

Osnivač Majkrosofta Bil Gejts ne razume zašto ljudi nisu zabrinuti zbog veštačke inteligencije (AI), i slaže se sa Ilonom Maskom (Elon Musk) da bi AI mogla biti jedna od naših najvećih egzistencijalnih pretnji po ljudsku vrstu. Šef Majkrosoftovog odeljenja za razvoj i istraživanje, Eric Horvitz ne slaže se sa Gejtsovim stavom. Zabrinutost zbog socijalnih i ekonomskih uticaja koje bi veštačka inteligencija imala po ljudsko društvo jedna je od brojnih kontroverzi koje prate nove tehnologije. A tako je bilo – oduvek.

Postoje mnogi razlozi za ovo protivljenje novim tehnologijama. U knjizi “Inovacije i njihovi neprijatelji: Zašto se ljudi opiru novim tehnologijama” (Innovation and Its Enemies: Why People Resist New Technologies), tvrdi se da naš osećaj za ljudsko i poimanje onoga šta nama ljudima znači biti “čovek” leži u korenu skepticizma prema tehnološkim inovacijama.

Knjiga je objavljena 6. jula u Montrealu, na 16. Međunarodnoj konferenciji Šumpeterovog društva. Šumpeter je za života gajio veliku pažnju za inovatore, inovativnost, patente i preduzetnike – rekavši jednom prilikom da ih njihov rad izlaže “društvenom ostrakizmu tj. odstranjenosti i izgnanstvu, fizički ih onemogućavajući, ili direktnim napadom” – onda ova konferencija nije mogla biti pogodnije mesto za objavljivanje ovakvog štiva. Džozef Šumpeter je ovaj komentar napisao pre više od jednog veka, 1912. godine. Što će reći da imamo dugu istoriju otpora tehnološkim dostignućima. Stoga se treba okrenuti istoriji i prohujalim događajima kako bismo shvatili  zašto “genijalci” i izvanredni inovatori najčešće žive u izgnanstvu, kako unutrašnjem tako i spoljnom.

02

Gledajući u prošlost za odgovorima

Knjiga se oslanja na 600 godina tehnoloških kontroverzi, od napada na kafu u srednjovekovnom Bliskom istoku i Evropi do današnjih debata o potencijalnom fatalnom uticaju veštačke inteligencije, dronova, 3-D štampača i “petljanja” s genima.

U knjizi se zastupa teza da društvo teži da odbaci nove tehnologije onda kada one postanu zamena za našu “ljudskost” a ne sredstvo da tu ljudskost povećaju. Naša želja za humanizovanjem tehnologija zapretena je u humour: “Ukoliko jednog dana računari postanu previše moćni, možemo ih organizovati u komisiju – to će ih dokusuriti.”

Željno ih prihvatamo onda kada podržavaju naše iskonske želje za inkluzijom, svrhom, izazovom, značenjem i usklađivanjem sa prirodom. Mi to radimo čak i kada su računari preglomazni, skupi, kada nam trace vreme ili kada se stalno kvare.

Evo ilustrativnog primera. U ranim danima uvođenja traktora u Sjedinjenim Američkim Državama, teško da je ova mašina bila uzor efikasnosti jedne farme. Traktori su nudili “premalo prednosti” u odnosu na dobre, stare konje. Neki protivnici poljo-mehanizacije tvrdili su da bi njihova vrednost bila tek neznatno poboljšana kada bi traktori – poput konja mogli da se razmnožavaju.

Čemu nas o novim tehnologijama mogu podučiti drevni mobilni telefoni “cigle”

S obzirom da se tehnologije nezadrživo šire uzduž i popreko svih zemalja i kontinenata, takođe se menjaju  i društvene implikacije. Kada je, recimo, Motorola u Sjedinjenim Američkim Državama predstavila prvi celularni telefon 1983., ova inovacija bila je odbačena kao “igračka za bogate”. Mobilni su tada koštali $4,000 (današnji ekvivalent od $10.000), bili su teški dva kilograma, dugački preko 30 santimetara, bateriji je bilo potrebno 10 sati da bi se napunila, a njim se moglo pričati jedva oko 30 minuta.

