Tag Archives: preduzetnik

E-trgovina: kako reciklirati planine kartona?

Ručit Garg (Ruchit Garg), preduzetnik iz Silikonske doline u Kaliforniji kaže da ga brine da nešto nije u redu s njegovim  navikama kupovine preko interneta. Sa svakom novom isporukom koja osvane na njegovom pragu – ponekad i nekoliko njih u jednom danu – Garg se neprekidno suočava s izvorom svog osećaja krivice i frustracija: još jednom kartonskom kutijom.

A onda, kada otvori pošiljke, često je suočen sa “sindromom ruske babuške”: jedna kutija unutar još jedne, i tako u nekoliko navrata… a sve kako bi se zaštitila elektronika, dezodorans, odeća ili prehrambene namirnice. Ručit Garg svu kartonažu revnosno reciklira, ali je svoju zabrinutost nedavno podelio i na Tviteru.

U brojnim grupama i krugovima naučnika, ili kreatora politika, kruži isto pitanje: kako se izboriti sa dugoročnim posledicama koje svetska proizvodnja i industrija imaju po životnu sredinu, kako izaći na kraj s ekonomijom koja radi na trenutnom zadovoljenju svih zahteva i želja potrošača. Ovaj opasni a nikako raskidivi ciklus uvek iznova vodi potrošače ka očekivanjima da će čak i njihove skromne želje biti zadovoljene kao hitne potrebe… ali se pritom ne osećajući baš najsjajnije zbog toga.

Nova bespoštedna trka za mesto konkurentnog internet-trgovca ima samo jedan uslov: što veću brzinu dostave. Zato danas jednu staru krilaticu američkog Federal Ekspresa, “Kada sasvim sigurno vašu pošiljku dostavljamo do sutra ujutro,” izgleda izuzetno – neobično kao i, recimo, isporuka jahanjem konja i diližansom. Kompanija za internet trgovanje Amazon se u svom decembarskom saopštenju pohvalila da ima “dosad najbržu isporuku”. Tako smo došli u situaciju da, recimo, kupac u Majamiju nestrpljivo čeka da mu se karton od 4 Starbaksova frapućina isporuči u roku od 10 minuta.

U 10 glavnih američkih regiona, Google Express vam robu isporučuje za nešto manje od dva sata – artikle koje ste možda naručili iz par desetina prodavnica – uključujući igračke, lekove, hardver ili hranu za kućne ljubimce. Postmates, start-up iz San Franciska obećava isporuku za manje od sat vremena. Ova firma je u decembru 2015. dostavila gotovo milion paketa.

Sve u svemu, 350 milijardi dolara teška elektronska trgovina je tokom poslednjih pet godina udvostručena, sa Amazonom koji svima ostalima zadaje ubitačan tempo. Po jednoj proceni, članstvo u Amazonov premijum servis je naraslo na više od 50 miliona pretplatnika (dok na njegovom novom, bržem servisu, Prime Now, kako piše na vebsajtu, sada može da “kupcima dostavi skoro sve i to u roku od nekoliko minuta”).

Uber svoju novu uslugu UberRush širi pod sloganom “vaša hitna isporuka na zahtev”; Jet Delivery nudi “bele rukavice”: uslugu isporuke za manje od dva sata; Instacart može da vam na vrata kuće dostavi namirnice za manje od sat vremena.

Troškovi zaštite životne sredine uključuju i svu tu “dodatnu” kartonsku ambalažu koja se koristi za isporuke – u Sjedinjenim Američkim Državama je 2014. godine proizvedeno 35,4 miliona tona kontejnerskog kartona, a e-commerce kompanije su među najbrže rastućim korisnicima ove sirovine – mada su i najžešći emiteri sve veće količine štetnih gasova, usled rapidno personalizovanih teretnih usluga tipa “sve što klijent poželi, i kad god poželi”.

“Postoje čitave flote kamiona koji neprekidno cirkulišu kroz naselja“, rekao je Den Sperling (Dan Sperling), osnivač i direktor Instituta za studije saobraćaja na Dejvis Univerzitetu u Kaliforniji, i stručnjak za vazdušni transport i resurse u Kaliforniji. On, takođe, nadgleda novu radnu grupu koja širom Sjedinjenih država prati transportne kompanije – na ovaj način vladini zvaničnici pokušavaju da smanje ukupnu emisiju teretnih isporuka, uključujući i e-trgovinu. Dr Sperling je rekao da su, uz isporučioce, i potrošači ti koji dele podjednaku odgovornost za posledice koje brze i komforne isporuke imaju po životnu sredinu. “Iz perspektive održivosti, idemo u sasvim pogrešnom pravcu”, rekao je on.

Ipak, meriti uticaj koji “kartonske industrije” imaju po našu okolinu sve je teže.

E-trgovina je odgovorna za veliki deo tih 35,4 miliona tona kontejnerskog kartona proizvedenog u 2014. u Sjedinjenim Američkim Državama.

Ipak, kompromis – potencijalna ravnoteža koja bi se postigla između dve poželjne ali nespojive mogućnosti –  želja kupaca i isporučilaca nasuprot očuvanju životne sredine – nije ideja koja je nemoguća. Kako je sve više onih koju kupuju preko interneta, tako se smanjuje i korišćenje vozila za odlazak u kupovinu i povratak iz nje. A službe za isporuku imaju ogromnu motivaciju da pronađu najefikasnije puteve, želeći da umanje svoje troškove goriva i emisije štetnih gasova. Sa svoje strane, Amazon izjavljuje – a to je takođe dobra vest – da dostavljanje potrošačima direktno iz velikih skladišta smanjuje potrebu distribuiranja robe do nekoliko hiljada fizičkih prodavnica.

Do sada se, prema dr Sperlingu i drugim akademicima, međutim, utvrdilo da kupci naručuju onlajn, dok se istovremeno i dalje voze do fizičkih prodavnica – i to barem onoliko koliko su to činili i u prošlosti. Jedna skorašnja studija istraživala je uticaj kupovine preko Interneta u Njuarku, savezna država Delaver, utvrdivši da je porast e-trgovine u poslednjih nekoliko godina od strane lokalnog stanovništva korespondirao sa prisustvom daleko većeg broja kamiona na putu, kao i ​​povećanjem emisije gasova sa efektom staklene bašte.

Ardeši Fagri (Ardeshi Faghri), profesor tehnike i inženjerstva na Univerzitetu u Delaveru, rekao je da povećanje raznih emisija – koje je po njegovoj proceni u periodu od 2001. do 2011. godine naraslo 20 odsto, “može biti usled mnoštva razloga, mada mislimo da su kupovina na mreži i više dostavnih vozila zaista jedan od glavnih razloga.”

“Onlajn kupovina nije doprinela očuvanju životne sredine”, rekao je on. “Naprotiv. Jasno je kako je ova vrsta trgovine još više pogoršala situaciju.”

Drugi naučnici kažu da, barem za sada, izgleda kao da se onlajn trgovina “dopunjuje” s kupovinom u fizičkim radnjama, ali  da se nikako ne može govoriti kako je onlajn naručivanje proizvoda smenilo odlazak u tradicionalne prodavnice.

Giphy

Giphy

“Ljudi koji kupuju onlajn takođe vole da vide i osete stvari koje kupuju preko Mreže“, kaže Ćaokun (Kara) Vang (Cara Vang), vanredna profesorka na Rensselaer Politehničkom institutu koji proučava pitanja vezana za transport, napisavši i studiju o navikama internet-kupaca. “A oni, takođe, mogu i da vrate stvari koje ne žele.”… što još više povećava ugljenični trag (carbon footprint) koji dostavna industrija ostavlja iza sebe.

Dr Vang i drugi istraživači kažu da je potražnja za isporukama, i to naročito za instant isporukama, generisala nove izazove koji se postavljaju pred transportne kompanije koje pokušavaju da budu što efikasnije. Umesto da koriste velike kamione za transport do pojedinačnih trgovaca, oni sada realizuju isporuke koje su široke, nasumične i slučajne.

U tim “nasumičnim” turama, mnogi vozači dostavljaju naručiocima samo jednu stavku. Ovo je često slučaj sa dostavnim servisom Postmates, koja ima flotu od 15.000 slobodnih vozača prijavljenih da isporučuju bez obzira šta je želja korisnika – nešto kao Uber ali za isporuke. Troškovi su obično od pet dolara pa naviše, plus naknada od devet procenata od cene proizvoda koji se isporučuje (ova kompanija kaže da ima oko 5.000 isporučilaca koji pošiljke prevoze biciklima, ili pešice, u gustim urbanim područjima).

