Jedna od najinspirativnijih kompanija u Silicijumskoj dolini je možda prevara

04Elizabet Holms, CEO kompanije Teranos

Za Silicijumsku dolinu, priča o  start-up firmi Teranos (Theranos) je previše dobra da bi bila neistinita. U Palo Altu, punom start-upova koji otvaraju nove mogućnosti za bogate ljude da investiraju svoj novac, ova kompanija nudi nešto drugačije – njen cilj je ništa manje od revolucije u preventivnoj medicini: Theranosova potpuno nova medicinska tehnologija će drastično smanjiti cenu koju Amerikanci plaćaju za testove krvi, a takođe će ih poštedeti neugodnosti uzimanja krvi uz pomoć uboda iglom. Sa kompanijskim jeftinim patentiranim rešenjem, moguće je uzimati krv iz prsta. Sa ovim testovima koji će uskoro biti dostupni u svakoj apoteci u Sjedinjenim Državama, milioni Amerikanaca će dobiti pristup informaciji koja možda može spasti njihovo zdravlje – sve zahvaljujući veoma fotogeničnoj, bivšoj nesvršenoj studentkinji Stenforda (Stanford) koja je stvorila kompaniju u svojoj studentskoj sobi, i to sa 19 godina, neumorno noseći istu crnu rolku kakvu je obožavao Stiv Džobs, a koja je u ovom trenutku najmlađa milijarderka na svetu.

07Njena priča je inspirisala na hiljade tekstova u kojima se sa oduševljenjem govori o Theranosovoj 31-godišnjoj direktorki, Elizabeth Holmes, uključujući tekst Kena Aulete (Ken Auletta) u Njujorkeru (New Yorker) u decembru, a zatim i u Njujork Tajms Stajl Magazinu (The New York Times Style Magazine) gde je ona stavljena na vrh liste “Pet hi-tech vizionara preduzetnika koji menjaju svet.” “Teško je preceniti potencijalnu korist od onoga što je Elizabet stvorila svojom tehnološkom kompanijom Theranos”, navodi se u članku.

Pa ipak, brutalni prikaz u Volstrit Džornalu (Wall Street Journal) sugeriše kako je, zapravo, bilo prilično lako preceniti tu korist – tako lako, da je skoro svaka velika medijska kuća već to uradila.

Istraživački novinar Džon Karejru (John Carreyrou) prikazuje Theranos kao preduzeće oko kojeg su uzbuđenje – i berzansko vrednovanje na devet milijardi dolara – nadmašili domete medicinske tehnologije na kojoj su zasnovani. U svom članku za WSJ, Carreirou govori sa nekoliko bivših radnika Theranos koji tvrde da od 200 tipova dijagnostičkih testova kompanija nudi samo petnaest koje, zapravo, obrađuje uređaj “Edison” koji je patentirala kompanija.

08Ogromna većina testova se poverava mašinama koje su razvile klasične laboratorije. Dalje, zaposleni tvrde da postoji dobar razlog što se uređaj tako malo koristi: Njegovi rezultati su veoma neprecizni. Jedan bivši radnik je za WSJ rekao da mašina rutinski prikazuje nivoe kalijuma koji su izuzetno visoki i koji su “uistinu toliko visoki da bi pacijenti trebalo da budu mrtvi da bi takvi rezultati bili tačni”.

Edison je Teranosova inovacija – to je uređaj za testiranje krvi koji je tako fino podešen da može da pruži precizne dijagnostičke testove koristeći vrlo malu količinu krvi – koliko se može dobiti iz prsta. Ukoliko je Edison, u stvari, “ćorak”, onda je Theranos zapravo veoma mala kompanija za testiranje krvi sa genijalnim brendiranjem i sa veoma konkuretnom cenom i brzim rezultatima – od kojih oba mogu biti ostvarena na račun tačnosti.

Najsnažnija optužba u Džornalovom tekstu je da Theranos pokušava da prikrije Edisonove loše rezultate, manipulišući testovima sigurnosti koje propisuje država, i to na način kojim se krše mnoge zakonske odredbe.