Ovi pokazatelji bi ih pre kvalifikovali kao sredstvo za ažuriranje nečijeg statusa na Fejsbuku. Bili su meta sprdnje i podrugljivih komentara, a u vicevima im je prišiveno ime koje je prvoj generaciji celularaca ostalo do danas: “cigle” (brick phones) – upravo zbog svog oblika i težine.

Prvi model je nazvan DynaTAC, što je skraćenica za Dinamičko-adaptivno pokrivanje čitavog područja (Dynamic Adaptive Total Area Coverage). Uprkos ovom agresivnom i probitačnom imenu, rani modeli uradili su malo toga kako bi uvećali našu “ljudskost”, pogotovo za mlade ljude. Stopa usvajanja mobilne telefonije se u Sjedinjenim Američkim Državama kretala brzinom glečera, stavljajući SAD daleko ispod Evrope, Azije i Afrike.

Kada su mobilni telefoni počeli da osvajaju Afriku, njih su ponovo otkrili inženjeri, šireći njihov uticaj i koristeći nove poslovne modele koje su kreirali preduzetnici iz Kenije. Oni su prvi uveli mobilni prenos novca – pod nazivom “transfer” a ne “bankarstvo”, jer banke ne bi dozvolile telekomunikacionim kompanijama da drže i barataju novcem.

Mobilni telefoni danas više nisu samo sredstvo za komunikaciju. Oni su samo nominalno “telefoni”, a pored telefonske komunikacije služe i kao banke, škole, ambulante, i sredstvo za širenje transparentnosti i demokratije. Oni danas, zapravo, povećavaju našu ljudskost na način koji se nije mogao predvideti početkom 1980-ih. Oni su, takođe, služili kao uzor za poboljšanja u drugim poslovnim i industrijskim sektorima, kao što je, recimo, vanmrežno napajanje električnom energijom.

A danas imamo više od pukih “mobilnim telefona”. To su danas, u stvari mobilni “uređaji” sa desetinama korisnih (ali i zabavnih) funkcija  sve su – samo ne telefoni. Živimo u uzbudljivim vremenima u kojima tehnološka raznolikost i kreativnost nude neograničene mogućnosti za proširenje ljudskog potencijala za sve, a ne samo za određene ekskluzivne i elitne slojeve društva.

Onda kada nam tehnologije zauzvrat pruže mnogo dobroga

Inovacije i njeni neprijatelji pokazuju da se otpor prema novim tehnologijama povećava onda kada je javnost shvata da će koristi od novih tehnologija imati tek samo mali deo društva, dok rizika od njenog korišćenja biti isuviše. I to je razlog zašto se tehnologije koje promovišu velike korporacije često suočavaju s oštrim protivljenjem javnosti.

Slično tome, nove tehnologije suočavaju se s velikim otporom onda kada ih javnost doživi kao rizične, jer je percepcija javnog mnjenja na inovacije uglavnom na kratak rok, dok se prave koristi mogu osetiti i odraziti samo ukoliko inovacije budu inkorporirane u naša društva jedino na duge staze. Stoga, govoriti skeptičnoj javnosti da će od neke nove tehnologije koristi imati tek buduće generacije ne znači da nas to može zaštititi od gneva sadašnjih.

05

Koji je put napred?

Odgovor možda leži u previse zloupotrebljavanoj frazi “socijalnog preduzetništva”. Za mnoge, ovaj termin je eufemizam za dobrotvorne aktivnosti ili nevladine organizacije. Ali, ono što je zaista potrebno jeste da se “društveno” ponovo pretoči u “preduzetništvo”.

To znači da treba istraživati nove načine na koje se današnja preduzeća mogu videti kao ona koja doprinose opštem dobru. Činjenica da preduzeća koriste nove tehnologije kako bi poboljšale svoju konkurentnost otežava javnosti da razdvoji tehnologiju od njene upotrebe – bilo da upotreba inovativnih rešenja u datom trenutku (i na kratak rok!) ide nabolje ili, pak, na gore.