A presija za postizanjem što većih brzina isporuke čini da su kupci nedovoljno motivisani da malo sačekaju.

“Zašto na isporuku čekati jednu nedelju ako je mogu dobiti za jedan sat?”, pita se Migel Dželer (Miguel Jaller), docent na Kalifornijskom univerzitetu Dejvis (U.C. Davis), koji proučava obrasce i prirodu urbanog transporta i dostave.

Takav je slučaj i sa Monikom Roleder (Monica Rohleder), koja priznaje da koristi servis Amazon Prime i to u tolikoj meri da “moj muž u šali kaže da su samo naše narudžbine već sasvim dovoljne da održavaju Amazon u poslu.”

Monika, koja živi u Los Anđelesu i radi u firmi za odnose sa javnošću, rekla je kako je volela isporuke koje stižu na vrata sledećeg jutra, ali da je odskora “najbolje da isporuka bude u roku od nekoliko sati” zato što je prezauzeta poslom i obavezama koje ona i suprug imaju oko dvoje male dece. Tako se često dogodi da ne naručuje nešto sve dok ne bude preko hitno: “Tada postoji neposredno zadovoljstvo, jer ste uzeli nešto što će vam stići u roku od samo par sati, a onda to sa zadovoljstvom skinete s vaše liste želja”, rekla je ona.

Jednog popodneva dobila je šest kutija: od Amazona i Nordstroma, potom za paket sa stvarima koje joj trebaju za put na Havaje, uključujući tu i kupaće kostime, odeću za trening i bojanke za klince. Neka odeća iz paketa joj ne odgovara, tako da ju je vratila.

Takođe, kaže kako više razmišlja o svoj toj kartonaži za pakovanje koja joj dolazi na kućni prag nego na emisije gasova dostavnih kamiona. Kako sama kaže, “To je sramota”, koliko je velika njena nedeljna kvota kartona za reciklažu.

Denis Koli (Dennis Colley), predsednik Udruženja za pakovanja od vlaknastih materijala (Fibre Box Association) – trgovinske grupe za rad sa talasastim i običnim kartonom – ocenjuje da upotreba kutija u e-trgovini raste brže od većine drugih tržišnih segmenata. On, međutim, ističe i napore koje ova industrija čini kako bi u svom poslovanju bila što ekološki svesnija, kao i da 90 odsto pakovanja od talasastog kartona odlazi na reciklažu.

Amazon je svestan pitanja i problema vezanih za karton i pakovanja. Od 2009. godine do danas, ova kompanija je dobila 33 miliona komentara, ocena i fotografija koji se tiču njihovog pakovanja kao dela “povratnog programa pakovanja”. Amazon kaže da ove komentare i predloge zdušno koristi: sve te povratne informacije koriste im da bi se uverili kako su veličine kartonskih kutija bile u skladu s veličinom proizvoda. Amazon, takođe, radi sa proizvođačima na slanju nekih proizvoda bez dodatne kartonske ambalaže, rekao je Krejg Berman (Craig Berman), portparol ove kompanije.

I mada recikliranje može doprineti da potrošači pomisle kako pomažu očuvanju okoline, i taj proces ima svoje troškove, uključujući tu i emisije gasova tokom isporuke centrima za reciklažu, gde se koristi mnogo energije i vode. Don Fullerton, profesor finansija i ekspert za ekonomiju i životnu sredinu na Univerzitetu u Ilinoisu rekao je da bi jedno od mogućih rešenja bilo da sami trgovci preuzmu odgovornost za povratak kutije natrag, po pouzeću pošiljke. Ovo bi, kako se procenjuje, stvorilo podsticaje za njih da dođu do rešenja za manja pakovanja.

“A možda neće stavljati kutiju koja je u kutiji, koja je u još jednoj kutiji”, rekao je on

Robert Reed, PR kompanije Recology, glavnog reciklažnog prerađivača San Franciska koji svakodnevno prikuplja 100 tona kartona, ima jednostavno rešenje za glavobolju s kartonskim pakovanjem: “Usporiti potrošnju”, kaže on. “Usporiti je.”

Mat Rihtel, Njujork Tajms

Ekstrovertni: ključ uspeha za pokretanje start-up firmi

Prednosti sopstvenih, personalnih mreža kontakata u poslovanju već su dobro dokumentovani, ali, da li određeni tip ličnosti može pomoći u predviđanju krajnjeg uspeha tih mreža? Novo istraživanje koje je uradila Stenfordska napredna škola biznisa (Stanford Graduate School of Business), zasnovano na radu i poslovanju u Indiji, kaže da tip karaktera i te kako ima veze s uspehom firme. Osim toga, imati ekstrovertne osobe u svojoj poslovnoj mreži doprinosi kreiranju boljih ideja za startup kompanije kao i poslovne timove.

Istraživači su ispitivali iskustva više od 100 preduzetnika koji su juna 2014. pohađali intenzivne poslovne treninge u Nju Delhiju. Poslovne mreže vršnjaka, kako su otkrili istraživači stenfordske studije, pomogli su preduzetnicima da generišu bolje ideje, pronađu talentovane partnere za osnivanje firmi, kao i steknu veštine potrebne kako bi proširili svoj biznis.

Mreže ličnih kontakata, na koje ovo istraživanje takođe sugeriše, može biti od posebnog značaja za razvoj preduzetništva u zemljama u razvoju, gde preduzetnici još uvek ne poznaju uslove za život i razvoj startup firmi. Bogata mreža ličnih kontakata može veoma dobro informisati preduzetnike o tim normama kojih se treba pridržavati.

“Razgovorom s ljudima, saradnicima, mogućim saradnicima i partnerima, stičete pogled i perspektivu koje drugi nemaju”, kaže Šarik Hasan (Sharique Hassan), profesor organizacionog ponašanja na Stanfordu GSB. Njegov kolega i saradnik u ovom istraživanju bio je doktorant studijama Rembrand Koning. “Ukoliko ste vi ili vaši saradnici izrazito ekstrovertni, spremni na saradnju i kooperaciju s ostalima, tada možete shvatiti daleko šire ideje koje se oko vašeg biznisa mogu pojaviti – da se na taj način uzdignete i promolite glavu iz svoje veoma uske “poslovne fioke”. S ekstrovertnim osobama u vašem poslovnom okruženju u stanju ste da sagledate daleko širu perspektivu.”

Ova studija je nedvosmisleno pokazala da uklapanje sa zaposlenima čija je specifičnost u tome da su izrazito otvoreni i prijemčivi za ideje drugih – čini umrežavanje lakšim, što napokon daje bolje ideje. Ona, takođe, pokazuje da umrežavanje pomaže da potencijalni poslovni partneri blagovremeno i unapred pronađu jedni druge uklanjanjem nekih neizvesnosti oko uparivanja i uklapanja, a da preduzetnici koriste informacije dobijene tokom umrežavanja kako bi pronašli talentovane partnere za osnivanje startup kompanija. Do sada su sačinjene dve ovakve studije, a u toku je i treća, koja bi konačno potvrdila ono što si prve dve već otkrile: pronalazite i negujte ekstrovertne saradnike u svojim poslovnim timovima.

Istraživači su na tri nedelje okupili indijske preduzetnike u kampu za poslovni trening, finansiranog kroz donacije za istraživanje iz fonda Seed, Stenfordskog Instituta za inovacije u privredama u razvoju.

08U cilju ​​validnog ispitivanja načina na koji osobine otvorenosti u komunikaciji i ekstrovertnosti utiču na kvalitet ideja pojedinaca i timova, istraživači su od polaznika poslovnog kursa u Nju Delhiju tražili da izađu sa svojim konceptima za osnivanje startup firmi u – indijskoj industiji venčanja. Procenjuje se da sve ono što se vrti oko venčanja i ceremonija u Indiji vredno oko 2,25 biliona indijskih rupija, što je 38 milijardi dolara godišnje. Treba samo napomenuti i to da  je 27. novembra 2011, na primer, i to samo u Nju Delhiju, održano 60 hiljada svadbi. Ovo stoga što Indijci smatraju kako je baš taj datum bio povoljan za održavanje venčanja. “Čak i u manje povoljnim danima, indijska venčanja su velika, izuzetno zabavna, kompleksna, bučna, šarena, i, povrh svega – skupa“, napisano je u ovoj studiji.