Sve laboratorije za testiranje krvi moraju da dokažu tačnost svojih rezultata državnim Centrima za Medicare i Medicaid (državnom zdravstvenom osiguranju). Ovo se radi kroz proces koji se zove ispitivanje tj. testiranje tačnosti, u kojoj akreditovane organizacije šalju uzorke u laboratoriju, koja ih zatim testira i izveštava o svojim nalazima. Ukoliko laboratorijski rezultat odgovara proseku drugih laboratorija, onda Ujka Sem daje toj kompaniji dozvolu za rad.

Interni e-mailovi koje je Džornal dobio na uvid pokazuju da je Theranos podelio neke od svojih uzoraka za ovo zvanično testiranje tačnosti u dve grupe, jednu sa rezultatima Edisona i drugu sa rezultatima dobijenim na instrumentima drugih kompanija.

Edison je izmerio značajno drugačije rezultate od ovih drugih aparata prilikom testiranja za vitamin D, dva hormona štitne žlezde, kao i rak prostate. Nekoliko zaposlenih je izrazilo zabrinutost u vezi sa neslaganjem, ali su njihove primedbe odbačene od strane menadžmenta.

10

Bivši radnici rekli su Džornalu da im je rečeno da prestanu da koriste Edison mašine za bilo koji od zvaničnih testiranja tačnosti uzoraka i da prijavljuju samo rezultate koji su dobijeni sa instrumenata drugih laboratorija. Zaposleni kažu da su učinili kako im je rečeno, uprkos zabrinutosti da krše savezne propise, koji propisuju da laboratorije uzimaju “uzorke za testove tačnosti… na isti način kao što testiraju uzorke pacijenata”, i “koristeći rutinske laboratorijske metode”.

Kada nisu u fazi testiranja, Theranos bi rutinski koristio Edison mašine za testiranje uzoraka krvi pacijenata za vitamin D, dva hormona štitaste žlezde, i raka prostate, kažu bivši radnici.

U odgovoru na članak, Theranos je izdao saopštenje tvrdeći da “nezadovoljni bivši zaposleni”, koje je citirao list “nikada nisu bili u poziciji da razumeju Teranosovu tehnologiju, kao i da ne znaju ništa o procesima koje kompanija sada koristi.”

Nakon što je Džornalov tekst objavljen, mnogi ljudi su požurili da kažu da je ovo brutalna priča “i odlična, a i razarajuća.” Bez obzira na to šta Holmsova misli o ovom članku, jasno je da će Theranos biti primoran da se suoči sa mnogo novih pitanja kojih nije bilo u vreme salvi pohvala.

Theranosova misija obezbeđivanja univerzalnog pristupa jeftinim testovima krvi bez korišćenja igle je vredna pažnje. I nema razloga sumnjati u iskrenost namera Holmsove, koje su vezane za njenu kompaniju. Međutim, istraživački tekst Džornala pokazuje da je možda bilo veoma dobrih razloga za sumnju investitora u njene sposobnosti za realizacijom te namere, pa je već i sama ta činjenica dovoljna da se Holmsova nađe na optuženikoj klupi. Neke berzanske evaluacije su previše visoke da bi bile istinite.

Posle teksta u Volstrit Džornalu, kompaniju su posetili inspektori Agencije za hranu i lekove (Food and Drug Administration, FDA), kako bi utvrdili ima li prekršaja u davanju uzoraka za federalni test. Holmsova je u sredu 21. oktobra izjavila da je njena laboratorija trenutno u fazi pauziranja, jer je zatražila da njena sopstvena tehnologija bude odobrena od strane FDA.

“Moramo da se krećemo napred kao kompanija, od laboratorijskih okvira i njihovih sistema kvaliteta, ka FDA okvirima i sistemima kvaliteta”, rekla je Holms, govoreći na WSJD Live globalna tehnološkoj konferenciji u Laguna Beach, u Kaliforniji ove nedelje, prenosi WSJ.

Ona je na konferenciji potvrdila da kompanija do nudi samo jedan test pomoću nekoliko kapi krvi (za jednu vrstu herpesa) dok obavlja drugih 240 krvnih testova uz pomoć većih uzoraka, koji se dobijaju zahvaljujući klasičnom vađenju krvi uz pomoć igle.

Ona je rekla da je njena kompanija prijavila još 200 testova FDA na odobravanje. Holmes je na konferenciji nazvala pisanje WSJ tabloidnim, rekavši da će izdati zvanični kominike u 16 tačaka u kojem osporava navode WSJ, prenosi Njujork tajms.

