Tag Archives: preduzeća

Srpske preduzetnice 5. u Evropi po jačini uticaja na domaću privredu

Prema  uticaja žena u Evropi, koji je razvila kompanija “Bisnode”, sa indeksom od 101,1, preduzetnice iz Srbije našle su se po indeksu uticaja na domaću privredu na petom mestu iza Švedske, Mađarske, Austrije i Poljske, od deset zemalja koje su obuhvaćene analizom. Iza preduzetnica Srbije, s nižim indeksom uticaja, našle su se vlasnice kompanija u Norveškoj, Belgiji, Češkoj, Hrvatskoj i Sloveniji. 

Slovenija, naime, ima najniži BIWI indeks, prema rezultatima istraživanja, koje je, kako se navodi u analizi kompanije “Bisnode” dostavljenoj “Tanjugu”, lični doprinos ove kompanije proslavi Dana žena.

00

Što se tiče učešća žena u ukupnoj ekonomiji, Srbija zauzima sedmo mesto, odmah iza Mađarske, Poljske, Belgije, Austrije, Češke i Hrvatske.

Prema rang listi, mađarske preduzetnice imaju najveći udeo u odnosu na žene u drugim zemljama u pogledu broja firmi, broja zaposlenih i po prihodima. 

Žene vlasnice kompanija u Švedskoj imaju najveći udeo u ostvarenoj neto dobiti, dok Slovenija ima najmanji udeo kompanija koje kontrolišu žene-preduzetnice.

Analiza “Bisnode”-a je takođe pokazala da firme u vlasništvu žena u Švedskoj i Norveškoj u proseku zapošljavaju više nego kompanije u vlasništvu muškaraca. U obema zemljama, zaposlenost u firmama u vlasništvu žena je za 21% iznad proseka u domaćoj privredi.

11Kada je reč o neto profitu, vlasnice kompanija u Švedskoj i Sloveniji u proseku ostvaruju za 55% , odnosno za 9,0%, respektivno, veću neto dobit od prosečne u domicilnim ekonomijama, prema rezultatima istraživanja “Bisnode”-a.

Hrvatske preduzetnice imaju najlošiji procenat u ovoj kategoriji, budući da je profitabilnost firmi u vlasništvu žena u Hrvatskoj niža od proseka privrede za dve trećine.

BIWI indeks Evropa je jedinstven indeks koji upoređuje deset zemalja prema uticaju žena na njihove ekonomije. Uticaj žena meri se u četiri parametra: udeo u broju preduzeća, udeo u broju zaposlenih, udeo u prihodima te udeo u neto dobiti.

Udeo broja preduzeća u vlasništvu žena u odnosu na ukupan broj preduzeća predstavlja bazu za izračunavanje BIWI indeksa. 

Zemlje kod kojih je BIWI indeks iznad 100 imaju veći uticaj žena na sopstvenu ekonomiju u odnosu na ukupni prosek svih deset zemalja, dok zemlje sa indeksom manjim od 100 imaju manji uticaj žena na vlastitu ekonomiju.

Analizom kompanije “Bisnode”, koja pruža poslovne i bonitetne informacije, obuhvaćeno je i poređenje broja zaposlenih, prihoda i profita kompanija koje vode žene u odnosu na one koje vode muškarci.

08

Žene vode svaku četvrtu uspešnu firmu u Srbiji. 

Pripadnice lepšeg pola sve više preuzimaju primat u biznisu govori i podatak da svako četvrto preduzeće vodi žena. Preduzetnica najviše ima u agencijskim i uslužnim delatnostima,

Analize ukazuju na to da ih sve više kreće u preduzetničku inicijativu jer su bile primorane da usled teške situacije u društvu ovakvim angažmanom materijalno pomognu egzistenciju svoje porodice ne oslanjajući se isključivo na novac koji u kuću donosi muškarac.

S druge strane, u procesu privatizacije, propadanjem velikih privrednih sistema, ogroman broj žena sa velikim radnim iskustvom ostao je bez posla, pa su u nedostatku radnog mesta one bile prinuđene da same osnivaju firme.

U Studiju “Maruška” u Preljini kod Čačka ručno se oslikavaju unikatne svilene marame, ešarpe, šalovi i kravate. U posao je uključena čitava porodica uz nekoliko stalnih spoljnih saradnika. Posluje se sa najpoznatijim svetskim modnim brendovima.

– Ne želim da razmišljam o krizi, niti o tome da posla nema, već kako do njega doći. Ako stalno mislimo o teškoj situaciji, ništa nećemo uraditi – kaže vlasnica studija Maruška Topalović.

04

Na pitanje da li je teško biti žena preduzetnik, kaže da nije.

– Svaka žena treba da zna šta hoće i onda nema nikakvih problema. Moj savet ženama koje bi želele da se okušaju u biznisu je da u privatne vode uđu bez straha i sa što originalnijom idejom – poručuje ona.

U poslednje vreme, primetno je gašenje sve većeg broja firmi koje vode žene, jer male firme i radnje sve teže opstaju na tržištu.

– Nisam mogla da dođem do kredita za širenje posla, pošto se nijedna nekretnina ne vodi na moje ime. Malo, pomalo, dugovi su se gomilali, pa sam bila prinuđena da ugasim firmu – priča Mirjana Popović, doskorašnja vlasnica radnje.

Najčešći izazov žena u biznisu su, po njihovim rečima, manjak upravljačkog iskustva, nedostatak novca i nedovoljno razvijeni poslovni kontakti u odnosu na muškarce.
Tu su i nezaobilazne predrasude, sa kojima se susrela i Marija Stevanović, direktorka Termoelektrane “Morava”, prva žena na rukovodećoj poziciji u sistemu EPS.

– U prvom trenutku je bilo neobično, susretala sam se sa predrasudama i podozrivim pogledima kolega. Ali najbolja motivacija je sopstveni primer. Rezultatima sam pokazala da treba da prihvate činjenicu da sam rukovodilac – ističe Stevanovićeva.

04

Preduzeća sigurnija

Prema podacima Regionalne privredne komore Kraljevo – jedinica Čačak, žena preduzetnica najviše ima u agencijskim i uslužnim delatnostima u oblastima marketinga, konsaltinga, računovodstva, knjigovodstva, obrazovanja, kulture, kao i delatnostima prehrane i tekstilne industrije.

Rukovodilac ovog ogranka Gorana Tanasković naglašava da su žene u mnogim segmentima u velikoj prednosti nad muškarcima.

– One su manje sklone riziku, u posao ulaze sa manje kapitala. Razmišljajući o deci i porodici misle dugoročno. Zato su preduzeća koje vode žene sigurnije – ističe Tanaskovićeva.

ekapija.com

Digitalna Amerika: bogati i ultrabogati

Razvoj digitalnih mogućnosti, usvajanja i upotrebe digitalizacije  razvijaju se takvim tempom, kao da lete na raketni pogon. Iako većina korisnika jedva uspeva da održi korak sa nemilosrdnim stopom inovacija, sektori, preduzeća i pojedinci na braniku digitalizacije i dalje pomeraju granice korišćenja tehnologija – i prisvajaju nesrazmerno velike dobiti kao rezultat.

