Suzan Lipšuc: njihanje palmi na foto-tapetu

01

Postoji jedna stvar zbog koje bi vredelo da smo se rodili par decenija ranije: starinske dekorativne i foto-tapete. Suzan Lipšuc (Suzanne Lipschutz) je svetska majstorka br.1 za ovakav enterijerski „bum“. Ona je bila prva koja je promovisala zidnu estetiku budoara i „buvljaka“; boem, jedinstvena, luckasta Njujorčanka koja je uzduž i popreko pretresla svaki kutak Amerike u potrazi za otkačenim „restlovima“, uvodeći ih na velika vrata u dizajn enterijera bogatih. Globtroterka koja je pretraživala po buvljim pijacama Londona, Pariza i Evrope ariskim buvljim, kao i radnje za kućnu opremu i potrepštine po prašnjavim varošicama Srednjeg zapada, a u potrazi za zaboravljenom zidnom dekoracijom koju dotad niko drugi nije želeo.

02

Suzan je svoj „lov“ na odbačene rolne dekorativnih tapeta počela još 1960-tih, u svojim dvadesetim godinama. Suzan je u takvim opskurnim radnjama nailazila na neotkrivena blaga koja samo čekaju nekog sa „žicom“ ko bi došao da ih tek kupi.

Evo citata iz intervjua koji je 2012. Suzan dala za Nowness: “Pronalaženje dekorativnih tapeta, na svetu ne postoji ništa što volim više od toga. U stanju sam da ih nađem na bilo kom mestu; Mogu da vozim kroz nepoznatu varoš i da vam po obliku kuće kažem ima li u njoj tapeta ili ne.”

Iza nje je 50 godina karijere. Tokom tih pola stoleća iz njene radnje je ka kupcima otišlo 50.000 retkih, starinskih rolni.

03

Suzan je 1965. otvorila svoju prvu prodavnicu u Njujorku, već odavno čuvenu „Polovnu ružu“ (Secondhand Rose). Ova radnja na ulici Hadson izgledala je kao da je tu slučajno, više kao „rupa“ u zidu koja je nenadano, nečim, popunjena. Nekoliko puta je menjala lokacije, a svaka selidba išla je uporedo s rastom njenog poslovanja i, samim tim, kolekcije koja je vremenom iziskivala sve veći prostor. Njeni „putujući orman“ obožavali su Džon Lenon, komičari Vudi Alen i Pol Rubens, Barbara Strejsend, Madona, Marta Stjuart… Njene tapete, zavese, zidna dekoracija i foto-tapete decenijama krase filmske i televizijske studije, bivajući mizanscen nebrojenim serijama i filmskim ostvarenjima.

000

Ovih dana je daleko teže naći sve ono što joj je dosad bilo koliko-toliko dostupno. Suzan je nekada bilo lako da prati ponudu u prodavnicama. U doba kada tapete nisu bile skupe za proizvodnju, distribuirale su ih radnje za kućnu opremu, alat i materijal tipa „uradi sam“ (Home Depot je odličan primer, moderna verzija takvih prodavnica Tamo gde su se prodavale boje, šmirgla, merdevine, zemlja za cveće lepak i alat, tamo je ona pronalazila svoje blago – retke tapete.

05

06

07

08

09

10

11

12

13

14

15

16

17

18

19

23

Pogledajte onlajn arhivu Lipšuc kolekcije izložene u Kuper-Hjuitovom muzeju

Evo i Suzan u kratkom filmu Nowness

Suzan je Kuper-Hjuitovom muzeju 1991. poklonila sjajnu kolekciju svojih zidnih uzoraka. Sam muzej je veoma neobičan i vredi ga posetiti. Ovo je samo mali izbor od gotovo 300 rolni.

Nakon 45 godina, Suzan je zatvorila svoju prodavnicu, ali su njene starinske tapete i dalje u onlajn prodaji. Još uvek je možete posetiti u njenom njujorškom stanu i uživo pogledati sve uzorke koji su prošli kroz njenu radnju.

 

Ikea: neobičan i jedinstven način poslovanja

Ikea je oduvek bila simbol najboljeg odnosa kvaliteta i cene, a poslovni model ove firme danas je uzor i inspiracija mnogim preduzetnicima.

