Plastična stolica – monoblok

Plastična stolica ili industrijski „monoblok“ je dizajnerski bastard, uspomena na doba kada se mislilo da će plastični materijali promeniti svet – estetiku nameštaja i oblačenja sigurno. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, plastika je osvojila dizajn i modu: plastične talasaste stolice stajale su oko mermernog stola, cele lampe bile su talasasto-plastične, geometrizam i ravne linije prethodne decenije uveliko su zaboravljeni, a žene su skupo plaćale za plastične čizme, haljine, naočare, mantile, pantalone, kombinezone. Plastična torba bila je krik, danas je to najniže što se uopšte može imati. U to doba je legendarna jugoslovenska Jugoplastika, gde je izumljen (ili je ukradeni izum proizveden) jugovinil, bila spremna i na ove izazove: imala je i modnu liniju mantila, jakni, tašni, patika i sandala… Na nižem, svakodnevnom nivou, pojavilo se čudovište koje danas zagađuje svetske okeane, mora i reke, uz zagađivanje zemlje i celokupnog prostora u kojem živimo – plastična kesa. Ništa je više ne može uništiti: najverovatnije će, zajedno sa plastičnim flašama i drugom ambalažom, nadživeti i ljudski rod.

Plastične stolice je među dizajnerima prvi posebno obrađivao Čezare Džo Kolombo (1965), ali su se njegove stolice sastojale iz nekoliko delova koje je trebalo na kraju spojiti, i bile su dizajnerski predmet – masovna proizvodnja nije bila u planu. Dve godine docnije, drugi italijanski dizajner, Viko Mađistreti, izradio je plastičnu stolicu koja se mogla izliti u jednom komadu. Njegov dizajn imao je više stabilnosti, i iskorišćen je skoro dvadeset godina docnije, kada je otkriven postupak sa polipropilenom na 220 C, koji je omogućio brzu (70 sekundi) i jeftinu (3$ po komadu) produkciju modela Mađistretijeve stolice. Pojavili su se i drugi modeli, ali svi po istom principu. Sredinom osamdesetih godina, masovna proizvodnja ovih stolica počela je najverovatnije u francuskom preduzeću Aliber i odmah se raširila po celom svetu: danas monoblok stolice proizvode u celom svetu.

I pre su postojale jeftine stolice, posebno za plažu i slična mesta: od tkanine zategnute preko drvene ili metalne, obično jednostavne konstrukcije, do onih sa pletenim kanapom ili plastičnim trakama, ili mešovito. Tradicionalnu drvenu stolicu, često obojenu u jaku tirkiznu boju i sa sedištem ispletenim od kanapa i plastičnih traka, naći ćete u manje-više svakoj grčkoj taverni nižeg ranga. U nekom trenutku, u osamdesetim, postala je tako privlačan kulturni znak, da su naši prijatelji posebno tražili mesta sa stolicama od skaja, jer su obećavala više autentičnosti i manje cene. Poseban model stolice za plažu i terase sastojao se od dve iskrivljene metalne šipke sa jednom sponom, između kojih bi se plastičnim trakama, jednostruko ili u prepletu, povezali metalni delovi. Ostatak te stolice, odnosno metalna konstrukcija, postao je znak otpada, propadanja, ali i reciklaže svuda po Mediteranu. Zlatna vremena potpunog propadanja i obnavljanja! Sve je to uništio monoblok.

Monobloc-Chair-Remake-by-Pool-01

Istini za volju, monblok stolice mogućno je reciklirati po istom metodu po kojem su i napravljene, ali je rezultat još više iste plastike. Mogu se prekriti tkaninom, mogu se opremiti raznim smešnim dodacima; teško ih je popraviti, naročito kada puknu noge, inače najslabiji deo monobloka. U zemljama u kojima se ceo radni dan plaća 1$ ili manje od toga, monoblok stolice popravljaju tako što im dodaju stari metal ili čak drvo. Paradoks je potpun: još uvek skuplji prirodni materijal omogućava plastičnom, koji će ga za milione godina preživeti, da bude duže u upotrebi. Na pitanje zašto se za isto vreme i sa možda manjim troškovima ne napravi drvena stolica, odgovor treba tražiti u… prestižu plastične stolice.