Izraženi jaz između onih koji “imaju” digitalne tehnologije i onih “koji ih imaju u izobilju” je glavni faktor oblikovanja konkurencije na svim nivoima privrede. Kompanije predvodnici dobijaju bitku za udeo na tržištu i rast profita; neki su preoblikovali čitave industrije u svoju korist. Radnici sa najsofisticiranijim digitalnim veštinama su toliko traženi da sami određuju visinu svojih plata daleko iznad nacionalnog proseka. U međuvremenu, raste trošak oportunitetnih troškova za organizacije i pojedince koji zaostaju.

Novi izveštaj Mekinsi globalnog instituta (McKinsey Global Institute, MGI) izveštaj, Digitalna Amerika: Priča o bogatima i ultrabogatima (video), predstavlja prvi veliki pokušaj da se izmeri tok digitalizacije američke privrede na nivou sektora. Naš izveštaj uvodi novi MGI indeks digitalizacije u industriji (MGI, Industry Digitization Index) koji kombinuje desetine indikatora da bi pružio sveobuhvatnu sliku o tome gde i kako kompanije grade digitalna sredstva, šire upotrebu digitalizacije, i stvaraju digitalizovaniju radnu snagu. Pored informacionog i komunikaciono–tehnološkog sektora, medija, finansijskih usluga, i profesionalnih usluga koje prednjače, drugi sektori imaju značajne potencijale da uskoče u taj voz.

U izveštaju se takođe kvantifikuje značajan jaz između najviše digitalizovanih sektora i ostatka privrede tokom vremena i konstatuje da, uprkos masovnoj žurbi usvajanja, većina sektora jedva da je zatvorila taj jaz u protekloj deceniji. Spori sektori su manje od 15 odsto digitalizovani u odnosu na vodeće sektore. U stvari, pošto su manje digitalizovani sektori neki od najvećih u pogledu doprinosa BDP-u i zaposlenosti, nalazimo da američka ekonomija u celini dostiže samo 18 odsto svog digitalnog potencijala (definisanog kao gornja granica upotrebe od strane vodećih sektora, korišćenjem različitih metrika).Ovaj jaz naglašava ne samo izazov stalnog prilagođavanja, već i mogućnosti napretka koje su tek pred nama. U stvari, neki od sektora koji trenutno zaostaju mogu biti spremni za brz rast produktivnosti. Kompanije u proizvodnji, energetici i drugim teškim industrijama ulažu u digitalizaciju svojih ogromnih fizičkih resursa, približavajući nas eri povezanih automobila, pametnih zgrada i inteligentnih naftnih polja. Gledajući samo tri velike oblasti potencijala – onlajn talentovane platforme, analitiku velikih baza podataka i Internet stvari (Internet of things) procenjujemo da bi digitalizacija mogla dodati do $ 2.2 triliona godišnjem BDP do 2025. godine, ali su mogućnosti za rast mnogo šire. Širenje granica digitalizacije ne pokazuje znake usporavanja, pa smo jedva zagrebali površinu na mnogim tržištima koja bi mogla da se transformišu.

Iako digitalizacija stvara prilike za rast, verovatno je da će ona osloboditi ekonomsku dislokaciju. Kako digitalne tehnologije automatizuju mnoge od zadataka koje su ljudi plaćeni da rade, svakodnevna priroda posla će se promeniti u većini zanimanja. Kompanije će redefinisati mnoge uloge i poslovne procese, koji će uticati na radnike svih nivoa. Istorijske stope istiskivanja poslova (usled novih tehnologija) mogle bi se naglo ubrzati tokom naredne decenije. Sjedinjene Države će morati da prilagode svoje institucije i sisteme obuke da pomognu radnicima da steknu relevantne veštine i prođu kroz ovaj period tranzicije i mlevenja.

Digitalizacija menja dinamiku u mnogim industrijama. Nova tržišta postaju sve brojnija, lanci vrednosti se razbijaju a izvori profita menjaju. Preduzeća koja se previše oslanjaju na jedan izvor prihoda ili igraju ulogu posrednika na datom tržištu su posebno ugrožena. Na nekim tržištima, postoji “pobednik-uzima-sve” efekat. Za kompanije, ovo je poziv na buđenje da koriste svoju digitalnu transformaciju da obnove sve svoje procese sa fokusom na klijenta.

Da li bi vaš posao mogao biti automatizovan? Saznajte na Tableau Public, gde smo analizirali više od 750 zanimanja u Sjedinjenim Američkim Državama da bi smo utvrdili procenat vremena koji bi mogao biti automatizovan prema sada raspoloživim tehnologijama.

Preuzmite sažetu verziju Izveštaja

Preuzmite pun Izveštaj

 

McKinsey Global Institute

Nemačka: spremna za Industriju 4.0 (1. deo)

Najveća ekonomija Evrope s pravom je zabrinuta da je digitalizacija pretnja njenom liderskom mestu u industriji, piše londonski nedeljnik The Economist

04

Od kada je osnovana 1923. godine, kompanija Trumpf, u porodičnom vlasništvu sa sedištem u blizini Štutgarta, imala je jedan glavni zadatak: da proizvodi stvari koje proizvode stvari. Počelo je sa motorizovanim ručnim makazama i drugim alatima za obradu limova. Zatim je Trumpf izmislio CNC mašine i bio među prvima koji su počeli da koriste laser za sečenje metala. To je vrhunski primer jedne firme iz industrijskog srca Nemačke koja je prerasla svoj brend (koji doslovno znači “proizvođač srednje veličine”), i danas ima godišnji promet od €2.7 milijardi ($3.2 milijarde dolara) i više od 10.000 zaposlenih širom sveta.

Trujmfovi koreni u obradi metala i drugih materijala u potpunoj su suprotnosti sa onim što on pokušava da ostvari u narednom periodu: da izgradi potpuno novi biznis u potpunosti zasnovan na softveru i velikom broju podataka. Njegova nedavno lansirana online ponuda pod imenom Axoom, povezuje mašine koje je proizveo Trumpf i drugi proizvođači, i koristi podatke koje pomoću ovih mašina prikuplja kako bi pomogao kupcima da organizuju svoju proizvodnju – na primer, da ih upozori kada im ponestaje materijala ili da ih naruči direktno od dobavljača. Slično kao pametni telefoni, Axoom će moći da pokrene “aplikacije” drugih snabdevača, kao što je softver koji zakazuje faze posla, ili da predvidi kada će mašini trebati rezervni deo.

Graph: The Economist

Graph 01: The Economist

Pokušaj kompanije da redefiniše sebe je simbol skoka koji proizvođači, u Nemačkoj i svuda drugde, sada moraju da naprave. Mnogo diskutovani i nadasve aktuelni “Internet stvari” (Internet of things, IoT) postaje realnost na podovima fabričkih hala: industrijske mašine i proizvodi koje oni prave sve su češće “napakovani” senzorima i povezani na internet.

Kao rezultat toga, pravila u mnogim industrijama, od građevinske opreme do automobila, menjaju se munjevitom brzinom: proizvodnja stvari prelazi u drugi plan, dok je poznavanje stvari sve važnije. U mnogim slučajevima uspešna preduzeća više neće biti ona koja najbolje proizvode, već ona koja prikupljaju najbolje podatke i kombinuju ih tako da mogu da ponude najbolje digitalne usluge. A najveći dobitnici od svih mogu biti oni koji kontrolišu “platformu”: sloj softvera koji kombinuje različite vrste uređaja, podataka i usluga, na osnovu kojih druge firme mogu da izgrade svoje ponude, baš kao što Trumpf pokušava da uradi sa Axoomom.