Tlocrt Ikeinih prodajnih mesta

Tlocrt Ikeinih prodajnih mesta

Ikea je gigant. Ova međunarodna korporacija za opremanje domova nameštajem i kućnim potrepštinama koristi jedan odsto planetarnih resursa drveta (podaci ove kompanije), a preko petnaest miliona kubnih metara drveta (15.007928m³) koje se svake godine upotrebi za proizvodnju Ikea nameštaja povlači sa sobom svojevrsnu uvrnutu logiku poslovanja. Po mnogima, boravak u ogromnoj plavo-žutoj hiperprodavnici nameće specifičnu, Ikeinu definiciju prodajnog prostora u kome se sedi, kuva, jede – i spava.

Sve što je drvo pretvoreno u nameštaj jeste pokušaj približavanja moderne estetike masama. “Govorimo o demokratizaciji dizajna”, rekao je Marty Marston, menadžer proizvoda za odnose sa javnošću u Ikei.

Nameštaj se takođe prodaje po nekim jedinstvenim ekonomskim pravilima. U mnogim slučajevima, Ikeine stvari, već svima poznate stvari po izuzetno pristupačnim cenama, postaju dramatično jeftinije iz godine u godinu. U drugim zemljama, cene rastu polaganim tempom. U nekim slučajevima, proizvodi u potpunosti nestaju. Rezultat je njihov katalog koji se neprestano razvija i obnavlja “u hodu”. Ova ponuda, koja odražava filozofiju da “samo najjači opstaju”, napravila je ogroman uticaj u oblasti stambenih enterijera.

Ikea ima jedinstveni ekonomski model, i to je činjenica; možda ćete poželeti da sedite u Poäng stolici ove kompanije, od kojih se svake godine proda 1,5 milion komada. Ikea je za poslednje četiri decenije prodavala ovaj model širom sveta, obezbeđujući da prostor vaše dnevne sobe poseduje senzibilitet modernog dizajna. Svaki komad nameštaja možete sklopiti potpuno sami, tek samo sa nasadnim ključem (gedora), kojeg dobijate u kutiji – i, naravno, sa uputstvom za sklapanje: “stripom”, koji na vizuelan način uspešno objašnjava metod sklapanja svakome na svetu.

Poäng je ¾ stoleća star-a-uvek-moderan predak kojeg je 1939. osmislio finski dizajner Alvar Aalto, nazvavši je jednostavno “stolica za odmor 406”. Imala je ram od kuvanog pa savijenog drveta breze, rukohvate blago savijene nadole i relativno tanak tapacirung bledožute boje. Poäng dizajnerska fotelja (odnosno stolica za odmor) je prvi put prodata tek decenijama kasnije (skoro četrdeset godina kasnije!), 1978. godine, nakon saradnje između Larsa Engmana i Noborua Nakamure. Nakamura je u kompanijskoj brošuri kojom je obeleženo četiri decenije njegove stolice, rekao da iako trendovi i moda utiču na ono što on dizajnira, “svi proizvodi treba da poseduju bezvremenu vrednost.”

Ne radi se toliko o modnim trendovima koliko o naročitoj vrsti vođenja ekonomije koja je rezultirala nadasve zanimljivim istorijatom ove kompanije za nameštaj. Verzije koje Aalto prodaje onlajn prodaju se i za preko za preko $4,000 po komadu. Poang je na tržištu debitovao cenom koja je tek samo delić one koju postiže identična po dizajnu fotelja Aalto, a sada, nakon strmoglavog pada cene, Poäng se prodaje po ceni nižoj od prvobitne. Nameštaj je vremenom uglavnom postao jeftiniji u odnosu na druge robe – verovatno zbog efekata globalizacije – ali trend koji oličava ovu stolicu je nešto što je izdvaja od svega ostalog. Tokom ranih 1990-ih, ova stolica se nije mogla kupiti za manje od 300 dolara, uz prilagođavanje inflatornim kretanjima. Danas, ona košta $79 (Prosečan komad nameštaja koji bi 1990. koštao 300 dolara, danas bi koštao upola manje – oko 151 dolar, po potrošačkom indeksu za nameštaj i posteljinu).000000

Nakon jednog filma iz 80-tih dobio sam inspiraciju da pregledam stare Ikeine kataloge i cene – kuvana i savijena breza, padajući rukohvat, tanak tapacirung. Ili mi se tako činilo. Nakon nekoliko uvida sam, međutim, shvatio da sam napravio neprijatnu grešku. Sve vreme sam tražio fotelju Aalto 406. Nije u pitanju billa “prodaja najjeftinije drvne građe” zbog koje je Ikea počela da dominira, već se radilo o mojem unutarnjem estetskom kompasu. Ono što nije Ikea – postaje Ikea, a ono što je Ikea – to postaje i sve ostalo.

