Mali kućni uređaji: Startap niša koja dobija

Jun1

Želite start-up koji će imati siguran profit i visok rast? Postoji rešenje: sklapajte gadžete. Ili ih, naprosto, sami izmislite.

Startup firma Bartesian uspešno proizvodi i prodaje svoje koktel-automate

I dok veliki deo tehnoloških industrija intenzivno promoviše virtuelnu realnost i veštačku inteligenciju kao nešto što je “seksi” i svuda traženo, proizvođači opreme i potrošačkih uređaja za zabavu postižu poslovne pobede proizvodnjom… pa, recimo, šank-robota za pravljenje piva.

Zaboravite na naočare koje pružaju ugođaj proširene realnosti (Augmented Reality, AR), zaboravite veštačku inteligenciju (AI) – tržište će uskoro spremno dočekati Sveti Gral proizvoda koji bi i veliki tehnološki giganti trebalo da slede – a među njima su… automatska mini-pivara i mobilni štampači za nokte.

Ovaj biznis model nije toliko sumanut kao što možda zvuči. Globalno tržište malih kućnih aparata – u koju je uključeno sve zamislivo, od tostera i kuvala za vodu do kafemata i elektro-četkica za zube – prošle godine su dostigli promet od 60 milijardi dolara (SAD), dok rast ove industrije iznosi oko pet odsto na godišnjem nivou, u skladu s analizama nemačke firme GfK.

I dok AR i AI trenutno zadobijaju lavovski deo medijske pažnje, za to vreme mali kućni aparati ostaju zdrava i održiva niša koja nije podložna „prskanju“. Nipošto nije loš posao, naprotiv – čak iako nije toliko seksi. Zbog ovih zadivljujućih rezultata malih kompanija, korporacijama poput Samsunga i Epla moglo bi koristiti da na poslovnom horizontu uprave pogled dalje od trenutne medijske pomodarije, i smisle svoje neke nove hit-uređaje kojima će nas zabaviti.

Po podacima nemačkog GfK, kategorije proizvoda kao što su bežični robo-usisivači i portabl merači krvnog pritiska pokazuju snažan rast, ali su takođe moguća i iznenadjenja koja potiču od nekoliko nekonvencionalnih oblasti.

Automatske mini-pivare za šank ili kućni kuhinjski pult, na primer, imaju potencijal da u narednih nekoliko godina postanu globalna senzacija.

Nekoliko startup firmi, uključujući mađarski startap Brewie kao i PicoBrew iz Sijetla, nastupaju na tržištu sa svojim pivskim mašinama koje omogućavaju korisnicima da brzo naprave svoje pivo koje će imati postojano visok kvalitet. Brewie svoju mašinu za pravljenje piva prodaje po ceni od oko US $1.899, dok se PicoBrew prodaje kao kućni komplet za sklapanje i cena mu je US $799.

Sa ukusima i afinitetima koji se u mnogim pivopijskim zemljama uveliko udaljavaju od brendova iz masovne produkcije – prigrlivši nepregledni broj zanatski rađenih piva koja se prave na lokalu – proizvodi poput robotske mini-pivare našli su se usred savršeno tempiranih uslova za dalji rast biznisa.

Slična je situacija i sa mašinama za koktele. Tu se ističe Bartesian, startup firma iz Kičenera u kanadskoj pokrajini Ontario, uz kalifornijski tehnološki startap Somabar. Obe firme proizvode uređaje koji su u stanju da perfektno„smućkaju“ odličan Menhetn koktel, ili Kosmopoliten ili Mohito ili bilo koje od mnogih hiljada bezvremenih koktel-osveženja. Obe kompanije trenutno primaju porudžbine za pretpodaju svojih koktel-mejkera, a po ceni od $299 (Bartesian), odnosno i $429 (Somabar).

U međuvremenu, mobilni štampači za nokte postali su još jedna hit-kategorija proizvoda koji bi takođe mogli da osvoje (ne samo ženski) svet, kaže GfK.

Kineska startap firma O’2 Nails, navedimo jednu od njih, gura ideju uređaja za personalizovani dizajn šara i slikica na noktima. Ovakve “štampane nokte” sada mogu da naprave uređaji koji su veličine standardnog satnog alarma.

Štampač noktiju ArtPro prodaje se za $780 i može se programirati za printovanje gotovo svake zamisli u samo jednoj sekundi. Svaki nokat ukrašen ovakvim printom klijenta košta beznačajnih 15 centi.

Umesto neko vreme dosadnih starih boja i već viđenog dizajna šara, svakome ko bi želeo nešto malo zanimljivije sada je omogućeno da, u kućnim uslovima, nekoliko sekundi drži svoje prstiće u ink-džet štampačima. I – to je to! Na noktima ćete imati članove porodice, prijatelje, kućne ljubimce ili čak fotografije s odmora – sve to i još bezbroj vizuelnih mogućnosti otštampanih na vašim noktima. Ovde samo vaša (ne)maštovitost postavlja granice.

Iako O’2 Nails za sada targetuje kozmetičke salone kao svoje primarne kupce, ova tehnologija je dovoljno jeftina – a sigurno će biti još jeftinija – tako da bi u veoma skoro vreme mogla lako naći put do naših domova.

Uzevši sve ovo u obzir, ove prethodno nezamislive futurističke zanimljivosti može biti logično i pravo objašnjenje za dobar deo uspeha ovog trenutno visoko rastućeg tržišta gadžetima. GfK procenjuje da oko 10 odsto današnjeg tržišta, na primer, nije postojalo do pre samo pet godina.

Robotski usisivači su odličan primer. Oni 2014. nisu bili dostupni u Kini, ali su otad doživeli bum i sada čine gotovo trećinu ukupne tržišne vrednosti ovog artikla.

Isto važi i za internetom povezane četkice za zube i kupatilske vage, od kojih oba proizvoda omogućavaju korisnicima da prate napredak preko smartfon aplikacije. Do pre nekoliko godina, ništa od ovoga nije postojalo u Nemačkoj ili Holandiji ali sada ima 17% odnosno 32% učešća na svojim tržištima, navodi se u analizi nemačke firme GfK.

To i jeste životni ciklus: vaš gadžet i vaš životni stil neraskidivo su povezani. Zgodni i oku izuzetno naočiti, pronalasci u futurističkom stilu brzo postaju dosadna i zamenjiva roba današnjice, pre no što završi kao zaboravljeni i zastareli relikt prohujalih vremena. Pogledajmo samo video-plejere, CD-plejere ili iPod – svi su oni nekada bili oličenje vrhunske tehnologije, ali su sada na smetlištu istorije.

Za gigantske proizvođače elektronike, ključ za izbegavanje mogućih slabosti ciklusa „moj gadžet=moj stil“ ne mora da leži u kontinuitetu smišljanja revolucionarnih tehnologija i njihovog uspešnog uspostavljanja na tržištu. Ponekad se uspešni tržišni hitovi mogu naći u idejama koje su skromnije, ali i te kako profitno probojne.

Canadian Business

Suzan Lipšuc: njihanje palmi na foto-tapetu

Feb9

Postoji jedna stvar zbog koje bi vredelo da smo se rodili par decenija ranije: starinske dekorativne i foto-tapete. Suzan Lipšuc (Suzanne Lipschutz) je svetska majstorka br.1 za ovakav enterijerski „bum“. Ona je bila prva koja je promovisala zidnu estetiku budoara i „buvljaka“; boem, jedinstvena, luckasta Njujorčanka koja je uzduž i popreko pretresla svaki kutak Amerike u potrazi za otkačenim „restlovima“, uvodeći ih na velika vrata u dizajn enterijera bogatih. Globtroterka koja je pretraživala po buvljim pijacama Londona, Pariza i Evrope ariskim buvljim, kao i radnje za kućnu opremu i potrepštine po prašnjavim varošicama Srednjeg zapada, a u potrazi za zaboravljenom zidnom dekoracijom koju dotad niko drugi nije želeo.

Suzan je svoj „lov“ na odbačene rolne dekorativnih tapeta počela još 1960-tih, u svojim dvadesetim godinama. Suzan je u takvim opskurnim radnjama nailazila na neotkrivena blaga koja samo čekaju nekog sa „žicom“ ko bi došao da ih tek kupi.

Evo citata iz intervjua koji je 2012. Suzan dala za Nowness: “Pronalaženje dekorativnih tapeta, na svetu ne postoji ništa što volim više od toga. U stanju sam da ih nađem na bilo kom mestu; Mogu da vozim kroz nepoznatu varoš i da vam po obliku kuće kažem ima li u njoj tapeta ili ne.”

Iza nje je 50 godina karijere. Tokom tih pola stoleća iz njene radnje je ka kupcima otišlo 50.000 retkih, starinskih rolni.

Suzan je 1965. otvorila svoju prvu prodavnicu u Njujorku, već odavno čuvenu „Polovnu ružu“ (Secondhand Rose). Ova radnja na ulici Hadson izgledala je kao da je tu slučajno, više kao „rupa“ u zidu koja je nenadano, nečim, popunjena. Nekoliko puta je menjala lokacije, a svaka selidba išla je uporedo s rastom njenog poslovanja i, samim tim, kolekcije koja je vremenom iziskivala sve veći prostor. Njeni „putujući orman“ obožavali su Džon Lenon, komičari Vudi Alen i Pol Rubens, Barbara Strejsend, Madona, Marta Stjuart… Njene tapete, zavese, zidna dekoracija i foto-tapete decenijama krase filmske i televizijske studije, bivajući mizanscen nebrojenim serijama i filmskim ostvarenjima.

Ovih dana je daleko teže naći sve ono što joj je dosad bilo koliko-toliko dostupno. Suzan je nekada bilo lako da prati ponudu u prodavnicama. U doba kada tapete nisu bile skupe za proizvodnju, distribuirale su ih radnje za kućnu opremu, alat i materijal tipa „uradi sam“ (Home Depot je odličan primer, moderna verzija takvih prodavnica Tamo gde su se prodavale boje, šmirgla, merdevine, zemlja za cveće lepak i alat, tamo je ona pronalazila svoje blago – retke tapete.

Pogledajte onlajn arhivu Lipšuc kolekcije izložene u Kuper-Hjuitovom muzeju

Evo i Suzan u kratkom filmu Nowness

Suzan je Kuper-Hjuitovom muzeju 1991. poklonila sjajnu kolekciju svojih zidnih uzoraka. Sam muzej je veoma neobičan i vredi ga posetiti. Ovo je samo mali izbor od gotovo 300 rolni.

Nakon 45 godina, Suzan je zatvorila svoju prodavnicu, ali su njene starinske tapete i dalje u onlajn prodaji. Još uvek je možete posetiti u njenom njujorškom stanu i uživo pogledati sve uzorke koji su prošli kroz njenu radnju.

Minimizacija podataka i startup firme: nova pravila zaštite privatnosti

Dec16

Šta je minimizacija prikupljenih podataka? Šta je integrisana zaštita privatnosti? Kako i kada možemo očekivati konkretniju upotrebu svog prava na zaborav i brisanje podataka sa interneta i društvenih mreža? Kako su osmišljena nova pravila, procedure i načini prikupljanja privatnih podataka i kada ona stupaju na snagu? Nejtan Kinč za portal TechCrunch pobliže objašnjava ove pojmove.

Napomenimo da su “podaci” i “minimizacija” pojmovi koji se retko koriste u istoj rečenici, a danas predstavljaju jednu od ključnih pravila produkt-dizajna koje moramo primeniti ukoliko želimo da izradimo proizvode koji imaju vrednost, smisao i angažovanost, a sa ciljem služenja čoveku i njegovim potrebama.

Možda ste pomalo zbunjeni i niste sigurni da znate o čemu je reč. Pa ipak, ovo je goruća tema u strukturama evropske administracije.

Ako živite u Evropi a niste živeli pod kamenom već među ljudima, onda ste nesumnjivo svesni Opšte uredbe o zaštiti podataka (General Data Protection Regulation, GDPR) koja stupa na snagu 2018. godine. Ova uredba tiče se Integrisane zaštite privatnosti i podataka, ili kraće u našoj terminologiji IZP (Privacy by design), minimizacije privatnih podataka u javnosti (data minimization MP), i pravo da se bude zaboravljen (ili pravo na brisanje ličnih podataka sa Svetske računarske mreže). I da, organizacije i subjekti moraće ih se pridržavati.

Ako ste u Australiji, sada možete biti svesni Izveštaja australijske komisije o dostupnosti podataka. Ukratko, “Comprehensive Right” Komisija (komisija za Opšte pravo) želi da korisnici interneta i mobilnih komunikacija dobiju sredstva, način i mogućnosti da:

• Imaju kontrolu nad svim javnim informacijama o njima, da, ukoliko je to potrebno, zahtevaju njihove izmene ili ispravke kao i da budu obavešteni o objavljivanju istih od strane trećih lica;

• Obezbede prava da pod nekim okolnostima budu izuzeti od prikupljanja ličnih podataka koje vrši neka treća strana;

• Zadobiju dodatna prava na jasan uvid u podatke koje o njima prikupljaju softveri i računari kao i na potpuni zapis-listing onoga što su ove o njima prikupile, u potpunosti isti kao što ga o njima poseduje treća strana.

• Možete se nalaziti bilo gde; u Aziji, na Bliskom Istoku, Africi ili u Sjedinjenim Američkim Državama. U tom slučaju, nemojmo ostati zaglavljeni u procesu razvoja regulatornih uslova koji podržavaju IZP i bacimo pogled na nekoliko ključnih statističkih podataka:

• Više od 400 miliona ljudi ima instaliran blokator oglasa (BO ad blocker).

• Kada je u pitanju korišćenje njihovih podataka, 80 odsto ljudi na globalnom nivou izjasnilo se da ne veruje kompanijama koje te podatke koriste.

