Pažnja: Studenti, sklonite vaše laptopove i počnite da pišete olovkom

Laptopovi su uobičajeni u univerzitetskim slušaonicama i učionicama širom sveta. Ali, daleko od toga da je ovo moderno tehnološko pomagalo najbolji pomoćnik prilikom našeg savladavanja materije koju želimo da upamtimo. O ovoj temi je 17. aprila bilo  reči u vikend-izdanju programa Američkog nacionalnog radija (NPR)

01

I dok laptopovi postaju sve manji a  sve prisutniji, s pojavom tablet-računara nekako se rodila i ideja da mnogim današnjim studentima beleške ispisivane rukom deluju staromodno. Kucanje beležaka je brže – ono dolazi do izražaja kada ima puno informacija koje treba preuzeti. Ali, ispostavilo se da i dalje postoje prednosti onih stvari i navika koje smo do pre samo neki dan obavljali na, uslovno rečeno, “staromodan” način.

I to iz najmanje jednog razloga: istraživanja pokazuju da laptopovi i tablet računari imaju tendenciju da nas zbunjuju i odvraćaju nam pažnju – kako je samo lako da kliknemo na Facebook tokom dosadnog predavanja! Jedna studija je pokazala da je već i sama činjenica da morate biti nešto sporiji kada beleške pravite rukom – a ne kucanjem po tastaturi – ono što papir i olovku čini daleko korisnijima na duge staze.

U studiji objavljenoj u stručnoj periodici Psychological Science, Pam A. Mueller s Univerziteta Prinston i Daniel M. Oppenheimer sa Univerziteta u Kaliforniji, Los Anđeles, testirali su kako hvatanje beleški rukom i tastaturom utiču na učenje.

“Kada ljudi kucaju svoje beleške imaju tu tendenciju da ono što čuju doslovno prepisuju, i to što je moguće više”, kaže Milerova za Američki nacionalni radio NPR.Studenti koji su beleške hvatali rukom su u našim istraživanjima bili primorani da budu selektivniji – jer rukom ne možete pisati toliko brzo kao što možete kucati. Upravo ta “dodatna” mentalna obrada materijala, koja se pojavljuje između onog što čujemo od predavača i onog što potom napišemo kao belešku na papiru, jeste najkorisnije svojstvo pisanja rukom”.

08

Milerova i Openhajmer naveli su da se beleženje izrečenog može kategorizovati na generativne i negenerativne beleške. Generativno beleženje, kakvo je hvatanje beleški rukom, odnosi se na “sumiranje, parafraziranje i konceptno mapiranje” dok negenerativno beleženje, kakvo je kucanje na tastaturi, podrazumeva doslovno kopiranje -prenošenje iskazanog.

Postoje dve hipoteze zašto je hvatanje beleški rukom daleko korisnije i praktičnije. Prema prvoj hipotezi, koja se još naziva i hipotezom kodiranja, kada osoba beleži rukom “(mentalna) obrada koja se javlja u ovom procesu pisanja” poboljšava “učenje i zadržavanje materije koju želimo da upamtimo” Druga, pod nazivom “hipoteza spoljnog skladištenja podataka”, kaže da učimo onda kada smo u stanju da se osvrnemo i pozovemo se na svoje beleške, ili čak i beleške drugih ljudi.

Papir je u stanju da izvučene beleške učini opipljivim na način na koji digitalni uređaji to ne mogu.

Upravo zato što možemo da kucamo brže nego što smo u stanju da pišemo rukom, oni koji koriste laptop češće će nastojati da doslovce prepisuju ono što čuju. Zato su Milerova i Openhajmer bili su suočeni sa pitanjem: da li prednosti veće količine materijala dobijenog kucanjem na laptopu prevazilaze nedostatke poput izostanka obrade informacija? Osobe koje kucaju na laptopu mogu da prenesu više podataka, ali nisu u stanju da te informacije zapamte jer im nedostaje mentalna obrada, koja postoji samo onda kada beleške hvatamo rukom. S druge strane, pri pisanju rukom, mi obrađujemo informacije daleko bolje, pamteći ih bolje, ali imamo manje zabeleženog materijala.