Drugi, koji su postali sledbenici načina na koji je Ikea prodavala svoj Poäng – iz godine u godinu su mu obarali cenu. Ikein stočić “Lack”, na primer, prodavan je 1985. za $25 (današnjih 56 dolara), ali se danas može kupiti za samo $10. Varijacije na temu i višedecenijski proizvodni ciklus doživela je i Ikeina polica “Billy”, koja je takođe doživela veliki pad cena.Ali to nije baš ako jednostavno kao što se priča, naime da je sve u Ikeinom katalogu iz 1988. postalo radikalno jeftinije. Cela priča je, poput svih celih priča, suptilnija. Entoni Lendri, istraživač-savetnik u Kanadskoj banci (Bank of Canada), i Merien Bakster (Marianne Baxter), ekonomista na Univerzitetu u Bostonu, proučavali su velike segmente podataka izvedenih iz starih Ikeinih kataloga, kao i način na koji oni odražavaju ekonomske koncepte ove kompanije: valutni kurs koji važi svuda i zakon jedne univerzalne cene za svaki deo sveta.

Baksterova, koji voli dizajn s polovine 20. veka, kao što je dizajn Alvara Aalta, podelila je neke “kriške” tih podataka sa piscem ovih redaka dok su razgovarali o fenomenima koje su ona i Entoni Lendri uočili u njima. Pored stalno opadajućeg velikog dela palete Ikeinih proizvoda, istraživači su takođe identifikovali tendenciju Ikee da stalno modifikuje svoju ponudu i vrste proizvoda.

“Mislim da je ovo obrazac za proizvode koji uspeju da prežive jedan duži vremenski period”, rekla je Baksterova povodom strmoglavog pada cena nekih proizvoda. “U osnovi, oni neće preživeti izuzev ako nisu isplativi. Mislim da je ekonomija obima stvarno vezana za tu stolicu.”

Čak mi je i zaposleni u Ikei rekao da su zadivljeni pojeftinjenjima koja su nastupila. “Izvukli smo katalog iz 1985. i počeli smo da razgledamo tadašnju paletu proizvoda”, rekao je Marston. “Bilo je zaista zabavno dok bismo komentarisali nešto tipa, ‘O moj Bože, pogledaj cenu ovoga. Pogledajte koliko je to bilo skupo bilo kada smo prvi put došli u tu zemlju.’ “Iako Merien Bakster još uvek ne može da dokaže teoriju koju je dobila koristeći svoje podatke – naknadno filtriranje i analiza podataka koji su neophodan korak za njen krajnji cilj analize Ikeinog ekonomskog modela – postoji neka vrsta evolutivne dinamike koja je “u igri” kada je reč o godišnjem katalogu ovog švedskog giganta: opstanak onih komada nameštaja i drugih artikala koji donose najveći (tj. sve veći) profit. Ona je, tako, primetila da ova kompanija teži da ukine proizvode koji ostaju skupi i ne pojeftinjuju. “Ako  ne mogu da shvatim kako da se jeftinije naprave, ili da se preoblikuju ili da se malo redizajniraju, izgleda da ti artikli nestaju iz njihove ponude”, kaže Baksterova.

I zaista, Ikeini proizvodi su evoluirali. Neki drveni delovi stolice Poang su 1992. promenjeni i danas se prave od čelika a ne više od drveta, omogućavajući da stolica bude još kompaktnije upakovana i efikasnije složena u pljosnate pakete za isporuku (“Avionska dostava je veoma skupa”, rekao je Marston). A sto “Lack” sto je takođe promenjen, pa se više ne pravi od punog drveta već od saćaste strukture u sendviču između dve table, čime su smanjeni proizvodni troškovi, a uz povećanje efikasnosti slanja i dostave. Baksterova, međutim, dalje razvija svoju teoriju da, ukoliko proizvod iziskuje izbirljiv pristup tokom produkcije – zahtevajući švedski dizajn, proizvodnju u Kini i nejasne komade “nečega” iz, recimo, Švajcarske – proizvodnja tog artikla može na kraju biti napuštena.

05

Marston smatra da je Darvinova ideja bila zanimljiva, ali da iznenadna brisanja proizvoda iz Ikeinih kataloga nisu toliko stvar uporno visokih cena, već da se pre radi o (ne)popularnosti neke stvari. “Ukoliko proizvod ne daje dobre rezultate – a imamo određena očekivanja od prodaje – onda će taj proizvod prestati da postoji. Javnosti i kupcima se iz nekog razloga nešto nije dopalo, pa čemu dalji trud oko prodaje?”, rekla je ona.