Ideje postaju bolje posebno od strane onih osoba koje su otvorene prema novim idejama, i to nakon što su upareni sa osobama koje su po prirodi ekstrovertne. “Svi dobijeni rezultati ukazuju na čvrste dokaze da, recimo, generacijska interakcija – naime, interakcija sa vršnjacima angažovanim na istom zadatku – povećava kvalitet novih poslovnih ideja. Dalje, pronađeni su i dokazi kako je ovaj efekat veći na pojedincima koji su urođeno otvoreniji za nova iskustva”, donosi ova stenfordska studija.

05Da bi se utvrdilo kako umrežavanje poslovnih kontakata utiče na kvalitet potencijalnih poslovnih partnera sa kojima se preduzetnici pronalaze, istraživači su koristili podatke iz procesa apliciranja, te su nedeljno obavljali 360 intervjua ne bi li među preduzetnicima inicirali njihove glavne – a još više skrivene – talente za rad i komunikaciju s poslovnim okruženjem. Zatim su postavili nasumične interakcije između preduzetnika i pratili ih. Neposredno pre početka treće nedelje istraživanja, pitali su ih koja to preimućstva i prednosti najviše cene u drugim ljudima prilikom timskog obavljanja posla.

Prvo što su istraživači otkrili bilo je da preduzetnici daju daleko veću prednost radu i poslovanju s onima s kojima su već radili i imali međusobnu komunikaciju. Što je još interesantnije, otkrili su da su preduzetnici uspeli da nauče mnoge stvari o potencijalnim osnivačima biznisa (i njihovim potencijalnim poslovnim ortacima) kroz tri vrste interakcija nastalih od strane istraživača: direktne saradnje, indirektnih odnosa i kratkih razgovora. Istraživači su otkrili da direktna saradnja – intenzivni zajednički rad jednog tima – rezultira najvećom razmenom korisnih i plodotvornih informacija o potencijalnim partnerima u osnivanju start-up firmi. Oni su, međutim, otkrili da kratki razgovori preduzetnike mogu naučiti jedino o potencijalnim, mogućim sposobnostima koosnivača – ali ne međuljudskim odnosima od kojih biznis i te kako zavisi.

S druge strane, indirektne veze (imati, recimo, zajedničkog prijatelja ili poznanika u biznisu) dovodilo je do više korisnih informacija o sposobnosti komuniciranja koju poseduju potencijalni koosnivači, ali ne govoreći išta o količini talenta koje budući partneri imaju za vršenje određenog biznisa.

Istraživači sada planiraju da prate rezultate preduzetnika koji su se odlučili na poslovnu saradnju s nekim koosnivačem koji bi im se pridružio, ili  se već nalazi, u nekom od brzorastućih startap biznisa.

Šarik Hasan kaže da je cilj ove studije kreiranje nekih dobrih ideja za one koji žele da pomognu preduzetnicima u zemljama u razvoju. Organizacije koje žele da pomognu promociju mreže poslovnih kontakata za startapere mogle bi da se fokusiraju na stvaranje uslova i lokacija na kojima je moguća realizacija poslovnog umrežavanja, kao i na međusobno povezivanje svih zainteresovanih. Oni bi mogli da podrže podatke i istraživanja na terenu, ukazujući budućim startup preduzetnicima šta je ono što funkcioniše, a šta ne. Uglavnom su efikasne one mreže poslovnih kontakata koje doprinose podizanju poslovne svesti i njenom svestranom širenju, kao i identifikaciji dobrih praksi i poslovnih uzora, dodaje on.

“Ljudi su sposobni da sebe pozitivno promene i “remodeliraju” nakon što čuju priče o uspešnim preduzetnicima”, kaže on. “U suštini, radi se o pridobijanju što većeg broja onih koji su zainteresovani da postanu preduzetnici.”

 

Louise Lee, Quartz (The Atlantic blog)

 

Amerika: kraj nacije startapova?

Već godinama, ekonomisti upozoravaju da nešto izgleda nije u redu sa samim osnovama američke ekonomije. Mislimo o Sjedinjenim Državama kao o dinamičnoj zemlji preduzetnika i samostalnih poslovnih ljudi, ali ovo je mnogo manje istinito nego što je to nekada bilo. Kako su ekonomisti Rajan Deker (Ryan Decker) sada u Upravnom odboru Federalnih rezervi, i drugi pokazali, stopa po kojoj se pokreću nova preduzeća u SAD je u opadanju. Do 2000. godine, najveći deo tog pada je bio rezultat pritiska velikih lanaca i restorana koji su istiskivali lokalne porodične biznise. Ali od početka ovog veka, i brzorastuće kompanije se takođe formiraju po nižim stopama. Bum u Silikonskoj dolini o kojem čitamo u vestima je izuzetak, a ne pravilo, piše analitičar Noa Smit za poslovni portal Blumberg.

Šta je razlog za ovaj zabrinjavajući trend? Mnoga objašnjenja su predložena, ali omiljena teorija desnice o slobodnom tržištu je da je vlada  ugušila preduzetništvo gomilanjem regulative. Na primer, Rajan Striter (Ryan Streeter), direktor Centra za politiku i upravljanje na Teksas-Ostin Univerzitetu, (the Center for Politics and Governance at the University of Texas-Austin), piše:

Jedno od mogućih objašnjenja [za pad dinamike] je da stalan rast broja pravila i propisa već godinama uspešno eliminiše generaciju preduzetnika, jer troškovi pokretanja novih preduzeća prevazilaze njegove prednosti. Dobra vest je da postoji protivotrov: povećanje ekonomskih sloboda… Propisi koji su usvojeni samo u proteklih sedam godina opteretili su ekonomiju sa novih 100 milijardi dolara poreza… Vlasnici malih preduzeća sada rangiraju propise rame uz rame sa porezima kao najveću pojedinačnu pretnju njihovom rastu.

Ova priča je zavodljiva, jer se uklapa u libertarijansko i konzervativno nepoverenje prema vladi. Regulatorni okviri  lako mogu biti okrivljeni jer ima toliko mnogo vrsta propisa, a mnogi propisi koje vlada donosi su rezultat lobiranja i odluka donetih pod političkim pritiskom. U stvari, ako oni koji zagovaraju slobodno tržište ikada pomere svoj fokus sa smanjenja poreza na deregulaciju, to će me učiniti više nego srećnim.

Evo i zašto: postoji razlog za sumnju da su propisi glavni krivac opadanja dinamike formiranja novih preduzeća. Istraživanje objavljeno 2014. čiji su autori Nejtan Goldšlag (Nathan Goldschlag) i Aleks Tabrok (Alex Tabarrok) sa Univerziteta Džordž Mejson (George Mason University) pruža dokaze koji pobijaju tezu Stritera.

Strogost regulacije je teško izmeriti, pa Goldšag i Tabrok koriste RegData, relativno novu bazu regulatornog pritiska koju je stvorio Merkatus Centar (the Mercatus Center), libertarijanski orijentisani think tank. RegData se stvara na osnovu analize Kodeksa saveznih propisa, brojanjem koliko puta se ponavljaju reči kao što su “mora”, “ne može” i “zabranjeno”. Ove restriktivno zvečeće reči se zatim uparuju sa različitim industrijama na koje se odnose, korišćenjem tehnike mašinskog učenja. To je genijalan način da se nešto kvalitativno (savezni zakoni) i kvantitativno meri.

Goldšag i Tabarok smatraju da je regulativa znatno porasla u većini industrija, posebno u proizvodnji.

Ali korelacija nije isto što i uzročnost. Ako povećanje broja propisa uzrokuje smanjenje privredne dinamike, očekivali bismo da privredne grane u kojima je manje regulacije beleže veći broj kreiranih preduzeća.

Kada su Goldšag i Tabarok analizirali ove brojeve i korelacije, oni međutim nisu našli nikakav merljiv odnos između porasta regulacije i pada dinamike na nivou industrija. Sektori u kojima su pravila postajala sve strožija imaju pad pokretanja novih preduzeća po stopama koje nisu veće od onih u sektorima u kojima je nivo regulacije bezmalo nepromenjen.

