Tag Archives: istinit

Prekovremeni rad: mač sa dve oštrice

Menadžeri žele da njihovi zaposleni imaju što duži radni dan, da im odgovaraju na mejlove u svako doba dana i noći, iziskujući od njih da dobrovoljno poklanjaju svo svoje slobodno vreme i kad god se za to “ukaže potreba”: noći, vikende, u vreme godišnjih odmora – i to bez prigovora. Njima podređeni u ovoj jednačini imaju malu ili nikakvu kontrolu; slapovi prezaposlenosti i predugih sati provedenih na radnom mestu slivaju se s vrha organizacione piramide sve do dna. Ili je, barem, ovo jedna od omiljenih predstava i izreka o onima koji preterano rade. Po ovoj verziji, radimo prekovremeno jer su nam tako naložili naši šefovi. Ovakva je verzija nedavno najviše obrađivana u Njujork Tajmsu, koji je radio serijal priča o Džefu Bezosu i njegovoj kompaniji za onlajn trgovinu, Amazon. Evo šta o prekovremenom radu piče Sara Grin Karmajkl za Harvardski poslovni pregled (Harvard Business review).

01

Ali, ovde postoje i druga objašnjenja. Postoji još jedno, koje kaže da smo svi mi, uključujući i visoke rukovodioce, u osnovi uvučeni u “vrtloge” ekonomske tj. novčane stimulacije za prekovremeni rad, zavedeni i zadojeni korporativnom kulturom i tehnologijom koje čine da nam kancelarija bude na samo jedan klik mišem udaljena od mesta na kojem smo (gde god da smo). Po ovoj verziji, nema nikog ko nam, zapravo, diktira bilo kakve radne norme; svi mi samo reagujemo na makroekonomske snage, koje su izvan naše kontrole.

Tu je, zatim, verzija koja se tiče naše psihologije. Po jednoj takvoj verziji, imamo previše radnih sati usled “miksa” unutrašnjih pobuda kao što je ambicija, mačoizam, pohlepa, osećaj anksioznosti, krivica, užitak, ponos, obilje kratkoročnih nagrada, želja za dokazivanjem da smo važni i bitni, ili usled preširoko razvijenog osećaja dužnosti. Neke od ovih pobuda su negativne (krivica, anksioznost), ali su mnoge od njih pozitivne. U stvari, više je bilo istraživača koji su, zapravo, otkrili da je rad manje stresan od naših privatnih života. Za neke od nas, možda čak i većinu, rad može biti utočište, mesto na kojem osećamo samopouzdanje – da sve držimo pod kontrolom.

U osnovi, ako mislite na priču o prekomernom naprezanju na poslu kao u Mobi Diku – prvo objašnjenje bi se slikovito fokusiralo na kapetana Ahaba i njegov brod Pikvod (Pequod); drugo objašnjenje krije se u samom moru; a poslednje, treće, ukazuje na kita. I mada je osvrt na siže ovog romana bolji kada se posmatra iz svih tih različitih perspektiva nego da osvetljava samo jedan izvor, ništa od tih objašnjenja neće vam ukazivati da li je Mobi Dik dobra knjiga ili je tek samo 700 strana dugačka “rolna papira”… Tako je i sa ovim objašnjenjima o uzrocima našeg prekovremenog poslovnog naprezanja.

Dakle, pre nego što se upitamo “Ko je kriv?” za naš prekomerni rad, stoji jedno u osnovi bitnije pitanje: “Funkcioniše li prekovremeni rad na pravi način?” Da li previše posla deluje na nas onako kako pretpostavljamo – dovodeći do nas do većeg i boljeg učinka? Da li prekomernim radom zaista obavimo više posla?

06

Zaista su brojna istraživanja koja ukazuju na to da, bez obzira na razloge za prekovremeni rad, premor koji nas neminovno sustiže ne doprinosi našem boljem učinku. Za početak, ne izgleda da prekovremeno automatski rezultira i većim učinkom. U studiji Erin Rejd (Erin Reid), profesorke organizacionog ponašanja u Poslovnoj školi Questrom pri Univerzitetu u Bostonu, menadžeri nisu mogli da iskažu niti odrede eventualne razlike između zaposlenih koji su radili 80 sati sedmično i onih koji su se samo pretvarali da rade više. I dok su menadžeri uredno kažnjavali radnike koji su na transparentan i očigledan način radili manje, profesorka Rejd nije bila u stanju da iz podataka i iskaza menadžerskog sloja pronađe bilo kakav dokaz ili obrazac koji bi potvrđivao da su ti radnici u stvari imali manji učinak, ili bilo koji nagoveštaj da su prezaposleni postizali više.