• Trideset posto prihoda preduzeća ugroženo je usled lošeg kvaliteta podataka (da, ljudi lažu o tome ko su i šta su dok popunjavaju razne vrste onlajn upitnika)

• Prisustvujemo zahutalom razvoju čitavog ekosistema za Usluge kontrole ličnih informacija (Personal Information Services Management, PIMS)

• Trilioni dolara troše se na razvoj mehanizama kontrole zaštitu privatnosti – ali, nažalost, i na sisteme za pristup istima

Privatnost naših podataka suočava se sa egzistencijalnom pretnjom. Sopstvenim stavovima ili ponašanjem, ili kroz proces razvoja propisa o privatnosti podataka, mi smo nekim ljudima i kompanijama obezbedili sredstvo za uvid u naše lične podatke, mogućnost za upliv u naš sve detaljnije i sve bolje iznijansirani digitalni identitet.

Danas, lični podaci više nisu tek hrpa nabacanih podataka koji tako nagomilani leže u bilansima i završnim računima velikih organizacija i sistema. Oni su veoma brzo postali preimućstvo u rukama imalaca tih podataka (treća strana), obezbeđujući im uvid u konkretnu osobu na koju se ti podaci odnose.

To znači da su organizacije/kompanije/treća lica tek samo privremeni čuvar i imalac podataka o “korisniku” (zapravo, o ljudskom biću koje ima pravo na privatnost i njegovu zaštitu). Ovaj pomak sa “korisnika” na “građanina” ili “ljudsko biće”obezbedio je i pomak ka promenama načina na koji tražimo, pohranjujemo ili koristimo lične podatke – a to podrazumeva obrazac našeg ponašanja, heuristiku, i najbolje prakse koje treba razvijati.

Razmislimo o tome ovako; kada se susretnete nekoga ne u virtuelnom već u stvarnom svetu koji vas okružuje, da li biste bili u stanju da toj osobi odate sve svoje tajne? Da li biste toj konkretnoj ali vama u svakom slučaju nepoznatoj osobi pokazali vaš pasoš ili vozačku dozvolu – omogućavajući joj da ove vaše fotografije s ličnih dokumenata sačuva za sebe? Da li bi neznancu dali podatke o recimo, dužini vaših nogavica – podatku koji samo vama lično znači pri onlajn naručivanju odeće?

Malo je verovatno da biste to učinili

U stvarnom a ne virtuelnom svetu, težimo da drugima postepeno otkrivamo podatke o sebi. To činimo na temelju trajnog dijaloga, tokom kojeg se razvija zajedničko razumevanje, a poverenje se “zarađuje” i izgrađuje kroz međusobnu razmenu informacija.

To je zato što u stvarnom svetu imamo sredstva i moći da odlučimo šta je to što ćemo drugima otkriti, kome ćemo te informacije pružiti, kao i pod kojim uvslovima. Druga osoba ima takođe sredstva i moći da učini isto, i mi, onda, kao takvi, delujemo pod jednakim uslovima.

Kroz ranije navedeni PIMS ekosistem, sada ovu vrstu razmene možemo podržati i u virtuelnom, digitalnom svetu.

Osim toga, kroz svesno osmišljena nastojanja da poštujemo delovanje i aktivnosti drugih, kojima želimo da ponudimo na uvid svoj proizvod/uslugu, možemo ostvariti efikasnije korišćenje samo određenih, tzv.”podobnih” podataka (right data).

Evo, dakle, pravila koja smo toliko dugo (predugo!) čekali.

Pribaviti podatke postepeno, i to samo onda kada je to zaista potrebno.

To znači da podaci, koji se od vas zahtevaju da ih popunite onlajn, moraju odgovarati kontekstu kao i fazi i stepenu vašeg odnosa sa onima koji od vas te podatke traže.

Hajde da napravimo jedan trgovački spin na ovo pravilo, pa da se stoga usredsredimo na merne podatke koji su vam bitni. Ovog decembra, LTV predstavlja daleko više od puke brojke registracije (LTV racio predstavlja odnos iznosa kredita banke i procenjene vrednosti nekretnine nad kojom se uspostavlja hipoteka pomnožen sa 100). Dakle, metrika ima dublje značenje za svakoga ko manipuliše vašim privatnim podacima; oni nisu tek neka brojka ili nejasan sled ponavljanja, već “odaju” vaše ponašanje, navike, prijatelje, porodicu, finansijsko stanje, afinitete ili animozitete, pregled vaših kupovina, vaših ugovora, vaših aktivnosti – koje, u principu, treba da su samo vaša, strogo privatna stvar.

Ukoliko neko ima želju da sprovede “turu” kroz one podatke koje ste spremni da mu obezbedite, pronađite način kako da im omogućite anoniman pregled, bez beleženja podataka o vama (ili onih podataka koje on “vuče” za sobom dok pretražuje podatke o vama). Zatim ih podržite specifičnim, konkretnim aktivnostima i vrednostima, upućujući ih kada je pravi trenutak za to. Vodite ih na putu do uspeha, i ubedite da svoje podatke iskoriste kako bi shvatili ovakav ishod.

Jasno navedite koja je svrha vašeg korišćenja tuđih podataka

Ali, pretpostavimo drugi scenario: da ste vi ta treća strana koja skuplja i koristi tuđe lične podatke u svrhu poboljšanja sopstvenog biznisa.

Vi ste, recimo, privremeni imalac ličnih podataka koje nameravate da koristite. U svrhu postizanja vaših poslovnih ciljeva, veoma je važno da maksimizirate verovatnoću da vam osoba koja vam uz svoj izričit pristanak ustupa lične podatke na korišćenje na obostrano prihvatljiv i etički način.

Da biste to učinili, od kritične važnosti je da jasnim i jednostavnim jezikom (ili vizuelnim referencama), jasno navedete tačnu svrhu u koju će se koristiti tuđi lični podaci radi ispunjenja vaših poslovnih ciljeva.

Niko ne voli neugodna iznenađenja. Počnite da stičete i “zarađujete” tuđe poverenje tako što ćete biti radikalno transparentni, garantujući da ćete “igrati bez prljavih trikova”, kojima biste mogli da zloupotrebite privatnost osobe koja vam je obezbedila pristup svojim ličnim podacima.Uzvratite na pravi način

Lični podaci izvesno predstavljaju značajan teret odgovornosti za vašu kompaniju/organizaciju. I stoga, zar ne bi bilo bolje doći do pravih podataka samo i isključivo u pravom trenutku, bez potrebe da nosite breme konstantne odgovornosti?

Naravno da bi to bio bolji način.

Dakle, kao imalac tuđih privatnih podataka, dobro razmislite o ideji recipročnog uzvraćanja informacija, naime, o davanju uzvratnih vaših podataka onome od kojih ste ih uzimali. Ovo je način i kodeks ponašanja koji bi trebalo da postane vaše buduće pravilo i praksa. Budite sasvim iskreni i otvoreni dok budete ubeđivali vaše klijente da sarađuju s vama i to kroz dvosmernu ili višesmernu razmenu podataka; koja stvara opšte dobro (shared value): zajednički skup vrednosti za sve strane.

Razmišljajmo o tome na ovaj način: Ako je obaveza o davanju uzvratnih podataka ugrađena u vaš kodeks pristupanja tuđim podacima, a ovaj ima mogućnost kontrole i upotrebe te informacije, u tom slučaju možete tražiti da se iskoristi to u odgovarajućem trenutku.

Još bolje, ukoliko vaš “klijent” (tj. osoba čije lične podatke želite da prikupite u cilju optimizacije svog poslovanja) treba da se preseli (ili promeni bilo koji drugi ključni status u svom životu), on, jednostavno može da ažurira svoju adresu odlučujući da ovu promenu lokacije podeli (i) s vama.

Treba se, u svetlu najnovijih dešavanja vezanih za način upotrebe tuđih ličnih podataka kao i odgovornosti koju ova aktivnost za sobom povlači, pridržavati od sada pa ubuduće jedinog modusa operandi: “Minimum podataka- maksimalna iskoristivost.” Ako ovo budete imali na umu u svom biznisu – da ne možete uzimati tuđe ukoliko ne dajete i svoje (podatke) – velia je verovatnoća da će zauzvrat dobiti daleko više nego to ste očekivali.

Vaša iskrenost otvoriće vam put ka drugima.

Ovo polje i tržište obostrane razmene podataka ubrzano se razvija. Nijansi i kompleksnosti ima napretek. Iako je ovo polje korišćenja tuđih podataka nešto čime bi svi morali da se bavimo i primenjujemo u praksi, veoma praktino (ne, ne gledajte i ne “visite” bez razloga na tuđim FB, LinkeIn ili Twitter profilima!), ne opterećujte se bespotrebno gomilama podataka o drugima. Jer, u krajnjoj liniji, ovo samo može da u vama proizvede nepotrebno kognitivno opterećenje, koje paralelno dolazi s preterano eksploatisanom internet metrikom. Naposletku, bavite se metrikom i tuđim podacima upravo kako biste poslužili za dobro drugih – i to upravo onih koji su vaši potencijalni kupci – osobe koje su vam ustupile svoje lične podatke.

Dakle, bavite se “optimizacijom s ljudskim likom”, poštujući privatnost drugih kao što biste, uostalom, želeli da i drugi poštuju vašu.

Držite se jednostavnosti u svemu. Iskoristite ova pravila i upoznajte se sa vodećim inovatorima u PIMS ekosistemu. Velike su šanse da ćete uticati na poboljšanje svojih mogućnosti daleko pre nego što mislite.

Nathan Kinch, techcrunch.com Dec 9, 2016

Integrisana zaštita privatnosti – Privacy by Design

Šta je integrisana zaštita privatnosti? Evo kako ovaj pojam objašnjava Đorđe Đokić, Ekspert za privatnost i zaštitu podataka o ličnosti, Pravni savetnik za privatnost pri INTERPOL-u, Ekspert-evaluator Evropske komisije, Master prava EU, autor knjige ”Zaštita privatnosti na Internetu i Savet Evrope”, Privacy by Design Ambassador)

Koncept integrisane zaštite privatnosti (eng. Privacy by Design) odnosi se na neophodnost integrisanja privatnosti i zaštite podataka o ličnosti u informaciono-komunikacionim tehnologijama od početka do kraja njihovog životnog ciklusa: od faze koncepcije (dizajna) do izlaska iz upotrebe.

Zbog specifičnosti engleskog jezika, kao i zbog činjenice da ima jako bogato značenje, engleski pojam Privacy by Design je teško prevesti. Doslovan prevod na srpski bio bi ”Privatnost po dizajnu”, ili “Privatnost kroz dizajn”, što ne ukazuje mnogo na sam sadržaj pojma. Francuski prevod ”protection intégrée de la vie privée” akcenat stavlja na integrisanost zaštite privatnosti. Kao takav, on je daleko bliži duhu srpskog jezika.

Pojam Privacy by Design na srpski jezik prevodimo sintagmom ”integrisana zaštita privatnosti” (IZP). Naš prevod se ne zasniva na originalnom engleskom izrazu, već na razumevanju ideje da zaštita privatnosti i podataka o ličnosti treba da budu sastavni element svakog IKT projekta, od njegovog početka do kraja. Zaštita sfere privatnosti treba da bude uzeta u obzir, odnosno da prožima informaciono-komunikacione tehnologije od faze njihove koncepcije do izlaska iz upotrebe.

Koncept integrisane zaštite privatnosti je osmislila En Kavukijan (Ann Cavoukian), koja od 1997 vrši funkciju komesara za zaštitu informacija i privatnosti kanadske provincije Ontario. Komesarijat za zaštitu informacija i privatnosti Ontarija na čelu s njom je istovremeno i najpoznatiji promoter ovog koncepta.Značaj

Kao što smo prethodno objasnili, engleski termin Privacy by Design se odnosi na integraciju zaštite privatnosti u dizajn informaciono-komunikacionih tehnologija.

Proces koncepcije odnosno dizajniranja nekog proizvoda ili usluge podrazumeva shvatanje potreba ljudi kojima su taj proizvod ili usluga namenjeni, kao i donošenje odluka o načinu na koji će se date potrebe zadovoljiti.

Način na koji pristupamo dizajnu često oslikava naše lične ili društvene vrednosti. Isto tako, odluke koje donosimo u toku dizajna, odnosno procesa stvaranja nekog proizvoda ili usluge imaju određene posledice u društvu.

Na primer, da bi istakao značaj institucije suda, arhitekta može dizajnirati grandiozno stepenište kao jedini prilaz sudskoj zgradi. Međutim, to stepenište nije prilagođeno starijim licima ili osobama u invalidskim kolicima. U ovoj situaciji možemo reći da stepenište nije dobro dizajnirano, da je koncept loš jer ne uzima u obzir potrebe ljudi koji dolaze u sud.

Koncept integrisane zaštite privatnosti je zasnovan na ideji da privatnost treba da bude ”ugrađena u dizajn” stvari, proizvoda i usluga koje ljudi koriste. Ona treba da bude njihov sastavni deo. To znači da zaštita privatnosti nije dodata na kraju, samo zato što je zakon u nekom slučaju zahteva. Zaštita privatnosti je element samog dizajna, koncepta proizvoda ili usluge i predstavlja njihovu suštinu, njihov način rada.

Kao takva, zaštita privatnosti može biti integrisana u bilo koju stvar, proizvod ili uslugu, počev od fizičkog prostora (kao stepenište ili zgrada), preko procesa (npr. prikupljanje informacija od strane policije) do informaciono-komunikacionih tehnologija.

Međunarodni standard: Privacy by Design

Koncept integrisane zaštite privatnosti (IZP) je nastao kao odgovor na konstantan ubrzan razvoj informaciono-komunikacionih tehnologija i erozije prava na privatnost koju taj razvoj sa sobom nosi. Zbog revolucionarnog pristupa zaštiti privatnosti, ubrzo je prihvaćen od strane stručne zajednice.

Njegovu vrijednost uvidjeli su i predstavnici privatnog sektora, koji su integraciju zaštite privatnosti u svoje proizvode i usluge vidjeli kao mogućnost stvaranja dodate vrijednosti i sticanja prednosti u odnosu na konkurenciju.

U oktobru 2010, IZP je prihvaćena kao svjetski standard rezolucijom usvojenom na Međunarodnoj konferenciji povjerenika za zaštitu privatnosti i podataka o ličnosti, održanoj u Jerusalimu. Od tada, sedam osnovnih principa na kojima se IZP zasniva su prevedeni na preko trideset službenih jezika. Od novembra 2013. ova lista uključuje i srpski, zaslugom autora ovog teksta.