WSJ je u četvrtak 22. oktobra napisao da ostaje pri svojim tvrdnjama.

Mediji konstatuju da je pred Elizabetom Holms sada velika borba kako bi opravdala velika očekivanja stvorena od rada ove kompanije i njenog izuma i tvrde da ona izuzev osporavanja činjenica objavljenih u WSJ (za koje Elizabeth Holmes tvrdi da se baziraju na radu nekih zaposlenih koji su nakratko radili u kompaniji 2005. godine i na dubioznom korišćenju izjave jednog bivšeg zaposlenog svojoj supruzi, koji se navodno ubio usled snažnog osećanja krivice zbog kršenja propisa u Theranos), nije dala opipljivije dokaze o promeni metoda u svojoj kompaniji.

WSJ je napisao da Elizabet Holms ne zna o kojim se bivšim zaposlenima radi, kao i da je WSJ sa advokatima proverio podobnost njihovih svedočenja, prenosi WIRED

15

Uživati u malim stvarima – i malim stanovima

Da li ste samo prezasićeni komforom ili je na pomolu sledeća masovna pomodarija – prelazak iz velikih, udobnih, u manje i “skučene” stambene prostore, pita se Vikram Barhat, novinar Bi-Bi-Sija.

Preblizu centru da biste živeli komotno, ili novi trend? Foto: Roger Bamber/Alamy/BBC)

Semjel Baron (26), student urbanizma sa vankuverskog Univerziteta “Sajmon Frejzer” je svoj stan u Edmontonu od 55.7kvm zamenio za mikro-stan od 23kvm u centru grada.

05Baron je bio odlučan da napusti predgrađe kako bi živeo centru Vankuvera – kanadskog najaktuelnijeg i najskupljeg tržišta nekretninama – ali i kako bi srezao troškove svakodnevnog prevoza. Postigao je obe stvari, a kompromis je napravljen u veličini životnog prostora. On je za 1000 kanadskih dolara (800 $) mesečno unajmio stan u delu grada gde se prosečne garsonjere iznajmljuju za oko 1.500 kanadskih (1200 američkih) dolara mesečno.

Iako je sada u upola manjem životnom prostoru, Barona to ne brine – naprotiv.

U jurnjavi između posla i škole, zaista sam retko kod kuće”, rekao je on u imejl-intervjuu za BBC. “Moj stančić funkcioniše kao mesto za odlaganje stvari i spavanje, jer živim u kraju u kojem u komšiluku postoji puno kafića, restorana i pabova.”

04Iako se odvajkada piše i priča o preseljenju u manje domove, ideja o generalno manjem stambenom prostoru je danas uzela maha i postaje sve prihvaćenija: najviše interesovanja ima za mikro-nekretnine ili male apartmane. Podstaknuti nestašicom stambenog prostora i njegovom manjom dostupnošću usled krize, u mnogim gradovima širom razvijenog dela sveta postali su aktuelni životni prostori veličine “orahove ljuske” – poznatijih kao “apodments” (engleska kovanica, nastala od “apartment” i ”pod”), mikro-štekovi (micro-digs), nano-stančići (nano-suites) i mikro-potkrovlja (micro-lofts). Građevinski preduzimači zdušno promovišu ove male stambene jedinice, reklamirajući ih ne samo kao luksuzne prostore za iznajmljivanje već i kao pristupačne za povoljan otkup na konkurentnom tržištu nekretninama.

 

07

Preduzimači sada masovno nude stanove površine manje od 46.5kvm, sve popularnije među novopečenim zaposlenima, s početničkim prihodima na samom startu karijere – mlade profesionalce koji žele da su u blizini pogodnosti urbanih sredina, s većim mogućnostima zapošljavanja i gradskim životom na lokacijama poput Njujorka, Londona, Pariza ili Vankuvera.

Rastuće cene nekretnina u velikim gradovima istisnule su mnogobrojne kupce izvan tržišta. Prosečna kupovna cena novog prostora u Torontu je 733.578 kanadskih dolara ($588.164 američkih), u Londonu je £534,000 ($794.549), u Njujorku na Menhetnu je $710.000, a u Sidneju, $811.837 australijskih ($617.000 američkih) dok su prosečni troškovi u Singapuru tek nešto manji od milion dolara. Iz tog razloga, mikro-apartmani se izbili u prvi plan kao pristupačna alternativa.