Postoje značajni dokazi koji ukazuju da premor usled posla nije tek samo neutralni fenomen – upravo nas iscrpljenost pogađa, a samim tim i kompanije za koje radimo. Brojne studije Marijane Virtanen (Marianna Virtanen) i njenih kolega iz finskog Instituta za medicinu rada (kao i druge studije) utvrdile su da prekomeran rad i njim prouzrokovan stres mogu dovesti do raznih zdravstvenih problema, uključujući i poremećaj sna, depresiju, alkoholizam, dijabetes, lošije pamćenje i bolesti srca.

Ovi poremećaji, naravno, nastaju našom sopstvenom zaslugom. Ali, ovi poremećaji, isto tako, indukuju i užasne krajnje konsekvence po kompaniju za koju tako prilježno i odano radimo; ovo se odražava u statistikama o prekomernim odsustvovanjima s posla, fiziološkim posuvraćenjima i rastu troškova zdravstvenog osiguranja. Čak bi i najokrutniji poslodavac, kome nije nimalo stalo do dobrobiti svojih zaposlenih, trebalo da pažljivije baci pogled na prisustvo realnih, bilansnih troškova (i štete!) nastalih prilikom prijavljivanja njegovih zaposlenih za rad u suludim, prekomernim radnim satnicama.

Ako se vaš posao oslanja na međuljudsku komunikaciju, ukoliko ste pozvani da presuđujete u problematičnim situacijama, ako uspevate da pročitate tuđa lica ili ste primorani da upravljate svojim emotivnim reakcijama – što je, sve zajedno, prilično nalik onome što se od savremenog kancelarijskog posla zahteva – i tu ima još loših vesti. Istraživači su otkrili da premor (uz prateći stres i iscrpljenost) može vaš posao učiniti još napornijim nego da se niste ni prihvatali prekovremenog rada.

03

Čak i ako uživamo u svom poslu i dobrovoljno radimo prekovremeno, najverovatnije da, naprosto, češće pravimo greške kada smo umorni – a većina nas se lakše umara nego što mislimo. Samo 1-3% populacije u stanju je da noću odspava tek pet ili šest sati, a da pritom ujutro na poslu nema komplikacije koje bi se odražavaju na radne performanse. Pored toga, na svakih 100 ispitanika koji misle da pripadaju ovoj “besanoj eliti”, samo je onih petoro koji zaista mogu da “guraju” bez sna. Istraživanje o razornom učinku nesanice samo po sebi jasno ukazuje na glupost celonoćnih bdenja nad “radnim zadacima”.

Preteranim radom i provođenjem neumerenog broja sati na poslu samo ćemo lakše izgubiti iz vida širu sliku o našim radnim ciljevima i zadacima. Istraživanje sugeriše da što duže izgaramo na poslu, tim je pre verovatnije da ćemo se dezorijentisati, gubeći iz vida suštinu… a sve zbog toga jer nam je premorenost otupila “radnu oštricu”.

Sve u svemu, priča o premorenosti je bukvalno priča o sve manjim koristima od prekovremenog rada, ako ih uopšte i ima: uprežući sebe u konstantni prekovremeni režim rada, samo ćemo sve nesmotrenije obavljati poslove za koje je potrebno biti odmoran, usredsređen i koncentrisan.

Ovo je nešto što se u biznisu prvi put pokazalo još davno: U 19. veku, kada je organizovana radna snaga prvi put primorala vlasnike fabrika na ograničavanje radne satnice na najviše deset (a potom i osam) sati dnevno. tada je menadžment bio iznenađen saznanjem da se učinak radnika, zapravo, povećava – kao i da se smanjio broj skupih propusta i nezgoda na poslu. Ovo je eksperiment koji Lesli Perlou (Leslie Perlow) i Džesika Porter (Jessica Porter) sa Harvardske poslovne škole neumorno ponavljaju jedan vek kasnije svima čiji je posao u industriji znanja. Ovaj uvid iz pretprošlog stoleća i dalje važi za proveren i istinit: Predvidljivo, unapred određeno, svim zaposlenima nužno potrebno slobodno vreme (kao i noći a i vikendi), čine da konsultantski timovi budu postanu produktivniji od onih koji su “udarali prekovremeno”.

Ovo, međutim, ne znači da nikada ne možemo imati (pre)dugačak radni dan – jedino što takvi dani i takve radne navike ne smeju prerasti u naviku niti postati naša rutina. Većina istraživanja o radnoj efikasnosti sugeriše da zaposleni mogu provesti nedelju ili dve sa 60 radnih sati sedmično, da bi tek onda počela prava fiziološka kriza. Ovo je, međutim, daleko drugačije od konstantne, hronične navike preteranog rada.

Pa, zbog čega se onda odlučujemo na ovakav režim rada i života? Zašto nismo u stanju da “uštopujemo loptu”?
Možda se, naprosto, radi o neznanju. Možda većina ljudi, jednostavno, ne zna koliko je, objektivno govoreći, prekomerni rad loš po zdravlje i opšti učinak.