O monoblok stolicama vođene su mnoge rasprave: jedni su isticali demokratski učinak komada nameštaja koji baš svako može imati ili naći na smetlištima; drugi su se radovali zbog globalnog prodora onoga što bismo nazvali dizajnom; treći nisu u globalnom siromaštvu videli ništa dobro, niti su u sveprisutnosti monobloka videli išta drugo od uništavanja lokalnih tradicija. Monoblok stolice čine da tek uz druge vidljive znake možemo otkriti o kojem je kraju reč, kad stolicu vidimo: tačnije, koja sirotinja je u pitanju. Ne pomaže mnogo što je monoblok ušao u muzeje moderne umetnosti i dizajna (recimo u Minhenu), niti luksuzne varijante, ni citatno izmišljanje novih modela: monoblok je uvek isti, brzo se uprlja – naročito osnovni beli model – brzo gubi sjaj, neprijatno greje telo u krajevima gde je i inače vruće, izgleda grozno posle kratke upotrebe, naročito kada se stolice naslažu jedna na drugu… I ako bismo danas tražili svuda prepoznatljiv predmet koji svi Zemljani znaju i jednako upotrebljavaju, onda je to svakako monoblok. Šteta što ga nisu utovarili na Vojadžera uz druge, prestižne znake zemaljskih kultura…

O monobloku postoji mnoštvo članaka, blogova, internetskih strana, pa i jedna knjiga dvoje autora, Arnd Friedrichs i Kerstin Finger, sa naslovom 220 C Virus Monobloc: The Infamous Chair, iz 2010. Monoblok stolica je tako izrazit kulturni znak, da je već samo jedna na pozornici nekog pozorišta dovoljna da dâ atmosferu događanju na sceni. A ključ te atmosfere može biti samo jedan – sirotinja, improvizacija, prostor neizvesnosti. To je onaj deo nameštaja za najprirodniji položaj budnog ljudskog tela – sedenje – koji se odmah pojavljuje u hiljadama izbegličkih centara, logora, zatvorskih dvorišta, improvizovanih lokala, na lađama, u poljima, na terasama i verandama – svuda gde se ne sme očekivati ništa bolje od toga. Talibani, isisovci, teroristi i borci svih vrsta sede na tim stolicama u šatorima, na ruševinama, iz njih i pucaju. U najvećem delu sveta ćete sa najvećom verovatnoćom dobiti upravo ovakvu stolicu da sednete, čim padnete na smeštaj ispod hotelijerskih zvezdica.

mono-block-chair-standard-for-tpt

Monoblok je možda najupečatljiviji simbol poludelog kapitalizma: kada proizvodnja dosegne potrebu cele planete, što je već sada slučaj, neće se gasiti proizvodnja, nego će se svim silama pokušati proizvesti nove potrebe, i novi predmeti za njih. Monoblok je u velikoj meri prevazišao svoje tvorce, jer ispunjava, zajedno sa kulturno-istorijskim sećanjem, ljudsku potrebu koja je uistinu opšta: upravo zato se sa monoblokom ne može postići više. Nema upečatljivije slike za savremeni kapitalizam od brda propalih monoblok stolica, koje nije nemoguće, već je naprosto preskupo reciklirati. Ostavljene bilo gde, da se prljaju jer ne mogu trunuti, one još najviše podsećaju na nekakve grobove savremenog sveta, u kojem je neosetljivost prema ljudskoj vrsti dosegla dosada nepoznate razmere.

U doba kad nam preti nekontrolisana proizvodnja bilo čega u trodimenzionalnim štampačima, monoblok će možda postati nešto što pravimo kod kuće ili u obližnjem internet kafeu-radionici. U toj perspektivi plastična stolica izgleda sjajno, u poređenju, recimo, sa masovnom individualnom proizvodnjom svih vrsta oružja. Možda će upravo ona postati prethodnik, simbolni predmet nove epohe, u kojoj svako izliva bilo šta? Mogućno rešenje i za plastične stolice i za kontrolu 3D štampača je samo jedno: kontrola proizvodnje. Da bi se takva kontrola sprovela, potrebno je drugačije društvo, u kojem poludeli kapitalizam zamenjuje neki drugi sistem. U takvome sistemu proizvodi se prema pravim potrebama i za one koji potrebu imaju. Kako će izgledati taj sistem, pitanje je imena, glavne naracije odnosno ideologije, tehnoloških mogućnosti i geografskih uslova. Pustimo to predviđanje nekoj posebno zvezdanoj avgustovskoj noći. Pa neka sanjamo čak i sedeći u plastičnim stolicama, samo da smislimo nešto što je bolje za još živeće ljude.