Sudbina novih tehnologija nastaviće da se određuje ravnotežom moći u društvu. Tokom gotovo 400 godina, otomanski vladari protivili su se štampanju Kurana. Na taj način se podrivala uloga verskih lidera kao izvora kulturnih kodova. Ali, kada je pisana reč počela da pojačava moć vladara, nastao je postepen sukob, sučeljavanje u odnosu na prethodne fatve (usmeni saveti koje daju isključivo eksperti za islamsko pravo) o zabrani štampanja Kurana. Kraće rečeno, afinitete koje su svetovni vladari u islamskom svetu gajili za pisanu reč preuzeli su kasnije i verski službenici i sam Islam.

Inovacija i njeni neprijatelji pružaju nam mnoge druge primere gde je prihvatanje novih tehnologija zavisilo od toga da li su ove pojačavale – a ne podrivale – dotad uvrežene prakse i navike. Dilema s kojom se suočava savremeno društvo glasi: da li ojačati postojeće ustaljene prakse, ili podrivati društvo inovativnim rešenjima?

Nove tehnologije su od suštinskog značaja za podsticanje ekonomskog rasta, one zadovoljavaju ljudske potrebe i štite životnu sredinu. Nove, čiste energetske tehnologije kao što su solarne fotonaponske ćelije i turbine su, na primer,  od ključnog značaja u smanjenju emisije ugljen-dioksida i rešavanju izazova klimatskih promena.

Njihovo usvajanje, međutim, često biva sprečeno ili usporeno zbog interesa aktuelne industrije i lobija. Dilema je, zapravo, pre svega u tome što se mnogim slučajevima držanjem za staro može, u stvari, biti u sukobu sa našom humanošću, naročito u pogledu naše težnje za usklađivanjem s prirodom. Kao što je američki kompozitor Džon Kejdž (John Cage) prikladno rekao: “Ne mogu da razumem zašto se ljudi toliko plaše novih ideja. Ja se plašim starih. “

Rachel Hallett 12 Jul 2016 We-Forum

Šumpeterov hotel

U jednom od svojih malobrojnih razmatranja problema nejednakosti, Džozef Šumpeter (Joseph Schumpeter) je upotrebio metaforu da opiše razliku između nejednakosti koju opažamo u datom trenutku i društvene (ili međugeneracijske) pokretljivosti. Zamislimo, piše Schumpeter, da postoji hotel sa više spratova, gde na višim spratovima boravi manji broj ljudi u većim i lepšim sobama. U bilo kom datom trenutku, u malim i tesnim sobama u prizemlju živi mnoštvo ljudi, dok samo mali broj njih boravi na vrhu u velikim i udobnim sobama sa lepim pogledom. Ali šta ako je gostima dozvoljeno da se slobodno kreću i menjaju sobe svake noći? To je ono što društvena pokretljivost čini, kaže Schumpeter: u svakom datom trenutku postoje bogati i siromašni, ali ako se vremenska osa produži, videćemo da su današnji bogataši jučerašnji siromasi i obratno. Gosti iz soba u prizemlju (ili bar njihova deca) mogu stići do vrha, a oni sa vrha pasti na dno.

Od 20. (ili 19) veka Schumpeterova metafora je korišćena u SAD, u doba kada je dohodovna nejednakost u Americi premašivala onu u Evropi. Takođe se verovalo da je društvo u SAD mnogo fluidnije, manje sputano klasnim sistemom i da garantuje veću društvenu pokretljivost (pri čemu je zgodno zanemaren ogroman rasni jaz u SAD). Drugim rečima, izražena nejednakost je cena koju Amerika plaća za visoki nivo društvene pokretljivosti.

To je bila prijatna slika, u saglasnosti sa idejom o američkom snu. Ali da li je bila tačna? To zapravo nikada nismo mogli da saznamo, ako se zanemare anegdote iz života imigranata, jer donedavno nismo imali nijedno konzistentno empirijsko istraživanje međugeneracijske pokretljivosti. Ali pre nego što pređem na te nalaze, želeo bih da razmotrim, na veoma rudimentarnom nivou, odnos između nejednakosti i društvene pokretljivosti.