Nisu sve Ikea stolice doživele uspeh trenda poput stolice Poäng, naime, strmoglavi pad njene cene i višedecenijsku popularnost. Dečija stolica “Antilop” (švedski izraz za “antilopu”) je, na primer, tokom 1990-tih doživela pad cena na nekoliko međunarodnih tržišta, iako je u mnogim slučajevima nakon toga cena ostala nepromenjena ili je povećana, uključujući i SAD. Baksterova je prikazala ovaj primer sledećom tabelom:

100

Mada se, u stvari, stolica još uvek prodaje – i još uvek nije izumrla iz Ikeinog kataloga.

Uopšteno govoreći, postoji još jedan zajednički obrazac u Ikeinim cenama. “Ako će povećati cenu, to će učiniti konstantno ih povećavajući pomalo, gotovo neprimetno”, kaže Baksterova. “Ali, ako će smanjiti cenu, ta pojeftinjenja imaju tendenciju da budu velika i primetna, i tada se ona reklamiraju.”

300Marston je ponovila ovaj empirijski nalaz. “U proseku, cene svega će iz godine u godinu ići za 1 procenat nadole. “Neke cene mogu da krenu nadole u velikom skoku. Ostale cene mogu se malo povećati. Ali sve u svemu, iz godine u godinu, konstantno, pokušavamo da smanjimo cene.”

I dalje ostaju neke misterije. Jedna od njih je međunaroda cenovna razlika. “Ponekad će smanjiti cene u Sjedinjenim Američkim Državama a povećati ih u Kanadi, nešto od čega čak i Kanađani mogu da polude”, kaže Bakster. Marston je rekla da svaka zemlja ima “svoj jedinstveni konkurentski profil” koji utiče na to kako kompanija ceni (vrednost) svoje robe.

Neke od ovih neobičnosti mogu se objasniti jednim principom: Ikea je “sui generis” – klasa za sebe. Ova švedska kompanija plovi uglavnom neistraženim vodama poslovanja, nepoznatim za tradicionalne ekonomske modele. “Ikea i dalje nastavlja da bude takoreći neponovljiva”, rekla je Baksterova. “Pre 15 godina bih vam rekla da će danas imati opštu globalnu konkurenciju, svuda po svetu, I strašno bih pogrešila. Postoji samo ona – Ikea.”

Oliver Roeder, FiveThirtyEight

Ovo su najbolje iPhone fotografije 2016:

“iPhone je kao olovka u našim rukama. Bilo da je dobro ili loše ono što ispisuje, sama olovka nikada neće pisati pesme, ali pesnici hoće.” Foto-storiju uredila Rachel Lowry  za magazin The Time.

Proglašeni su pobednici devetog međunarodnog godišnjeg takmičenja iPhone Photography Awards, a na samom vrhu je Sjuan Niu (Siyuan Niu) iz Sinđjanga (Xinjiang) u Kini.

Iza njega je Patryk Kuleta iz Varšave, Robin Robertis iz Kalifornije i Carolyn Mara Borlenghi sa Floride, koji su na drugom i trećem mestu.

Siyuan Niu, laureat ovogodišnje Ajfon-foto nagrade“Nisam mogao da verujem da sam dobio nagradu,” kaže Niu za magazin Tajm. “Ako bih morao da opišem moj osećaj, mogao bih samo da kažem da je osećaj kao kada Endi iz filma “Bekstvo iz Šošenka” (Shawshank Redemption) konačno kroz kanalizaciju pronalazi put ka svetlu i slobodi; to je kao kad je Džek osvojio kartu za Titanik; ili kada tek rođenog Simbu podiže  šaman babuna, Rafiki. “

Ova četvorka je izabrana među više hiljada aplikanata iz 139 zemalja koji su učestvovali na devetom Ajfonovom konkursu, a njima se pridružuje više desetina onih koji su primili prve, druge i treće nagrade u 19 različitih kategorija – od putovanja do životinja i portreta. “Neverovatno je kada na jednom mestu vidimo šta su sve učesnici “ulovili svojim i okom ajfonovog objektiva, i kako su u tim trenucima fotografi povezani, bez obzira u kojoj zemlji sveta žive”, kaže osnivač te nagrade Kenan Aktulun. “Oseća se kao da je ovaj konkurs topli poziv i dobrodošlica od nekoga ko želi da razmeni svoje parče životnog iskustva.”