 

Svetlana Slapšak, Peščanik (16.avg. 2015)

Koji je naredni potez FED-a, pitanje je sad

Glavni ekonomista Saxo banke, Stin Jakobsen (Steen Jakobsen), analizira efekte eventualnog podizanja kamatnih stopa.

01

Hoće li se sve okončati u jednom potezu, to jest da li će američki Fed podići kamatne stope samo u jednom navratu, ili će to možda biti samo početak ciklusa sastavljenog od više manjih korekcija, sa stopama koje će se penjati naviše?

Ovo je glavno pitanje s kojim globalna ekonomija započinje treći kvartal 2015. godine. U slučaju da se sve dogodi jednokratno, u jednom potezu, američki dolar će početi da slabi zato što će tržište reagovati tako kao da su američke Federalne rezerve “odradile svoj posao”, a što bi izazvalo izvesni marginalni skok cene kapitala, uz usporavanje očekivanog rasta.

Tome nasuprot, ukoliko bi Fed podizao kamatne stope u više navrata tokom naredne dve godine (24 meseca), u tom bi slučaju referentna kamatna stopa do 2018. dostigla nivo od 2%. Ovo bi takođe predstavljalo i sporu ali nadasve dramatičnu promenu u odnosu na prethodnih devet godina, tokom kojih su kamatne stope imale tendenciju ka nuli, pa bi ovo, najverovatnije, prouzrokovalo nestabilnost uobičajenih tj. klasičnih portfelja.

Međutim, Stin Jakobsen ne veruje da su američka, a još manje svetska ekonomija u stanju da odole takvom pritisku, što nas upućuje na izvestan zaključak: da će se ići na povećanje u jednom potezu, procenjujući takvu meru kao opciju koja je najbezbolnija. Analitičari američkih Federalnih rezervi zastupaju stav da su agregatne prednosti niskih kamatnih stopa, posmatrano na duži rok, manje od posledica stvaranja potencijalnog finasijskog balona, odnosno, kako se već ovo stanje stručno kvalifikuje u rečniku centralnih banaka, “inflacije aktive.

05

Globalni ekonomski izgledi i nadanja za ovu godinu: neutemeljeni optimizam

Jednopotezni pristup: Stin Jakobsen je, prilikom procene mogućnosti primene “jednokratnog” pristupa, krenuo od pretpostavke da će Federalne rezerve preduzeti set određenih mera u oblasti monetarne politike, ne bi li se ostvarili programom uspostavljeni ciljevi: inflacija od očekivanih dva odsto, stabilna odnosno neinflatorna nezaposlenost od 4-5% i dugoročni rast BDP-a od 3%.

Ova formula odnosno jednačina bi izgledala ovako: dugoročni rast+inflacija, minus nezaposlenost = inflacija od dva odsto, plus rast BDP-a od 3%, minus petoprocentna nezaposlenost = nula procenata. Federalne rezerve će kamatne stope podići onda kada konačni rezultat ove kalkulacije bude iznad 1%, a sniziti ih onog momenta kada rezultat napravi pad ispod minus jedan odsto. U slučaju da se FED-ovi analitičari oslone na ekonomske podatke iz prošlosti, onda bi spremnost na dizanje kamatnih stopa bila nepotrebna. Ipak, uprkos ovome, oni najavljuju rast kamatnih stopa.

Jakobsen postavlja pitanje: kako je ovo, uopšte, moguće? Za sada je poznato da ljudi iz američkih Federalnih rezervi imaju želju da se oslone na inflaciju aktive, ne bi li se ublažile posledice trenutno veoma jeftinog novca. Drukčije rečeno, prvo (a možda i jedino!) podizanje kamatne stope neće biti utemeljeno na egzaktnim indikatorima i stvarnim brojkama već na – politici. U tom smislu, septembar bi bio nadasve pogodan momenat za aktivno delovanje u tom pravcu. Među nepovoljne indikatore spada i negativna stopa rasta BDP-a, koju su američka privreda i ekonomija zabeležile tokom prvog tromesečja ove godine.