Oblasti primene

Koncept IZP se primenjuje u okviru tri osnovne oblasti. To su:

1. informaciono-komunikacione tehnologije (IKT),

2. odgovorne poslovne prakse i

3. fizički dizajn.

Nove informaciono-komunikacione tehnologije, kao i evolucija već postojećih predstavljaju stalnu pretnju privatnosti, ne zato što su same po sebi opasne, već zbog načina na koji ih koristimo. Sistematska primena koncepta IZP u procesu izrade i upotrebe IKT značajno doprinosi izbegavanju rizika za privatnost. IZP deluje kao preventivna mera, sprečavajući nastupanje situacije u kojoj može doći do povrede prava na privatnost.

Kada je u pitanju poslovna praksa, implementacija IZP u procese i način funkcionisanja organizacija (privatnih firmi li državnih organa) pozitivno utiče na transparentnost, a samim tim i na imidž organizacije, odnosno izgradnju odnosa poverenja sa klijentima, odnosno građanima. U situaciji u kojoj su građani spremni i da plate da bi bili sigurni da se s njihovim podacima o ličnosti postupa odgovorno, implementacija IZP predstavlja siguran ulog u budućnost i ostvarenje konkurentske prednosti na tržištu.

Fizički dizajn je često zapostavljena oblast primene IZP. Način na koji su dizajnirani javni prostori direktno utiče na zaštitu prava na privatnost. Kao primer možemo navesti koncepciju enterijera lekarske ordinacije, kada loša organizacija prostora može dovesti do povrede nečije ”fizičke” ili ”telesne” privatnosti. Sa druge strane, loše osmišljen prostor u kome se nalaze serveri (data centar) može olakšati pristup neovlašćenih lica podacima koji se na serverima nalaze, i time ugroziti privatnost lica na koje se podaci odnose.

Danas, primena koncepta IZP dolazi naročito do izražaja kada je u pitanju neka od oblasti kao što su:

– instalacija kamera za prismotru javnog prostora

– upotreba biometrije u identifikacionim dokumentima

– mobilni uređaji i komunikacije

– identifikacija putem radio frekvencije (RFID)

– tehnologije zasnovane na senzorima (kartice sa čipom, NFC)

– geolokalizacija

– sistemi elektronskog plaćanja

– ”pametni” uređaji i instalacije (smart devices, meters, smart grid).

itd.7 osnovnih principa

IZP se zasniva na sedam osnovnih principa. U nastavku teksta daćemo slobodan prevod na srpski jezik i objašnjenje značenja sedam osnovnih principa na kojima se zasniva IZP. Ne radi se o autorovom zvaničnom prevodu principa na srpski jezik koji je dostupan na zvaničnom sajtu IZP.

1. Proaktivnost

IZP deluje proaktivno, omogućavajući identifikaciju i sprečavanje rizika za privatnost prije nego što se oni ostvare. U logičkom sledu događaja, IZP dolazi na početku, delujući preventivno, a ne post festum kada su negativne posedice za privatnost već nastupile.

2. Privatnost kao podrazumevano podešavanje

Integracija jakih mera zaštite privatnosti i njihova automatska aktivacija su od ključnog značaja, naročito ako se ima u vidu da pri upotrebi informaciono-komunikacionih tehnologija, bilo da se radi o aplikaciji na mobilnom telefonu ili nekoj internet stranici, kada je privatnost u pitanju svi mi uglavnom nekritički prihvatamo podrazumevana, zadata podešavanja.

3. Privatnost integrisana u dizajn

Koncept IZP treba da prožima dizajn IT sistema i poslovnih praksi. Zaštita prava na privatnost je integrisana u sistem, bez smanjenja njegovih osnovnih funkcionalnosti.

4. Potpuna funkcionalnost

IZP treba da omogući izbegavanje situacije u kojoj dolazi do lažnog sukoba između privatnosti i bezbednosti ili neke druge vrednosti koju pravo štiti. Nepotrebni kompromisi u ovakvim situacijama često dovode do namerne ili slučajne erozije prava na privatnost.

5. Zaštita tokom čitavog životnog veka

Koncept IZP pokriva prati datu tehnologiju, poslovnu praksu ili prostor tokom čitavog životnog ciklusa, od početka do kraja. Ovim se omogućava zaštita privatnosti, i sigurno čuvanje podataka o ličnosti i njihovo pravovremeno uništavanje na kraju obrade kada su u pitanju IKT.

6. Transparentnost

Sistematska primena IZP direktno utiče na otvorenost i transparentnost. Ima za cilj da svim zainteresovanim stranama omogući uvid u načine na koji neka tehnologija ili poslovna praksa funkcioniše, kao i koje su mere zaštite privatnosti i podataka o ličnosti preduzete. Zaštita ovih vrednosti je sastavni dio tehnologije ili prakse i predmet je nezavisne provere, revizije. Zahvaljujući transparentnosti koju IZP pruža, sastavni delovi tehnologije kao i njen način rada su jasni, kako korisnicima tako i provajderima.

7. Korisnik u prvom planu

Iznad svega, koncept IZP pred arhitekte informacionih sistema kao i njihove operatere postavlja uslov zaštite privatnosti i podataka o ličnosti. Ovaj uslov se ostvaruje na različite načine, bilo implementacijom pravnih, tehničkih ili organizacionih mera na nivou date organizacije. Na primer, ova rešenja se materijalizuju kao jake korisničke opcije za zaštitu privatnosti kod mobilnih aplikacija, ili detaljna interna politika organizacije koja tačno određuje prava i odgovornosti lica koja imaju pristup podacima o ličnosti. U svakom slučaju, zaštita lica o čijim se podacima radi i čija privatnost može biti ugrožena je u prvom planu.

Ovaj tekst je inspirisan radom Ane Kavoukian (Ann Cavoukian), Komesara za informacije i privatnost kanadske provincije Ontario, koja je autor koncepta Privacy by Design i ujedno njegov najveći promoter.

Odabrani resursi:

Privacy by Design / Zvanična internet prezentacija

Zvanični srpski prevod 7 osnovnih principa na kojima se zasniva integrisana zaštita privatnosti

Integrisana zaštita privatnosti vodič za implementaciju

Rezolucija o IZP usvojena na 32-oj Međunarodnoj konferenciji poverenika za zaštitu privatnosti i podataka o ličnosti, u Jerusalimu 2010

Ikea: neobičan i jedinstven način poslovanja

Nov8

Ikea je oduvek bila simbol najboljeg odnosa kvaliteta i cene, a poslovni model ove firme danas je uzor i inspiracija mnogim preduzetnicima.

Tlocrt Ikeinih prodajnih mesta

Ikea je gigant. Ova međunarodna korporacija za opremanje domova nameštajem i kućnim potrepštinama koristi jedan odsto planetarnih resursa drveta (podaci ove kompanije), a preko petnaest miliona kubnih metara drveta (15.007928m³) koje se svake godine upotrebi za proizvodnju Ikea nameštaja povlači sa sobom svojevrsnu uvrnutu logiku poslovanja. Po mnogima, boravak u ogromnoj plavo-žutoj hiperprodavnici nameće specifičnu, Ikeinu definiciju prodajnog prostora u kome se sedi, kuva, jede – i spava.

Sve što je drvo pretvoreno u nameštaj jeste pokušaj približavanja moderne estetike masama. “Govorimo o demokratizaciji dizajna”, rekao je Marty Marston, menadžer proizvoda za odnose sa javnošću u Ikei.

Foto: Bloomberg

Nameštaj se takođe prodaje po nekim jedinstvenim ekonomskim pravilima. U mnogim slučajevima, Ikeine stvari, već svima poznate stvari po izuzetno pristupačnim cenama, postaju dramatično jeftinije iz godine u godinu. U drugim zemljama, cene rastu polaganim tempom. U nekim slučajevima, proizvodi u potpunosti nestaju. Rezultat je njihov katalog koji se neprestano razvija i obnavlja “u hodu”. Ova ponuda, koja odražava filozofiju da “samo najjači opstaju”, napravila je ogroman uticaj u oblasti stambenih enterijera.

Ikea ima jedinstveni ekonomski model, i to je činjenica; možda ćete poželeti da sedite u Poäng stolici ove kompanije, od kojih se svake godine proda 1,5 milion komada. Ikea je za poslednje četiri decenije prodavala ovaj model širom sveta, obezbeđujući da prostor vaše dnevne sobe poseduje senzibilitet modernog dizajna. Svaki komad nameštaja možete sklopiti potpuno sami, tek samo sa nasadnim ključem (gedora), kojeg dobijate u kutiji – i, naravno, sa uputstvom za sklapanje: “stripom”, koji na vizuelan način uspešno objašnjava metod sklapanja svakome na svetu.

Poäng (Noboru Nakamura)

Poäng je ¾ stoleća star-a-uvek-moderan predak kojeg je 1939. osmislio finski dizajner Alvar Aalto, nazvavši je jednostavno “stolica za odmor 406”. Imala je ram od kuvanog pa savijenog drveta breze, rukohvate blago savijene nadole i relativno tanak tapacirung bledožute boje. Poäng dizajnerska fotelja (odnosno stolica za odmor) je prvi put prodata tek decenijama kasnije (skoro četrdeset godina kasnije!), 1978. godine, nakon saradnje između Larsa Engmana i Noborua Nakamure. Nakamura je u kompanijskoj brošuri kojom je obeleženo četiri decenije njegove stolice, rekao da iako trendovi i moda utiču na ono što on dizajnira, “svi proizvodi treba da poseduju bezvremenu vrednost.”

Stolica za odmor 406. (Alvar Aalto)

Ne radi se toliko o modnim trendovima koliko o naročitoj vrsti vođenja ekonomije koja je rezultirala nadasve zanimljivim istorijatom ove kompanije za nameštaj. Verzije koje Aalto prodaje onlajn prodaju se i za preko za preko $4,000 po komadu. Poang je na tržištu debitovao cenom koja je tek samo delić one koju postiže identična po dizajnu fotelja Aalto, a sada, nakon strmoglavog pada cene, Poäng se prodaje po ceni nižoj od prvobitne. Nameštaj je vremenom uglavnom postao jeftiniji u odnosu na druge robe – verovatno zbog efekata globalizacije – ali trend koji oličava ovu stolicu je nešto što je izdvaja od svega ostalog. Tokom ranih 1990-ih, ova stolica se nije mogla kupiti za manje od 300 dolara, uz prilagođavanje inflatornim kretanjima. Danas, ona košta $79 (Prosečan komad nameštaja koji bi 1990. koštao 300 dolara, danas bi koštao upola manje – oko 151 dolar, po potrošačkom indeksu za nameštaj i posteljinu).

Nakon jednog filma iz 80-tih dobio sam inspiraciju da pregledam stare Ikeine kataloge i cene – kuvana i savijena breza, padajući rukohvat, tanak tapacirung. Ili mi se tako činilo. Nakon nekoliko uvida sam, međutim, shvatio da sam napravio neprijatnu grešku. Sve vreme sam tražio fotelju Aalto 406. Nije u pitanju billa “prodaja najjeftinije drvne građe” zbog koje je Ikea počela da dominira, već se radilo o mojem unutarnjem estetskom kompasu. Ono što nije Ikea – postaje Ikea, a ono što je Ikea – to postaje i sve ostalo.

Drugi, koji su postali sledbenici načina na koji je Ikea prodavala svoj Poäng – iz godine u godinu su mu obarali cenu. Ikein stočić “Lack”, na primer, prodavan je 1985. za $25 (današnjih 56 dolara), ali se danas može kupiti za samo $10. Varijacije na temu i višedecenijski proizvodni ciklus doživela je i Ikeina polica “Billy”, koja je takođe doživela veliki pad cena.Ali to nije baš ako jednostavno kao što se priča, naime da je sve u Ikeinom katalogu iz 1988. postalo radikalno jeftinije. Cela priča je, poput svih celih priča, suptilnija. Entoni Lendri, istraživač-savetnik u Kanadskoj banci (Bank of Canada), i Merien Bakster (Marianne Baxter), ekonomista na Univerzitetu u Bostonu, proučavali su velike segmente podataka izvedenih iz starih Ikeinih kataloga, kao i način na koji oni odražavaju ekonomske koncepte ove kompanije: valutni kurs koji važi svuda i zakon jedne univerzalne cene za svaki deo sveta.

Billy

Baksterova, koji voli dizajn s polovine 20. veka, kao što je dizajn Alvara Aalta, podelila je neke “kriške” tih podataka sa piscem ovih redaka dok su razgovarali o fenomenima koje su ona i Entoni Lendri uočili u njima. Pored stalno opadajućeg velikog dela palete Ikeinih proizvoda, istraživači su takođe identifikovali tendenciju Ikee da stalno modifikuje svoju ponudu i vrste proizvoda.

“Mislim da je ovo obrazac za proizvode koji uspeju da prežive jedan duži vremenski period”, rekla je Baksterova povodom strmoglavog pada cena nekih proizvoda. “U osnovi, oni neće preživeti izuzev ako nisu isplativi. Mislim da je ekonomija obima stvarno vezana za tu stolicu.”

Ikein katalog izdat pre tri decenije

Čak mi je i zaposleni u Ikei rekao da su zadivljeni pojeftinjenjima koja su nastupila. “Izvukli smo katalog iz 1985. i počeli smo da razgledamo tadašnju paletu proizvoda”, rekao je Marston. “Bilo je zaista zabavno dok bismo komentarisali nešto tipa, ‘O moj Bože, pogledaj cenu ovoga. Pogledajte koliko je to bilo skupo bilo kada smo prvi put došli u tu zemlju.’ “Iako Merien Bakster još uvek ne može da dokaže teoriju koju je dobila koristeći svoje podatke – naknadno filtriranje i analiza podataka koji su neophodan korak za njen krajnji cilj analize Ikeinog ekonomskog modela – postoji neka vrsta evolutivne dinamike koja je “u igri” kada je reč o godišnjem katalogu ovog švedskog giganta: opstanak onih komada nameštaja i drugih artikala koji donose najveći (tj. sve veći) profit. Ona je, tako, primetila da ova kompanija teži da ukine proizvode koji ostaju skupi i ne pojeftinjuju. “Ako ne mogu da shvatim kako da se jeftinije naprave, ili da se preoblikuju ili da se malo redizajniraju, izgleda da ti artikli nestaju iz njihove ponude”, kaže Baksterova.