Autori su analizirali i one proizvodne sektore gde je zabeležen najviši rast regulative i došli do stog zaključka. U industrijama koje su u većoj meri regulisane nego što je to bio slučaj proteklih godina stope rasta broja novih preduzeća bile su približno iste kao i u drugim industrijama gde to nije bio slučaj.

Niti su promene u otvaranju novih radnih mesta i njihovom ukidanju – što je druga mera dinamičnosti industrije – u korelaciji sa promenama u regulatornoj strogosti.

Važno je napomenuti da je Tabarok sam izrazito libertarijanski orijentisan ekonomista, a Mekatus Centar je ideološki naklonjen slobodnom tržištu. Dakle, ovaj rad nije samo primer rada ekonomista koji su naklonjeni regulaciji i guraju svoju agendu. Goldšlagov i Tabarokov papir predstavlja snažno pobijanje onih koji tvrde da rezultate ekonomista pokreću njihove ideologije.

Ipak, ovaj rad ne dokazuje da propisi nisu uzrok smanjenja dinamike formiranja novih preduzeća. RegData baza podataka analizira samo savezne propise, a ne državne i lokalne. Osim toga, metod merenja strogosti propisa RegData može da bude pogrešan; isto bi se moglo reći i za njihov algoritam koji uparuje propise sa industrijama. Biće potrebno uraditi još istraživanja na istu temu pre nego što odlučno odbacimo ideju da je snažna regulativa kriva za ovaj fenomen. Ali, u međuvremenu, stručnjaci bi verovatno trebalo dobro da razmisle pre nego što odluče da sa sigurnošću tvrde da je vlada glavni krivac što su Amerikanci izgleda izgubili preduzetničku iskru.

 

Noah Smith, Bloomberg

 

 

Da li se isplati otvoriti firmu u Srbiji?

Siguran posao u državnoj upravi ili nekom skrajnutom kutku javnog sektora i dalje je većini mladih, pa i malo starijih, primamljiviji od pokretanja svog posla.

10

U rizik preduzetništva, po podacima Agencije za privredne registre, od početka ove godine se upustilo 24.775 ljudi, ali je istovremeno 23.206 zatvorilo radnju. Pokrenuto je i 6.153 privredna društva, dok je iz posla izašlo njih 1.595.

Stopa “preživljavanja” nešto je bolja nego poslednjih godina, ali su još daleko ciljevi iz državne strategije koji u 2020. vide 350.000 malih i srednjih preduzeća koja će upošljavati 950.000 ljudi. Trenutno ih je oko 320.000, a u njima je oko 770.000 zaposlenih. Prema podacima Agencije za privredne registre, među onima koji osnivaju radnje i preduzeća, najviše je onih koji se bave – hranom i lepotom, pišu Večernje novosti.

12Među novoosnovanim preduzetničkim radnjama najzastupljeniji su restorani. Slede usluge pripremanja hrane i pića, a prate ih frizerski i kozmetički saloni, trgovina na malo, pa tek onda računarsko programiranje.

l nezaposleni sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje mogu da računaju na subvencije za samozapošljavanje. l ove godine je planirano da se u taj program uključi 3.284 ljudi i za to je odvojeno 525,4 miliona dinara. l u 2014. godini bilo je planirano uključivanje 615 lica u Program subvencije za samozapošljavanje. Zaključeno je, međutim, ukupno 736 ugovora i utrošeno je 117,7 miliona dinara.

Cilj Vlade je da po većini parametara koje ocenjuje Svetski ekonomski forum u okviru globalnog indeksa konkurentnosti, Srbija bude u prvih 60 zemalja sveta. Poslednji izveštaj ove institucije pokazuje da se Srbija nije pomerila sa 94. pozcije na listi 140 zemalja.

U odnosu na prethodnu godinu gore smo ocenjeni u slučaju infrastrukture – 75. pozicija, razvijenosti finansijskog tržišta – 120. mesto i sofisticiranost poslovanja – 132. mesto. Nešto je manji pad u u slučaju efikasnosti tržišta dobara (127) i efikasnosti tržišta rada (118). Pomak je priznat u slučaju makroekonomskog okruženja (125) i zdravstva i osnovnog obrazovanja (62).

11Sa finansijskim tržištem koje je razvijenije nego u svega 20 zemlja na svetu, a gore od čak 119, ako je verovati Svetskom ekonomskom forumu, izvori finansiranja početnicima u poslu su priličan problem. Pomoć bi mogla da stigne od države. Preko Fonda za razvoj je od 2006. godine odobreno ukupno 8.500 pozajmica za početnike, ukupne vrednosti 12 milijardi dinara. Poslednje dve godine, međutim, broj onih koji su dobili ovakve pozajmice je zanemarljiv. U 2014. svega šest start-up početnika je dobilo sredstva za startap od ove institucije. Koliko ih je u 2015, još je nepoznanica.

“Startap krediti se odobravaju u iznosu od 300.000 do milion i po dinara za preduzetnike i od pola do tri miliona za firme. Rok otplate je pet godina, a poček godinu”, objašnjavaju u Ministarstvu privrede.

“Zbog problema u zastoju u radu, Fond za razvoj je u 2014. počeo sa realizacijom svog programa tek krajem septembra prošle godine. Broj odobrenih i iskorišćenih sredstava je zato manji. Fond je lane plasirao ukupno 2,7 milijardi dinara za 168 korisnika. Njih šest je uzelo startap kredit, a podneto je ukupno 27 takvih zahteva”.

06Interesovanje za startap pozajmice je poslednje dve godine manje nego ranije. U Ministarstvu privrede veruju da je tako zato što je u sektoru usluga, za koji su se pozajmice uglavnom tražile, povećana ponuda.

“S druge strane, Fond je, zbog loših iskustava iz ranijih godina, pojačao kontrolu trošenja sredstava. To svakako ne bi trebalo da obeshrabri one koji žele da otpočnu svoj privatni posao”, odgovaraju u Ministarstvu privrede.

Oni koji svakodnevno rade sa mladim preduzetnicima napominju da su im potrebni i podrška i uzori. Iskustvo Nenada Moslavca, jednog od osnivača “Impakt haba”, pokazuje da početnici u biznisu tragaju za modelima mladih i vodećih preduzetnika, umrežavanjem lokalnih i globalnih iskustava, mehanizmima podrške, pristupom mreži mentora i savetnika i investicijama. Inače, “Impakt hab” je zajednica koja okuplja više od 11.000 članova širom sveta. U Beogradu se, u nekadašnjem Studiju 10 Radio Beograda, u Velikoj dvorani Zadružne palate, svakog dana okuplja od 40 do 60 početnika u poslu.

 

(Economy.rs, 27. oktobar 2015.)

 

‘Ekonomija tezge’ osvaja svet: slom klasičnog procesa rada

01Hilari Klinton, čiji je nedavni govor izazvao zabrinutost u vezi sa izvesnošću poslova u budućnosti. Foto: Robert F. Bukati / AP

Ne tako davno, jedini ljudi koji su se upuštali u “tezge” su bili muzičari. Za nas ostale, jednom kad prerastemo svoje školaračke snove kako ćemo postati rok-zvezde, konačno pronalazeći “prava” radna mesta koja nam svakog meseca obezbeđuju fiksnu platu, što nam je dozvolilo da imamo plaćene dane odmora, ujedno formirajući ono što je nekada bila osnova za planiranje stabilne budućnosti.

Danas, sve je više i više nas koji smo, umesto toga, izabrali da život provodimo u odrađivanju tezgi, povremenim “letećim” poslovima, a ne kao dosad – sa punim radnim vremenom. Za optimiste, ovakvo ustrojstvo nestajanja stalnih i prebacivanja na radni kolosek “fluidnih” poslova predstavlja “obećavajuću budućnost” time osnaženih preduzetnika kao i bezgranične inovacije. Za protivnike “tezgarenja”, ovo je situacija koja nagoveštava antiutopijsku budućnost obespravljenih radnika, koji su u stalnoj potrazi i lovu na svoju sledeću nadnicu i honorar po pojedinačnom poslu.