Ovladavanje ovom vrstom transformacije treba da bude na dnevnom redu bilo koje zemlje sa velikom industrijskom bazom (vidi grafikon 1). Nigde, međutim, taj osećaj hitnosti nije razvijeniji nego u Nemačkoj, gde je strah da digitalizacija ugrožava njenu poziciju kao vodeće industrijske nacije izuzetno jak, a nedavno mu je serija skandala sa Folksvagenovim (VW) softverom dala na pikantnosti. Prva polovina borbe da se savlada digitalni svet je – izgubljena, prema Timoteusu Hotgesu (Timotheus Hottges), šefu Deutsche Telekoma. “Sada je pitanje: kako osvojiti drugu polovinu?”

15

Problem ne leži u tome što su nemačke firme prestale sa inovacijama. U stvari, mnoge od njih su ispred svojih konkurenata u digitalizaciji svojih proizvoda, kao i svojih prodajnih kapaciteta. Preobražaj proizvoda i fabrika u “pametne” (smart factories) je, međutim, samo prva faza na putu digitalizacije, tvrdi u svom izveštaju nemačka Nacionalna akademija nauka i inženjerstva (Acatech) u nedavnom izveštaju. Sledeći korak bio bi korišćenje podataka dobijenih od povezanih uređaja i druge informacije kako bi se ponudile pametne usluge, i, samim tim, zaradio novac sa novim poslovnim modelima. Firme koje ne mogu da stvore takve ponude “mogu brzo da izgube sposobnost da se takmiče”, tvrdi izveštaj Acatech.

Pametne usluge ne moraju biti usko povezane sa glavnom upotrebom proizvoda. Napredni automobili, na primer, imaju digitalnu konjsku snagu 20 personalnih računara i generišu 25 gigabajta podataka na sat vožnje, procenjuje Gabrijel Zajbert (Gabriel Seiberth) iz kompanije Accenture, provajdera IT i konsultantskih usluga. Umesto da se koncentrišu samo na pravljenje vozila, tvrdi on, proizvođači treba da razmišljaju o tome kako da obezbede – i profitiraju – od zabavnih i e-commerce servisa koji mogu biti ponuđeni na ekranima unutar vozila. “Automobil će postati centralni deo digitalnog života jedne osobe”, kaže Zajbert.

03

Graph 02: The Economist

Takve poruke posebno odzvanjaju u Nemačkoj. Neki strahuju da bi njeni proizvođači, koji direktno ili indirektno zapošljavaju jednog od sedam radnika širom zemlje, mogli biti degradirani na niskorangirane obrađivače metala, dok bi američki tehnološki giganti pravili veći deo novca obezbeđivanjem softvera i zabave u kolima, a možda, kasnije, i projektujući same automobile.

Apple i Google pritiskaju  proizvođače automobila da instaliraju operativne sisteme koje su dizajnirali za sisteme zabave u kolima, koji u relanosti isisavaju veliki broj drugih podataka o automobilu i putnicima. Proizvođači su počeli da shvataju da, ako se odreknu ove teritorije, mogu rizikovati svoj “suverenitet nad podacima” koje generišu u svojim vozilima, po rečima Vilkoa Štarka (Wilco Andreas Stark), generalnog direktora za strategiju Dajmlera (Daimler). Oni bi mogli da završe kao Samsung, čiji je profit od pametnih telefona limitiran činjenicom da zavisi Androida, Googlovog mobilnog operativnog sistema.

Ne brinu samo nemački proizvođači o ovakvoj vrsti budućnosti, naprotiv. Američki tech-kolosi takođe pokušavaju da uspostave platforme za “pametne kuće”, koje prikupljaju podatke od uređaja, sistema grejanja i sl. “Onaj ko kontroliše platforme vladaće budućnošću”, tvrdi Henning Kagermann, šef Akateka (Acatech), koji je skovao termin “Industrija 4.0″ (Industrie 4.0), zajednički napor nemačke industrije da napravi prelazak na digitalnu, internetom povezanu budućnost.

07

Uprkos takvim problemima, u Nemačkoj je na neki način industrija, izgleda, dobro pripremljena za uspon usluga i platformi. Šefovi ovih industrija nastoje da se izbore s ovim izazovom. Aksel Špringer (Axel Springer), izdavački gigant, počeo je trend među nemačkim firmama tako što neki od njegovih čelnih ljudi po nekoliko meseci žive u Silikonskoj dolini. Iskustvo je navelo firmu da investira u konsultantsku kuću, nazvanu Hy!, koja direktore „stare ekonomije“ upućuje u razumevanje startup-ova, pomažući im da planiraju svoju digitalnu transformaciju.

Neke firme su već reagovale na uvid da su digitalne platforme od ključnog značaja za njihovu budućnost. Jedan od njih je Trumpf. Drugi je Klokner (Klockner), trgovac metalom koji je stvorio platformu za povezivanje proizvođača čelika sa građevinskim firmama i drugim klijentima. Nemački inženjerski i proizvodni giganti su takođe, počeli da ozbiljno shvataju platforme: Boš (Bosch) sada nudi “IoT Suite” da pomogne drugim kompanijama u kreiranju novih usluga oko povezanih uređaja. Dojče Telekom se udružio sa drugim firmama ne bi li stvorio Kivikon (Qivicon), „pametnu“ kućnu platformu kojom želi da konkuriše Eplu (Apple) i Guglu (Google).

08I nemačka vlada pokušava da pomogne. Ona je preuzela vodeću ulogu u Industrie 4.0, stvarajući oko nje gustu strukturu koja povezuje sve: od strukovnih udruženja i ministarstava do sindikata i akademika. Samo u zemlji sa nemačkom korporativnom tradicijom bi pokušaj da se biznis napravi agilnijim i otvorenijim za promene mogao do te mere biti “napunjen” upravnim odborima, radnim grupama i savetodavnim odborima.

Prvi cilj ove birokratije je da proizvede šablone i probne testove za isprobavanje inovativnih digitalnih usluga, kao i da objavljuje zanimljive primere. Njen drugi cilj je da ubedi dve grupe u potrebu za promenom: male i srednje nemačke firme, kao i industrijske sindikate, koji, pod nemačkim modelom koupravljanja, učestvuju u mnogim odlukama menadžmenta. “Stvaranje situacije u kojoj je prihvatanje novog modela poslovanja „nova normala“ nemačke industrije predstavlja, verujemo, ključ”, kaže Matijas Mahnig (Matthias Machnig), visoki zvaničnik Ministarstva ekonomije koji predvodi napore države za sveobuhvatno uvođenje „Industrie 4.0“ u nemački poslovni sistem.

The Economist

Nemačka: spremna za Industriju 4.0 (2. deo)

Korporativni viškovi: prezasićenost štednjom

Korporativni viškovi doprinose prezasićenosti štednjom. Ovakvo ponašanje otvara važna pitanja u vođenju ekonomske politike. Da li su nam potrebni veći porezi na neraspoređenu dobit? Piše Martin Wolf za Financial Times.