I zaista, Ikeini proizvodi su evoluirali. Neki drveni delovi stolice Poang su 1992. promenjeni i danas se prave od čelika a ne više od drveta, omogućavajući da stolica bude još kompaktnije upakovana i efikasnije složena u pljosnate pakete za isporuku (“Avionska dostava je veoma skupa”, rekao je Marston). A sto “Lack” sto je takođe promenjen, pa se više ne pravi od punog drveta već od saćaste strukture u sendviču između dve table, čime su smanjeni proizvodni troškovi, a uz povećanje efikasnosti slanja i dostave. Baksterova, međutim, dalje razvija svoju teoriju da, ukoliko proizvod iziskuje izbirljiv pristup tokom produkcije – zahtevajući švedski dizajn, proizvodnju u Kini i nejasne komade “nečega” iz, recimo, Švajcarske – proizvodnja tog artikla može na kraju biti napuštena.

Marston smatra da je Darvinova ideja bila zanimljiva, ali da iznenadna brisanja proizvoda iz Ikeinih kataloga nisu toliko stvar uporno visokih cena, već da se pre radi o (ne)popularnosti neke stvari. “Ukoliko proizvod ne daje dobre rezultate – a imamo određena očekivanja od prodaje – onda će taj proizvod prestati da postoji. Javnosti i kupcima se iz nekog razloga nešto nije dopalo, pa čemu dalji trud oko prodaje?”, rekla je ona.

Nisu sve Ikea stolice doživele uspeh trenda poput stolice Poäng, naime, strmoglavi pad njene cene i višedecenijsku popularnost. Dečija stolica “Antilop” (švedski izraz za “antilopu”) je, na primer, tokom 1990-tih doživela pad cena na nekoliko međunarodnih tržišta, iako je u mnogim slučajevima nakon toga cena ostala nepromenjena ili je povećana, uključujući i SAD. Baksterova je prikazala ovaj primer sledećom tabelom:

Mada se, u stvari, stolica još uvek prodaje – i još uvek nije izumrla iz Ikeinog kataloga.

Uopšteno govoreći, postoji još jedan zajednički obrazac u Ikeinim cenama. “Ako će povećati cenu, to će učiniti konstantno ih povećavajući pomalo, gotovo neprimetno”, kaže Baksterova. “Ali, ako će smanjiti cenu, ta pojeftinjenja imaju tendenciju da budu velika i primetna, i tada se ona reklamiraju.”

Marston je ponovila ovaj empirijski nalaz. “U proseku, cene svega će iz godine u godinu ići za 1 procenat nadole. “Neke cene mogu da krenu nadole u velikom skoku. Ostale cene mogu se malo povećati. Ali sve u svemu, iz godine u godinu, konstantno, pokušavamo da smanjimo cene.”

I dalje ostaju neke misterije. Jedna od njih je međunaroda cenovna razlika. “Ponekad će smanjiti cene u Sjedinjenim Američkim Državama a povećati ih u Kanadi, nešto od čega čak i Kanađani mogu da polude”, kaže Bakster. Marston je rekla da svaka zemlja ima “svoj jedinstveni konkurentski profil” koji utiče na to kako kompanija ceni (vrednost) svoje robe.

Neke od ovih neobičnosti mogu se objasniti jednim principom: Ikea je “sui generis” – klasa za sebe. Ova švedska kompanija plovi uglavnom neistraženim vodama poslovanja, nepoznatim za tradicionalne ekonomske modele. “Ikea i dalje nastavlja da bude takoreći neponovljiva”, rekla je Baksterova. “Pre 15 godina bih vam rekla da će danas imati opštu globalnu konkurenciju, svuda po svetu, I strašno bih pogrešila. Postoji samo ona – Ikea.”

Oliver Roeder, FiveThirtyEight

SSSR u 10 objekata: Raj konstruktivističke komune

Oct24

Arhitektura Sovjetskog Saveza odražava raznoliku istoriju dugu 74 godine – od nametanja staljinističkih čudovišnih objekata – poput zdanja moskovskog Ministarstva spoljnih poslova – do komunalnih šema projektovanih da reformišu (ili eliminišu) porodični život.

Nekoliko godina nakon revolucije 1917. oktobra, u sedište Komunističke internacionale stigao je predlog kojeg je podneo slikar i vajar Vladimir Tatlin, a kao deo konkursa za podizanje javnih skulptura širom Sovjetskog Saveza. Podignut na obali Neve, njegova veoma visoka nakrivljena čelična struktura mogla bi da u sebe primi čitavu zgradu Kominterne, s velikom količinom stakla čija je rotacija trebalo da predstavlja simbol revolucije i dijalektičke misli.

Najpoznatija zgrada u istoriji 74 godina starog Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR) nikada nije izgrađena; U stvari, teško je verovatno da je ikada i mogla biti podignuta, iako današnja tehnologija čini da ovakav objekat bude daleko izvodljivji nego kada je tokom druge decenije XX veka prvi put predložen. Narativ ove arhitektonske metafore takođe je trebalo i da na uzoran način sumira sovjetski državni socijalizam. Ovo nam zdanje, zapravo, takođe puno govori o jednoj državi čija je istorija bila daleko od monolitne, koja je srljala od potpune otvorenosti do državnog terora i obratno, arhitektonske forme koja je simbolizovala puno toga – od masovne proizvodnje do kulture nesvakidašnjeg spektakla koji se događa jednom i nikada više, od sovjetizacije do intenzivnog angažmana u sredinama s lokalnim, autohtonim tradicijama.

1 | Marsova Polja, Petrograd – Lev Rudnev, 1917

Spomenik žrtvama revolucije, Petrograd. Foto: Alamy

Ovaj spomenik palim revolucionarima, postavljen u sam centar paradne piste popularne tokom carističke ere, zapravo je započet u vreme između Februarske revolucije koja je oborila cara i Oktobarske revolucije koja je boljševike dovela na vlast. Trg je okružen teškim pločama od crvenog granita, prekrivenog crvenim zastavama sa natpisima koje je smislio komesar za prosvetu, Anatolij Lunačarski – vizuelni efekat odisao je širinom i prostranošću i bio je veoma originalan i impozantan. Rudnev, njegov asistent i mladi arhitekta je, nakon 30 godina, izašao na loš glas zbog svojih projekata staljinističkih solitera u Moskvi i Varšavi.

2 | “Traktornaja” stanovanje i razvoj, Lenjingrad – Gegelo, Nikolski i Simonov, 1925.

“Traktornaja”, Lenjingrad (Petrograd)

Svojevrsni izuzetak u sovjetskoj arhitekturi, prvi veliki stambeni koncept i kompleks u SSSR-u bila je “Traktornaja”, koja je preuzela štafetu od klasične arhitektonske tradicije Petrograda, sa svojom atraktivnom matricom korišćenja boja, mirnim i urednim rasporedom, i njegovim čudnim dekonstruisanim Trijumfalnim lukovima. Sovjetsku arhitekturu je u tom daleko logičnije i primerenije uporediti s nordijskim klasicizmom u jednoj savremenoj Švedskoj ili Finskoj nego u okvirima sovjetskog konstruktivizma. Ova naselja su bila dom radnicima koji su radili u metalurškom kombinatu “Putilov” a koji su bili okosnica boljševičkog ustanka iz 1917. (danas je taj objekat deo oblasti „Narvskaja zastava”, koja je bila ogledni uzorak avangardne arhitekture 20-tih godina XX veka.

3 | Narkomfin zadružni dom, Moskva – Mojsej Ginzburg, 1928.

Narkomfin

Društvene ideje zapretene iza fasada ove napuštene zgrade pale su u zaborav već nakon nekoliko godina po njenom završetku, iako su arhitektonski koncepti koji se u njoj ogledaju preuzeti od zapadnoevropskih arhitekata kao što su Le Korbizije (Le Corbusier), Vels Kouts (Wells Coates) i Denis Lasdun (Denys Lasdun). Sama zgrada, koja je smeštena na izuzetno skupoj parceli, sada je u stanju raspadanja. Ironično, mnoge od ovih ideja o društvenim prostorima i objektima za masovno stanovanje bile su široko prihvaćene pri koncipiranju luksuznih stanova širom sveta.

(“Narkomfin” zgrada. Ovaj projekat Mojseja Ginzburga poizvod je ideala socijalističke utopije. Fotografija: Itar-Tass Foto agencija/Alamy)

4 | Majakovskaja, metro stanica, Moskva – Aleksej Duškin, 1938

Stanica podzemne železnice “Majakovskaja”, Moskva

Moskovski metro – zajedno sa svojim kasnijim srodnim izdancima u Petrogradu, Kijevu, Bakuu, Taškentu, Harkovu, Erevanu i drugde – polaže pravo na titulu projekta sovjetske arhitekture koji može najviše zapanjiti. Od svih jedinstveno koncipiranih stanica moskovske podzemne železnice Majakovskaja stanica možda najviše oduzima dah. Njen velelepni hol u hromu i mermeru je proizvod jednog od najtežih i najopasnijih građevinskih projekata tokom 1930-tih, bez ikakvih mera bezbednosti za radnike, s visokom stopom nezgoda i rasprostranjenom upotrebom osuđenika na prinudnom radu. Na zasvođenom plafonu ove neverovatno duboke stanice – podignutoj da ujedno posluži i kao skrovište, što se i desilo tokom Drugog svetskog rata – sastoji se od svetlucave serije mozaika od kojih vas hvata vrtoglavica; ova stanica je idejno čedo velikog realističkog slikara Aleksandra Dejneka, koji ovim mozaikom prikazuje “24 sata sovjetskog neba”.

(Sa svojim hromiranim elementima i mermernim holovima, Majakovskaja je najlepša metro-stanica u Moskvi. Fotografija: Gary Hershorn/ Reuters)

5 | Ministarstvo spoljnih poslova, Moskva – Gelfrejk i Minkus, 1948

Ministarstvo spoljnih poslova, Moskva – Gelfrejk i Minkus, 1948

Po okončanju Drugog svetskog rata, razorena sovjetska država preusmerava dragocene resurse u naizgled kapriciozne projekte kao što su to sedam Trijumfalnih solitera. Njih šest smešteno je duž moskovskog Vrtnog prstena – ove titanske, čudovišne zgrade zauzimaju čitave gradske blokove i rastu u visinu poput tornjeva Kremlja, navodno na insistiranje samog Josifa Staljina. Još tri je izgrađeno u sveže zaposednutim – novim, ili “bratskim” – gradovima: Rigi, Varšavi i Pragu. Najbolje od “Moskovske sedmorke” ispalo je Ministarstvo spoljnih poslova, gordo uzdignutog i veoma nalik gotici, čiji “vizuelni ritam” pridaje ovom tornju osećaj zastrašivanja, užasa i zla – odgovarajući svojoj nameni na vrhuncu Hladnog rata između Sovjetskog Saveza i Zapada.

6 | Železnička stanica Dubulti, Jūrmala – Igors Javeins, 1977

Železnička stanica Dubulti, Jūrmala – Igors Javeins, 1977

Kada je 1956. godine Nikita Hruščov osudio “ispade” staljinističke monumentalnosti, sovjetska arhitektura prošla je kroz treću od svojih brojnih iznenadnih stilskih preokreta i faza, vraćajući se ovog puta modernizmu. Neki od rezultata bili su banalni iako je puno toga zračilo optimizmom kao i arhitekturom slobodne forme. Ova železnička stanica na obali mora u Letoniji je vrhunski primer, predstavljajući entuzijazam kroz skulpturalne “betonske ljuske” – strukture koje su Sovjeti pozajmili iz kalifornijske arhitekture 1950-tih. Jasnoća, obilje svetla i lakoća ovih konzolnih formi prkose gravitaciji, stojeći između Baltičkog mora i reke, a danas prostor za umetničku galeriju i biletarnice. Datumi realizacije ovog projekta, međutim, opisuju ovu arhitektonsku priču na ne tako ohrabrujući način: zgrada izgleda kao klasični dizajn iz 1950-tih, iako je završena tek 1977. godine, kada je arhitektonski trend po čijem je uzoru već odavno prohujao.

(Stanica Dubulti slovi za jedini moderan umetnički prostor u Evropi koji ujedno funkcioniše I kao železnička stanica. Fotografija: Alamy)

7 | Krematorijum, Kijev – Avram Milecki, 1968-1981

Krematorijum, Kijev – Avram Milecki, 1968-1981

Ova sumorna, jedinstvena građevina danas je često omiljen sadržaj fotografskih publikacija na teme tipa “Fenomenalni objekti futurističke sovjetske arhitekture”. Čudna, majci nalik stvorenja, postavljena su na dnu brda u blizini glavnog groblja ukrajinske prestonice, grada Kijeva. Kapija kroz koju se prolazi do ove strukture (krematorijuma, nad kojim se nadvija dim) nalaze se uvijena metalna vrata, koja podsećaju na radove švajcarskog skulptora HR Gigera koji je stvorio čudovište iz filma „Uljez“ (Alien) Ridlija Skota; sve ovo opasano je betonskim prstenom u koji su uklesani “plamenovi”. Ovaj period ukazuje na činjenicu da je krematorijum prvobitno pripojen zidom dodatnih skulptura koje simbolizuju patnje 20. veka, patnje koje je Kijev iskusio u većoj meri nego većina svetskih gradova. Kontroverzna od samog svog nastanka, ova struktura bila je prekrivena slojem maltera pre nego što je zgrada otvorena.