“Ekonomija tezge” je u Sjedinjenim Državama sada toliko izbačena u prvi plan da su ova fraza – “tezgarenje” – kao i pitanja vezana za nju – ušla u ranu fazu predsedničke predizborne trke. Početkom jula, kao jedan favorit u predizbornoj trci, Džeb Buš (Jeb Bush) je odradio veoma zapaženu vožnju preko Ubera, što je svojevrsni signal solidarnosti s ovom kompanijom, dok je predizborna kandidatkinja Hilari Klinton bila opreznija u davanju svoje podrške ovoj aplikaciji/kompaniji. U govoru tokom kojeg je izložila svoj ekonomski plan, ona je rekla da je “Ovo je on-demand privredni model, ili tzv “tezgarenje”: ekonomija koja stvara druge vidove uzbudljive ekonomije, pritom oslobađajući inovacije. Ali, to je takođe i postavljanje teških pitanja kao što je, recimo, zaštita na radu, ili kako će dobar posao izgledati u budućnosti.”

Današnjem “digitalno osnaženom tezgarenju” prethodile su “sajber-pijace” kao što su Elance i oDesk, preko kojih su kompjuterski programeri i dizajneri mogli da zarade za život u nadmetanju za dobijanje kratkoročnih radnih zadataka. Ipak, ekonomija tezge ne stvara samo jedan novi digitalni kanal za honorarni rad. On takođe generiše i niz novih ekonomskih aktivnosti. Više od milion “stvaralaca” prodaje svoj nakit, odeću i pribor kroz onlajn tržnicu koja se zove Etsi (Etsy). Platforma koja turistima obezbeđuje kratkoročni smeštaj, Airbnb, kao i Love Home Swap i onefinestay, zajedno imaju blizu milion članova.

02 prava

Ova eksplozija preduzetništva manjeg obima može učiniti da se upitamo: da li se, na neki čudan način, vraćamo privredi XVIII veka, koju je izvrsno opisao i definisao ekonomista Adam Smith u svojoj knjizi “Istraga o prirodi i uzroku bogatstva naroda”. Ekonomija koju je Smit u tom delu opisao jeste jedna prava izvorna tržišna ekonomija pojedinaca koji se bave međusobnom trgovinom.

Tokom narednih dva veka, međutim, pojava masovne proizvodnje i distribucije iznedrilo je moderne korporacije. Preduzetnici iz doba Adama Smita utabali su put do plaćenih radnika u XX veku.

Jedna drukčija tehnološka revolucija – digitalna revolucija – delimično je odgovorna za nedavni povratak na peer-to-peer razmenu. Većina novih on-demand usluga oslanja se na stanovništvo opremljeno računarima i smart telefone opremljene GPS-om. Osim toga, socijalni kapital kojeg smo digitalizovali na Fejsbuku i LinkdInu olakšava nam da poverujemo da polu-anonimni peer.

Da li digitalizacija i internet, kao i GPS – jednom rečju telekomunikacije – sugerišu na pomak ka školskom primeru tržišne privrede? Treba, doduše, priznati da su Uber, Airbnb, Etsy i TaskRabbit poprilično se razlikuju od radnih sistema kao što su Apple, BP ili Sainsbury’s. S obzirom da mi, zapravo, ne iznajmljujemo prostor od Airbnb-a, niti uzimamo iznajmljeni automobilu koji je u vlasništvua Uber, a ni ne kupujemo proizvode koje je napravio Etsy. Platforme vas, jednostavno, povezuje sa provajderom koji iznajmljuje stambeni prostor, s vozačem sopstvenog vozila koje je u funkciji taksija ili s prodavcem koji vodi virtuelnu prodavnicu.

Ali, ove platforme nipošto nisu samo puki prenosioci čuvene Smitove “nevidljive ruke tržišta”. Umesto toga, ova “nevidljiva ruka” igra ulogu koja olakšava ekonomsku razmenu, i pritom je nesumnjivo i te kako vidljiva. Uber, a ne individualni vozači, ustanovljavaju cene. Airbnb obučava svoje domaćine da obezbede što bolje gostoprimstvo. Etsy olakšava izgradnju trgovačke mreže i zajednice. Svi oni pružaju korisnički generisan feedback sistema, stvarajući visokokvalitetno potrošačko iskustvo. Upravo kao što bi neka radna organizacija izgrađivala svoj brend.

05

Izgleda, dakle, da smo izmislili novi institucionalni oblik – a to je peer-to-peer platforma – digitalno napajajući hibrid između organizovanja privredne aktivnost kroz tržište i unutar organizacije. I upravo zato što ove platforme obezbeđuju dodatne nivoe poverenja, brendiranje i ekspertizu na zahtev, potreba za specijalizacijom pre nego što se kvalifikujete da postanete snabdevač usluga (ili roba) je redukovana. Skoro svako ko ima iole nekog talenta može postati “honorarni” i povremeni “hotelijer” povezivanjem s platformom Airbnb, ili zanatlija trgovac “sa strane” kroz Etsy. Bilo koji razumno kompetentni vozač može se pretvoriti u delatnika koji učestvuje u komercijalnom saobraćaju tako što će se povezati na platforme kao što su Uber ili BlaBlaCar.

A provajderi tj. snabdevači uslugama ne moraju da se tim aktivnostima posvete tokom punog radnog dana: Možete pokupiti decu iz škole, a onda se “prešaltovati” na ulogu-posao Uberovog vozača. U “ekonomiji tezge”, linije između ličnog i profesionalnog sve su zamagljenije i bleđe.

Izvesno je da ima nečeg “osnažujućeg” u tome da ste sam svoj gazda. Uz ispravan način razmišljanja možete postići bolju ravnotežu između poslovnog i privatnog života. Ali, isto tako, postoji i nešto osnažujuće u stabilnoj plati i fiksnom radnom vremenu kao i benefitima koje vam obezbeđuje kompanija: naravno da je daleko teže planirati svoj život duži rok onda kada ne znate koliko ćete novca zaraditi dogodine.

S druge strane, pokretanje novog biznisa je uglavnom ustanovljen na principu „sve ili ništa”, koja zahteva značajne apetita za rizikovanje. Postoje prednosti nastale “potapanjem prstiju u preduzetničke vode”, eksperimentišući s nekoliko “tezgi sa strane”. Možda će ovo smanjenje barijera za preduzetništvo podstaći privredne i poslovne inovacije.

04

Ekonomista Toma Piketi (Thomas Piketty) govori nam da je glavni pokretač održive ekonomske nejednakosti tokom protekla dva veka bila koncentracija bogatstvom pokretanog “kapitala” u rukama nekolicine. Ovo izgleda manje verovatno ukoliko bi ekonomija budućnosti bila pokretana milionima mikro-preduzetnika koji poseduju svoje biznise, a ne mali broj velikih korporacija.

Međutim, najnovija generacija specijalizovanih radnih platformi takođe povećava i spektar veće socijalne nejednakosti. Sada imamo aplikacije kroz koje možete naći mesto za parkiranje (Luxe), kupiti i dobiti svoje namirnice (Instacart), pa čak i uzeti svoje piće (Drizly). Postoji rizik da bismo mogli da skliznemo u jednu vrstu društva u kome bi ekonomija na zahtev (on-demand economy) učinila da najveći broj nas skonča “služeći” šačicu privilegovanih.

U mnogim zemljama, ključni segmenti mreže socijalne sigurnosti vezani su za zapošljavanje s punim radnim vremenom sa kompanijom ili vladom. Iako su šire socio-ekonomske posledice “tezgarenja” još uvek nejasne, ono što je sasvim jasno jeste da treba ponovo razmisliti o uspostavljanju naše socijalne sigurnosne mreže (po uzoru na nordijski model), razdvajajući je od plaćenih radnih mesta i čineći je lako dostupnomm nezavisnim radnicima tj “frilenserima”, odnosno “tezgarošima”.

Arun Sundararajan je profesor u Poslovnoj školi Njujorškog univerziteta. Njegovu novu knjigu o crowd-kapitalizmu će 2016. objaviti američki univerzitetski izdavač MIT Press.

Arun Sundararajan, The Guardian

Svetska banka: Grantovi za preduzetnike – najbolji program za nova zapošljavanja

Svetska banka: Davanje novca preduzetnicima može biti najbolji program za otvaranje novih poslova.

01Programeri u start-up inkubatoru, Lagos, Nigerija (Foto: Reuters/Akintunde Akinleye)

Svetska banka mogla bi da zemljama u razvoju ubuduće nudi neke nove vrste saveta: Dajmo milione dolara “slučajnim”, odabranim preduzetnicima.