Zamislimo tabelu na kojoj su društva klasifikovana prema društvenoj pokretljivosti i nejednakosti. Na osnovu pomenutog primera, SAD bi spadale u kvadrant „visoke nejednakosti i visoke pokretljivosti“. Lako je zamisliti društva „visoke nejednakosti i niske pokretljivosti“: feudalna društva su ekstreman primer, ali tu bi spadala i sva društva sa velikim razlikama u dohotku i duboko ukorenjenim elitama. Zato u donji desni kvadrant možemo upisati Južnu Ameriku ili Pakistan. Takođe je lako zamisliti zemlje koje bi spadale u kategoriju „niske nejednakosti i visoke pokretljivosti“: to bi verovatno bile skandinavske zemlje sa razvijenim sistemom javnog školstva koji omogućuje znatnu međugeneracijsku pokretljivost, dok redistribucija dohotka garantuje nisku nejednakost.

Teže je pronaći primere društava sa „niskom nejednakošću i niskom pokretljivošću“. Čini se da bi u društvu u kojem je nejednakost niska, sinove i kćeri onih koji imaju neznatno niži dohodak (od druge grupe) bilo teško trajno zadržati u nižoj dohodovnoj kategoriji u odnosu na sinove i ćerke pripadnika druge grupe. Mogli bismo se zapitati šta pokretljivost uopšte znači u takvim slučajevima: ako se prihodi pojedinaca i klasa razlikuju u neznatnoj meri i ako su vaša deca bogatija od moje samo za tu neznatnu razliku, čini mi se da odsustvo društvene pokretljivosti nije veliki problem. Možda bi se u tu kategoriju mogla smestiti neka esnafska društva u kojima nije moguće slobodno birati profesiju, a razlike u prihodima između različitih zanimanja su male. Komunistička društva imaju neke odlike koje ih čine (slabim) kandidatom za gornji desni kvadrant.

BrankoMilanovic (2)

Pošto smo organizovali misli o ovoj temi, razmotrimo empirijske nalaze. Najpoznatiji izvor podataka su nedavna istraživanja Milesa Coraka, koji je svoj rad utemeljio na prethodnim istraživanjima Gary Solona, Blundena, Gregga i Macmillana, Björklunda i Jänttija i ostalih. Ovi istraživači su ustanovili da postoji jaka korelacija između tekuće i međugeneracijske nejednakosti, ili drugim rečima, između nejednakosti i niske društvene pokretljivosti: što je nejednakost u društvu veća, manja je verovatnoća da će se sledeća generacija pomeriti za stepenicu više (ili obratno, manja je verovatnoća da će bogati pasti niže). Tako, u okvirima našeg pojednostavljenog dijagrama, Corak dolazi do zaključka da su društva poravnata po dijagonali: netipičnih vrednosti nema, bilo da je u pitanju društvo američkog sna ili esnafski ustrojeno.

Ovaj nalaz, koji je Alan Krueger opisao kao “krivu Velikog Getsbija”, implicira da nema američke izuzetnosti. Utešna predstava o visokoj nejednakosti koja ne ugrožava međugeneracijsku pokretljivost pokazala se kao netačna. Amerika se ne ponaša ništa drugačije od ostalih društava sa visokom nejednakošću. Velike razlike u današnjem dohotku utvrđuju dohodovne razlike za buduće generacije i otežavaju ostvarivanje društvene pokretljivosti. To je tema rada koji sam nedavno objavio zajedno sa Roy van der Weideom. Koristili smo mikro-podatke za SAD za period od 1960. do 2010. i pokazali da su siromašni ljudi u američkim državama sa većom početnom nejednakošću ostvarivali niže stope rasta dohotka u budućnosti.

Taj važan nalaz da su postojeća društva (za razliku od društava iz mašte) uredno poređana po dijagonali naše tabele ima dve važne implikacije. Prvo, američka izuzetnost u smislu distribucije dohotka nije utemeljena u stvarnosti, i drugo, postojeće i lako dostupne podatke o tekućoj nejednakosti možemo s velikom pouzdanošću koristiti za predviđanje stepena društvene pokretljivosti. To znači da ne možemo tvrditi da su društva sa visokim stepenom dohodovne nejednakosti istovremeno društva sa visokim stepenom jednakosti mogućnosti. Štaviše, uočena visoka dohodovna nejednakost danas implicira niži stepen jednakosti mogućnosti.

Ovaj tekst je prvi put objavljen na Brankovom globalinequality blogu.

Social Europe, 13.04.2016.

Peščanik.net, 21.04.2016.