8 | Ministarstvo autoputeva, Tbilisi – Georg Čakava, 1974

Ministarstvo autoputeva, Tbilisi – Georg Čakava, 1974

Ovo je fotogenični “grozd” kancelarija smeštenih u višespratnicu. To je kancelarijski blok sastavljen od nekoliko mini-tornjeva koji se ukrštaju na svom putu niz brda, izbijajući na obalu reke Kura. Inspirisan “grozdovima” povezanih kuća u persijskom stilu u Starom gradu koji je deo Tbilisija – u skladu sa svojim arhitektom – stoji kao usamljeni spomenik na glavnom putu izvan glavnog gradu Gruzije; teškoće u prilazu objektu, ukoliko želite da ga posetite pešačeći, ujedno su i neka vrsta znaka – dokopati se Ministarstva autoputeva pešačenjem možda i treba da predstavlja teškoću.

(Grupa solitera kpoja je danas prerasla u glavnu poslovnu zgradu Gruzijske banke. Foto: David Mdzinarišvili/Rojters)

9 | Gradske kapije, Kišinjev – Skvorcova, Marković i Spasov, 1980

Gradske kapije, Kišinjev – Skvorcova, Marković i Spasov, 1980

Kasna sovjetska arhitektura je često kompromis između teške, dekorativne monumentalnosti koja je obeležavala Staljinovu eru i masovne produkcije i modernosti iz 20-ih i 60-ih. Gotovo manijakalna pompeznost i veličina Gradske kapije Kišinjeva kombinovana je s baroknim osećajem za osnu simetriju i tehnologijom rada s montažnim betonom, uz obilje arhitektonskih bravura i majstorluka. Ovo su bukvalno prve zgrade koje vidite dok se s aerodroma približavate moldavskoj prestonici, a kako dalje približavate samom centru, zgrade su sve manje i ruševnije – oronulost Kišinjeva je u potpunoj suprotnosti od načina na koji je projektovana većina prestoničkih gradova.

10 | Palata pionira, Dnjepropetrovsk – Amozov, Solodovnjik, Garsija Ortega i Klever, 1991

Palata pionira, Dnjepropetrovsk – Amozov, Solodovnjik, Garsija Ortega i Klever, 1991

Datum završetka ovog objekta u industrijskoj metropoli na istoku Ukrajine jedan je od nekoliko kandidata za “poslednje sovjetsko zdanje”. On pokazuje još jedan stilistički preokret u sovjetskoj arhitekturi; ovaj put forma upućuje na lakoću dodira, čak i na određenu dozu humora koji je nedostajao većini objekata koji su proizvod post-sovjetske arhitekture: nedostajalo im je humora – onoliko koliko ga je nedostajalo i Leonidu Brežnjevu dok je bio na čelu SSSR. Ova palata za mlade podignuta je kako bi praktična za korisnike, mada je bila krcata pomalo blesavim prostornim detaljima Svemirskog doba. Mladi naraštaji su uživali uz okrugle brodske prozore, lavirinte, “leteća šetališta” i bizarne raznobojne skulpture, na osami i u izdašnom zelenilu pokraj reke Dnjepar. Ideja za Palatu pionira bila je da se na taj način “javno” podižu sovjetska deca, kao i da budu dobri komunisti – iznenađujući za generaciju klinaca koji su ovo zdanje koristili od 1990. godine.

The Guardian

35 inovativnih interfejsa koju su izmenili naš svet (1/2)

Sep9

Šta su interfejsi?

Interfejsi su sve ono gde čovek susreće tehnologiju.

Oni pružaju pametnije načine za jednostavniju upotrebu stvari i prostiji način korišćenja pametnih stvari. Interfejsi oslobađaju potencijale složenih sistema i tehnologija, kako bi ih korisnici kojima su potrebni mogli da upotrebljavaju. Iz dana u dan, neprestano, interfejs je taj koji je u stanju da menjaju svet oko nas.

Korisnički interfejsi su od ključnog značaja za neke od svetski najvažnijih inovacija. S obzirom da linija između “interfejsa” i “pronalaska” može biti prilično nejasna i tanka, evo prilike da malo zagrebemo po toj crti – i napravimo mali pregled interfejsa koji su bukvalno izmenili naše živote.

Kompanija Xerox poseduje zaista dugačak spisak korisnih interfejsa: “Zeleno-dugme-znači-odobrenje-za-štampu-na kopir- aparatima”. Jednostavne, elegantne linije menija zvanog “hamburger” na vašem telefonskom displeju. A tu je i “računarski partner” koji pomaže da današnji gradovi sprovode propise o parkiranju.

Dakle, ovde je spisak kojim se odaje dužno poštovanje omiljenim primerima (i primercima!) korisničkih interfejsa, a vi ćete sigurno prepoznati najveći broj njih:

Računarski miš

Pre nego što je smišljen ovaj “miš”, ako biste hteli da komunicirate s računarom, morali biste da mu instrukcije zadajete preko tastature.

Sve se to promenilo 1964. godine kada je inženjer i pronalazač Douglas Engelbart iz SRI International spojio parče neistesane drvene oplate, pločicu, par metalnih točkića i neki kabl kako bi napravio interakciju s računarom koja je i danas sasvim identična i prosta kao pre više od pola veka: jednostavno postavite strelicu na željeno mesto na monitoru i napravite jedno “klik”: miš je rođen!

Brzinomer

Ljudi kao vrsta u stanju su da opažaju ubrzanje i usporavanje. Ono što ne možemo da opažamo jeste – stvarna brzina kojom se krećemo. Naravno, pre pronalaska i upotrebe automobila, ali to i nije toliko bitno.

Ali, s obzirom da su automobili postajali sve brži, postajalo je i sve jasnije još nešto: sve dok nismo saznali koliko brzo smo se kretali, nismo bili u stanju da regulišemo koliko bi to brzo trebalo da se krećemo.

Otto Schulze i njegov brzinomer. Kakva sjajna ideja.

Sintetizacija teksta u govor

Neki interfejsi oslobađaju potencijale tj. mogućnosti sistema. A neki drugi pak oslobađaju potencijale samih korisnika.

Prodori u text-to-speech sintezi omogućili su ljudima sa invaliditetom govora i čitanja da prirodno interaguju s ljudima oko njih. Zamislite Stivena Hokinga bez njegovog tekstualno-govornog sinetizatora.

I dok ovaj tekstualno-govorni interfejs iz dana u dan postaje sve bolji i savršeniji, s njim dobijamo i potpuno novi niz aplikacija koje mogu izmeniti svačiji život.

Prirodni jezik korisničkih interfejsa

Danas koristimo virtuelne pomoćnike, kao što Siri ili Cortana, ili “Google next exit”, dok vozimo ili da svojim ručnim zglavcima naložimo gestom da “pozovu kući.”

Ali, s daljim razvojem interfejsa prirodnog jezika, oni će sve više biti u stanju da ubrzaju složene procese koji uključuju dosta kucanja – od medicine pa do sveta finansija.

A samo je pitanje vremena kada će ovi intefejsi uspeti da shvate škotski akcenat.

Rotacioni (obrtni) brojčanik telefona

Da biste danas koristili telefon s klasičnim obrtnim brojčanikom, morali biste prvo da pronađete poseban hotel s takvim spravama – nalik nekakvom hipsterskom butiku.

Brojčanik telefona je 1891. sve promenio. Do tada, za korišćenje telefona vam je bilo potrebno da verglate ručicu čime se električna iskra kao signal slala operatoru u telefonskoj centrali – kao znak da želite da se s nekim povežete. I tako do u nedogled: Svaki-pojedinačni-put-okrećete-ručicu-da-biste-dobili-operatora.

Brojčanik je bio prvi automatizovani interfejs pod kontrolom korisnika, koji ga upotrebljavao za upućivanje poziva. Pogledajte današnji iPhone i porazmislite za trenutak o tome koliko smo daleko dogurali.

iPod “klik-točkić” za manipulaciju menijem

Nekoliko decenija nakon rotacionog točkića, Steve Jobs najavio je dolazak još jednog točkića, koji će promeniti tok čitavog tržišta.

Ne samo što je iPod svima pružio “Hiljadu pesama u džepu”, već nam je podario i novi način interakcije s uređajima.

Klik-točkić je takav interfejs koji je u sebi sjedinio oštro definisanu funkcionalnost s taktilnom jednostavnošću, na način koji je obnovio interes za portabl-plejere. Ako je dosad možda već i zamenjen, u to vreme – do pre samo nekoliko godina – ovo je bila suština onoga što je “cool”.

QWERTY tastatura

Prve pisaće mašine imale su jedan široko rasprostranjen problem – ako biste otkucali dva susedna slova u brzom nizu, ona bi se ukrstila blokirajući dalji rad mašine.

Tako je 1870. urednik novina iz Milvokija objavio koja su to najčešće korišćena slova, stvorivši takvu tastaturu koja bi ovakva slova što je moguće više razdvojila, kako se tokom kucanja ne bi ukrštala. Rezultat je bila QWERTY tastatura.

Čudna činjenica: Najduža reč koju možete otkucati sa setom gornjeg seta slova na QWERTY tastaturi je “pisaća mašina” (typewriter)

Predvidljivi unos teksta

Što je telefon manji, teži je za kucanje. Ovo se odnosilo na kabaste, stare (i nadasve voljene!) mobilne telefone finskog proizvođača Nokia ali takođe važi i za današnje “seksi”, nove iPhone mobilne.

Sistemi za predviđanje kucanog teksta kao što je to npr T9 omogućio nam je da manje vremena provodimo petljajući se oko “sitnih slovaca” na tastaturi mobilnog, obezbeđujući nam da posvetimo više vremena komunikaciji. Bez ovakvih prediktivnih sistema teško je i zamisliti da bi savremeno mobilno računarstvo imalo ovakvu silovitu uzlaznu putanju.

ATM (bankomat)

“Dana drugog septembra naša banka će se otvoriti u 9:00 ujutro i nikada se više neće zatvoriti” – ovako je jedna reklama najavljivala prvi bankomat 1969. godine.

Bankomati su korisnicima pružili interfejs kojim oni potvrđuju svoj identitet, u interakciji sa evidencijom banke, da bi potom iz aparata povukli svoju gotovinu koju imaju na računu. Bankomati su omogućili bankama da svoje klijente usluže i van radnog vremena – bio je ovo ogroman napredak u samouslužnoj maloprodaji.

Elektronska naplata (Electronic Tolling Collection, ETC)

Zakrčenja puteva, preduge kolone vozila, pronalaženje punkta s najkraćim redom za čekanje kontrolora koji naplaćuje putarine, dok vozač mora da plaća i prikuplja sve priznanice sa naplatnih rampi – plaćanje i prikupljanje putarina je, na svom najosnovnijem nivou, jedan priličan problem za interfejs.

ETC tj elektronska naplata (upotreba transpondera u automobilima kojima se putarina plaća elektronski kada vozilo prolazi pored kabine za naplatu) dramatično je poboljšala protok saobraćaja, smanjivši potrošnju goriva jer je minimizirala potrebu za zaustavljanjem ispred naplatne kabine.

Abakus – računaljka s kuglicama!

Daleko pre nego što je iko izmislio pisani sistem brojeva, drevna kultura Vavilonaca i dalje je imala tradiciju – a pre svega realnu potrebu – da računa, sabira i oduzima, deli i množi, što im je uveliko olakšavalo trgovinu i proizvodnju.

Izum je brutalno jednostavan, mobilan i intuitivan – zato je ovu računaljku kao interfejs veoma teško ignorisati – koliko je samo abakus bio koristan, pouzdan, jednostavan i precizan!

Internet-pretraživač

Ser Tim Berners-Li (Tim Berners-Lee) je linkove sa svetske računarske mreže indeksirao tj beležio – ručno. Naravno da je razvojem interneta porastao i obuhvat indeksiranja ne na milione već na milijarde linkova, a samim tim je postalo jasno da bi korisnicima bio potreban bolji način.

Ali, dok su pretraživači bili “ugrađeni” u prepune “portale” krcate vestima i linkovima, Google je sa svoje prve stranice skinuo sav taj dar-mar za pretragu svega i svačega, ostavljajući samo polje za ukucavanje ključne reči za pretragu i par aktivnih dugmadi.

Njihov korisnički interfejs pomogao je da univerzalna pretraga postane primarna funkcija veba.

Grafički korisnički interfejs (Graphic user interface GUI)

Stavite kursor tj strelicu na određeno mesto i kliknete, prevučete i ubacite (drag & drop), preklapajući “prozori,” ikone, meniji – nijedna od ovih stvari nije postojala sve dok grupica vizionara nije konačno stvorila “desktop” metaforu, koja je definisala grafički korisnički interfejs.

Oslanjajući se na viziju Daga Engelbarta (Doug Engelbart), Alena Keja (Alan Kay) i tima okupljenog oko Xerox PARC-a, ovi su naučnici bili prvi koji su postigli da računari “izađu” izvan komandne linije interfejsa, kraće rečeno: da se ne kuca samo unutar dosadnih tekstualnih kolona već da se korisnicima omogući da klikću po monitoru gde god zažele.

Ali, dok je Kseroksov “Alto” bio prvi kompjuter koji je koristio GUI, sigurno nije bio i poslednji. Ljudski/računarski interfejs ostaje ključna oblast istraživanja za naučnike širom sveta.

Alfabetizacija

Popisi, katalozi i direktorijumi nisu bili organizovani po abecednom redu sve do prvog milenijuma Stare ere. Bilo je to divlje i brutalno doba.

Kako su se ljudi kroz istoriju razvijali i učili, alfabetizacija – odnosno organizovanje pisanih sadržaja po abecednom tj. slovnom redosledu pokazala se suštinski bitnim metodom organizovanja informacija. Organizacija po ovom redosledu ostala je u potpunosti ista kao i pre tri hiljade godina, i danas je ovaj interfejs još uvek nezamenljiv u poslovanju i organizaciji pisanih sadržaja.

Daljinski upravljač

Davne 1898. godine, Nikola Tesla je demonstrirao prvi brodić upravljan bežičnom radio-kontrolom. Bio je to prvi put da je neko uspeo da iznađe metod za daljinsku kontrolu vozila i naprava.

I dok je Tesla veoma tačno predvideo da će se njegova “Tele-automatizacija” koristiti u vojne svrhe i za vođenje savremenih ratova, on nije mogao predvideti ulogu koju će daljinski upravljač igrati u našim životima – ni neverovatnu nezgrapnost prosečnog daljinskog upravljača.