A možda je u pitanju i nama urođeni skepticizam. Možda su i upoznati s rezultatima ovih istraživanja, ali ih, jednostavno, ne uzimaju u obzir (ili su izabrali da deluju uprkos njima).

Ili je u pitanju nešto jače. Možda – kada se iskombinuju finansijski podsticaji, druge kolege kao “autoriteti” s kojima se treba poduhvatiti i “stati im na crtu”, kao i duboko usađene psihološke potrebe – proizvode koktel koji je, naprosto previše opojan da bismo ga tek tako mogli da ga prevaziđemo.

 

HBR

Virtuelni 13-to godišnjak prevario čoveka, prošavši prvi u istoriji Tjuringov test

“Judžin Gustmen” uspeo je da prevari 33% onih koji su ga ispitivali na Tjuringovom testu– mislili su da je Judžin čovek. Oni koji su o njemu davali sud – i koji su mislili da je ljudsko biće – bila je čitava trećina; ova se brojka može smatrati prekretnicom u razvoju veštačke inteligencije, jer sugeriše da veštačka inteligencija nije prevara,već da zadobija odlike ljudske, biološke inteligencije. O ovom kompjuteru i softveru iscrpno je pisao londonski dnevnik The Guardian.

Kako je u međuvremenu stigao i demanti od strane jednog dela naučne javnosti, da Judžin nije prava veštačka inteligencija već “samo” razvijeni softver kojim je moguće komunicirati sa ljudskim bićima – jedna stvar je jasna: iako četbot, a ne AI, ovaj softver je uspešno komunicirao sa ljudima.

Usuđujem se da primetim da smo mi, ljudska bića, više nego često na nivou ništa boljem od “ručnog mlina za kafu” – i to češće nego što bismo ikada želeli da priznamo. Iako se možda i prečesto oslanjamo na mašine, koje nam pomažu u svakodnevnom radu, skloni smo da sebi pripisujemo sve zasluge, smatrajući sebe nekim briljantnim ‘mudricama’. Naša nas sujeta, prosto, sprečava da o sebi ne mislimo kao o superiornim formama postojanja.

Tako da smo sada egal: mi vs. mašine smo u nerešenoj poziciji… a rezultat je 1:1. Kao što naš mozak ima odlike fantastično razvijenog kompjuterskog softvera, tako i računari i računarski programi već poprimaju odlike “ljudskog neuro-softvera”.

Niti smo mi toliko pametni, niti su mašine toliko glupe. Ono što nam je zajedničko jeste to da su računari – baš kao i mi – tek samo nešto malo više od “ručnog mlina za kafu” 😉

Alan Turing, source: The Guardian(Bista Alana Tjuringa, vajara Alana Ketla,  u obaveštajnom centru Blečli park, Milton Kejnz, UK . foto: The Guardian) 

Alan Tjuring (Alan Turing) je bio svetski poznati matematičar i čovek koji je uspeo da prevari Treći Rajh svojim sistemom za šifriranje i razbijanje šifara. Svoj test osmislio je 1950. godine, rekavši tada da “ako mašinu kroz ovaj test mi kao ljudska bića ne uspemo da ‘optužimo’ kako se razlikuje od čoveka, onda je u pitanju ‘razmišljanje’ “.

Super kompjuter je prevario ljude koji su ga ispitivali, pa su pomislili kako je u pitanju 13-godišnji dečak; time je ovo postala prva mašina koja je uspela da prođe Tjuringov test, kažu stručnjaci. U Kraljevskom društvu u Londonu testirano je pet mašina kako bi se ispitalo da li su one u stanju da prevare ljude, koji bi tokom pismene konverzacije “s njim” procenjivali “o kome” se odnosno, “o čemu” se radi.

Test je 1950. osmislio pionir informatike i računarskih nauka i jedan od najvećih stručnjaka za razbijanje (ali i kreiranje) kodova u drugom svetskom ratu, Alan Tjuring. Pošto je osmislio ovaj test, izjavio je da “ako se mašina u svojim odgovorima ne razlikuje od čoveka, onda je to “istiniti i verodostojni proces razmišljanja”.

Nijedan kompjuter do sada nikada nije položio Tjuringov test, koji zahteva da barem 30% ljudskih ispitivača bude prevareno tokom serije petominutnih “razgovora”, to jest virtuelne konverzacije putem tastature i pisanog sadržaja, saopštili su organizatori ovog testa sa Univerziteta u Redingu.

turing test                     (foto: The Guardian)

Ipak, “Judžin Goostman”, koji nije ljudsko biće već računarski program razvijen tako da simulira 13-godišnjeg dečaka, uspeo je da ubedi 33% sudija da je čovek, saopšteno je sa ovog univerziteta.