Niu je osvojio glavnu nagradu za sliku 70-togodišnjeg Kalke (Khalkha) i njegovim zlatnim orlom, a scena je zabeležena na planinskom vencu Tjanšan (Tianshan), u oblasti Sinđang (Xinjiang) na severozapadu Kine. Pod nazivom”Čovek i orao”, ova slika zabeležila je čoveka sa licem na kojem su decenije loših vremenskih uslova ostavile traga, u društvu istrenirane ptice, sa kojom je u prisnim prijateljskim odnosima.

Niu i živi u provinciji Sinđjang, u kojoj uvek nađe vremena da fotografiše zanimljive prizore. Tako je i uhvatio prizor u momentu kada je ka njemu dojahao čovek na konju, sa orlom na desnoj ruci. “Orao mora da me je odavno primetio pa je počeo maše krilima i pišti, veoma uznemiren i u stanju pripravnosti”, izjavio je Niu za magazin Tajm. “Starac se koristio rukom i glasom kako bi ga smirio. Dodirivali su se, glavom uz glavu. Sa svojim ajfonom u ruci, odlučio sam da odmah fotografišem ovu jedinstvenu scenu.”

Odlučno se upustivši u sistematsko izučavanje u rukovanju digitalnim kamerama, Niu kaže da mu je snimanje svojim ajfonom 5s već preraslo u naviku, koju koristi kako bi demonsrirao mnogostruke prorodne lepote svoje  domovine, naglašavajući harmoniju između ljudi i prirode. “Fotografija nikada nije bila jednostavnija nego danas,” kaže on. “Moj iPhone je uvek sa mnom, u svakom trenutku mi je u džepu. Na samo jedan dodir, odmah mogu da snimim trenutak koji mi se ukazao. Mogu da napravim snimak čak i onda kada ne gledam u ekran, ili čak dok ga podešavam za nešto drugo.”

Niu je fotografiju uradio bez dodatnih objektiva ili opreme, a naknadno je obrađuje u aplikaciji  Snapseed, nakon što primeni filter VSCO.

Druga nagrada otišla je grafičkom dizajneru, Poljaku Patriku Kuleti za njegove” Moderne katedrale”, jedan impresionistički pogled na starostavne arhitektonske strukture. Njegove fotografije sobom nose toliko puno tajne, što i njegova amorfna estetika sugeriše. “Zapravo, zaista ne znam šta je ova slika”, kaže Kuleta za magazin The Time. “Jedino što znam jeste moje ogromno  iznenađenje kada sam osvojio prvo mesto.”

02

Kuleta, koji je oduvek više u prirodi, uz minimalističku, dugu ekspoziciju pri fotografisanju svojih pejzaža, nedavno je počeo da eksperimentiše sa arhitektonskom fotografijom. Fotografisao je ulice Poljske i Francuske svojim ajfonom “peticom”, interesujući se za spajanje fotografija duge ekspozicije sa impresionističkom estetikom. “Jednostavno sam se zaljubio u slikarske efekte koji su ’izašli’ kako arhitekture tako i iz mog ajfona“, kaže on. “Postoji nešto grandiozno i nadrealno u samoj arhitekturi, nadrealno jer verovatno nikada neću razumeti kako su ljudi u stanju da smisle ovakva zdanja, oblakodere, ili kako ih čak, napokon, i sagrade.”

Njegove slike kreirane su korišćenjem aplikacije za dugačku ekspoziciju AvgCamPro i AvgNiteCam, a zatim ih finalno uređujući u aplikaciji Snapseed i VSCO.

Slikarka koja je postala fotograf, Robin Robertis iz Karslbada u Kaliforniji, osvojila je treće mesto za fotografiju “Ona se povija s vetrom” (She Bends with the Wind). Slikana na Kejp Kodu ajfonom šesticom, fotografija prikazuje ženu koja se njiše u oluji, poput trave u kojoj stoji i sa crvenim kišobranom u ruci, sasvim je u skladu sa afinitetima Robertisove koja gaji ljubav prema ‘nestvarnom’. “Mojim radom pokušavam da kroz slike prizivam magična mesta koja nam se nalaze tamo duboko – u podsvesti onih koji se usude da zavire iza zavese običnog, svakodnevnog života”, kaže ona. Fotografiju je, baš kao i laureat Niu, uredila u aplikacijama Snapseed i Photoshop Express.