00

Pojam “zasićenosti štednjom” od pomoći je u objašnjavanju fenomena ultra-niskih realnih kamatnih stopa kojima smo svedoci od globalne krize 2007-09 na ovamo. Ali, ideja “sekularne stagnacije” sugeriše da se to izobilje pojavilo čak i pre toga. Da bismo objasnili zašto je to tako, moramo da detaljnije proučimo ponašanje korporativnog sektora.

Gde se onda korporacije uklapaju u analizu pomeranja ravnoteže između planirane štednje i investicija? Odgovor počinje činjenicom da preduzeća generišu veliki deo investicija. U šest najvećih ekonomija sa visokim dohotkom (SAD, Japan, Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Italija), korporacije učestvuju sa – između polovine i nešto više od dve trećine bruto investicija u 2013. godini (sa najnižim učešćem u Italiji, i najvišim u Japanu).

Pošto su korporacije odgovorne za tako veliki udeo investicija, one su takođe, uzete zajedno, najveći korisnici raspoložive štednje, ali je njihov neraspoređeni dobitak takođe veliki izvor štednje. Dakle, u ovim zemljama, korporativni profit generiše između 40 procenata (u Francuskoj) i 100 odsto (u Japanu) bruto štednje (uključujući deviznu štednju) koja je na raspolaganju privredi.07U dinamičnoj ekonomiji, moglo bi se očekivati da korporacije ukupno gledano koriste višak štednje drugih sektora, posebno onih domaćinstava – kreirajući time i dinamičniju tražnju i rastuću ponudu. Ako su investicije niske a profiti značajni, međutim, korporativni sektor će, koliko god to čudno zvučalo, postati neto finansijer ekonomije. Rezultat će biti mešavina fiskalnih deficita, deficita kod domaćinstava, i suficita tekućeg računa (odnosno, deficita kapitalnog računa. U Japanu, fiskalni deficiti predstavljaju kontrabalans velikim korporativnim suficitima. U Nemačkoj, deficit kapitalnog računa poništava viškove u privredi i kod stanovništva.

Od početka krize, korporativni sektori velikih visoko razvijenih privreda, izuzev Francuske, beleže viškove neraspoređene dobiti u odnosu na investicije. Viškovi štednje japanskih korporacija su, što je gotovo neverovatno, blizu osam odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP).

Zbog toga su korporativni sektori značajno doprineli prezasićenju štednjom. Ovo nije samo postkrizni fenomen. Čak i uoči krize, korporativni sektor je beležio viškove u Japanu, Velikoj Britaniji, Nemačkoj (osim u 2008. godini) i SAD (osim u 2007. i 2008.). Studije američkog Fed sugerišu da je Velika Recesija delimično odgovorna za ove viškove, ali dodaju da su čak i pola decenije pre krize stope korporativnih investicija „pale ispod nivoa koji bi bili očekivani na osnovu modela (ponašanja korporacija) iz ranijih godina”.

Rast suficita korporativne štednje iznad nivoa investicija pokreće kombinacija visoke dobiti i slabljenja investicija.

Ovo slabljenje investicija je i strukturno i ciklično. Osim toga, slabljenje je široko rasprostranjeno. Ipak, nivo visine štednje korporacija u Japanu svojom visinom odskače od drugih zemalja na ovaj skali. Svaka analiza japanskih ekonomskih izazova koja ne počinje od ove činjenice je bezvredna.

01

Takođe je važno ne mešati uočeni višak raspoređene dobiti u odnosu na nivo investicija, sa visinom keša koji se takođe beleži u velikom broju korporacija. Preduzeća mogu steći gotovinu ne samo gomilanjem neraspoređene dobiti već i zaduživanjem ili prodajom imovine.

Podatak da se strukturni viškovi štednje iznad nivoa investicija pojavljuju u korporativnim sektorima razvijenih zemalja je veoma značajan. On je značajan za rast potencijalne ponude, jer odražava relativno slab nivo investicija, ali je takođe značajan za određivanje oblika agregatne tražnje.

Ako korporativni sektor ima strukturne viškove štednje iznad investicija, drugi sektori moraju imati deficite koji poništavaju ove viškove. Ako vlade treba da imaju finansijsku ravnotežu, bilo domaćinstva ili stranci moraju snositi te deficite. U evrozoni, ova logika je dovela do ogromnih viškova tekućeg računa plaćanja (finansijskog deficita za strance).

Za Veliku Britaniju i SAD to verovatno znači obnavljanje deficita domaćinstava – što je opasno destabilizujuća mogućnost.

Zašto su korporativne investicije strukturno slabe? Jedan od razloga je starenje stanovništva: zbog usporavanja potencijalnog rasta, snižava se nivo potrebnih investicija.

06

Globalizacija je još jedan faktor: ona motiviše izmeštanje investicija iz zemalja sa visokim dohotkom. Sledeći razlog su tehnološke inovacije. Mnogo investicija danas je u IT, čija cena pada: stalne nominalne investicije finansiraju rastuće realne investicije. Opet, mnogo inovacija izgleda da smanjuje potrebu za kapitalom: razmotrite, na primer, zamenjivanje skladišta za maloprodajne objekte. Drugo objašnjenje može biti da rukovodstvo kompanija možda nije nagrađeno za investiranje.

Zajedno, sve ovo može objasniti zašto je, da uzmemo SAD za primer, udeo korporativnih investicija u profitu znatno opao od 2000. godine.

Ponašanje korporativnog sektora takođe postavlja važna pitanja vezana za vođenje ekonomskih politika. Oporezivanje korporacija, na primer, treba da podstakne kako ulaganja tako i raspodelu dobiti. Način za postizanje tih zajedničkih ciljeva može biti kroz uvođenje viših poreskih stopa na zadržane prihode, zajedno sa mogućnošću dedukcije poreza u slučaju investicija i dividendi.

Osim toga, mora se prihvatiti da će, dokle god privreda bude imala strukturne finansijske viškove, makroekonomska ravnoteža verovatno zahtevati fiskalne deficite. Štaviše, ako je korporativni sektor nesposoban da investira čak i svoje viškove novca, štednja u ostatku ekonomije mora imati vrlo niske prinose. U takvom svetu, ultra niske realne kamatne stope i visoke cene kapitala uopšte nisu iznenađujuće. One se mogu očekivati. Zato prestanite da se žalite.

 

Martin Wolf, Financial Times

Da li se isplati otvoriti firmu u Srbiji?

Siguran posao u državnoj upravi ili nekom skrajnutom kutku javnog sektora i dalje je većini mladih, pa i malo starijih, primamljiviji od pokretanja svog posla.

10

U rizik preduzetništva, po podacima Agencije za privredne registre, od početka ove godine se upustilo 24.775 ljudi, ali je istovremeno 23.206 zatvorilo radnju. Pokrenuto je i 6.153 privredna društva, dok je iz posla izašlo njih 1.595.

Stopa “preživljavanja” nešto je bolja nego poslednjih godina, ali su još daleko ciljevi iz državne strategije koji u 2020. vide 350.000 malih i srednjih preduzeća koja će upošljavati 950.000 ljudi. Trenutno ih je oko 320.000, a u njima je oko 770.000 zaposlenih. Prema podacima Agencije za privredne registre, među onima koji osnivaju radnje i preduzeća, najviše je onih koji se bave – hranom i lepotom, pišu Večernje novosti.