Profesor Kevin Vorvik sa Univerziteta u Redingu rekao je da “U oblasti veštačke inteligencije, nema stvari koja je toliko ikonička ili toliko kontroverzna od ove AI prekretnice – Tjuringovog testa. Kao takav, ovaj test je izdržao sve provere, da bi ga, napokon, stručnjaci tako važne institucije poput Kraljevskog društva u Londonu, doma britanske nauke i poprišta mnogih velikih naučnih dostignuća tokom vekova, priznali. Ova prekretnica će ući u istoriju kao jedna od najuzbudljivijih.”

Za uspeh ove mašine “krivac” je američki naučnik ruskog porekla, Vladimir Veselov, koji živi u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i Ukrajinac Jevgenij Demčenko (Eugene Demchenko), koji živi u Rusiji.

Veselov je, povodom uspeha svojeg računara s karakteristikama ljudskog razmišljanja, izjavio: “Ovo je izuzetan uspeh za nas, i nadamo se da će se ovim povećati i interesovanje za veštačke inteligencije i čet-botove” (chatbots, “roboti za ćaskanje”, softver koji je u stanju da simulira razgovor s ljudskim bićima, naročito putem Interneta).

Vorvik je rekao da je i ranije bilo potvrda kako je ovaj test prošao proveru nekih računara u sličnim takmičenjima širom sveta. “Pravi Tjuringov test ne postavlja pitanja niti zacrtava specifične teme pre razgovora i ispitivanja”, rekao je on. “Zbog toga, ponosno možemo objaviti da je ova naša mašina – bez ikakve prethodne pripreme, bez prevare i dosluha sa onima koji računar ispituju – uspešno prošla test Alana Tjuringa, i to po prvi put u istoriji.”

Vorvik je rekao da bi računar sa takvom veštačkom inteligencijom nalik našoj, ljudskoj, imala “implikacije po društvo”, i da će poslužiti kao ozbiljno “upozorenje kriminalcima, naročito onima koji plivaju u vodama sajber-kriminala“.

alan 02(foto: Mashable)

Ispitivanje je obavljeno u subotu 7. juna 2014, i bilo je utoliko dirljivije jer je održano na 60-togodišnjicu smrti Alana Tjuringa, koji je postavio temelje moderne informatike. Tokom Drugog svetskog rata, njegov rad na razbijanju šifara u čuvenom britanskom obaveštajnom centru blizu Londona, Blečli parku (Bletchley Park), zaslužan je što je ovaj najkrvaviji rat rat u istoriji uveliko skraćen, spašavajući time i nebrojene hiljade ljudskih života.

Umesto da bude slavljen kao heroj, Tjuring je progonjen zbog svoje homoseksualnosti. Nakon što je podignuta lažna optužba, po izricanju presude za blud nad 19-togodišnjakom u Mančesteru 1952, bio je hemijski kastriran. Dve godine kasnije, umro je od trovanja cijanidom, počinivši očigledno samoubistvo, iako je bilo lažnih sugestija kako je njegova smrt bila nesreća. Istina je, nasuprot nekim pričama, da je Alan Tjuring, kao veliki ljubitelj vina, enologije i užitaka iz vinarija, naiskap ispio vinsku čašu ovog napitka – ali prethodno pomešanog sa cijanidom. Istina je izašla na videlo, nakon šest decenija, da bi tek 2013. godine Alan Tjuring bio proglašen nevinim. Sud vremena pokazao se, istina zakasnelo, ipak pravednim.

Prošlog decembra, nakon duge kampanje protiv lažnih optužbi na njegov račun, Tjuring je konačno posthumno pomilovan od strane Britanske kraljevske porodice.

Godine 2011, na festivalu tehnike u indijskom gradu Guvahata, aplikacija po imenu Cleverbot učestvovala je u jednom testu Tjuringovog tipa; tada je ovaj program bio doživljen kao čovek od strane od 59,3% svojih sagovornika – sudija (u poređenju sa rezultatom od 63,3%, koliko istinski čovek bude u proseku prepoznat kao ljudsko biće na Tjuringovom testu). Međutim, pošto se program oslanjao na bazu podataka stvarnih razgovora, mnogi osporavaju to da li ova mašina tj. program, u stvari, pokazuje istinsku “inteligenciju”. Na ovaj način, takozvani “Judžin Gustmen” – zapravo program za konverzaciju s ljudima – uspešno je počinio pljačku identiteta, nagnavši sudije da pomisle kako se reč o čoveku, a ne o mašini.

Pročitajte kako je Judžin prevario čoveka

Šta je, zapravo, Tjuringov test?

 

The Guardian, 09. 06. 2014