Svojom Zemljom čuda” (Wonderland), njenim posebno iskrenim i upečatljivim impresijama oca i sina, Kerolajn Mara Borlengi osvojila je treće mesto. Konceptualni fotograf koji živi i radi u Majamiju na Floridi, Kerolajn je nagrađena za fotografiju koja je deo njene serije #WHPvonderland, vikend-projekta u organizaciji portala Instagram, urađenu nekoliko dana pred Božić 2015. godine: “Otišla sam u malu vikend-avanturu sa svojim petogodišnjim sinom na plažu u parku Krendon (Crandon Park) na Ki Biskejnu (Key Biscayne), fotografišući ga s maskom jelena na licu, “kaže Borlenghi. “Bilo je to sredinom decembra, vetrovito i hladnije nego što smo očekivali. Na plaži nigde nije bilo ni žive duše, i poprilično sam sigurna da su ljudi koji su vozili obližnjim putem mislili da smo ludi, iako smo mi istrajali u tom ambijentu još neko vreme.”

Fotografija, dobijena ajfonom šesticom na stativu, uhvaćena daljinskim okidačem na ručnom satu Apple Watch, jedna je od mnogih koje je Carolyn Mara Borlenghi okačila na svoj Instagram nalog, a u duhu krilatice ‘vežbom do savršenstva’. “Imam svoju šesticu uvek sa sobom, a fotografišem kad god je to moguće, čak i kada mi nije dan”, kaže ona. “Uvek vredi pokušati, i uvek nešto dobro ispadne.”

iPhone Photography Awards 2016
Grand Prize Winner: Siyuan Niu of China – Man and the Eagle
iPhone Photography Awards 2016
1st runner-up: Patryk Kuleta of Poland – The Modern Cathedrals  
iPhone Photography Awards 2016
2nd runner-up: Robin Robertis of the United States – She Bends with the Wind
iPhone Photography Awards 2016
3rd runner-up: Carolyn Mara Borlenghi of the United States – Wonderland
iPhone Photography Awards 2016
Trees winner: Victor Kintanar
iPhone Photography Awards 2016
Trees 2nd place: Concepcion Muñoz
03
Travel winner: Fugen Xiao
04
Travel 2nd place: Donghai Xia
iPhone Photography Awards 2016
Sunset winner: Nicky Ryan
iPhone Photography Awards 2016
Sunset 2nd place: Yongmei Wang
iPhone Photography Awards 2016
Still life winner: Wen Qi
iPhone Photography Awards 2016
Still life 2nd place: Fan Long
iPhone Photography Awards 2016
Seasons winner: Valencia Tom
iPhone Photography Awards 2016
Seasons 2nd place: Coco Liu
iPhone Photography Awards 2016
Portrait winner: Elaine Taylor
iPhone Photography Awards 2016
Portrait 2nd place: Geri Centonze
05
People winner: Zhenkai Xia
06
People 2nd place: Scott Woodward
07
Panorama winner: Glenn Homann
08
Panorama 2nd place: Diana Mota
iPhone Photography Awards 2016
Others winner: Kevin Casey
iPhone Photography Awards 2016
Others 2nd place: Kechen Song
iPhone Photography Awards 2016
News events winner: Louloud Aki
09
News events 2nd place: Hernan Ramos
iPhone Photography Awards 2016
Nature winner: Junfeng Wang
iPhone Photography Awards 2016
Nature 2nd place: Yang Zhang
10
Lifestyle winner: Yuki Cheung
iPhone Photography Awards 2016
Lifestyle 2nd place: Jason Greene
iPhone Photography Awards 2016
Landscape winner: Vasco Galhardo Simoes
iPhone Photography Awards 2016
Landscape 2nd place: Nazaret Sanchez
iPhone Photography Awards 2016
Food winner: Andrew Montgomery
11
Food 2nd place: Kuankuan He
iPhone Photography Awards 2016
Flowers winner: Lone Bjorn
iPhone Photography Awards 2016
Flowers 2nd place: Amo Passicos
12
Children winner: KK
iPhone Photography Awards 2016
Children 2nd place: Siyuan Niu
13
Animals winner: Erica Wu
iPhone Photography Awards 2016
Animals 2nd place: Mette Lampcov
14
Architecture winner: Jian Wang
iPhone Photography Awards 2016
Architecture 2nd: Patryk Kuleta
iPhone Photography Awards 2016
Abstract winner: Jiayu Ma
iPhone Photography Awards 2016
Abstract 2nd place: Junfeng Wang

