Kako je to moguće? Vlasnici biznisa, možda imaju splet okolnosti i sreću da doveslaju do većeg kapitala koji obezbeđuje kakvu-takvu sigurnost (recimo mirno more sledećih 6 meseci do godinu dana) ali pravi ljudi koji će za taj vremenski period da razrade stvari (automatizuju procese, povećaju tržište, organizuju prodaju, skaliraju posao) su plaćeni profesionalci.
Ono šta uglavnom viđate oko sebe su vlasnici sa gomilom slobodnih sredstava (say keš!) oko sebe… i šta vidite? Uglavnom vidite gazde. Da li želite da stremite takvom poslovanju ili itekako cenite svoje vreme i želite da drugi rade za vas obezbeđujući vam tu slobodu?
Profesionalci obično jesu pametniji od vlasnika biznisa, kako imaju jednostavan cilj. Uradi maksimalno posao, postigni dogovorene ciljeve, zaradi bonus, pređi na sledeći posao. Vlasnici biznisa koji razumeju razlog angažovanja profesionalaca prihvataju ovu vrstu ljudi sa poštovanjem.
Ko su uopšte ti profesionalci?
U prvi mah na pamet padaju hirurzi, piloti aviona… – zanimanja koja imaju malo mesta za grešku i mnogo radnih dana/nedelja/godina vežbe iza sebe. Ali to nije najtačniji odgovor.
Profesionalci nisu samo oni čiji poslovi zahtevaju čistu glavu, jasne misli, godine specijalizacije. Profesionalci su ljudi koji mogu da čuju i najgori komentar, uvredu, pridiku – osnovanu, neosnovanu, zasnovanu na nerazumevanju, zameni teza, izazvanu frustracijom, nekim sindromom, lekovima, stresom itd… i da razumeju suštinu, raščine bitno od nebitnog, prihvate realnost, pokušaju da razjasne sebi i sagovorniku/suparniku situaciju, reše problem i odu dalje. Onda kada razgovarate sa ljudima tj poslodavcima koji znaju manje od vas, i jednostavno ne žele da razumeju neke stvari ili im je koncept neshvatljiv – stvar koju dobijate je revolt.
Čitava priča o egu i ostalim stvarima koje imaju veza sa istim – su prevaziđene. Profesionalci ne dozvoljavaju da takve stvari utiču na njih. Zašto? Zbog gubljenja vremena, zbog nepotrebnog trošenje snage i energije u promeni duboko-ukorenjenih stvari drugih ljudi…
Profesionalci su oni ljudi koji će vas saslušati sa punom pažnjom, razmisliti i dati profesionalni odgovor koji vam se može svideti ili ne i imati mirnu savest. Uradiće posao maksimalno bez zadrške i očekivanja tapšanja po ramenu. Očekivaće samo od vas isti odnos. I ništa drugo neće imati efekta – ni poslovni ručak, ni ja-ću-tebe-vojvodo-ti-ćeš-mene-serdare, ni kilometarski sastanci…
Pronaći ćete ih lako – kako svi gravitiraju njima i znaju za njih. Žele njihove usluge, njihovu pamet, iskustvo. Žele da rade sa njima kako njihov rad donosi uspeh. I retko ko uspeva da ih angažuje. Ne zato što to nije nemoguće, već zato što se plaše njihovih reči i cene koju će tražiti.
Da se razumemo, cena koju ćete platiti za profesionalca će se vratiti mnogostruka ako ste spremni da platite inicijalni trošak, što mnogi nisu spremni – kako posmatraju taj trošak kroz vizuru novog BMW ili nekretnine umesto kroz investiciju. A neki se jednostavno plaše da priđu i budu odbijeni.
Profesionalci brzo shvate da jesu ili da žele da budu baš to. Kao što neki ljudi znaju da žele da budu hirurzi ili piloti, tako i profesionalci u svakoj oblasti znaju šta žele da budu. I rigorozno se bave time da budu najbolji.
Takođe, moguće je iskoristiti interni resurs iz firme, neko ko pokazuje neverovatnu dozu talenta i sve znakove vrhunskog menadžera. Ovaj scenario je malo verovatan, ali moguć, i onda kada se desi – suviše zasnovan na uštedi (što je apsolutno pogrešno). Za kvalitet koji treba da se izbrusi, potrebno je vreme, koje interni resurs nema, kako mu za operativno rukovođenje treba minimum 5 godina rada na pozicijama koje trebaju da pomere firmu u nekom smeru, dok male firme postoje tek 3-4 godine.
Vlasnik biznisa je neko ko je rizikovao, i radio svo vreme. Verovatno je sposoban, kada je stigao do granice kada biznis prerasta njegove kapacitete ili možda znanja. U ne malom broju slučajeva, takav čovek ne može da iznese obim koji velika kompanija zahteva.
Biti spreman predati uzde u druge ruke. Ovo je možda najteža stvar koja može da se dogodi.
Zato često srećete gazde a manje vlasnike biznisa. Vlasnici biznisa cene svoje vreme i ne žele da ga troše eksponirajući se, već ga koriste kako bi povećali kvalitet sopstvenog života.