12Među novoosnovanim preduzetničkim radnjama najzastupljeniji su restorani. Slede usluge pripremanja hrane i pića, a prate ih frizerski i kozmetički saloni, trgovina na malo, pa tek onda računarsko programiranje.

l nezaposleni sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje mogu da računaju na subvencije za samozapošljavanje. l ove godine je planirano da se u taj program uključi 3.284 ljudi i za to je odvojeno 525,4 miliona dinara. l u 2014. godini bilo je planirano uključivanje 615 lica u Program subvencije za samozapošljavanje. Zaključeno je, međutim, ukupno 736 ugovora i utrošeno je 117,7 miliona dinara.

Cilj Vlade je da po većini parametara koje ocenjuje Svetski ekonomski forum u okviru globalnog indeksa konkurentnosti, Srbija bude u prvih 60 zemalja sveta. Poslednji izveštaj ove institucije pokazuje da se Srbija nije pomerila sa 94. pozcije na listi 140 zemalja.

U odnosu na prethodnu godinu gore smo ocenjeni u slučaju infrastrukture – 75. pozicija, razvijenosti finansijskog tržišta – 120. mesto i sofisticiranost poslovanja – 132. mesto. Nešto je manji pad u u slučaju efikasnosti tržišta dobara (127) i efikasnosti tržišta rada (118). Pomak je priznat u slučaju makroekonomskog okruženja (125) i zdravstva i osnovnog obrazovanja (62).

11Sa finansijskim tržištem koje je razvijenije nego u svega 20 zemlja na svetu, a gore od čak 119, ako je verovati Svetskom ekonomskom forumu, izvori finansiranja početnicima u poslu su priličan problem. Pomoć bi mogla da stigne od države. Preko Fonda za razvoj je od 2006. godine odobreno ukupno 8.500 pozajmica za početnike, ukupne vrednosti 12 milijardi dinara. Poslednje dve godine, međutim, broj onih koji su dobili ovakve pozajmice je zanemarljiv. U 2014. svega šest start-up početnika je dobilo sredstva za startap od ove institucije. Koliko ih je u 2015, još je nepoznanica.

“Startap krediti se odobravaju u iznosu od 300.000 do milion i po dinara za preduzetnike i od pola do tri miliona za firme. Rok otplate je pet godina, a poček godinu”, objašnjavaju u Ministarstvu privrede.

“Zbog problema u zastoju u radu, Fond za razvoj je u 2014. počeo sa realizacijom svog programa tek krajem septembra prošle godine. Broj odobrenih i iskorišćenih sredstava je zato manji. Fond je lane plasirao ukupno 2,7 milijardi dinara za 168 korisnika. Njih šest je uzelo startap kredit, a podneto je ukupno 27 takvih zahteva”.

06Interesovanje za startap pozajmice je poslednje dve godine manje nego ranije. U Ministarstvu privrede veruju da je tako zato što je u sektoru usluga, za koji su se pozajmice uglavnom tražile, povećana ponuda.

“S druge strane, Fond je, zbog loših iskustava iz ranijih godina, pojačao kontrolu trošenja sredstava. To svakako ne bi trebalo da obeshrabri one koji žele da otpočnu svoj privatni posao”, odgovaraju u Ministarstvu privrede.

Oni koji svakodnevno rade sa mladim preduzetnicima napominju da su im potrebni i podrška i uzori. Iskustvo Nenada Moslavca, jednog od osnivača “Impakt haba”, pokazuje da početnici u biznisu tragaju za modelima mladih i vodećih preduzetnika, umrežavanjem lokalnih i globalnih iskustava, mehanizmima podrške, pristupom mreži mentora i savetnika i investicijama. Inače, “Impakt hab” je zajednica koja okuplja više od 11.000 članova širom sveta. U Beogradu se, u nekadašnjem Studiju 10 Radio Beograda, u Velikoj dvorani Zadružne palate, svakog dana okuplja od 40 do 60 početnika u poslu.

 

(Economy.rs, 27. oktobar 2015.)

 

Investiciono bankarstvo: Napuštanje Volstrita (1/2)

Sveže iz Mreže: Veterani svetskog bankarstva su u “talasu cunamija” napustili velike banke kako bi otvorili sopstvene “finansijske butike” i “kioske” – savetodavne finansijske firme. Mogu li oni nadživeti bum spajanja i pripajanja (M & A)?

01

Osvrnuvši se na svojih šest godina mandata u Barklizu (Barclays), Hju “Skip” Mekgi (Hugh E. McGee) može da se seti samo jedne stvari koja mu nedostaje: korporativnih izleta sa Phil Mickelson-om, golferom superstarom koji je dugo pod pokroviteljstvom britanske banke.

McGee je okrenuo leđa životu na Volstritu u aprilu prošle godine, kada je podneo ostavku na mesto šefa američke investicione banke Barkliz. Bio je među najplaćenijim bankarima ove banke, zaradivši bonus od 13 miliona dolara u 2013. godini, ali više nije mogao da se nosi sa radom u ogromnoj “univerzalnoj” banci.

“Između poštovanja propisa i unutrašnje birokratije, shvatio sam da 80 odsto svog vremena provodim radeći nešto što nije u vezi sa klijentima, što zaista nije zabavno”, kaže McGee koji je bio glavni diler za sklapanje poslova u Liman Braders (Lehman Brothers) pre njegovog kolapsa.

Ipak, gospodin McGee (56), nije odustao od investicionog bankarstva: Umesto toga se vratio u rodni Teksas, da bio osnovao Intrepid Financial Partners, banku koja savetuje kompanije iz oblasti energetike.

Hugh McGee se pridružio drugim bankarima veteranima, uključujući i Sajmona Robeja (Simon Robey, ex-Morgan Stenli), Simonu Varšovi (Simon Warshaw), ex-UBS i Pola Taubmana (Paul Taubman), ex Morgan Stanley, koji su odlučili da napuste radna mesta na na Volstritu i londonskom Sitiju i pokrenu svoje butik firme.

Frustrirani novim propisima uvedenim posle krize – od kojih je većina koncipirana sa ciljem sprečavanja rizičnog trgovanja i kreditiranja i imaju manje veze sa savetovanjem o sklapanju poslova – oni su odlučili da odustanu od relativne sigurnosti rada u jednoj velikoj banci. Sa sobom su poneli veze sa klijentima negovane više od deceniju.

03

Ova nova generacija “butik banaka” na neki način podseća na ranija vremena. Mala partnerstva, gde je odabrana grupa viših bankara uglavnom posedovala firmu kojom upravlja, dominirala je Vol Stritom decenijama. Kritičari velikih univerzalnih banaka kažu da je ovo superioran model: oni će verovatno opreznije preuzimati rizike ako je u igri koža partnera.

Bankari tvrde da se bolje zabavljaju – i prave više para – bez okova velikih banaka. Klijenti kažu da pozdravljaju ono što bi trebalo da budu saveti koji su manje konfliktni, s obzirom da butici nemaju da prodaju druge proizvode.

Ova ružičasta slika može biti u velikoj meri povezana sa novim usponom pravljenja dilova. Globalni obim spajanja i akvizicija je na putu da nadmaši četiri triliona dolara u 2015, što je najviši nivo od finansijske krize. Unutar tog rastućeg tržišta, nezavisne firme šire svoj tržišni udeo. Prema Dealogic-u, maloj firmi specijalizovanoj za savetovanje, one su učestvovale sa 16 odsto u poslovima M&A tokom 2014. godine, što je dvostruko više nego 2008. godine.