Ovome bi trebalo dodati i činjenicu da je kineski rast na ivici kolapsa, kao i da su ekonomski pokazatelji Evropske unije i dalje razočaravajući (premda ima izvesnog napretka), tako da globalni privredni rast, po svemu sudeći, neće uspeti da prebaci čarobnu granicu od 3%.

Povrh svega, ako pođemo od premise da se kamatne stope neće uvećavati, makroekonomski analitičar Sakso banke Mads Kefed pokušava da na tome utemelji svoju prognozu američkog privrednog rasta od 2,4%, a u Evropskoj uniji od 1,8%, dok bi kineski privredni rast bio oko 6,7 odsto a u Japanu od 1%. Ove projekcije ukazuju na relativno loše performanse odnosno rezultat, pre svega uzimajući u obzir da su cene inputa prilično niže nego što je to bio slučaj tokom 2013. i 2014. godine.

International

International

U svojoj analizi, Jakobsen se dotiče i nultog rasta, napominjući kako se “već neko vreme suočavamo sa ekonomskim okruženjem nultog rasta, baš kao i nulte inflacije ali i, nažalost, izostanka nužnih reformi, što sveukupno ukazuje na to da većina sadašnje aktive poseduje petogodišnji očekivani nulti povraćaj investicije, i stoga će odvajanje od nulte stope rasta biti bolno – ukoliko i dalje ne bude reformi, dok bi porast inflacije lako mogao da nas iznenadi.”

Dolaskom ove 2015. godine, na tržištu je uspostavljen jednoglasan stav vezan za – strah od deflacije: ovogodišnja situacija je sasvim suprotna od prošlogodišnje, kada je Evropska centralna banka negirala da će u prvom tromesečju biti inflacije. Stoji činjenica da i dalje rastu inflatorna očekivanja merena “break-even” stopom (što predstavlja razliku koja postoji između nominalnog prinosa na obveznice sa fiksnom kamatom i stvarnog prinosa na obveznice vezane za inflaciju) na desetogodišnje obveznice. Izvesno je i to da je “premija na rok”, odnosno očekivana kompenzacija za inflaciju dramatično uvećana, što bi značilo da je rast inflacije brži od ekonomskog rasta. Ovo, potom, navodi na pretpostavku da će prinosi na desetogodišnje obveznice u Nemačkoj i Americi rasti za sto baznih poena. U prinos na nemačke desetogodišnje obveznice je već uključena buduća inflacija. Ovo povećanje cene kapitala će dodatno usporiti privredni i ekonomski rast, dok će marginalno podizanje cene kapitala uvećavati opterećenja dužnika.

Ovu svoju projekciju Jakobsen zaključuje završnom fazom: Nalazimo se u finalnoj etapi ciklusa sve nižih prinosa kao i inflacije, koji traju već više decenija. Na nultom nivou, ništa ne funkcioniše: Voda se zamrzava na nula stepeni, a identična je situacija i sa ekonomijom. Jakobsen upozorava da “ulazimo u period najznačajnijih promena u prinosima, uzimajući u obzir to da će, najverovatnije, doći do podizanja kamatnih stopa, dok će viša cena kapitala, u sprezi sa povećanjem cena inputa, opet dovesti evropsku i američku ekonomiju do nultog rasta. Ipak, nakon tog perioda, treba očekivati oporavak ekonomije i to kako na makro tako i na mikro planu. Imali smo, dakle, pogrešan start ove 2015. godine, zasnovan na nadanjima i željama, pa ćemo imati pad ekonomskog ciklusa na ulasku u 2016. godinu, tački od koje bi trebalo da vidimo napredak u privredi “odozdo naviše” (odnosno umesto makro pristupa, odozgo nadole). Ono što je dobra vest je to što će poslovni ciklus biti aktiviran ponovo, nakon skoro osam godina hibernacije. Tu je i loša vest: novac mora da pritiče sa tržišta obveznica i deonica ka realnoj ekonomiji, ostavljajući očekivane prinose na nuli i, kao nus-efekat, generišući veću nestabilnost.

Jakobsen, po običaju, svoju analizu završava citatom Vinstona Čerčila (Winston Churchill), jednog od njemu najomiljenijih političara svih vremena: “Niti je uspeh konačan, niti je neuspeh fatalan – ono što je jedino važno jeste imati hrabrosti da se nastavi dalje”.

 

Stin Jakobsen, glavni ekonomista Saxo Banke