Ovo je glavni ishod jedne naučne studije o razvoju grantova koju su izradile istraživačke grupe Svetske banke predvođene ekonomistom Dejvidom Mekenzijem (David McKenzie). Godine 2011, tadašnji nigerijski ministar finansija Ngoze Okonjo-Iweala pokrenuo je konkurs za najbolje biznis-planove, a u saradnji s jednom bankom koja je bila spremna da uloži 58 miliona dolara bespovratnih sredstava u start-up firme 1.200 preduzetnika, koji bi mogli da koriste novac kako bi započeli novi biznis ili proširili već postojeći.

Nova studija ovog programa dovela je politikologa s Univerziteta Kolumbija Krisa Bletmena (Chris Blattman), koji je proučavao mikro-finansije i individualne grantove, u situaciju da se zapita nije li studija ovog programa zapravo šema i nacrt “najefikasnijeg razvojnog programa u istoriji.”

Od 24.000 aplikanata, planovi i zamisli prvih 480 na konkursu dobili su po 50.000 dolara u vidu grantova. Zatim je “nasumično” odabrano njih 720 iz grupe od 1.200 polufinalista kako bi dobili bespovratna sredstva. Ovo je omogućilo istraživačima Svetske banke da, tokom naredne tri godine, izmere efekat i rezultate koji ovi grantovi imaju u odnosu na kontrolne grupe sličnih preduzetnika. Kompanije su se kretale po sektorima, uključujući i IT podršku, štampu velikog formata, obrazovanje u ranom detinjstvu i poljoprivredne delatnosti.

Start-up firme koje su dobile donacije od Svetske banke su imale 37 procentnih poena više šanse da prežive u naredne tri godine. I, što je još važnije, postojala je 22,9 procentnih poena veća verovatnoća da će obim proizvodnje porasti na više od 10 radnika. Slični efekti su bili prisutni i u već postojećim firmama dok je ovaj program rezultirao i otvaranjem 7.027 radnih mesta, sa prilagođenom cenom po poslu od oko 28,136 dolara manje nego što ga ima program javne potrošnje u SAD-u.

Povećanje broja radnika je posebno uzbudljivo, jer u zemljama u razvoju većina preduzeća ima samo jednog zaposlenog: vlasnika. Stvaranje veće firme bi trebalo da stvori više radnih mesta, kao i da ojača njihovu efikasnost.

02

Možda ćete misliti, “oh, naravno da bi bilo koji drugi biznis sa dodatnih 50.000 dolara po firmi u vidu bespovratne pomoći neminovno imati prednost u odnosu na one firme koje nisu dobile ove grantove”. Ali, to baš i nije ono na šta ovi nalazi ukazuju.

Ukoliko ste isti eksperiment sproveli u SAD ili nekoj drugog naprednoj ekonomiji, kaže Mekenzi za blog Quartz, ne biste otkrili neku značajniju razliku između onih preduzetnika koji su dobili grantove od onih koji nisu – razumno pristojno funkcionisanje tržišta kapitala ukazuje da, ako imate dobre poslovne ideje, trebalo bi da ste u stanju da za njih nađete i finansije.

U Nigeriji i drugim brzorastućim privredama, međutim, i dalje postoji nedostatak investicija za nove poslove. “Ovo [istraživanje] kaže ‘hej, postoje neki-tamo-ljudi-koje-kroz-ove-konkurse-za-dodelu-sredstava-možete-prepoznati’, a kada im date novac, to onda ima ogroman uticaj na firmu te veličine, koja ima samo par zaposlenih”, rekao je Mekenzi.

Mekenzi ne ide tako daleko kao Bletmen kada je reč o “najefikasnijem razvojnom programu u istoriji”, mada kaže kako je “u smislu stvarnog uticaja rigorozne evaluacije, vrednovanja projekata koje sprovode aktivni vladini programi za otvaranje novih radnih mesta, dosad nisam mogao da nađem ništa što je bilo bolje od ovoga.”

Svetska banka podržava više sličnih programa i u Obali Slonovače, Gabonu, Gvineji Bisao, Ruandi, Senegalu, Somaliji, Južnom Sudanu, Tanzaniji i Ugandi.

 

Tim Fernholz, qz.com, October 3rd, 2015

Sirijski preduzetnici započinju novi život u Egiptu

01Sami al Ahmad, osnivač konsultanstskog start-upa Khatwa, kada je ima 20 godina (foto: BBC)

Gotovo pola miliona sirijskih izbeglica živi u Egiptu ali oni nisu osuđeni na izbegličke kampove. Zahvaljujući fleksibilnijem pristupu, mnogi od njih uočavaju nove mogućnosti i stvaraju nove biznise, piše BBC u svojoj rubrici o preduzetništvu. Da li je odlazak u Evropu, ako ste Sirijac i izbeglica, jedina mogućnost, ili – ako ste vredni, kreativni i istrajni – možete ostati i “blizu kuće” koju ste, usled ratnih okolnosti, bili primorani da napustite? Evo tri priče, tri slučaja i tri preduzetna Sirijca koji nisu krenuli put Evrope.

Prva priča počinje u leto 2012. godine, kada je sirijski izbeglica Sami Al Ahmed sišao s aviona u stranoj zemlji, ne znajući gde da ide. Rat je izbio u Siriji, a 20-godišnji student stomatologije bio je suočen sa dva izbora: ili da beži, ili da se priključi vojnim jedinicama. Tako je otputovao u Kairo. Kad je stigao pozvao je svog jedinog poznanika Sirijca u ovoj zemlji.

“Dođi do grada Šestog oktobra “, rekao mu je njegov prijatelj, misleći na jedno od satelitskih naselja u Kairu nastalom u vreme Arapsko-Izraelskog rata 1973. godine. “Tu postoji zajednica Sirijaca.”

Tri godine kasnije, Al Ahmed upravlja Katvom (Khatwa), socijalnim preduzećem koje je pružilo pomoć za gotovo 20 hiljada sirijskih studenata, olakšavši im pristup univerzitetskom obrazovanju.

Firma, osnovana 2013. godine sa malim početnim ulaganjem njegovih roditelja je konsultativni centar i mesto obuke za mlade ljude. Ona naplaćuje studentima 500 američkih dolara (£329) za obradu njihove univerzitetske registracije, ali nudi besplatnu konsultaciju za pomoć mladima, koji dolaze iz Sirije i drugih arapskih zemalja.

“Kada sam stigao u Egipat, bilo mi je izuzetno teško da nastavim studije, tako da, kada sam uspeo da se konačno registrujem na univerzitetu, došao sam na ideju da i drugima pomognem da lakše prođu kroz taj proces”, kaže on.

Prošlog januara, njegov start-up je dobio treću nagradu za preduzetništvo u konkurenciji sirijskih iseljenika. Ta mreža – The Jusoor Entrepreneurship Competition sa sedištem u SAD – takoše je dodelila Katvi i $15.000 (10.000 £) kao finansijsku pomoć.

02Oblast oko kairske ulice Alaa Eddin, poznata i kao “Mali Damask”: utočište za sirijske migrante (foto:BBC)

Kada Al Ahmed zatvori vrata svoje kancelarije, on kreće ka jednoj od tipičnih ulica Alaa Edin (Alaa Eddin), gde njegova dvojica kolega biznismena igraju karte i puše šišu u jednom od kafea duž pločnika.

Sve u ovom susedstvu ima sirijski ukus, od muzike u prodavnicama do uličnih prodavaca, koji prolaznicima prodaju začinjene masline.

03Hossam Mardini je u Damasku držao lanac restorana Rosto, a sada ga je premestio u kairo (foto: BBC)

Poznat kao “Mali Damask,” ovaj splet ulica smešten je u satelitskom naselju poniklom uz sam Kairo, a poznatiji pod imenom “Šesti oktobar”, u koji je smešteno nekih 500,000 sirijskih izbeglica koje su našle utočište od rata u Siriji, iako njih 350.000 nije zvanično registrovano u skladu s pravilima UNHCR-a, Agencije UN koja se bavi izbeglicama.

Popularni kuvari

Nekoliko metara dalje, jedan od najslavnijih restorana u ovom kraju je Rosto – vrvi od kuvara koji seckaju pečenu piletinu, koja je zaštitni znak ovog restorana, a svim gladnim kupcima koji sede napolju dobro poznatu pod imenom “Mashvi”.