Pitanje je da li će butici moći da nadžive bum M & A – i da li će preduzeća sa nekoliko desetina bankara biti u stanju da preuzmu više posla od velikih banaka, gde su mnogi od njih sticali zanat.

Butici će uvek biti u nepovoljnom položaju kada je reč o klijentima koji žele “one-stop shop” – banku koja može da pruži savete o zaključivanju poslova i u stanju su da finansijski zaokruže sredstva neophodna da se takav dil i sprovede. Dil koji “pregori”, ili dogovor koji se raspadne, može biti katastrofalan za male firme. Takođe, postoje rizici oslanjanja na samo nekoliko velikih poslova godišnje – pogotovo sa toliko mnogo novih butika koji se bore za ograničen broj transakcija.

“Vrednost butika kao retkosti je smanjena a njihova međusobna konkurencija je narasla sa širenjem drugih vrhunskih franšiza kao što su Centerview i Perella Weinberg, i uskoro PJT Partners“, kaže Ešli Serao, (Ashley Serrao), istraživač-analitičarka u Credit Suisse.

Veća kriška

Za sada, ipak, ovi izdanci uživaju u rastućoj plimi. Majkl Zaoui i njegov brat Joel  (Michael & Yoel Zaoui), braća koja su osnovala Zaoui & Co nakon napuštanja visoko pozicioniranih mesta u Morgan Stanliju i Goldman Saksu (Goldman Sachs), inkasirali su $22m za svoju firmu savetujući Dresser-Rand, američkog proizvođača opreme za naftna polja, u poslu njihove prodaje Siemensu prošle godine za $7.6mlrd. To je skoro 29 miliona dolara, koliko je Morgan Stenli zaradio radeći sa Dresser-Random. Međutim, sa samo nekolicinom mlađih bankara i pomoćnog osoblja, i bez akcionara, veći komad honorara otići će braći Zaoui.

Koncept savetodavnog butika datira još iz 1980-ih, kada su neki od najvećih imena Volstrita napustili vladajuće banke da bi osnovali svoje firme – često posle legendarnih raskida. Petar Peterson (Peter Peterson) i Stiven Svarcman (Stephen Schwarzman) su dali otkaz u Liman Bradersu nakon epske borbe za prevlast da pokrenu Blackstone Group 1985. Blackstone je počeo kao savetodavna firma za M & A pre nego što je evoluirao u fond za investiranje u akcije, formulu koja je učinila da obojica postanu milijarderi.

Nekoliko godina kasnije, Brus Vaserstein (Bruce Wasserstein) i Džozef Perela (Joseph Perella) napustili su First Boston i stvorili Wasserstein Perella. Perella, 73, kaže da započinjanje s novom firmom krajem 1980-im bilo lakše nego što je to danas.

“Nije bilo nikakvog cinculiranja” (gardening leafs), kaže on, misleći na praksu suspendovanja bankara sa platom na određeno vreme posle njihovog odlaska, ne bi li ih tako sprečili da nekome otkucaju neku poverljivu informaciju o dilu koji je bio u toku. “Vi bi ste samo prešli na drugu stranu ulice i počeli da poslujete. Klijent bi došao za vama. To je ono što ja zovem vertikalnim uspinjanjem. ”

Perella je napustio Wasserstein Perella kako bi se pridružio Morgan Stenliju 1993. godine nakon razlaza sa njegovom koosnivačem Brus Vasersteinom. Potom je bio koosnivač još jednog butika koji nosi njegovo ime 2006. godine, Perella Weinberg Partners, sa Peterom Veinbergom (Peter Weinberg) koji je tada bio u Goldman Saksu.

Način na koji butici targetuju klijente se nije mnogo promenio od 1980. godine do danas: njihovom savetu direktorima i glavnim rukovodiocima može se verovati jer je neumrljan unakrsnom prodajom kredita, derivata i proizvodima – imovinom koja je uobičajena za velike banke. “Kada smo počeli, želeli smo da ponovo stvorimo ono najbolje od starog Volstrita, gde su ljudi bili lojalni svojim klijentima i uvek u svom uglu”, kaže Perella.

Unakrsna prodaja se samo intenzivirala krajem 1990-ih, kada je “finansijski tržni centar” postao prethodnik budućeg modela. Sendi Vejl (Sandy Weill) uvezao je zajedno različite komercijalne banke, investicione banke, brokerske kuće i osiguravajuća društva da bi formirao Citigroup. JP Morgan Chase Manhattan i dogovorili da se spoje a Credit Suisse je progutao Donaldson, Lufkin & Jenrette 2000.Sve ovo je podsticano još od 1999. godine, kada je ukinit Glas -Stigalov zakon (Glass-Steagall) iz 1933, koji je držao investicione banke i komercijalne banke odvojenima kako bi se zaštitili deponenti. Elizabeth Warren, koautorka All Your Worth: The Ultimate Lifetime Money Plan i jedna od pet spoljnih i nezavisnih strucnjaka Kongresnog nadzornog veća za sprovođenje Programa spasavanja problematične i krizom ugrožene imovine (Troubled Asset Relief Program, TARP), izjavila je da je ukidanje tog Zakona 1999. direktno doprinelo razbuktavanju globalne finansijske krize iz 2008-2009. 

 

WSJ

Da li Uber podriva ekonomiju deljenja? (1/2)

32

U Beogradu su se u maju jedva smirile strasti pošto je republičko Ministarstvo građevine, saobraćaja i infrastrukture obećalo domaćim taksistima da će učiniti sve što je u njihovoj moći da onemogući Uber da u Srbiji posluje mimo zakonskih pravila. Ništa drugačije nije bilo ni u Briselu, Parizu, i Zagrebu, no Uber je već vrlo uspešno startovao na ulicama Bukurešta, Beča i Varšave, pa je teško zamisliti da neće uspeti da se instalira i na ulicama velikih gradova u regionu.

Ovde bi pravilo dobrog pisanja teksta nalagalo da se u jednoj rečenici, za one koji možda ne znaju šta je to Uber, objasni šta je predmet žučnog bunta taksista, ali baš tu počinje najvažnija nepoznanica ove priče o, zvanično, jednoj od prvih perjanica ekonomije deljenja, procenjenoj na 50 milijardi dolara.

Najrasprostranjenija definicija ekonomije deljenja je da je ovde reč o potpuno novom ekonomskom konceptu, sa”levim” i “ekološkim” predznakom, koji se bazira na ideji da stvari treba koristiti – umesto posedovati, razmenjivati ih – umesto na njih trošiti novac, pozajmljivati ih – umesto kupiti, poklanjati – umesto bacati.

Neki od oblika ekonomije deljenja poput Couchsurfinga ili Airbnb su dobro poznati mnogim ljudima u našem regionu, neki su preko njih stekli prijatelje i obišli svet a drugi dopunjavaju budžet izdavanjem slobodnog kreveta ili sobe u stanu. Konačno, ni domaći preduzetnički duhovi nisu sedeli skrštenih ruku pa su nacionalne i regionalne replike nekih od oblika ekonomije deljenja itekako prisutni u regionu – od deljenja prevoza (u Sloveniji Prevoz.org, u Bosni i Hercegovini MojTaxi.ba, koji je dostupan u Zagrebu, Beogradu, Skoplju i Podgorici) poslovnog prostora, do Autohopa, servisa za deljenje vožnje na dužim međugradskim relacijama, koji je brzometno ‘skočio’ iz Mađarske u Hrvatsku i Srbiju a odnedavno je postao deo svetskog servisa BlaBlaCar. On za sada diže znatno manju prašinu od Ubera možda i zbog činjenice da izborom destinacija za šerovani prevoz prvenstveno nagriza posao javnih prevoznih preduzeća a manje taksi službi koje su u privatnom vlasništvu.