Manji prostor – manje brige

10Kao i mnogi drugi, i Baronu ne smeta što je veliki apartman zamenio duplo manjim prostorom koji mu omogućava da bude u središtu gradskog života, rekavši kako mu “ima utisak kao da mu je komšiluk u dnevnoj sobi, jer se brišu granice između javnog i privatnog prostora.”

Mladi iz brojnih prigradskih područja žele da žive u centru gradova, pokretani željom da borave tamo gde izvor uzbudljivosti, i stoga su oberučke prigrlili ovu “liliputansku” stambenu kombinaciju: to je način da sebi priušte željeni životni stil.

Ima i onih koji žele da se isele iz predgrađa kako bi smanjili svoje životne troškove, ili kako bi pojednostavili svoje “životno-stambene aranžmane”, time što će stanovati u manjem prostoru.

Kraće rečeno, manji stan je manja briga.

19Nilsenov izveštaj (Nielsen) pokazuje da 40% Amerikanaca starih između 18 i 36 godina voli da živi u urbanim područjima, umesto u predgrađima. U Velikoj Britaniji, studija koju je uradio Knight Frank pokazala je da bi 54% mladih između 18 i 24 godine bilo sretno opcijom života u garsonjeri, kojom bi sebi omogućili pristupačniji život u centru gradova.
U Australiji, Slater & Gordon’s je sproveo istraživanje na mladim Australijancima između 18 i 24 godina, iznašavši da je i njima najinteresantnija opcija stanovanje u blizini glavnih poslovnih četvrti. Centar grada im je glavni prioritet tokom potrage za nekretninama.

Živeti u malom prostoru – nezadrživ trend

18Njujork, u kojem život na skučenom prostoru i stanovanje u prenaseljenim četvrtima nisu nimalo strani njegovim stanovnicima, krajem ove godine započinje pionirski projekat pod nazivom “Moj Mikro Njujork” (My Micro NY).

Radi se o kuli visokoj jedanaest spratova sačinjenoj od takozvanih “nano-jedinica” u rasponu od 24kvm do 33.5kvm, koje će se iznajmljivati po ceni od $2.000 do $3.000 mesečno.

Ipak, ovi viskokvalitetni mikro-stanovi biće uveliko drugačiji u poređenju s dosadašnjim, stereotipnim njujorškim “kutijama za cipele”, rekao je vođa ovog projekta, Tobijas Orivol (Tobias Oriwol) iz kompanije Monadnock Development. “Gradimo tako što uvek optimizujemo svaki pedalj enterijera, pa sada ne postoje nikakve ‘zavetrine’ koje bi bile neiskorišćene”, rekao je on u imejl-intervjuu za BBC.

Slični projekti se razvijaju u Velikoj Britaniji, kao i u Kanadi.

17Dejvid Veks (David Wex), partner u građevinskoj kompaniji Urban Capital u Torontu, angažovan je na podizanju prvog klastera mikro-apartmana u Torontu pod nazivom Smart House. Kako sam kaže, za ovakav vid stanovanja najviše su zainteresovani mladi ljudi, pre svega studenti, željni manjeg prostora i umorni od svakodnevnih dugih putovanja do škole i nazad.

“Toronćani znaju šta znači imati velike prodavnice, kafiće i barove na samom kućnom pragu”, rekao je Veks. “Za one koji traže centralnogradsku lokaciju, (stanovi) ovog tipa, dizajn i cena pružaju im velike mogućnosti.”

11Urban Capital je za sada prodao 220 od 250 jedinica koje su trenutno u izgradnji. Površine ovih stambenih jedinica kreću se od 26.7kvm do 72kvm, a po ceni između 250.000 kanadskih (200.000 američkih) dolara, i $550.000 ($440.000).

U Londonu, građevinska firma Pocket Living prodaje stambene jedinice površine 38kvm po ceni između 190.000 funti ($282.000) i £260,000 ($386,000$) i to u četvrtima koje su u zonama 1-3, kao što su Hackney, North Camden, Lambeth i Lewisham.