Lembova ručka

Prva ergonomski dizajnirana ručka lako bi mogla biti i najbolja koja je dosad napravljena. Lembova ručka još uvek je bez premca i danas nalazi široku primenu – od srpova do instrumenata u Spejs šatlu, od hirurškog intrumentarijuma do drški na koferima.

“Lembova drška čvrsto i bezbedno fiksira prste na dršci noža, zadržavajući postojano palac i prste na svom mestu”. Thomas B. Lamb, je započeo dizajn ručke 1941. godine, proučavajući 700 pari ruku tokom njihovog rada nožem, patentirajući 1945. svoj koncept drške, kako za dešnjake tako i za levoruke. Licencirane verzije Lembove drške danas se naširoko koriste u proizvodnji posuđa – lonaca, tiganja, fenova za kosu, bajoneta, čekića, kuhinjskih alata, brisača za podove, hirurških instrumenata, sanduka, srpova, kašika i viljušaka, odvijača za čepove, policijske palice i stotine drugih proizvoda.

Ova ručka imala je nesagledivo dubok uticaj na celokupan pokret dizajna i samo shvatanje ergonomije u funkciji upotrebne vrednosti predmeta.

Solari tabla – Putni displej s rotirajućim listićima

Čak i kada su tokom 1950-tih železnički i vazdušni saobraćaj doživeli svoj bum, oglasne table s rasporedom dolazaka i odlazaka i dalje su se ažurirali ručno. Solari tabla bila je iskorak napred. Ovaj sistem rotirajućih listića kojeg su izmislila dvojica italijanskih sajdžija (i rođaka) omogućio je daljinsko ažuriranje putnog rasporeda.

Pored svoje već decenijama dokazane efikasnosti, svima nama tako drag i srcu prirastao šum obrtanja listića na displeju postao je sinonim za putovanja širom sveta (Neki savremeni digitalni displejevi i dalje se prave tako da stvaraju ovaj prepoznatljiv ton, signalizirajući putnicima koji čekaju da se tabla upravo ažurira, ali i podsećajući ih da ne zaborave na svoj voz ili avion … a takođe i iz nostalgičnih razloga).

Razgovor putem Interneta (Internet Chat relay, IRC)

Mnogo pre nego što su izmišljene mobilne aplikacije za cyber ćaskanje tipa Slack i WhatsApp, ili čak AIM (AOL Instant Messenger), IRC je korišćen za povezivanje najranijih korisnika i tvoraca interneta putem tekstualnih poruka.

Iako je IRC interfejs svakako primitivan i na mnogo načina sirov i nedorađen, bio je to jedan od prvih internet-protokola koji su omogućili da današnje onlajn ćaskanje na Mreži postane stvarnost.

IRC je čak inspirisao Krisa Mesinu (Chris Messina) da usvoji jednu od puno korišćenih simbola u današnjoj onlajn komunikaciji: haštag, na Tviteru.

Zašto fabrika automobilskih guma Michelin objavljuje elitni vodič za gurmane? (1/2)

Jul7

Trenutak u godini kada Mišlen (Michelin) objavi svoj elitni vodič za najbolje restorane jeste trenutak kada se najveći (i najbogatiji!) gurmani raspomame.

Mišlenovi kritičari, poznati kao “inspektori” postavljeni od strane ove kompanije, i ove 2016. godine nagrađuju oko 100 restorana širom sveta s jednom do tri svoje famozne zvezdice. Restorani koji primaju Mišlenovu zvezdicu po prvi put mogu očekivati poplavu gourmet-turista; gubitak Michelin zvezdice može da ozbiljno rasturi kako restorane tako i njihove vlasnike. Gordon Remzi (Gordon Ramsay), selebriti kuvar koji u svojoj emisiji Paklena Kuhinja (Hell’s Kitchen) mladim kuvarima nateruje suze na oči, plakao je kao dete kada je 2013. izgubio dve Mišlenove zvezdice.

Što je pomalo čudno, jer je Michelin kompanija koja proizvodi gume, dok njeni godišnji izveštaji ukazuju isključivo na troškove proizvodnje guma i rast na tržištu putničkih automobila. O najukusnijoj hrani u najboljim restoranima sveta – ni pomena.

Michelin je počeo da objavljuje svoj “Crveni vodič” (Red Guide) još 1900. godine, kada su i vozila a i gurmanska najprobranija jela bila “feš”, simbolizujući novi luksuz za turiste s najdubljim džepovima. Njegovi tvorci nadali su se da bi vodič koji nudi najrelevantnije informacije o hotelima, restoranima i putnoj mreži mogao da privuče ljude da više voze i da – kupuju još Mišlenovih guma.

Danas, nakon više od jednog veka, Michelin nastavlja da autoritativno sudi i ocenjuje restorane u cilju promovisanja imena kompanije. Ovo pomalo deluje kao kada bi Coca-Cola vodila dodelu Oskara, pošto su ceremoniju dodele filmskih nagrada stvorili 1920. i to sa jednim jedinim ciljem: da ljudi češće posećuju bioskope, a samim tim i da piju više koka-kole. Već je diskutabilno to da li ovaj vodič i dalje efikasno pomaže boljoj prodaji Michelin guma, iako je Mišlenovo posedovanje istog od ključnog značaja za renome i autoritet njegovih vodiča za restorane.

Koliko je čudno toliko je i istinito: da Mišlenov vodič nije bio marketinški trošak za jednu s ugostiteljstvom nepovezanu, veliku korporaciju, on nikada ne bi postigao nivo da ima konačnu reč u oblasti kulinarskog savršenstva.

Kreiranje tržišta

U prošlosti, pre oko sto godina, ljudi su nekako morali da se uvere da je automobil bio korisna sprava. Takva je bila situacija i 1895., kada su braća Edouard i Andre Michelin razvili novi dizajn auto-guma u svojoj kompaniji iz Klermon-Ferana (Clermont-Ferrand) u Francuskoj.

Braća su posedovala vrhunski proizvod: među prvima su imali vazduhom napunjene gume, koje su se mogle lako i brzo zameniti s obzirom da nisu bile prilepljene za felnu točka, kakav je bio običaj s punim gumama. Da bi dokazali svoju vrednost, braća su postala pokrovitelji auto-trka, koje su vozači sa Michelin gumama na bolidima često osvajali.

Ali, Francuska je 1895. imala samo oko 350 automobila. Oni su u tom trenutku “ostali igračke za bogataše… koji ne mogu da sa svojim kolima odlutaju dalje od najbližeg servisa za valjan servis i popravke”, piše Herbert Lottman u svojoj knjizi “Mišlenovi ljudi” (Michelin Men). “Svetska automobilska industrija u nastajanju lako može zapasti za oko iskusnim preduzetnicima u potrazi za realnim investicijama”

U takvom okruženju, povećanje broja vozača motivisanih za Michelin vodič bilo je važnije od sticanja prednosti u odnosu na druge proizvođače guma.

Prvi put objavljen 1900., vodič je na 399 strana sadržavao sve informacije potrebne vozačima za uspešan “obilazak” (touring) francuskih gradova. U vodič su bili uključeni samo oni restorani vezani za hotele; oni su samo bili navođeni ali bez rangiranja i pažljivog ocenjivanja kao što je to danas slučaj. Informacije o servisima gde se mogu namestiti Mišenove gume zauzimale su prve 33 stranice, dok su oglasi za proizvođače auto-delova zauzimali još 50 stranica. Mape i osnovne informacije o desetinama gradova činile su većinu vodiča.

Legenda na Mišlenovoj mapi u jednom od prvih vodiča prikazuje famoznu maskotu, “Mišelinka” – čoveka od auto-guma, kako puši u uglu: bila su to druga vremena. Slika je “Mapa za novu vrstu turista: Prvi Mišlenov vodič u Francuskoj” – Kori Olson, Imago Mundi.

Za vozače, ova je informacija bila od suštinskog značaja. Benzinske pumpe još nisu postojale, a vozačima je bilo potrebno da znaju koje apoteke su mogle da im prodaju nekoliko litara benzina. Vozačima je takođe bio preko potreban i “raspored vožnje Sunca”: raspored sati koji pokazuje u koliko časova Sunce zalazi i izlazi tokom godine, jer putevi u to vreme još uvek nisu imali rasvetu. Samo je deo auto servisa ostajao otvoren tokom cele godine, pa je za vozače bila ključna informacija koji se od njih zatvaraju krajem leta. Ovakvi detalji su činili da Mišlenov vodič suvereno odskoči od ostalih turing-vodiča tog vremena, prevashodno fokusiranih na železnicu jer su na početku prošlog stoleća ljudi uglavnom putovali vozom.

Napori braće Mišlen da olakšaju vožnju šoferima iz te epohe proširili su se i izvan vodiča. Onog momenta kada su zaposleni u kompaniji počeli da prave listu i ocenjuju hotele-restorane, počeli su i da pojašnjavaju hotelijerima kako bi trebalo da svojim gostima ponude besplatan parking. Oni su, takođe, lobirali kako bi se francuska vlada potrudila da postavi putokaze za vozače – Eduaru Mišlenu ponekad se pripisuje izmišljanje brojeva na putevima, jer je, navodno, ubedio tadašnje političare da povećaju oznake kraj autoputa. S vremena na vreme, zaposleni u kompaniji su sami postavljali znakove i putokaze.

Slično tome, glavni cilj Mišlenovih marketinških napora bili su upravljeni na promovisanje automobila kao načina življenja. “Automobilom, a ne više vozom u 5 ujutro” isticala je Mišlenova reklama iz 1924. godine. “Sa automobilom postoji više prilika za prijatne stvari u porodičnom životu.”

“Naša industrija guma je neposredno zainteresovana za kontinuirani uspon industrije automobila, od koje Michelin zavisi”, izrekao je Eduar Mišlen u jednom članku iz tog doba. U kreiranju vodiča, braća su se nadala da će bogatima pružati sve relevantne informacije, kao i podatke o infrastrukturi – cilj vodiča bio je ubediti elitu da počne da kupuje automobile, vozeći ih širom Francuske – kao i da kupuju Michelin gume.

…Čak i ako bi to značilo da će vodič stvoriti čitavu jednu sporednu industriju, koja bi popularizovala auto, automobilizam i vožnju na duge staze.

“Vredno putovanja”

Braća Mišlen nisu bila nimalo skromna. 1900. godine, u uvodu svog prvog vodiča, Andre je izjavio da će “Ova knjiga nadići svoje stoleće; toliko će potrajati.”

Predviđanje da će njegov promotivni vodič “izdržati” i više od 100 godina bila je hrabra. Ipak, tada je upadalo u oči da je vodič bio uglavnom potcenjen.

Mišlen je 1900. distribuirao na desetine hiljada besplatnih primeraka. Međutim, kada je 1920. kompanija počela da ga naplaćuje po ceni od oko dva dolara, još uvek se prodavao u tiražu od gotovo 100.000 primeraka godišnje. Od 1953. godine, njeni verni čitaoci dostavljali su Mišlenu i do 50.000 sugestija godišnje, šaljući svoje ocene i komentare kako bi unapredili njegovu tačnost i relevantnost. Neki od njih pisali su ih i slali svake nedelje.

Tokom ovog perioda, fokus se sa održavanja servisa guma preusmerio na klasičan vodič i auto-mapu. Michelin je 1926. počeo da izdaje regionalne vodiče, kasnije poznate kao “Zeleni vodiči”, koji podsećaju na tradicionalne, ili na one koje izdaje Lonely Planet Travel. U međuvremenu je počeo da se izdaje i “Crveni Vodič”, kao odgovor na interese čitalaca, bivajući usredsređen na kritike vezane za hotele i restorane, uz posebne vodiče za različite oblasti i gradove. Kompanija je zaposlila kritičare s punim radnim vremenom, poznatije kao “inspektori”, koji su na putu provodili i po više meseci, ocenjujući najbolje restorane. Dobri restorani dobijali bi svoje mesto i dužno priznanje u vodiču; Onaj koji bi dobio jednu Mišlenovu zvezdicu važio je za “veoma dobar restoran u svojoj kategoriji”, dok bi ugostiteljski objekat sa tri zvezdice u vodiču bivao okarakterisan kao “jedan od najboljih, vredan putovanja”.

Do 30-ih godina prošlog veka, Crveni vodiči već su uživali međunarodni ugled. Časopis Njujorker mu je pevao hvalospeve, opraštajući mu reklame za gume koje su izbijale sa svih strana, “jer su to uradili veselo i nenametljivo!” Magazin Tajm ga je 1952. nazvao “Biblijom za turiste”, a jedan proslavljeni francuski šef kuhinje izjavio je da “U Francuskoj postoji samo jedan vodič, Michelin”. Danas, 116 godina nakon prvog izdanja, Michelin i dalje – uz veliku i zasluženu pompu – objavljuje svoj Crveni vodič.

Kako je, dakle, kompanija za auto-gume postala – i zašto je ostala – glavni svetski arbitar za kulinarsku virtuoznost?

Jedan od preduslova dugovečnosti ovog vodiča bila je i sama dugovečnost ove kompanije za proizvodnju guma, što je već po sebi jedna izuzetna priča za sebe. Ova porodična kompanija prebrodila je dva Svetska rata i prošli vek krcat usponima i padovima, kako bi konačno postala jedna od najvećih svetskih proizvođača guma. Vodič iz 1945. jadao se “Koliko dobrih [francuskih] kuvara sedi po nemačkim logorima, čekajući povratak svojim kuhinjskim pećnicama.”

Ovaj 30-godišnji “mandat” braće Michelin obeležilo je partnerstvo između Eduara, inženjera koji je zabeležen u istoriji kao značajni inovator koji je unapredio tehnologiju guma, i Andre, marketinški genije. Pored vodiča Andre je plaćao novinama da objavljuju kolumne koje su opisivale uspon svojih veličanstvenih pneumatika, spretno igrajući za francuski nacionalizam (Michelin se takmičio u promotivnoj auto-trci u Nemačkoj da bi – kako je kompanija uveravala svoje francuske čitaoce – potukla Nemce), stvarajući zajednicu postavljanjem Mišlenovih servisa namenjenih vozačima i njihovim potrebama, izmislivši danas tako prepoznatljivu maskotu, čuvenog “Mišlenka” (Michelin Man), koja se danas nalazi i na Medison aveniji u Holu slavnih advertajzera.