19

Zašto je Uber toliko nepoželjan? Za taksiste on je vuk u jagnjećoj koži ekonomije deljenja. Naoko, samo još jedno od čuda tehnologije, mobilna aplikacija za naručivanje prevoza, Uber je, smatraju oni, zapravo pokušaj globalizacije taksi službe – multinacionalka koja bi da sa tržišta izbaci domaće male mreže prevoznika.

Iza ovakvog shvatanja ekonomije deljenja stoji uverenje da živimo u zero sum game svetu. Ako neko izmisli Uber, on ne može postojati na drugi način nego da “pokrade” mušterije (i radno mesto) tradicionalnih taksista – kolač je jedan samo je pitanje ko će ga pojesti. Na drugoj strani je shvatanje ekonomije deljenja kao pravca koji je otvorio prostor za iskorišćenje resursa i sa kojima je na tržište ušla dodata vrednost. Prevedeno na “uber rečnik”, ljudi koji se voze nekim od šerovanih vožnji po prihodima (a čak možda i po stavovima) nisu oni koji bi se vozili u tradicionalnom taksiju, što znači da ova dva skupa ne dele iste potrošače odnosno da se sa ekonomijom deljenja na tržištu pojavilo ekstra parče kolača.

Šta je zapravo istina od ova dva, za sada je teško reći – ekonomisti se tek bave dubljim istraživanjima njenih efekata i za sada dolaze do protivrečnih zaključaka. Na primer, u radu “Peer-to-Peer Rental Markets in the Sharing Economy”, Samuel Fraiberger sa Universty of New York (NYU) i Arun Sundararajan sa Leonard N. Stern School of Business, NYU, su u radu objavljenom u martu ove godine, izložili analizu funkcionisanja nekih od najpoznatijih oblika ekonomije deljenja koji se odnose na rentiranje dobara i usluga i pokušali da kvantifikuju posledice deljenja vožnji kroz servise kao što su Uber i drugi, na tražnju za automobilima u Americi u poslednje dve godine.

Došli su do sledećih rezultata: šerovanje vožnji doprinosi (1) boljoj alokaciji resursa i stoga stvaranju novih prihoda u trgovanju između konzumenata, (2) stvaranju dodatne vrednosti za one konzumente koji ranije nisu mogli da sebi priušte kola, (3) otvara mogućnost da se tražnja pomeri ka višem kvalitetu automobila i povećaju prihodi proizvođača automobila kroz povećanu tražnju za vozilima koja će biti korišćena u šerovanim oblicima prevoza. S druge strane povećano korišćenje automobila dovodi do skraćivanja njegovog radnog veka i snižava ravnotežnu cenu koja se može postići u davanju ovakve usluge jer se trajna dobra koriste na efikasniji način.

Srazmerno najveću korist od ekonomije deljenja, zaključili su ovi istraživači, imaju oni potrošači čiji su prihodi ispodprosečni jer se ovom novom uslugom tržište dodatno otvorilo prema njima i omogućilo im da u većem broju uživaju usluge taksi prevoza, da im postanu dostupna vozila boljeg kvaliteta i da im se otvori nova mogućnost za stvaranje prihoda kroz (potencijalno) rentiranje sopstvenih vozila.

Za razliku od ovog faktografskog istraživanja baziranog na statističkim podacima, mnogo veći broj radova bavi se kritikom Uber-a i Airbnb (pre svih ostalih) sa vrednosnog aspekta. U njima se kaže da, čak i ako su Uber i Airbnb, nekada bili vođeni idejom ekonomije deljenja, oni su danas tipične, regularne tržišne kompanije – zapravo preduzeća za pružanje taksi i usluga izdavanja nekretnina sa zaista inovativnim načinom organizovanja posla. Neki, levičari kao na primer ekonomista Robert Rajh, celu ekonomiju deljenja smatraju neoliberalnim trojanskim konjem koji podriva prava zaposlenih, dok drugi ove dve i njima slične kompanije smatraju izdajom jednog u osnovi duboko socijalnog modela, izraslog iz krize i zasićenosti idejom posedovanja.

00

Sam Uber ima tri nivoa: Uber Black koji ima licencirane vozače koji pružaju klasične taksi usluge, UberX u kojem svako ko želi može biti taksista iako za to nema dozvolu niti je registrovan (to je Uber koji funkcioniše u Evropi pod imenom UberPOP) i Uber Pool aplikaciju koja omogućava većem broju putnika da se zajedno nađu na mreži i dogovore o deljenju jednog taksi vozila što predstavlja potpuni primer shared economy.

Najveći predmet žučnih rasprava je UberX za koji stručnjaci kažu da bi mogao biti deo ekonomije deljenja ako onaj koji tako prevozi putnike i inače prelazi određenu destinaciju pa je deli sa drugim saputnicima (kao kad na primer s prijateljima idemo na more istim kolima da prođemo jeftinije), ali prestaje da bude deo ove ekonomije ako tu liniju prelazi isključivo da bi zaradio novac od prevoženja putnika (kao linijski taksi na primer). Isto tako i Airbnb predstavlja deo ekonomije deljenja ako nekom rentiramo stan u kojem živimo a deo regularnih turističkih usluga ako smo se iz svog stana iselili i konstatno ga rentiramo.

Reč je o tankoj ali važnoj liniji. U ovom drugom slučaju, proglašavanje takve delatnosti za ekonomiju deljenja zapravo predstavlja način da se izbegne plaćanje poreza državi, ne plaćaju licence, ne postupa u skladu sa propisanim standardima za obavljanje delatnosti i izvlači od odgovornosti ukoliko na primer putnik u ovakvom vozilu bude povređen ili nastrada, ili ne dobije odgovarajuću uslugu smeštaja.

Ključna odbrana dve kompanije je da se one zapravo ne bave davanjem bilo kakvih konkretnih usluga, već predstavljaju isključivo tehnološke platforme koje su zapravo revolucionizovale način umrežavanja ljudi. To je verovatno argumentacija koja neće izdržati sud vremena u kojem poreske saobraćajne i druge državne službe i u SAD i u Evropi razmatraju kako da odgovore na ovaj nestandardni ekonomski izazov.

Poruke koje ništa ne kazuju

Današnji sistem poruka više nema šta da nam kaže, piše John Gapper za Financial Times. Nakon dve decenije indiskrecije, digitalnih zavrzlama i bildovanja inboxa, slanje e-mailova počinje da lagano posustaje.

00

“Obriši” je naša standardna operacija, upozorava Snapchat, popularna aplikacija za slanje poruka i fotografija koju koristi gomila tinejdžera i milenijumovaca, u svojim uslovima korišćenja. Mladi ga preferiraju u odnosu na druge komplikovane, neefikasne i rizične servise za elektronsku komunikaciju, koja je u poslednje dve decenije pisma i faksove zamenila e-poštom. U tom smislu su vlada Velike Britanije i Silikonska dolina kao jedno telo i jedna duša.