Milerova i Openhajmer su za svoje prvo istraživanje koristili studente (koji su i inače standardni “zamorčići” u najvećem broju psiholoških istraživanja), kojima bi pokazivali govore značajnih ličnosti na TED-u. Govornici su pričali o najrazličitijim temama, u zavisnosti od oblasti za koju bi govornici bili specijalizovani. Nakon toga, oni su otkrili da studenti koji su koristili laptopove napisali znatno više od onih koji su beleške hvatali rukom. Kada su testirali koliko su dobro učenici upamtili informacije koje su čuli od govornika, istraživači su otkrili ključnu tačku razilaženja, i to shodno vrsti pitanja. Na ona pitanja koja su od studenata tražila da naprosto zapamte činjenice koje su čuli, kao što su, recimo, datumi, obe grupe su se pokazale jednako dobre. Ali, kada se radilo o “konceptualno-primenjivim” pitanjima, kao što je, recimo, “Po čemu se Japan i Švedska razlikuju u svojim pristupima jednakosti u svojim društvima?”, korisnici laptopova su odgovarali “znatno lošije”.

03

Ista stvar se desila i u njihovoj drugoj studiji, čak i onda kada su studentima sa laptopovima izričito rekli da nastoje da što više izbegavaju doslovno prekucavanje onoga što bi čuli od govornika. “Čak i kada smo im posebno napomenuli da beleške ne treba da uzimaju doslovno od reči do reči, oni nisu bili u stanju da prevaziđu taj instinkt,” kaže Milerova. Što više reči studenti otkucaju doslovce, tim će ih se teže setiti na testu provere zapamćenog.

U cilju testiranja hipoteze o spoljnom skladištenju informacija, oni su studentima u svom trećem istraživanju dali studentima priliku da pregledaju svoje beleške u terminu između predavanja i testiranja zapamćenog. Radi se o tome da, ukoliko učenici imaju vremena da prouče beleške koje su uradili na svojim laptopovima, činjenica da su napravili obimnije beleške od svojih vršnjaka koji su ih hvatali olovkom moglo da im pomogne da imaju bolje performnse i rezultate.

Međutim, studenti koji su beleške hvatali rukom pokazali su još bolje rezultate. “Ovo je veoma sugestivan dokaz da beleženje rukom produkuje superiorno, eksterno skladištenje podataka, kao i superiorne funkcije obrade podataka koje su zabeležili” napisali su u zaključku ove studije Milerova i Openhajmer.

Da li studije poput ove znače da će inteligentni učenici na koledžima početi da se vraćaju sveskama, blokčićima, rokovnicima i olovkama?

“Mislim da će biti teško “prodati im” ideju povratka na olovku i papir”, kaže Milerova. “Oni se, međutim, razvijaju uz mnogo novih tehnologija, kao što je, recimo, Livescribe, ili razne optičke olovke i tablet-računari, koje su sve bolji i bolji. Mislim da bi studenti i svi mladi ljudi daleko lakše i radije prihvatili ovakve tehnologije – stiluse i aktivne ekrane po kojima se može pisati – nego upotrebu papira i olovke.”

 

Korisni linkovi:

Ne otpisujte olovku i hartiju

U digitalnoj eri, beleške na papiru i dalje us relevantne i značajne.

NPR

Da li Uber podriva ekonomiju deljenja? (1/2)

32

U Beogradu su se u maju jedva smirile strasti pošto je republičko Ministarstvo građevine, saobraćaja i infrastrukture obećalo domaćim taksistima da će učiniti sve što je u njihovoj moći da onemogući Uber da u Srbiji posluje mimo zakonskih pravila. Ništa drugačije nije bilo ni u Briselu, Parizu, i Zagrebu, no Uber je već vrlo uspešno startovao na ulicama Bukurešta, Beča i Varšave, pa je teško zamisliti da neće uspeti da se instalira i na ulicama velikih gradova u regionu.