Rachel Lowry, The Time

Plastična stolica – monoblok

Plastična stolica ili industrijski „monoblok“ je dizajnerski bastard, uspomena na doba kada se mislilo da će plastični materijali promeniti svet – estetiku nameštaja i oblačenja sigurno. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, plastika je osvojila dizajn i modu: plastične talasaste stolice stajale su oko mermernog stola, cele lampe bile su talasasto-plastične, geometrizam i ravne linije prethodne decenije uveliko su zaboravljeni, a žene su skupo plaćale za plastične čizme, haljine, naočare, mantile, pantalone, kombinezone. Plastična torba bila je krik, danas je to najniže što se uopšte može imati. U to doba je legendarna jugoslovenska Jugoplastika, gde je izumljen (ili je ukradeni izum proizveden) jugovinil, bila spremna i na ove izazove: imala je i modnu liniju mantila, jakni, tašni, patika i sandala… Na nižem, svakodnevnom nivou, pojavilo se čudovište koje danas zagađuje svetske okeane, mora i reke, uz zagađivanje zemlje i celokupnog prostora u kojem živimo – plastična kesa. Ništa je više ne može uništiti: najverovatnije će, zajedno sa plastičnim flašama i drugom ambalažom, nadživeti i ljudski rod.

Plastične stolice je među dizajnerima prvi posebno obrađivao Čezare Džo Kolombo (1965), ali su se njegove stolice sastojale iz nekoliko delova koje je trebalo na kraju spojiti, i bile su dizajnerski predmet – masovna proizvodnja nije bila u planu. Dve godine docnije, drugi italijanski dizajner, Viko Mađistreti, izradio je plastičnu stolicu koja se mogla izliti u jednom komadu. Njegov dizajn imao je više stabilnosti, i iskorišćen je skoro dvadeset godina docnije, kada je otkriven postupak sa polipropilenom na 220 C, koji je omogućio brzu (70 sekundi) i jeftinu (3$ po komadu) produkciju modela Mađistretijeve stolice. Pojavili su se i drugi modeli, ali svi po istom principu. Sredinom osamdesetih godina, masovna proizvodnja ovih stolica počela je najverovatnije u francuskom preduzeću Aliber i odmah se raširila po celom svetu: danas monoblok stolice proizvode u celom svetu.

I pre su postojale jeftine stolice, posebno za plažu i slična mesta: od tkanine zategnute preko drvene ili metalne, obično jednostavne konstrukcije, do onih sa pletenim kanapom ili plastičnim trakama, ili mešovito. Tradicionalnu drvenu stolicu, često obojenu u jaku tirkiznu boju i sa sedištem ispletenim od kanapa i plastičnih traka, naći ćete u manje-više svakoj grčkoj taverni nižeg ranga. U nekom trenutku, u osamdesetim, postala je tako privlačan kulturni znak, da su naši prijatelji posebno tražili mesta sa stolicama od skaja, jer su obećavala više autentičnosti i manje cene. Poseban model stolice za plažu i terase sastojao se od dve iskrivljene metalne šipke sa jednom sponom, između kojih bi se plastičnim trakama, jednostruko ili u prepletu, povezali metalni delovi. Ostatak te stolice, odnosno metalna konstrukcija, postao je znak otpada, propadanja, ali i reciklaže svuda po Mediteranu. Zlatna vremena potpunog propadanja i obnavljanja! Sve je to uništio monoblok.

Monobloc-Chair-Remake-by-Pool-01

Istini za volju, monblok stolice mogućno je reciklirati po istom metodu po kojem su i napravljene, ali je rezultat još više iste plastike. Mogu se prekriti tkaninom, mogu se opremiti raznim smešnim dodacima; teško ih je popraviti, naročito kada puknu noge, inače najslabiji deo monobloka. U zemljama u kojima se ceo radni dan plaća 1$ ili manje od toga, monoblok stolice popravljaju tako što im dodaju stari metal ili čak drvo. Paradoks je potpun: još uvek skuplji prirodni materijal omogućava plastičnom, koji će ga za milione godina preživeti, da bude duže u upotrebi. Na pitanje zašto se za isto vreme i sa možda manjim troškovima ne napravi drvena stolica, odgovor treba tražiti u… prestižu plastične stolice.