Fajnenšel tajms je u junu otkrio čitaocima da se pošta Dauning Strit automatski briše na svaka tri meseca, što medijima koji traže uvid u prepisku posredstvom Zakona o dostupnosti javnih informacija komplikuje život. Ovakva politika je više od jednog hira premijera koji ga odvaja od ostatka građanstva, imajući u vidu da Dejvid Kameron traži od Snapchat i drugih sličnih servisa da svoje podatke čuvaju minimum godinu dana.

02Zakon o zaštiti podataka takođe poznat kao Povelja o njuškalima traži od kompanija da čuvaju podatke o elektronskoj korespondenciji, telefonskim pozivima i porukama pod nadzorom bezbednosnih službi. Gospodin Kameron ne želi da se teroristi ili loši momci tajno dogovaraju koristeći nerazorive šifre ili da im pođe za rukom da “spale pisma” pošto ih pročitaju.

Ali šta je sa nama ostalima? Nakon dve decenije emaila, mnoge institucije i zaposleni su već site tog oblika korespondencije. Njegove vrline – da je brz, besplatan i efikasan način da se komunicira sa drugima bez da odštampamo pismo, stavimo ga u koverat, liznemo marku i pošaljemo ga – sada se mnogo manje cene. Umesto toga, pred inbox-ima punim trivijalnih poruka, skloni smo da sagledavamo samo njegove poroke. Tiranija email-lova je neizbežna.

04

Povremeno ljudi proglase “bankrot” email-a, brišući na stotine poruka. Ema Stoun, glumica, izabrala je ovu “nuklearnu opciju” kada je posle hakovanja Sony Pictures njena e mail adresa objavljena na mrežama. “Udarila sam “obeleži sve’ i ‘izbriši zauvek,’ i hiljade mejlova… je zauvek nestalo. Užasno sam bila uplašena da bi neko mogao ući u moj e mail” “, rekla je ona Wall Street Journal-u.

Uglavnom, međutim, borimo se da se probijemo kroz njega, u nekoj formi digitalnog ping-ponga gde svako osvežavanje inbox-a vodi novoj iscrpljujućoj trci sa poštom.

JPMorgan Chase, američka banka, počela je da isključuje govornu poštu na poslovnim telefonima svojih zaposlenih, jer je gotovo niko više ne koristi. Umesto toga, oni su odmah dostupni putem e-maila na svojim mobilnim telefonima.

07Pre deset godina, ključna e-mail pretnja bio je komercijalni spam – Bil Gejts, osnivač Microsofta obećao je 2004. godine da će rešiti taj problem u roku od dve godine, ali je to ipak potrajalo malo duže. Sada se ono što je čisti “spam” filtrira zahvaljući servisima kao što je Guglov gmail, ali sam dotok e-mailova nije time smanjen. Teško je izdvojiti ono što je vredno i značajno iz masivne prepiske, gde se jedan imejl “nadjačava” sa drugim.

Uprkos svim svojim prednostima, e-mail ima tri velike mane. Jedna je njegova jednostavnost upotrebe. Potrebno je uložiti napor i košta da se pošalje pismo. Kada je Gardijan pobedio u svojoj desetogodišnjoj borbi da se dokopa pisama princa Čarlsa ministrima (koja su bila ljubazna i dobro informisana, uprkos tome što su bila poznata kao zabeleške crnog pauka) glavni anahronizam je bio njihov medij.

Jednostavno, previše je lako poslati e-mail: da se ispale kratke misli i odgovori, i da se onaj drugi uvuče u nastavak konverzacije. Još je strašnija opasnost koja vreba u izboru komande “odgovori svima” kojom zasipamo na stotine ljudi sa svojom prepiskom ili dozvoljavanje opciji automatskog odgovora da učini ono najgore što može. Zahvaljujući ovom drugom, jedan PR Banke Engleske obavestio je Gardijan o veoma osetljivom pitanju ispitivanja da li bi Velika Britanija trebalo da napusti Evropsku uniju.
06

Druga mana je njegova neformalnost. Laka konverzacija, šale i prepričavanje dogodovština nekad je bilo rezervisano za telefonske razgovore i sastanke. Pisma su bila formalna – mada ne uvek toliko formalna kao što je to slučaj sa odgovorom jednog ministra na pismo princa Čarlsa u kojem se kaže “imam čast gospodine, Vaše Visočanstvo, da ostanem vaš najponizniji i odani sluga”. Pisanje pisama bilo je najfinija birokratska umetnost.

E-mail je mnogo razuđeniji i slobodniji i većina ljudi koristi stil između razgovora i pisama. To dovodi do mnogih nevolja, uključujući jednog zaposlenog u banci uključenog u nameštanje libora koji je e-poštom otpisao brokeru: “Što se tiče posledica itd možemo razgovarati o tome tokom ručka”; i brokera koji je napisao: “Čekam da mi vrate moju kreditnu karticu posle jedne pijane noći na kuglanju“.

01E-pošta ima i treću manu: svoju stalnost. Te sramotne poruke su spašene i objavljene od strane regulatora koji su istraživali skandal sa liborom, i to je stalna opasnost za preduzeća, vlade i organizacije koje skladište ovu komunikaciju. U mnogim slučajevima, oni nemaju izbora. Banke su, na primer, primorane od strane njihovih regulatora da vode evidenciju trgovanja.

Političari redovno pokušavaju da zaobiđu ova pravila. Političari i savetnici izbegavaju e poštu kada je reč o osetljivom materijalu, umesto toga šaljući poruke. Hilari Klinton, bivši američki državni sekretar, koristila je svoj lični email server, dok je bila na ovoj funkciji, dok je poverenik za informacije Velike Britanije presudio 2012. godine da su e-mail poruke Michael Gove-a, sada ministra pravde, poslate sa njegovog privatnog e-maila, zvanična korespondencija.

Ali za većinu nas, glavni problem nije to što svaka glupost koju smo jednom napisali konstantno lebdi u oblaku. Naš problem je što je e mail, koji je jednom predstavljao fantastično sredstvo komunikacije, postao tako komplikovan. Nije nikakvo iznenađenje da “Slack” – jedna aplikacija koja spaja naše e-mailove, četovanje i drugi materijal, omogućavajući zaposlenima da lakše komuniciraju – ima sve veću upotrebu.

03Inovacija je jedan od načina da se reši ovaj problem. E-mail je, na kraju krajeva, jedan oblik tehnologije koji zastareva. On je došao pre pretraživača i world wide web-a, i potiče iz vremena digitalnih mreža iz 1970-tih godina. Četovanje (ćaskanje) tek treba da uđe na mnogobrojna radna mesta. Ali to će od nas tražiti da u velikoj meri promenimo naše radne navike.

Iako je ljudski instinkt da komunicira i dalje jak kao i uvek, e-mail je postao bolan način da se ova potreba ostvaruje. Što više vlade i preduzeća budu uvodile svoju tiraniju nadgledanja komunikacije – to će više ministri, zaposleni i građani – pokušavati da se pobune. Ako svaka pobuna propadne, možda ćemo morati ponovo da počnemo da razgovaramo jedni sa drugima.