Ovde bi pravilo dobrog pisanja teksta nalagalo da se u jednoj rečenici, za one koji možda ne znaju šta je to Uber, objasni šta je predmet žučnog bunta taksista, ali baš tu počinje najvažnija nepoznanica ove priče o, zvanično, jednoj od prvih perjanica ekonomije deljenja, procenjenoj na 50 milijardi dolara.

Najrasprostranjenija definicija ekonomije deljenja je da je ovde reč o potpuno novom ekonomskom konceptu, sa”levim” i “ekološkim” predznakom, koji se bazira na ideji da stvari treba koristiti – umesto posedovati, razmenjivati ih – umesto na njih trošiti novac, pozajmljivati ih – umesto kupiti, poklanjati – umesto bacati.

Neki od oblika ekonomije deljenja poput Couchsurfinga ili Airbnb su dobro poznati mnogim ljudima u našem regionu, neki su preko njih stekli prijatelje i obišli svet a drugi dopunjavaju budžet izdavanjem slobodnog kreveta ili sobe u stanu. Konačno, ni domaći preduzetnički duhovi nisu sedeli skrštenih ruku pa su nacionalne i regionalne replike nekih od oblika ekonomije deljenja itekako prisutni u regionu – od deljenja prevoza (u Sloveniji Prevoz.org, u Bosni i Hercegovini MojTaxi.ba, koji je dostupan u Zagrebu, Beogradu, Skoplju i Podgorici) poslovnog prostora, do Autohopa, servisa za deljenje vožnje na dužim međugradskim relacijama, koji je brzometno ‘skočio’ iz Mađarske u Hrvatsku i Srbiju a odnedavno je postao deo svetskog servisa BlaBlaCar. On za sada diže znatno manju prašinu od Ubera možda i zbog činjenice da izborom destinacija za šerovani prevoz prvenstveno nagriza posao javnih prevoznih preduzeća a manje taksi službi koje su u privatnom vlasništvu.

19

Zašto je Uber toliko nepoželjan? Za taksiste on je vuk u jagnjećoj koži ekonomije deljenja. Naoko, samo još jedno od čuda tehnologije, mobilna aplikacija za naručivanje prevoza, Uber je, smatraju oni, zapravo pokušaj globalizacije taksi službe – multinacionalka koja bi da sa tržišta izbaci domaće male mreže prevoznika.

Iza ovakvog shvatanja ekonomije deljenja stoji uverenje da živimo u zero sum game svetu. Ako neko izmisli Uber, on ne može postojati na drugi način nego da “pokrade” mušterije (i radno mesto) tradicionalnih taksista – kolač je jedan samo je pitanje ko će ga pojesti. Na drugoj strani je shvatanje ekonomije deljenja kao pravca koji je otvorio prostor za iskorišćenje resursa i sa kojima je na tržište ušla dodata vrednost. Prevedeno na “uber rečnik”, ljudi koji se voze nekim od šerovanih vožnji po prihodima (a čak možda i po stavovima) nisu oni koji bi se vozili u tradicionalnom taksiju, što znači da ova dva skupa ne dele iste potrošače odnosno da se sa ekonomijom deljenja na tržištu pojavilo ekstra parče kolača.

Šta je zapravo istina od ova dva, za sada je teško reći – ekonomisti se tek bave dubljim istraživanjima njenih efekata i za sada dolaze do protivrečnih zaključaka. Na primer, u radu “Peer-to-Peer Rental Markets in the Sharing Economy”, Samuel Fraiberger sa Universty of New York (NYU) i Arun Sundararajan sa Leonard N. Stern School of Business, NYU, su u radu objavljenom u martu ove godine, izložili analizu funkcionisanja nekih od najpoznatijih oblika ekonomije deljenja koji se odnose na rentiranje dobara i usluga i pokušali da kvantifikuju posledice deljenja vožnji kroz servise kao što su Uber i drugi, na tražnju za automobilima u Americi u poslednje dve godine.