Njegov vlasnik, 36-godišnji preduzetnik Hosam Mardini (Hossam Mardini) otvorio je ovde petospratni lanac prodavnica hrane pod istim imenom u Damasku. Ali, kada su borbe po ulicama ovog grada postale sve češće, bio je primoran da proda poslovanje i ponovo počne u Egiptu, koristeći novac koji je dobio u toj transakciji.

04Ahmad Alfi u svom venture kapital investitor i osnivač Grčkog kampusa (The Greek Campus), rastućeg haba za startap i hi-tech kompanije smeštenog blizu čuvenog trga Tahrir u Kairu (foto: BBC)

U početku, u restoranu je radio samo Mardini i njegovih sedmoro sirijskih prijatelja, koji su odlučili da udruže snage i stvore izvor prihoda. Danas, ovaj preduzetnik ima četiri restorana i zapošljava 120 sirijskih i egipatskih radnika, koje podučava veštinama sirijskog kuvanja. “Sirijski restorani su veoma uspešni među Egipćanima jer je naša kuhinja raznovrsnija”, kaže on.

Svakoga dana, nakon završenog posla, Mardini, koji je oženjen i ima četvoro dece telefonira svojoj majci u Damasku. “Ona ne želi da dođe u Egipat; stariji ljudi uglavnom žele da umru na istom mestu gde su rođeni”, kaže on.

Za razliku od zemalja kao što je Jordan, Egipat nije smestio izbeglice u masovne prihvatne logore, pa im omogućava i pristup javnom obrazovanju i zdravstvu. Međutim, posle svrgavanja predsednika Muhameda Mursija i dolaska vlade vojnog rukovodstva u 2013. godini, ksenofobija je počela da raste; lokalni TV voditelji tvrde da su Sirijci podržali svrgnutog predsednika.

Trgovci po prirodi

Međutim, uprkos ovom neprijateljskom okruženju, Sirijski preduzetnici su uspeli da pronađu neistražene poslovno-tržišne niše.

“Sirijci su po prirodi trgovci i prodavci. Oni su uvek bili na raskrsnici, tako da su veoma dobri u pokretanju biznisa”, kaže Egipćanin Ahmed Alfi (Ahmed Alfi) venture kapitalista i osnivač Grčkog kampusa (The Greek Campus), rastućeg haba za startap i hi-tech kompanije smeštenog blizu čuvenog trga Tahrir.

Otkad je izbio sirijski rat 2011. godine, mnogi vodeći sirijski biznismeni preselili su svoje poslove u Egipat, investirajući između 400 i 500 miliona dolara.

“U Egipat dolazi drukčija struktura izbeglica u odnosu na Evropu”, kaže Alfi. “Udaljenost postaje proces filtracije, jer oni koji dolaze ovde ne prelaze granicu peške i obično imaju neki kapital”, dodaje on.

05Omar Keshtari je iz Damaska u Kairo premestio svoj start-up za IT obuku (foto: BBC)

Dok vodi Grčkim kampus, Omar Keštari (Omar Keshtari) se priseća startapa kojeg je imao u Siriji. Započeo je taj biznis dok je još bio na fakultetu 2003 godine. Njegova kompanija bavila se stručnom obukom sa ograncima u Alepu, Damasku, Homsu i Bejrutu.

Ali, u avgustu 2012. godine, bomba je uništila jednu od njegovih škola izvan grada a Keštari je tada odlučio da je vreme da ode.

06Ulica Alaa Eddin u Kairu, poznatija kao “Mali Damask”: Sirijske izbeglice u trenucima predaha uživaju u šišu (foto: BBC)

“Kao stručnjak za IT menadžment, ja bih najpre izabrao da se preselim u Dubai, ali sam morao da razmišljam o mojoj porodici. Oni tamo ne bi dobili vizu”, kaže on.

Nakon što je bio u stanju šoka prva dva meseca pošto je došao u Egipat, ovaj 35-godišnji preduzetnik je odlučio da investira svoju ušteđevinu u stvaranje start-up firme koja nudi IT umrežavanje, obuku i konsultantske usluge.

Kako je njegova kompanija nastavila da raste, Keštari se “skrasio” sa suprugom i jednomesečnim detetom u Al Rehabu, gradu koji je privatni sektor izgradio na periferiji Kaira, gde danas živi na hiljade imućnijih sirijskih državljana.

Konkurentska prednost

“Preduzetništvo je jedan od najvećih gradivnih blokova za budućnost Egipta, jer ni vlada ni velike kompanije ne bi mogle da apsorbuju ovakav priliv ljudi” kaže gospodin Alfi. Njegovi start-up akcelerator Flat6Labs ulaže u preduzetničke ideje širom Bliskog istoka, od Maroka do Saudijske Arabije.

“Konkurentska prednost svakog izbeglice je njihova volja da rade neverovatno teško jer nemaju zaštitnu mrežu”, kaže on. “I to je ono što investitori traže u preduzetnika. Možemo ih naučiti svemu, osim želji da uspeju.”

Prema egipatskom zakonu, sirijski građani koji žele da otvore preduzeća u zemlji moraju da se registruju kao strani radnici, ali taj proces postaje sve teži u poslednje dve godine.

Al Ahmed je bio primoran da četiri puta prođe kroz ovu proceduru, ali ga birokratija i pravne prepreke nisu odvratili od ponovljenih pokušaja.

On kaže: “Želeo sam da napravim nešto što pomaže mladim Sirijcima da vide kako možemo da uradimo nešto konkretno.”

“Nismo premladi, kako neki misle, da bismo stvarali svoje biznise, a da pri tom pomažemo i drugima”, naglašava ovaj 23-godišnji preduzetnik koji već planira svoj drugi poduhvat.

 

Valentina Primo (Cairo, Egypt, BBC)

“Slučajni” preduzetnik: Tri priče o trenucima preduzetničke ‘eureke’

Vajolet i Šarif Aleksander, RunSafe. 

U svakoj ljudskoj delatnosti postoje oni koji su prirodni talenti, koje ne treba mnogo učiti “kako” i “zašto”. Tako je i sa startup preduzetnicima: postoje i prirodno nadareni, koji su svoje biznise pokrenuli samo zbog nekog slučajnog sticaja okolnosti, na osnovu svog “neočekivanog” i iznenadnog iskustva, a bez previše studioznog planiranja i pažljivo analiziranih metričkih podataka. Evo tri vrsna primera takvih “prosvetljujućih” momenata, situacija koje su njihove aktere inspirisale na pokretanje startapa, kojeg, inače, po njihovim rečima, “ne bi ni u ludilu pokrenuli”.

Jednog januarskog dana 2014. godine, Vajolet Aleksander krenula je na trčanje “u paketu” sa svojim dečakom u dečjim trim bebi-kolicima za džogere. Trčali su duž popularnog Bouldera, Kolorado, stazom koja vodi kroz hladoviti kanjon, a onda se ona okliznula i pala na uglačani led. Kako je bila spojena sigurnosnim kaišem, Vajolet je za sobom povukla kako bebu tako i kolica, upavši u ledeni potok ispod staze.

Srećom, uspela da svoje klizanje ipak zaustavi na vreme, dovoljno da beba i kolica ne ulete u vodu.

“Dobro sam se ugruvala a čitav incident me je veoma uzdrmao”, kaže ona, podsećajući da je svom suprugu Šarifu poslala poruku, objašnjavajuči mu šta se dogodilo i da će krenuti kući. U panici, Šarif se javio. A kada ona nije odmah odgovorila, još se više uznemirio.

“Kada doživljavate ovakvu ili sličnu emocionalnu situaciju, svake sekunde, svaki signal zvona traje predugo”, kaže Šarif. “ ’Zašto se ne javlja? ‘, ‘ Zašto ne odgovara na poziv?’ ”

Nakon što se vratila kući, a njen suprug takođe pristigao – konačno odahnuvši jer se uverio da su ona i dete dobro – Vajolet i Šarif su pribili svoje glave jedno do drugog… čvrsto odlučivši da im se ovakav mahinalni izostanak komunikacije više nikada ne desi. “Želeo sam da napravim mobilnu aplikaciju, u želji da je Vajolet ima u slučaju ako se nešto slično ponovo desi”, kaže Šarif.