Andreova profesija kao vladinog kartografa je takođe pomogla bratskom biznisu: Proveo je sedam godina unapređujući neke od najboljih putnih mapa na svetu, a na “Dan D”, savezničke trupe su osvojile Normandiju upravo zahvaljujući Mišlenovim vodičima, već tada poznatim širom sveta zbog njihovog kvaliteta. A tu je i činjenica da je Michelin francuska kompanija.

Što je još važnije, kritike, ocene i rangiranja restorana koji se pojavljuju u Mišlenovom vodiču mogu biti shvaćeni kao besramno elitistički jer su kupci guma na koje je Mišlen ciljao davne 1900. godine bili elita. Maskota, Mišlenko, danas podseća na maršmelou, kolačić od sleza. Ali, u trenutku kada je maskota stvorena, automobili i jesu bili igračke za bogate; Mišlenko je upravo nalikovao prosečnom Mišlenovom klijentu: Prežvakavao je svoje cigare držeći u ruci uske čaše za šampanjac, noseći cviker na glavi.

Od zarđalih pogona do najpametnijih mesta na Zemlji

May6

Ilustracija: The Atlantic

Frustracija zbog navodnog ekonomskog pada Amerike je bila u fokusu ove predsedničke kampanje. Jasno je da se veliki broj Amerikanaca oseća izdanim od strane vlade, ili od strane privatnog sektora, ili od oba. U mnogim aspektima njihov bes je opravdan: u poslednjih nekoliko decenija, milioni radnih mesta preselili su se u inostranstvo, ovaj period je bio obeležen stagnacijom za mnoge, a napredak je postao koncentrisan u rukama nekolicine.

Ovaj narativ je bio posebno snažan u bivšim industrijskim oblastima koje su razorene ogromnim gubitkom radnih mesta. Ali, kako potvrđuje jedna vrlo važna nova knjiga, prošlost ne mora da bude uvod u konstantnu stagnaciju. U knjizi “Najpametnija mesta na Zemlji: Zašto su države u industrijskom pojasu tačke globalne inovacije u nastanku” (The Smartest Places on Earth: Why Rustbelts* Are the Emerging Hotspots of Global Innovation,”) Antoan van Agtmael i Fred Bakker tvrde da su ekonomski i tehnološki trendovi omogućili da mnogi stariji industrijski gradovi u Sjedinjenim Američkim Državama i severnoj Evropi ponovo napreduju.

Ilustracija: The Economist

U očima van Agtmaela (investicionog gurua koji je skovao termin “tržišta u nastajanju”, kao i osnivača i finansijera Instituta Brukings) i Bakkera (bivšeg glavnog urednika najvećih holandskih finansijskih novina), mnoga od ovih mesta imaju potencijal da postanu žarišta inovacija i naprednih proizvodnih kompleksa u narednim decenijama. Mesta poput Akrona, u Ohaju i Olbanija, u državi Njujork u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i Ajndhovena i Drezdena u Evropi imaju snažnu industrijsku ekspertizu, istraživačke institucije svetske klase, duh multidisciplinarne i multisektorske saradnje, kao i osećaj hitnosti – one vrste koji može da dođe jedino iz onih sredina koji su u poslednjih nekoliko decenija dotakle samo ekonomsko i socijalno dno.

Po van Agtmaelovom i Bakerovom mišljenju, priroda globalne konkurentnosti se dramatično promenila u poslednjih nekoliko decenija. U ranim fazama globalizacije, kompanije su davale prioritet jeftinoj radnoj snazi u odnosu na ukupnu vrednost proizvoda. Finansijski pritisci naterali su mnoge firme da smanje svoje istraživačke budžete i autsorsuju inovacije u proizvodnim procesima. Rezultat: milioni radnih mesta preseljeni su u inostranstvo, kompanije su postale manje inovativne, a proizvodni procesi bili su zaglavljeni u prošlosti.

Ilustracija: law.duke.edu

Ali, digitalna revolucija je “zaskočila” outsourcing, odnosno izmeštanje poslova na druge lokacije, stvarajući novu paradigmu koja je veoma povoljna za ekosisteme koji postoje u Sjedinjenim Američkim Državama i severnoj Evropi. Danas, skoro svaka industrija (uključujući i proizvodnju) sadrži neku vrstu softvera u proizvodnji, a robe sa visokom dodatom vrednošću su sve opremljenije tehnologijom koja omogućava brzu povratnu informaciju prema korisnicima, pristup bazama podataka, i povezanost sa industrijskim internetom (Internet of Things). Ove digitalne tehnologije su gotovo isključivo stvorene u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi, a preduzeća otkrivaju da je korisno da povežu fizičku proizvodnju roba sa uvođenjem softverskih komponenti proizvoda. Prednost jeftine radne snage gubi prevagu u odnosu na prednosti koordinisane proizvodnje i softverskog dizajna.

Osim toga, najznačajniji pomaci u nauci i tehnologiji se dešavaju na mestima ukrštanja različitih disciplina. Nova naučna otkrića su proširila granice tradicionalnih industrija, stvarajući nove mogućnosti i postavljajući nove tehnološke granice u industrijama na kućnom pragu.

Kombinacija ovih faktora je u prvi plan izbacila veliki broj starijih industrijskih gradova i postavila ih na prvu liniju fronta globalnog naprednog industrijskog poretka. Akron, nekadašnji glavni grad sveta za automobilske gume je sada lider u naprednim polimerima. Albani je sebe izbacio u sam vrh nanotehnologije. U Evropi, Ajndhoven je pretvorio bivšu zgradu Philips Electronics u jedno od vodećih svetskih tehnoloških čvorišta. Drezden je dom niza svetskih proizvođača poluprovodnika. Svi ovi gradovi neguju duboko međusobno isprepletani ekosistem talentovanih radnika i kulturu razmene znanja između lokalnih velikih kompanija, industrijskih klastera i akademskih centara.

Van Agtmael i Bakker naglašavaju ključnu ulogu koju “konektori” igraju u pretvaranju pojasa zarđalih industrijskih postrojenja (Rustbelts) u pojas novih znanja (Brainbelts). Inovacija je danas, u svojoj suštini, multidisciplinarni poduhvat, i da bi ovi gradovi u potpunosti iskoristili svoje specifične resurse, oni moraju da imaju aktere koji rade kao posrednici između sektora, a to su akademske zajednice, filantropi, i vlade. Svi Brainbelts čije primere navode van Agtmael i Bakker vođeni su od strane lica ili organizacija koje su uspele da osnaže i povežu kolektivnu viziju, dovedu sve igrače za sto, i koordinišu napore različitih sektora.

Ilustracija: meedabyte.com

Stvaranje kvalitetnih mesta takođe igra važnu ulogu u pretvaranju Rustbelts u Brainbelts. Kada se napredne industrije grupišu zajedno u određenom, gusto geografski naseljenom prostoru, to im olakšava preciznost međusektorskih interakcija koje pokreću inovativne aktivnosti. Ove oblasti, poznate kao okruzi inovacija, takođe pružaju okruženje koje privlači i zadržava talentovane radnike, u kojem svi žele da žive, rade i učestvuju u gusto naseljenim urbanim sredinama koji sadrže visoke koncentracije kulturnih sadržaja, transportnih veza, kao i atraktivne javne prostore.

Kako van Agtmael i Bakker ističu, osnova konkurentnosti u 21. veku je znanje. Mnogi od naših bivših industrijskih gradova, zahvaljujući svojim univerzitetima i industrijskoj prošlosti, imaju značajne resurse u tom pogledu. I tako će uspeh ili neuspeh tih mesta u 21. veku u velikoj meri biti određen njihovom sposobnošću da dobro iskoriste ovo znanje.

Kako se predsednički izbori budu približavali, pažnja američke nacije će biti sve više posvećena bojnom polju u državama kao što su Ohajo, Mičigen i Severna Karolina. Umesto da se odamo iskušenju kanalisanja naših energija u bes prema nekadašnjim politikama, hajde da započnemo konstruktivnu diskusiju o tome kako možemo najbolje da iskoristimo obnovljeni potencijal ovih starijih industrijskih oblasti. Van Agtmael i Bakker su obezbedili provokativan uvod u te razgovore.

*Rustbelt (okrug rđe je termin koji se ustalio kao ime za region koji obuhvata severnije države u SAD, pojas Velikih jezera i države na Srednjem zapadu, i odnosi se na ekonomski pad, gubitak stanovništva i urbano propadanje usled smanjenja njegovog nekada moćnog industrijskog sektora

Bruce Katz i Mark Muro, Brookings

9 besplatnih poslovnih alata za startup preduzetnike

Feb17

Pokretanje sopstvenog biznisa može biti zastrašujući poduhvat, posebno ukoliko je sve što imamo samo jedan sjajan proizvod, ali ne i dovoljno kapitala. U svetu tehnološkog biznisa, ili u bilo kojoj drugoj niši, što se toga tiče, većina startapera propada ne zbog toga što imaju loše proizvode već zato što za njih nisu u stanju da proizvedu dovoljno interesa kod potencijalnih potrošača. Za poslovni portal TweakYourBiz priču napisala biznis-novinarka Marisel Rivera.

Foto: Shutterstock

Imajući u vidu sve troškove kao i one skrivene, administrativne troškove, ovaj scenario i nije neko iznenađenje. Dakle, ukoliko još uvek želite da započnete startup biznis – a ruke su vam vezane za toliko potrebna finansijska sredstva kojim biste voleli da svoj posao održite da “pliva na površini” – onda je vredno obavestiti se o veoma korisnim, a besplatnim, alatima koji će vam pomoći pri podizanju i razvijanju sopstvenog posla.

# 1. Bitrix24.com

Ukoliko vam je potreban alat za saradnju s timom, partnerima i klijentima, vaši će zaposleni ovaj alat najverovatnije usvojiti relativno lako i uz minimalnu obuku, i to ueći preko intraneta.

Bitrix24.com je najbrže rastuća društvena Intranet mreža koja se besplatno nudi startup preduzećima sa 12 zaposlenih ili manje. Aplikacija dolazi kao kombinacija nekoliko različitih radnih alata kao što su CRM (Customer relationship management, menadžment odnosa s klijentima), upravljanje projektima, streaming u realnom vremenu, planer aktivnosti, deljenje datoteka, navedimo samo neke. Kako je pristup zasnovan na oblak-datoteci, možete joj pristupiti bilo gde, bez obzira da li koristite računar ili pametni telefon. Nadgradnja za neograničen broj korisnika počinje od $99 mesečno.

# 2. GotFreeFax.com

U ovoj eri e-maila i instant poruka, pomislili biste da faks mašine više nisu relevantne. Ali, ako je verovati istraživanju koje je sproveo LinkedIn, a po navodima s portala Mashable, faks-mašine su još uvek među nama – barem do 2017.

Kao što se može pretpostaviti iz imena sajta, GotFreeFax.com je online servis koji vam omogućava da pošaljete do tri stranice faksa besplatno (najviše dva faksa dnevno) na bilo koji broj u SAD ili Kanadi. Sajt takođe nudi premijum uslugu korišćenja faksa uz malu nadoknadu, ukoliko imate potrebu da šaljete više od dva primerka dnevno.

# 3. RememberTheMilk.com

RememberTheMilk.com je onlajn alat za produktivnost, koji pomaže u rešavanju zadatka upravljanja vremenom. Remember The Milk u suštini funkcioniše kao task menadžer tipa “sve-u-jednom”, elektronski kalendar i lista predstojećih zadataka (to-do lista). Osim što vam omogućava da razdelite i “usitnite” radne zadatke na više zaposlenih, aplikacija se takođe može integrisati sa GMailom.

Pro-internet nalog je po ceni od $25 za godinu dana, i uz njega idu ekskluzivne karakteristike mobilnih aplikacija kao i Microsoft Outlook integracija.

# 4. Kolab.org

Kolab.org je server za grupnu saradnju (open source) i s otvorenim kodom koji omogućava deljenje radnih beležaka, e-mail pristup, kalendar poslovne organizacije, upravljanje zadacima (task menager), održavanje i čuvanje poslovnog adresara, agregiranje vesti, telefonsku sinhronizaciju i integraciju stručnih časopisa. Kolab je siguran, prilagodljiv, pouzdan, mobilan i namenjen istinskim profesionalcima, kojima obezbeđuje produktivnost na svakom koraku svog poslovnog puta. U celini uzev, aplikacija zahteva samo malo prilagođavanja na nju, ali, kad se jednom naviknete na nju, uverićete se da je bilo vredno truda.

# 5. WaveApps.com

Nekadašnji WaveAccounting.com, a sada WaveApps.com, predstavlja računovodstveni softver koji je brz, jednostavan i lak za korišćenje. On nudi neograničenu količinu fakturisanja i praćenje troškova. Stoprocentno je besplatan i namenjen za mala preduzeća sa devet zaposlenih ili manje. Ovu su aplikaciju odobrile i podržale same računovođe, a specijalno je dizajnirana da je koriste potpuni amateri u računovodstvu. Takođe, s njom možete bezbedno povezati svoj bankovni i PayPal račun, ili neke druge izvore podataka, a vaše se transakcije automatski ubacuju u računovodstveni softver.

# 6. PRLog.org

U cilju prepoznavanja vidljivosti i prisustva vašeg biznisa, jedan pouzdan put da to postignete bio bi kroz distribuciju saopštenja za javnost. PRLog.org je sajt na kome možete izraditi saopštenja za javnost i to sasvim besplatno. A ukoliko osećate da nemate potrebnu stručnost kako biste stvorili idealnu izjavu za štampu (tj. medije), ovaj sajt daje uputstva o tome kako da je napišete, čak i kako da u nju ugradite video, ukoliko je to potrebno.