Došli su do sledećih rezultata: šerovanje vožnji doprinosi (1) boljoj alokaciji resursa i stoga stvaranju novih prihoda u trgovanju između konzumenata, (2) stvaranju dodatne vrednosti za one konzumente koji ranije nisu mogli da sebi priušte kola, (3) otvara mogućnost da se tražnja pomeri ka višem kvalitetu automobila i povećaju prihodi proizvođača automobila kroz povećanu tražnju za vozilima koja će biti korišćena u šerovanim oblicima prevoza. S druge strane povećano korišćenje automobila dovodi do skraćivanja njegovog radnog veka i snižava ravnotežnu cenu koja se može postići u davanju ovakve usluge jer se trajna dobra koriste na efikasniji način.

Srazmerno najveću korist od ekonomije deljenja, zaključili su ovi istraživači, imaju oni potrošači čiji su prihodi ispodprosečni jer se ovom novom uslugom tržište dodatno otvorilo prema njima i omogućilo im da u većem broju uživaju usluge taksi prevoza, da im postanu dostupna vozila boljeg kvaliteta i da im se otvori nova mogućnost za stvaranje prihoda kroz (potencijalno) rentiranje sopstvenih vozila.

Za razliku od ovog faktografskog istraživanja baziranog na statističkim podacima, mnogo veći broj radova bavi se kritikom Uber-a i Airbnb (pre svih ostalih) sa vrednosnog aspekta. U njima se kaže da, čak i ako su Uber i Airbnb, nekada bili vođeni idejom ekonomije deljenja, oni su danas tipične, regularne tržišne kompanije – zapravo preduzeća za pružanje taksi i usluga izdavanja nekretnina sa zaista inovativnim načinom organizovanja posla. Neki, levičari kao na primer ekonomista Robert Rajh, celu ekonomiju deljenja smatraju neoliberalnim trojanskim konjem koji podriva prava zaposlenih, dok drugi ove dve i njima slične kompanije smatraju izdajom jednog u osnovi duboko socijalnog modela, izraslog iz krize i zasićenosti idejom posedovanja.

00

Sam Uber ima tri nivoa: Uber Black koji ima licencirane vozače koji pružaju klasične taksi usluge, UberX u kojem svako ko želi može biti taksista iako za to nema dozvolu niti je registrovan (to je Uber koji funkcioniše u Evropi pod imenom UberPOP) i Uber Pool aplikaciju koja omogućava većem broju putnika da se zajedno nađu na mreži i dogovore o deljenju jednog taksi vozila što predstavlja potpuni primer shared economy.

Najveći predmet žučnih rasprava je UberX za koji stručnjaci kažu da bi mogao biti deo ekonomije deljenja ako onaj koji tako prevozi putnike i inače prelazi određenu destinaciju pa je deli sa drugim saputnicima (kao kad na primer s prijateljima idemo na more istim kolima da prođemo jeftinije), ali prestaje da bude deo ove ekonomije ako tu liniju prelazi isključivo da bi zaradio novac od prevoženja putnika (kao linijski taksi na primer). Isto tako i Airbnb predstavlja deo ekonomije deljenja ako nekom rentiramo stan u kojem živimo a deo regularnih turističkih usluga ako smo se iz svog stana iselili i konstatno ga rentiramo.

Reč je o tankoj ali važnoj liniji. U ovom drugom slučaju, proglašavanje takve delatnosti za ekonomiju deljenja zapravo predstavlja način da se izbegne plaćanje poreza državi, ne plaćaju licence, ne postupa u skladu sa propisanim standardima za obavljanje delatnosti i izvlači od odgovornosti ukoliko na primer putnik u ovakvom vozilu bude povređen ili nastrada, ili ne dobije odgovarajuću uslugu smeštaja.

Ključna odbrana dve kompanije je da se one zapravo ne bave davanjem bilo kakvih konkretnih usluga, već predstavljaju isključivo tehnološke platforme koje su zapravo revolucionizovale način umrežavanja ljudi. To je verovatno argumentacija koja neće izdržati sud vremena u kojem poreske saobraćajne i druge državne službe i u SAD i u Evropi razmatraju kako da odgovore na ovaj nestandardni ekonomski izazov.