Tag Archives: nacionalna valuta

Šta nedostatak novih banaka znači za budućnost industrije

0000

Nedavna rasprava pred Nadzornim odborom i vladinim Komitetom za reforme, pokrenuta je kako bi se ispitalo zašto još od 2009. praktično da nema novih banaka. Rasprava je fokusirana na dilemu zašto je to važno, kao i zašto se to dešava. Nalazi ovog ispitivanja treba da budu od značaja za sve koji imaju interesovanja za američku ekonomsku politiku, tvrdi George Sutton za onlajn magazin American Banker.

Studija koju je 2015. objavio FED tj Američka centralna banka – filijala Ričmond doprinela je da se postave okviri za rešavanje ovog problema. Sve je počelo uočavanjem jedne činjenice, naime, da se do 2009, svake godine otvaralo između 100 i 200 novih banaka godišnje. Od svih novih bankarskih prijava, Savezna korporacija za osiguranje depozita (Federal Deposit Insurance Corp.) odobrila je oko 75%. Tome nasuprot, u proteklih sedam godina, odobreni su zahtevi za samo tri nove banke.

Studija ričmondske filijale Fed-a analizirala je da li je ovaj model bio nalik onima iz prethodnih recesija i otkrili su nešto veoma neobično. Tokom svih prethodnih perioda, količina novih bankarskih aplikacija (zahteva) je padala tokom recesije. Ali, oni nikada nisu došli na nulu, a i brzo bi se povratili do normalnog nivoa operativnosti tokom perioda oporavka. Nakon poslednje recesije, međutim, broj novih banaka je pao gotovo na nulu, ostavši na tom nivou sve do danas.

Ovo je stvar koja budi ozbiljnu zabrinutost. Bankarski sistem nije statičan. Ispitivanje iz Ričmonda dobro je opisan način na koji bankarska tj. finansijska industrija zavisi od privrednog rasta i obnavljanja performansi realnog sektora i privrede.

00000

Dinamičku prirodu bankarske industrije najbolje je ilustrovati kao ono što se dešava tokom rasta postojećih banaka. Zrele finansijske institucije nastoje da promene svoju bazu klijenata, menjajući svoje proizvode i usluge u pokušaju da dopru do novih tržišta. One novije banke, ne tako zrele i s manje iskustva ali i klijenata, onda mogu pokupiti ostatak, opslužujući klijente u ređe naseljenim i ruralnim područjima na koja se starije bankarske institucije više ne fokusiraju.

Dogodiće se dva loša ishoda, ukoliko se nove banke ne budu dovoljno razvile da bi popunile te praznine na finansijskim tržištima koje ostaju iza starijih banaka.

Prvi je nedostatak dovoljnog broja usluga potrebnih malim preduzećima i potrošačima, koji su primarni pokretači privrede. Ruralna područja su posebno ugrožena.

Drugi problem je da će nedostatak novih banaka dovesti do toga da bankarska industrija postane sve usredsređenija na samo nekoliko veoma velikih banaka. Ovo bi u svoje vreme, konačno, moglo poništiti osnovnu strukturu američkog bankarskog sistema, kojeg je doskora odlikovala velika raznolikost tipova banaka u poređenju s drugim zemljama. Ova struktura u velikoj meri potiče od rasprostranjenosti decentralizacije unutar američkog privrednog sistema, koju je favorizovao još Tomas Džeferson (Thomas Jefferson) u svojim raspravama sa Aleksanderom Hamiltonom (Alexander Hamilton).

Tokom većeg dela rane istorije Sjedinjenih država, savezna vlada je povelje, uredbe i propise o bankama u potpunosti ostavila na državama da ih pojedinačno uređuju. Ovo je završilo izbijanjem Američkog građanskog rata, kada je potreba za jednom nacionalnom valutom radi finansiranja ratnih pohoda rezultirala usvajanjem Zakona o Narodnoj banci (National Bank Act), izrodivši tada dvojni bankarski sistem.