# 7. Weebly.com

Jedno od ključnih poslovnih pravila je da kompanije treba da imaju svoje sajtove kako bi, kao poslovni subjekti, pojačali svoje tržišno prisustvo onlajn oglašavanjem. Weebly.com je besplatan vebsajt-kreator koji ne zahteva bilo kakvu informatičku stručnost. Dokle god ne stanete na svoje noge i ne budete sasvim spremni za složenije i/ili hosting-sajtove, koji se plaćaju na mesečnom ili godišnjem nivou, Weebly.com je sjajna alternativa.

# 8. Join.me

Za sve poslovne sastanke ili veb-konferensing dok ste u pokretu, Join.me je prava stvar. Ova telekonferens aplikacija je izuzetno jednostavna za korišćenje, a omogućava vam pregled dokumenata, koncepata ili dizajna proizvoda/usluga, za obučavanje i brifing vašeg osoblja, pa sve do demonstracije proizvoda. U osnovi, Join.me omogućava da čitav vaš tim bude konstantno obaveštavan i “apdejtovan” novim informacijama koje se tiču poslovanja vaše kompanije. Uz pomoć ove aplikacije, takođe, možete uspešno realizovati transatlantske veb-konferencije i prezentacije.

# 9. IFTTT.com

IFTTT.com, što je skraćenica za funkcionisanje tipa “ako to, onda ono”, funkcije poput računarskih programa neprekidno se vode logikom tipa “ako-onda”. Uz pomoć IFTTT, podesite “recepte” koji vam mogu pomoći na izvršavanju zadataka automatizacije poslovanja. Da biste kreirali “recept” odnosno utvrdili određenu automatsku rutinu za rad, morate da imate jedan kanal, jedan “okidač” i jednu akciju. Primeri kanala su fejsbuk, e-mail, Evernote, LinkedIn, da spomenemo samo nekoliko.

Ukoliko ste, recimo, označeni na slici na Facebook–u, možete kreirati “recept” to jest mali “softver”, računarsku naredbu kojom bi bilo omogućeno automatsko preuzimanje te slike, kao i njeno pohranjivanje u vašu virtuelnu, cloud-datoteku: na vaš Dropbox.

Maricel Rivera, tweakyourbiz.com

Hejvud Hil: londonski raj za najprobranije knjige

Feb8

Pretpostavimo da su vam potrebne knjige. Nedavno ste kupili raskošnu kuću, brod ili avion, sa velikom ali praznom bibliotekom i želite da je popunite pravim knjigama a ne onim lažnjacima koji glume knjige na policama sa pompeznim zlatno ugraviranim naslovima, mala simpatična prevara kako biste ostavili utisak na vaše ugledne goste. Piše Sara Lajel za Njujork Tajms.

Pokojni vojvoda od Devonšira na donjem spratu svoje biblioteke u Četstvortu (Chatsworth). On je bio pokrovitelj i suvlasnik Hejvud Hila (Heywood Hill), knjižare u kojoj je sestra njegove žene, književnica Nancy Mitford, jednom radila. Danas je vlasnik knjižare njegov sin, sadašnji vojvoda Peregrine Cavendish Christopher. Foto: Simon Sykes/Hulton Archive/Getty Images

Ako biste išli na jedno lenjo ali brzopotezno rešenje, mogli biste unajmiti nekog vrsnog dekoratera da vam izabere lažne knjige – samo bolje izrade i izgleda. Druga mogućnost je da posetite neko od javnih nadmetanja za kuće i imovinu u njima, koje su otišle pod hipoteku – možete prosto otkupiti tuđu biblioteku. Ili možete da uradite ono što najpametniji bibliofili čine: poverite sebe i svoju biblioteku ljudima iz knjižare Heywood Hill iz Londona: oni obećavaju da će prekopati i najudaljeniji kutak sveta kako bi vam nabavili knjige koje su vam potrebne – retke, stare, one koje se već odavno ne objavljuju ili sveže izašle iz štamparije – sve koje su vam neophodne da napravite svoju savršenu biblioteku. Da se razumemo: nema tog iole obrazovanijeg čoveka koji ne bi našao utočište u ovakvom raju za bibliofile. Hejvud Hil je raj za najrafiniranije knjige, koja danas snabdeva elitne privatne biblioteke.

”Ne, mi ne prodajemo knjige na metar, ako ste možda to pomislili na trenutak” kaže direktor knjižare, Niki Djun. “Ali, ako ste zainteresovani za neku temu, na primer 19-tovekovnu francusku umetnost kresanja drveća i šiblja, ili brutalizam u arhitekturi ili uzgajanje lososa ili nešto još opskurnije – a niste imali vremena da sami istražite tu temu – da, mi vam definitivno možemo pomoći“.

Hejvud Hil Privatne biblioteke nude bibliofilima, kolekcionarima i zahtevnim biznisima priliku da stvore mesto inspiracije ili utočište, sa obične police pažljivo odabranih favorita do zaokružene, celovite i koherentne zbirke knjiga prilagođene vašim ličnim interesima. Foto: Hejvud Hil vebsajt

Kada Djun (45) kaže ”mi”, on pritom misli na divnu staru knjižaru u prestižnom Mejferu (Mayfair), četvrti Londona koja ima bogatu istoriju. John le Carre je u ovom prostoru postavio jednu scenu svog čuvenog romana ‘‘Tinker, Tailor, Soldier, Spy“. Stvarni karakteri povezani sa ovim prostorom uključuju lično Heywood Hill-a koji je otvorio knjižaru 1936. godine, njegovog naslednika na mestu menadžera po imenu Handasyde Buchanan, Nancy Mitford koja je ovde radila tokom Drugog svetskog rata i punila je svojim brbljivim društvom i ovekovečila je na svoj način u romanu “U potrazi za ljubavlju” („The Pursuit of Love„); i John Saumarez Smith, duboko intelektualni i omiljeni upravnik od 1974. do 2008. godine.

Kako to već biva, Heywood Hill je trenutno u vlasništvu Djunovog tasta 12. vojvode od Devonshirea. (vojvodina majka, Debora, poznata kao Debo, bila je sestra Mitfordove, što preduzeću daje prijatnu “istorijsku liniju”). Vojvoda, čije ime je Peregrine Cavendish, iako ga njegovi prijatelji zovu jednostavno Stoker, poseduje (između ostalog) Chatsworth, jedan od najgrandioznijih poseda u Britaniji. U poretku stvari, Heywood Hill je daleko od kešomata Devonshire Inc. – to je respektabilan, ali relativno skroman profit od oko $ 200.000 u 2013. godini, prema Djunu – ali tu postoje sentimentalan razlozi: vojvodini roditelji, Debo i Endrju, 11. vojvoda, živeli su iza ugla knjižare i bili su među prvim korisnicima svog servisa “napravite svoju biblioteku”. “Kolekcija knjiga mog oca o Irskoj je jedan od prvih primera naših usluga”, napisao je vojvoda u svom e-mailu. Do pre nekoliko godina, vojvoda je bio deo konzorcijuma vlasnika knjižare; ali je onda odlučio da je u potpunosti otkupi jer to njemu i Djunu omogućava da je vode na način na koji žele.

Zahtevi su raznovrsni koliko je svet knjiga širok. Djun je opremio jedan hotel, bar jedan brod kruzer i čitavu flotu privatnih aviona. Za hotel Bulgari u Londonu, Heywood Hill je obezbedio oko 3.000 knjiga: o biznisu, turizmu, istoriji politici i otprilike sličan set za salu za sastanke, a za sobe gostiju knjige iz oblasti mode, umetnosti, dizajna i pisce klasike beletristike.

Onda je tu bio jedan redovan kupac, čija žena je želela da u svojim 40im trči maraton; on je iznenadio poklonom, setom od 300 odabranih knjiga na temu izdržljivosti. Tema je imala prijatno širok opseg, koji se sastojao od knjige o osnivanju Olimpijskih igara u antičkoj Grčkoj do knjige o trekingu u Kambriji. Još jedna mušterija, Englez koji živi u Švajcarskoj koji sam upravlja svojim avionom, želeo je sve raspoložive memoare vazduhoplovaca iz Prvog i Drugog svetskog rata – oko 1.000 knjiga sve u svemu, kaže Djun.

Drugi su tražili izbor knjiga koje bi trebalo pročitati pre nego što umru, ili knjige o zapadnom angažmanu u arapskom svetu, ili o polarnim ekspedicijama, ili modernizmu, počevši od nemačkog ekspresionizma i ” prateći svaku nit – slike, fotografije, skulpture, dizajn, književnost i umetnost u celini, od 1920. do danas, ” kaže Djun. U tom konkretnom slučaju to je bilo oko 4.000 naslova.

Heywood Hill Bookstore, Curzon Street, London W1J

Heywood Hill, Curzon Street, London W1J

Mušterije u knjižaru Heywood Hill dolaze iz 60 zemalja (oko trećine njihovih klijenata su iz SAD), a poznati su po tome što se u potpunosti predaju savetima i mišljenju osoblja knjižare, kao što je to na primer učinila jedna izvanredna dama koja je želela da ispuni svoju biblioteku u kući u Hemptonsima. Rekla je: “Bolesna sam od gledanja sjajnih i bezvrednih knjiga u kućama mojih prijatelja; molim vas pošaljite neke dobre knjige”, priseća se Djun. Bila je oduševljena kada je – među knjigama koje nisu bile ni jeftino upakovane a ni trivijalne – dobila knjigu “Sicilija” John Julius Norwich-a; A. N. Wilsona ” Viktorija: Život”; nekoliko filozofskih knjiga Džona Greja; ” Hall of Mirrors, ” knjigu ekonomiste Barry Eichengreen-a o Velikoj depresiji i recesiji iz 2008. godine; i ono što Djun zove lepim komadom beletristike, u koji je uvršteno i nekoliko knjiga Kazua Išigura (Kazuo Ishiguro).

Cena ovakvog literarnog kuratorstva, zavisno od veličine biblioteke, dostiže šest cifara, ali i ljudima koji nisu u stanju da odjednom iskeširaju celi biblioteku, ova knjižara nudi mogućnost da kupe unapred sređene komplete knjiga sa pet do 10 knjiga najčešće namenjene za poklon. Ovi kompleti su sređeni prema temama a neki od njih i uz pomoć prijatelja knjižare: na primer tu je komplet umetnika i pisca Edmunda de Waal-a pod nazivom “Knjige koje su me oblikovale”, izbor knjiga ; A. A. Gill-a pisca kritika restorana, o kulinarstvu; i biblioteka za početnike ljubitelje vina, Simon Berry-ja, čuvenog vinara.

Tu je i program koji se zove “Godina u knjigama”, zahvaljujući kojem čitaoci dobijaju knjigu mesečno tokom godinu dana. Kupac plaća određenu naknadu – oko $515 za tvrdi povez – i prodavnica bira tačno određene knjige pošto u razgovoru sa primaocem utvrdi njegov ukus, teme koje voli ili ne voli i sadržaje koji su mu bliski. ”Navikli smo se da se povinujemo željama naših kupaca”, kaže Djun. ”Radi se ljudskim ritmovima, za razliku od algoritama.”

I mada se veliki deo njihovog poslovanja obavlja putem telefona ili preko e-maila, Heywood Hill odlikuje i izvanredan ambijent. Knjižare ovih dana mogu biti obeshrabrujuća mesta, sa svojim novitetima, i kafićima, gomilama trilera na popustu i sve manjim brojem kupaca. Heywood Hill je divno okruženje čak i za one koji su obeshrabreni odlaskom u knjižare ili pak i nisu preveliki ljubitelji knjiga. Knjižara na dva nivoa je mala ali prozračna, ima zidove obložene drvetom, ugrađene kamine, veličanstvene lustere i gomile knjiga naslaganih po stolovima na način koji privlači pažnju.

Oni koji ulaze su najčešće regularni posetioci. ”Ponekad mi preporuče knjige, a ponekad ja njima, ” kaže Vilijem Salomon (58), koji vodi investicioni biznis u blizini i dolazi u knjižaru oko četiri ili pet puta nedeljno. Svakog Božića, on bira knjigu i naručuje više kopija da bi ih poslao svojim klijentima. Potom voli da sedne i izvesno vreme provede u razgovoru sa osobljem. ”Ovde vlada veoma gostoljubiva atmosfera, mesto je veoma udobno, a ljudi su veoma prijateljski nastrojeni,” kaže on. ”Ovde se ne osećate kao da ulazite u prodavnicu. Daleko je više nalik odlasku u klub.”

Čini se da je opšte poznato da i kraljica Elizabeta ovde kupuje knjige (ili to neko radi za nju), iako je to tema o kojoj se ne priča van nekih prećutno zadatih granica. ” Mi ne razgovaramo o njoj, ” kaže Djun, i to bi bilo to.

Po kišnom danu, parada elegantnih kupaca ulazi i izlazi dok Djun priča o radnji, pružajući nam precizan snimak tipičnog potrošača: dobro obučen, načitan, rafiniran u govoru.. (“Usuđujem se da kažem – ne turista”, kaže Djun). Muškarci nose kravate. U jednom trenutku, kupac je dodao svoje ime na listu čekanja za ”Godinu dana u šipražju ” zabavnu knjigu o tetrebima koju je napisao jedan Tarquin Millington-Drake, koji je sedam godina u prirodi snimao ove ptice. Očigledno, to je savršen poklon za odlazak u kuću prijatelja s kojima se kreće u lov na tetrebe.

”Svako ko ide u lov na tetrebe, pikira na ovu knjigu” kaže Djun.

Njujork Tajms

Pavle Bašić 帕夫莱·巴希奇

The Wor(l)d of Pavle!

Tag Archives: dizajn

Mali kućni uređaji: Startap niša koja dobija

Like this:

Suzan Lipšuc: njihanje palmi na foto-tapetu

Like this:

Ikea: neobičan i jedinstven način poslovanja

Like this:

SSSR u 10 objekata: Raj konstruktivističke komune

Like this:

35 inovativnih interfejsa koju su izmenili naš svet (1/2)

Like this:

Zašto fabrika automobilskih guma Michelin objavljuje elitni vodič za gurmane? (1/2)

Like this:

Od zarđalih pogona do najpametnijih mesta na Zemlji

Like this:

Hejvud Hil: londonski raj za najprobranije knjige

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this: