Kina je upravo objavila da je prošle godine, po prvi put otkad je krajem 1970-tih počela da svoju ekonomiju otvara ka svetu, njen godišnji izvoz opao. I to nije sve; u smislu vrednosti, globalna trgovina je tokom prošle 2015. opala. Očigledno pitanje je – zašto? Za Project Syndicate ovo pitanje postavlja Daniel Gros, rukovodilac Centra za evropske političke studije sa sedištem u Briselu.
I dok je 2009. globalna trgovina takođe pala, objašnjenje je pre sedam godina bilo očigledno: Svet je u to vreme doživljavao oštro smanjenje BDP–a. Prošle godine je, međutim, svetska ekonomija porasla za pristojnih 3%. Štaviše, trgovinske barijere nisu nigde značajno porasle a troškovi transporta padaju, zbog – naravno – naglog pada cena nafte.
Upečatljiv pokazatelj “usporavanja zupčanika” svetske privrede je tzv. Baltik draj indeks (Baltic Dry Index). Njim se mere troškovi velikih čarter-brodova koji su glavni prevoznik u globalnoj trgovini na velike udaljenosti; ovaj je indeks pao na svoj istorijski minimum. Baltički indeks pomorskog teretnog saobraćaja je indikator koji vrlo dobro ukazuje da tržišta ne treba da očekuju oporavak: to znači da su podaci iz 2015. godine vesnik novog doba, u kojem globalna trgovina usporava i gubi na zamajcu. To upućuje na zaključak da nekada nezadržive snage globalizacije gube na svojoj snazi.
Situacija u Kini nam takođe kazuje o tom trendu. U poslednjih nekoliko decenija, kako je ova zemlja prerastala u vodeću trgovinsku ekonomiju sveta, Kina je ujedno transformisala i globalni trgovinski sistem. Sada je vrednost kineskog uvoza i izvoza pala – iako je izvoz opao više nego uvoz – a usled globalnog kolapsa cena.
Cene roba su, u stvari ključ za razumevanje trgovinskih tokova u poslednjih nekoliko decenija. Kada su bile visoke, one su “gurale” povećanje trgovine – do te mere da je učešće trgovine u kineskom BDP porasla – podstičući intenzivnu promociju i publicitet o neizbežnom napretku globalizacije (možda često i preuveličavajući njenu važnost ili korist). Ali, u 2012. godini, cene roba počele su da padaju, da bi, nedugo zatim, doprineli i padu globalne trgovine.
Pretpostavimo da je za proizvodnju jednog automobila potrebna jedna tona čelika i deset barela nafte. U periodu 2002-2003, obe su sirovine vredele oko $800 (po komadu automobila), ili oko 5% od vrednosti automobila čija je cena 16.000 dolara. Ovo podrazumeva da su, tokom ranih 2000-ih, industrijske zemlje morale da izvezu pet automobila na svakih stotinu “paketa” ovih sirovina koje je auto-industrija uvozila.
Do 2012-2013, vrednost sirovina potrebnih za jedno vozilo povećana je na oko 2.000 dolara, što je oko 10% cene istog auta (cene automobila su porasle mnogo manje). Industrijske zemlje su, tako morale da izvoze duplo više, naime: deset automobila za istu količinu uvoza sirovina.
Jasno je kako postoji direktna veza između trendova u trgovini i cena roba (videti donji grafikon). S obzirom da ova povezanost utiče na sve proizvedene robe koje zahtevaju uvozne sirovine, ne bi trebalo da bude iznenađenje da – kako su cene roba opadale – tako opadala i globalna trgovina.
Moglo bi se tvrditi da se ovaj primer odnosi samo na vrednost trgovine, i da je, u poslednjih nekoliko decenija, rast trgovine po zapremini takođe premašio realni rast BDP-a. Ali, cene robe takođe utiču na obim trgovinske razmene, jer veće cene roba primoravaju industrijske zemlje da povećaju obim svog izvoza (deset automobila, umesto pet, u primeru tržišta), kako bi pokrile troškove istog obima uvoza sirovina.
Iz razloga što hrana, goriva i sirovine čine oko četvrtinu globalne trgovine, onda kada njihove cene variraju – i to naročito snažno kao što su to činile u poslednjih nekoliko decenija – brojke i podaci očigledno pokazuju da to variranje ima uticaja na agregatnu trgovinu. S obzirom na opšti pad cena sirovina koji se u poslednje vreme dešava, nije previše potrebno tražiti neko drugo objašnjenje za nedavno usporavanje globalne trgovine.
Ovo ne znači da su globalizacija i trgovina jedno te isto. Globalizacija podrazumeva mnoge druge uloge i funkcije, uključujući i skok prekograničnih finansijskih transakcija kao i turizma, razmenu podataka i drugih privrednih aktivnosti. U stvari, ove druge međusobne veze su se povratno odrazile na trgovinu, kao što su omogućili i nastanak globalnih lanaca učesnika u proizvodnji, pri čemu se različiti koraci u proizvodnom procesu javljaju u različitim zemljama.
Ipak, ova pojava je precenjena. Prema Svetskoj trgovinskoj organizaciji (WTO), inostrana dodata vrednost sadržana u izvozu je samo oko 15% za većinu velikih ekonomija, kao što su američka ili evropska. Drugim rečima, globalni lanac proizvođača ima malog uticaja na ove velike trgovinske ekonomije.
Kina je jedini izuzetak. Njena uloga platforme za sklapanje svetskih proizvoda podrazumevala je da je uvozila većinu komponenti s visoko dodatom vrednošću tih proizvoda. Ali, kako je vremenom industrijska struktura ove zemlje sazrevala – današnji iPhone koji se montira u Kini sadrži daleko više delova koji su kineske proizvodnje nego što je to bio slučaj pre nekoliko godina – to ju je približavalo Sjedinjenim Državama i EU u pogledu dodate vrednosti, a ne obrnuto. A to je još jedan razlog zašto bi mogao biti umanjen značaj globalne trgovine.
Kada je nešto široko “izvikano” tu je skoro uvek i realan razlog za takvo šta. Većina ekonomija je danas otvorenija nego što je to bila do pre samo jedne generacije. Sada, međutim, postaje jasno da je percepcija globalizacije kao neke “ogromne i neumoljive sile” u velikoj meri odražavala propratne efekte u robnoj ekspanziji tokom poslednje decenije. Ukoliko cene ostanu niske kao sada, a kao što izgleda verovatno, u narednoj deceniji mogli bismo doživeti stagnaciju globalne trgovine, s obzirom da trgovinski obrazac “ponovo uspostavlja ravnotežu” – i to kako na nivou tranzicionih ekonomija, tako i na nivou industrijski razvijenih zemalja.