Decentralizacija, međutim, danas ostaje kao vrednost od fundamentalnog značaja. Princip “Prevelik da bi propao” (“Too Big to Fail”) ukazuje na rizik da banke porastu isuviše velike kako bi bile efikasno regulisane ili, čak, uspešne.

000

Dok pravila o fer-kreditiranju i Zakon o reinvestiranju zajednice (Community Reinvestment Act) – namenjen podsticanju depozitnih institucija kako bi se zadovoljile kreditne potrebe zajednice u kojoj deluju – pomažu da ruralna, manjinska i područja s niskim primanjima zadobiju pristup finansijskim uslugama, efikasnija politika već po tradiciji predstavlja jedan od načina koji omogućava zasnivanje novih banaka, onda kada porastu mogućnosti za profitabilno opsluživanje klijenata i razvoj novih tehnologija poslovanja.

Tu je i pitanje – koje nije jedinstveno samo za sektor bankarstva – da ukoliko jedna industrija ne raste, a inovacije u poslovanju odumiru. Studija iz Ričmonda opisuje mnoge faktore koji prouzrokuju da jedan broj već etabliranih banaka opada, pre svega kroz konsolidaciju i akvizicije. Bez novih banaka, potrebe ljudi i njihovih zajednica naći će se u procepu: ili će rasti ili će kreditiranje biti podsticano i realizovati se izvan bankarskog sistema. Ovaj trend se jasno ospoljio kroz opadanje tržišnog učešća banaka, što je bilo oko 60% krajem Drugog svetskog rata, ali je danas tržišni udeo banaka samo oko 20% na kreditnim tržištima.

Ovo je trend poguban ne samo za Amerikance već i za njihovu privredu. Jedna idealna nacionalna privreda trebalo bi da u svom samom jezgru poseduje širok spektar dobro regulisanih banaka. Usled regulatornih faktora, banke nisu uvek najefikasnije, niti su inovativni davaoci finansijskih usluga – iako su (i dalje) najstabilnije finansijske institucije koje opslužuju jedno (ne samo američko) društvo, i imaju najmanje šanse da proizvedu finansijske mehurove na tržištu hartija od vrednosti.

Krediti danas pokreću ekonomiju, dok stabilno snabdevanje stanovništva i poslovnih subjekata kreditima predstavlja kritično važan cilj javnih politika. Banke uglavnom odobravaju kredite sa ciljem da ih zadrže, što znači da one žele da ti krediti budu kvalitetni, obezbeđujući im kontinuirani prihod i omogućavajući im opstanak u periodu privrednog pada i/ili ekonomske krize. Ostali pružaoci kreditnih usluga primarno kreiraju kredite sa ciljem da ih prodaju, i stoga moraju da konstantno odobravaju nove kredite kako bi generisali prihode od naknada, što može biti izazov ukoliko su uslovi na tržištu loši. Velika Recesija iz 2008. godine, koja je bila prva recesija izazvana prekidom u snabdevanju kreditima a ne padom potražnje za njima, predstavljao je jasan primer stalno vrebajuće nestabilnosti u privredi kojom dominiraju kreditori koji opstaju po principu “Izdaj kredit da bi ga prodao”.

Dobra vest je ta da istraživanja poput Fedove studije iz Ričmonda sugerišu da regulatorne politike igraju značajnu ulogu tokom perioda oskudice novih banaka, a ne samo uslovi u privredi i ekonomiji. Nije stoga iznenađujuće što su regulatori pooštrili svoje standarde tokom recesije, ali je došlo vreme da se iznova prilagode u cilju dalje dobrobiti po američku privredu. Treba se nadati da su nedavne rasprave u Vašingtonu označile onu tačku u kojoj bankarsko klatno počinje da se ljulja u drugom unatrag.

George Sutton (American Banker online)

Džordž Saton je advokat u firmi Jones VWldo Holbrook & McDonough. Od 1987. do 1993. godine bio je poverenik finansijskih institucija države Juta.

 

“Kvantitativno popuštanje”: osiromašenje evropskih naroda i ukidanje njihovog suvereniteta ?

Vest – kao i svaka druga – bila je da će Evropska centralna banka pokrenuti projekat “Kvantitativno popuštanje” (QE), kojim će spašavati svoj evro – pozitivno je uticala na stopu inflacije i pomogla je evropskim ekonomijama. Plan prvog čoveka ECB, Marija Dragija, sastoji se u tome što će se svakog meseca štampati šezdeset milijardi evra i tako sve do kraja septembra 2016. Ovim novcem će on kupovati državne obveznice članica evrozone i na taj način stimulisati „ekonomije u sunovratu“.

01

Naravno da ovaj plan prati i propagandna kampanja, kažu protivnici mera QE, premda malo ko navodi da je reč o jednom od poslednjih koraka u prenosu nacionalnih suvereniteta na institucije Evropske unije i, kako mnogi ekonomisti tvrde, “najvećoj pljački u istoriji”.

Oni još kažu kako je “Valjda svima već jasno da će ECB kupovinom državnih obveznica samo dodatno povećati javni dug zemalja koje budu obuhvaćene ovom merom, dok će zadužene zemlje dobijena sredstva vraćati s kamatom. Stanovništvo će biti prisiljeno na dodatna odricanja, povećanja poreza ali i rasprodaju i dodatno oporezivanje javnih kompanija i dobara.”

02Zabrinjavajuće je, kažu kritičari kvantitativnog popuštanja, što mnogi ne shvataju da je svaka zemlja koja ima suverenu monetarnu vlast u stanju da stvara novac, pa nije prisiljena da ga pozajmljuje od “nelegalnog i velikog kamataša“ iz Frankfurta, gde se nalaze centrala ECB-a i kancelarija Marija Dragija.

Po onome što zastupa prvi čovek ECB-a, rizik kupljenih obveznica biće ravnomerno podeljen u kvoti od dvadeset odsto od ukupnog iznosa između svih centralnih banaka koje su članice evrozone.

S obzirom da se Evropa suočava s još jednom velikom “prevarom”, kažu ovi ekonomisti, trebalo bi da se iskreno zapitamo kakvi su realni rizici od stvaranja novca ni iz čega, što je, uostalom, praksa koju godinama upražnjava Američka centralna banka (FED), “a znaju se posledice ovakve politike”. Izuzev toga, ovaj novac bi izvorno već trebalo da pripada evropskim narodima.

Ipak, to nije sve, poručuju skeptici: Dužnički novac kojeg će emitovati ECB, kako su već i sami potvrdili – “niotkuda” – pozajmljivaće se uz obezbeđivanje njegovog povraćaja, što će se ostvariti preko oporezivanja ili prodaje državnih preduzeća i drugog javnog vlasništva, a uz saradnju i učestvovanje političara podređenih sistemu.

U poslednje vreme, nastavljaju protivnici da razvijaju svoju tezu, Mario Dragi “igra ulogu koju su mu dodelili veliki globalni vladari novca i neoliberalna kapitalistička elita”, pa izjavljuje kako je ”vrlo iznenađen da je pitanje podele rizika odjednom postalo najvažnije pitanje u raspravi o Kvantitativnom popuštanju, iako sve ponuđene prevare na engleskom jeziku zvuče prihvatljivije.”

Prema agencijama, ova mera će “pomoći da se otkloni rizik prekomerne inflacije“. Poznato je, međutim, kako nijedna država ne može da “štampa” novac, jer će u suprotnom prouzrokovati inflaciju.