O monoblok stolicama vođene su mnoge rasprave: jedni su isticali demokratski učinak komada nameštaja koji baš svako može imati ili naći na smetlištima; drugi su se radovali zbog globalnog prodora onoga što bismo nazvali dizajnom; treći nisu u globalnom siromaštvu videli ništa dobro, niti su u sveprisutnosti monobloka videli išta drugo od uništavanja lokalnih tradicija. Monoblok stolice čine da tek uz druge vidljive znake možemo otkriti o kojem je kraju reč, kad stolicu vidimo: tačnije, koja sirotinja je u pitanju. Ne pomaže mnogo što je monoblok ušao u muzeje moderne umetnosti i dizajna (recimo u Minhenu), niti luksuzne varijante, ni citatno izmišljanje novih modela: monoblok je uvek isti, brzo se uprlja – naročito osnovni beli model – brzo gubi sjaj, neprijatno greje telo u krajevima gde je i inače vruće, izgleda grozno posle kratke upotrebe, naročito kada se stolice naslažu jedna na drugu… I ako bismo danas tražili svuda prepoznatljiv predmet koji svi Zemljani znaju i jednako upotrebljavaju, onda je to svakako monoblok. Šteta što ga nisu utovarili na Vojadžera uz druge, prestižne znake zemaljskih kultura…

O monobloku postoji mnoštvo članaka, blogova, internetskih strana, pa i jedna knjiga dvoje autora, Arnd Friedrichs i Kerstin Finger, sa naslovom 220 C Virus Monobloc: The Infamous Chair, iz 2010. Monoblok stolica je tako izrazit kulturni znak, da je već samo jedna na pozornici nekog pozorišta dovoljna da dâ atmosferu događanju na sceni. A ključ te atmosfere može biti samo jedan – sirotinja, improvizacija, prostor neizvesnosti. To je onaj deo nameštaja za najprirodniji položaj budnog ljudskog tela – sedenje – koji se odmah pojavljuje u hiljadama izbegličkih centara, logora, zatvorskih dvorišta, improvizovanih lokala, na lađama, u poljima, na terasama i verandama – svuda gde se ne sme očekivati ništa bolje od toga. Talibani, isisovci, teroristi i borci svih vrsta sede na tim stolicama u šatorima, na ruševinama, iz njih i pucaju. U najvećem delu sveta ćete sa najvećom verovatnoćom dobiti upravo ovakvu stolicu da sednete, čim padnete na smeštaj ispod hotelijerskih zvezdica.

mono-block-chair-standard-for-tpt

Monoblok je možda najupečatljiviji simbol poludelog kapitalizma: kada proizvodnja dosegne potrebu cele planete, što je već sada slučaj, neće se gasiti proizvodnja, nego će se svim silama pokušati proizvesti nove potrebe, i novi predmeti za njih. Monoblok je u velikoj meri prevazišao svoje tvorce, jer ispunjava, zajedno sa kulturno-istorijskim sećanjem, ljudsku potrebu koja je uistinu opšta: upravo zato se sa monoblokom ne može postići više. Nema upečatljivije slike za savremeni kapitalizam od brda propalih monoblok stolica, koje nije nemoguće, već je naprosto preskupo reciklirati. Ostavljene bilo gde, da se prljaju jer ne mogu trunuti, one još najviše podsećaju na nekakve grobove savremenog sveta, u kojem je neosetljivost prema ljudskoj vrsti dosegla dosada nepoznate razmere.

U doba kad nam preti nekontrolisana proizvodnja bilo čega u trodimenzionalnim štampačima, monoblok će možda postati nešto što pravimo kod kuće ili u obližnjem internet kafeu-radionici. U toj perspektivi plastična stolica izgleda sjajno, u poređenju, recimo, sa masovnom individualnom proizvodnjom svih vrsta oružja. Možda će upravo ona postati prethodnik, simbolni predmet nove epohe, u kojoj svako izliva bilo šta? Mogućno rešenje i za plastične stolice i za kontrolu 3D štampača je samo jedno: kontrola proizvodnje. Da bi se takva kontrola sprovela, potrebno je drugačije društvo, u kojem poludeli kapitalizam zamenjuje neki drugi sistem. U takvome sistemu proizvodi se prema pravim potrebama i za one koji potrebu imaju. Kako će izgledati taj sistem, pitanje je imena, glavne naracije odnosno ideologije, tehnoloških mogućnosti i geografskih uslova. Pustimo to predviđanje nekoj posebno zvezdanoj avgustovskoj noći. Pa neka sanjamo čak i sedeći u plastičnim stolicama, samo da smislimo nešto što je bolje za još živeće ljude.

 

Svetlana Slapšak, Peščanik (16.avg. 2015)