Lusijen Smiters (Lucian Smithers), prodajno-marketinški direktor u Pocket Livingu radije bi da svojstva ovih malih stanova definiše kao “kompaktna”, a ne kao “mikro”.

“Troškovi usluga su svedeni na minimum, na oko 100 funti ($148 $) mesečno, a većina ovog izdatka otpada na osiguranje zgrade”, kaže Smiters. “London je jedan od najvećih globalnih gradova, i stoga će uvek privlačiti više ljudi nego što može da ih udobno smesti”. Inače, Pocket Living planira da ove godine završi 50 stambenih jedinica, naredne gotovo 250, a 2017. oko 400 “kompakt-stanova.

02Svoj veliki ulog u ovu vrstu nekretnina na tržištu stanovima ima i Realstar Living, britanska filijala kanadskog preduzimačke kompanije, Realstar Group.

Potražnja za pristupačnim, praktičnim smeštajem blizu posla u centru je neiscrpna u gradovima gde vlada oskudica životnog prostora, rekao je Rajan Prins (Ryan Prince),

14potpredsednik londonske filijale Realstar Group. Prins kaže da ovaj kanadski preduzimač, koji trenutno gradi u oblasti londonskog Stokvel Parka, nudi mikro-apartmane u blizini saobraćajnog čvorišta i to za manje od £1000 ($1500) mesečno. Realstar obično gradi objekte veličine od 100 do 300 stambenih jedinica, sa zajedničkim prostorijama kao što su “zajednička soba”, teretana i ostava.

Ovaj trend se ne odnosi samo na mlade ljude. Prins je rekao da među interesentima ima i mnogo onih koji su vlasnici velikih ali praznih kuća u predgrađima, koji – nakon što prodaju svoje kuće po gradskim obodima – kupuju manji prostor u centru.

Mikro-apartman, iznutra

12Gro ovih stambenih “mini-solucija” pravi se tako da prostorno budu odlično iskorišćeni, pa u njima, onda, nema mesta za previše naknadnih “trikova i manevara”, mada često sadrže neko zaista genijalno rešenje za uštedu prostora.

Nedostatak ovih minijaturnih mesta je u tome što ona, u tren oka, mogu postati poprište haosa: ukoliko nisu dobro osmišljena, kaže Stiv Zauer (Steve Sauer), dizajner-vlasnik firme Pico Dwelling a i vlasnik mikro-stana od 17kvm u Sijetlu.

22“Ugradni nameštaj je izuzetno bitan faktor, dok su komadni nameštaj i objekti koncipirani tako da poseduju barem dvostruku namenu – multifunkcionalnost je posebno korisna stvar u malim stanovima”, kaže Zauer. Stolica u mojim prostorima, recimo, ima mnogo korisnih namena – ona, takođe, služi i kao polica, ili vešalica za odeću.”

Od presudne važnosti je i što viši kvalitet završnih radova. Zauer, u čiji su svakodnevni posao uključene i prenamene prostora avionskih kabina, rekao je da izbegava materijale poput laminata, koji se brzo istroši usled intenzivnijeg hodanja po manjoj površini.

15On zato favorizuje čvrste, otporne materijale koji izgledaju dobro i ponašaju se dobro pod konstantno uvećanim pritiskom habanja. “Puno drvo, čvrste stone i kuhinjske radne površine, izdržljiva plastična folija, staklo, ugljenična vlakna i nerđajući čelik. Kada su u pitanju pojedinačni komadi nameštaja, oni nisu toliko kritični jer se izmeštanjem mogu uspešno uklapati na svako mesto u stanu”, rekao je Zauer.

24Veks kaže da mikro-stanovi koje razvija njegova kompanija značajno povećavaju kapacitet za pohranjivanje predmeta i odeće, čineći svaki pedalj praktičnim. “Ormari su takvi da je njihova zapremina maksimalno iskoristiva, uz optimizaciju funkcija police sve do plafona, s ugrađenim fiokama i uz dosta prostora za vešalice”, rekao je on.

Za Semjuela Barona s početka ove priče, jedina neugodnost življenja na malom prostoru je to što ima – tri bicikla. “Iako se u podrumu nalayi spremište, u njemu mogu da držim samo jedan bicikl” kaže Baron, koji je čak odustao i od svog automobila kako bi se uklopio u mikro-život.