03

Neki, zato, predstavljaju ovakvu kalkulaciju: uzmimo 60 milijardi evra mesečno – i tako 20 meseci – a onda priupitajmo nezavisne stručnjake: da će li to stvoriti inflaciju? Jedno je sasvim sigurno: stvaranje lažne ekonomske ideologije, ozlojeđeno primećuju neki, koju u ovom eksperimentu Marija Dragija mora podržati klasična ekonomija, “gura EU narode ka osećaju odbojnosti prema politici uopšte, ali u isto vreeme i na pasivno prihvatanje odluka koje u njihovo ime donose nepoznati entiteti”.

Plan Evropske centralne banke s kupovinom državnih obveznica trajaće sve do kraja septembra 2016. i „prouzrokovaće kontinuiranu korekciju inflacije s ciljem da njen nivo ne pređe dva odsto u srednjoročnom periodu”. Barem je tako potvrdio šef ECB-a, iako se, kada se govori ovako u brojkama, “gubi osećaj za stvarnu i pravnu prirodu novca”. Dakle, kažu suparnici kvantitativnog popuštanja, opet se treba vratiti na pitanje: Zbog čega Mario Dragi pozajmljuje novac državama?

U pokušaju da se odgovori na to pitanje potrebno se prisetiti se osnovnog “atavističkog dualizma”, koji zadire u samu suštinu i pojam novca: on je stvoren od dve strane, koje su međusobno u potpunosti različite.

Prvi deo je materijalan a i, naravno, simboličan – valuta, koja može biti od papira, metala, ili elektronska i nju karakteriše gotovo nepostojeći trošak proizvodnje. Drugi deo, onaj apsolutno najvažniji, jeste vrednost, odnosno kupovna moć nematerijalne prirode – ali koja se gleda kroz prvi deo koji je, u ovom slučaju, simbol. Ova vrednost stvorena je od strane građana jedne nacije tj. države, koji su odlučili da ga koriste, a zatim prihvate konvencionalni simbolični novac kao sredstvo plaćanja.

I, “kao što je nesumnjivo dokazano”, nastavljaju anti-kvantitativci, oni koji stvaraju vrednost novca jesu ljudi koji se njim i koriste, pa stoga jedino njima i mora pripasti pravo na posedovanje celokupnog iznosa izdate monetarne vrednosti.

04

Sledeći ovo, ECB bi, po njihovoj proceni trebalo da svakom pojedinom građaninu odobri deo izlazne vrednosti, preostali deo evropskim zemljama za njihove potrebe, dok bi ECB trebalo da dobije samo jedan – deo nužan za servisiranje troškova proizvodnje i upravljanje uslugama.

“Naravno da ECB ne funkcioniše kao banka evropskih građana i pred nama je velika prevara, možda i najveća prevara u istoriji”, žestoko reaguju kritiari QE.

Očigledno da se od vrlo složene političke i ekonomske mašinerije ne može očekivati da promeni svoju suštinu i prirodu. Ona je podložna Evropskoj centralnojoj banci, što se vidi već iz proste činjenice da je “plan QE usvojen i usmeren radi postizanja zacrtanih ciljeva: stvoriti novac ni iz čega, a u zamenu za prodaju stvarnog bogatstva i nacionalnog suvereniteta”.

Poređenja radi, ako kupimo automobil mi smo se zadužili kod koncesionara, ali smo zauzvrat za dug dobili automobil. Međutim, kroz kvantitativno popuštanje, Evropska centralna banka će dodatno zadužiti evropske građane, ne dajući pritom ništa, jer taj novac zemlje i narodi Evrope i sami mogu da izdaju kroz sopstvene centralne banke – bez duga – i pri tom da imaju puni iznos koji su izdali.

Vreme je da evropski narodi “shvate veliku prevaru koja stoji iza dužničke valute”. Samo tako će budućim generacijama, kako kažu protivnici QE, oni biti u stanju da ostave nadu da će pre ili kasnije biti sposobni da osiguraju svoja prava i vlasništvo nad nacionalnom valutom.

Business Insider

ECR Research

The Economist

BBC: What is quantitative easing?