Kada je u pitanju fenomen nastanka poslovno najpreduzetnijih momenata, onih u kojima neki od nas doživljavaju “Eureku” i preduzetničku katarzu, bračni par Aleksander je u dobrom društvu. Prema istraživanju Fondacije Juing Merion Kaufman (Ewing Marion Kauffman Foundation), 46,6% startup preduzeća pokrenutih u SAD koja su još uvek u biznisu i nakon pet godina postojanja, osnovana su na krilima “korisničkog prosvetljenja” samih preduzetnika. “Korisnički preduzetnici” (“user entrepreneurs”) je izraz I-Džej Ridija (E.J. Reedy), direktora za istraživanje i politike ove fondacije, kojeg upotrebljava kako bi opisao sve one koji su “prve mušterije” sopstvenog proizvoda, motivisanih da razvijaju rešenja za lične ili profesionalne izazove s kojima se susreću.

Pad Vajolet na trčanju tog dana bio je okidač za kreiranje aplikacije, a i njihovog start-upa: Par je iskoristio Šarifovu stručnost u oblasti IT ekspertize i konsultantskog rada sa softverskim kompanijama, kao i njeno desetogodišnje iskustvo u prodaji i marketingu: krenuli su da razvijaju RunSafe, mobilnu fitnes aplikaciju fokusiranu na bezbednost korisnika. Njihova aplikacija ne samo što je pratila uobičajene parametre kao što su brzina trčanja i pređena udaljenost već, takođe, ima ugrađeno i “panik” dugme kojim je moguće upozoriti bliskog prijatelja, člana porodice ili partnera u trčanju ukoliko nešto nije u redu, pružajući tačnu lokaciju korisnika.

Nakon što su aplikaciju testirali tokom prošlog leta, bračni par Alekander ga je postavio u Eplov App Store oktobra 2014. godine, čija je osnovna verzija besplatna. (Premijum verzija prodaje se za $4.99 mesečno). Od tada, aplikacija RunSafe je postepeno sticala popularnost zadobivši oko 20.000 korisnika.

Ovog leta, par je primljen i u Boomtown Boulder, 12-tonedeljni preduzetnički akcelerator za poslovne početnike koji im je dao $20.000 svežih investicija. Planirano je proširenje aplikacije u zamašniju platformu, Fabriq, tretirajući RunSafe poput “interfejs priključka za bezbednost kao uslugu”, čime se omogućava da različite aplikacije za praćenje dele jedan hitan protokol.

Otkrivanje skrivenih talenata – Leks Fridmen

Čovek po imenu Leks Fridmen (Lex Friedman) je 2012. u Njujorku radio puno radno vreme kao pisac za magazin Macworld, kada je počeo da emituje svoj podkast. Duhovito ga nazvavši “Neprofesionalno” (“Unprofessional”), njegov podkast je poslovnim i industrijskim liderima omogućavao da razgovaraju o bilo čemu… izuzev posla. Bilo je lako dobiti intervju od ovakvih ličnosti. međutim, tada tek u povoju, podkast mreža koja je bila domaćin Fridmenovog “neprofesionalnog” podkasta nije uspevala da proda reklame, koje bi obezbedile isplativost njegovoj emisiji.

“Iskreno, kada sam počeo da “pakujem” podcast format ove emisije, nisam imao pojma da je postojala namera prodaje reklama u njoj, čime bi se obezbedio opstanak”, kaže Fridmen. “Mislio sam da to radim samo iz zabave.”

Da bi podcast uspeo da opstane, počeo je sam i bez ičije pomoći da prodaje “reklamni prostor” unutar svoje emisije. Uprkos tome što nije imao iskustva u prodaji reklamnog prostora, ispostavilo se da je Fridmen bio urođeni talenat. Bio je, zapravo, toliko sposoban da su ga prijatelji i podkast mreža koja ga je dotad emitovalai ubrzo pitali da li bi mogao da prodaje i njihove emisije.

Drugi čin: Leks Fridmen i Midroll Media

“Nakon nekoliko meseci provedenih u ovom poslu, odjednom se ispostavilo da sam posrednik za čak 50 podkast emisija”, kaže on. “Tada sam shvatio da je ova stvar postala toliko krupna da mi je preostajalo ili da sasvim prestanem, ili da ovome posvetim puno radno vreme. Bio sam prilično nervozan jer sam bio svestan da ostvarujem prihod zasnovan isključivo na onome što sam bio u mogućnosti da prodam iz sedmice u sedmicu.”

Kako bi poboljšao svoje šanse za uspeh, Fridmen je želeo da u menadžerisanje arsenala svojih podkast emisija uvrsti još više emisija. Tako je dospeo i do Džefa Ulriha (Jeff Ullrich), osnivača losanđeleske podkast mreže Earvolf, s kojim je osnovao startup firmu Midroll Media. “Udružili smo snage u septembru 2013. godine, spojivši mojih 50 emisija sa njegovih četrdeset, i počeli sve to da prodajemo”, kaže Fridmen.

I dok je karijerna transformacija od novinara da vlasnika starup preduzeća/genija za prodaju iznenadila i samog Fridmena, njegov uspeh nije iznenađenje za nekoga poput Ridija iz Fondacije Kaufman (Kauffman Foundation). “Ljudi koji poseduju dublje uvide i razumevanje u odeđene industrije, imaju priliku da ostvare brojne korisne kontakte koji ih svojom logikom usmeravaju u vode preduzetništva, jer su shvatili kako se ostatak industrije usmerava na određeni način… oni zaista razumeju kako stvari funkcionišu”, kaže on.

Ovakva situacija, u kojoj je Fridmen uspešno pliva kao “riba u moru trgovine” pomaže mu i da uživa u onome što radi. “Tokom svoje karijere, i nikada više nego što je to slučaj upravo u ovom trenutku, bilo je vredno borbe pronaći posao u kojem zaista uživam”, kaže on, pritom poredeći prodaju oglasa sa utakmicom.

“Umesto osvajanja poena, ja osvajam novac. Svaki put kada ujutro započinjem, zaigram pobednički ples oko svog kancelarijskog stola. Tako započinjem svoj radni dan. I baš zato što uživam u ovome što radim, lakše mi je da budem dobar u ovom poslu.”

Kako podići svoje dete-firmu:Kejti i Ben Ričardson

Skoro deceniju nakon što je prodala svoj prvi proizvod, Kejti Ričardson jedva da se navikla na ideju da sebe gleda kao preduzetnicu od poziva. U njenoj glavi, Kejti je, na prvom mestu, majka. Vodeći sa suprugom Benom vankuverski startup Padž (Puj) sa sedištem u Vašingtonu, “tek” je druga stvar na listi njenih žvotnih prioriteta. Kaže da su svi proizvodi, razvijani tokom proteklih godina, “izrastali organski, kao proizvod mojih potreba kao majke”, dodajući da je “Bila građevinac na skeli”, pričajući o svojim skromnim počecima.

“Upravo sam počela da pravim stvari sa svojom decom, i to jedinim alatom kojeg sam imala pri ruci – svojom mašinom za šivenje.”

Ričardsonova je sa svojim šestomesečnim sinom 2007. prekopavala odeću u jednoj dečjoj radnji, noseći svog šestomesečnog sina u bebi-remenu domaće izrade. Prišla joj je vlasnica radnje, upitavši je gde je nabavila tako pametno koncipiran remen u kojem je nosila bebu. Kada joj je Kejti rekla da ga je napravila sama, žena je odgovorila pitanjem: “Pa, mogu li da vam neke i naručim?” Htela je deset komada – i to odmah.

Kako razviti porodični biznis: Ben i Kejti Ričardson, startup firma Padž

Kejti je u početku na ovo gledala samo kao na smešnu zgodu. Ali, njen suprug je u ovoj ponudi prepoznao povoljnu poslovnu situaciju, priliku koju ne bi trebalo ispustiti ni po koju cenu. Predložio joj je da se fokusira na tu stvar, i 10 remenova koje je isplela prodali su se u roku od nedelju dana. A to je bilo samo na jednom mestu. Šta bi se dogodilo da ih je u velikim količinama prodavala u lancu dečjih prodavnica?

Sledeća stvar koju je uradila bilo je da zamoli svoju majku za pomoć, pa su njih dve napravile još 100 komada, koje su u drugim lokalnim prodavnicama prodale gotovo istom brzinom.

Potom je usledilo putovanje na sajam i Kejt je ubrzo shvatila da nisu u pitanju samo remenovi, već su i pokrivači, ćebad, cipelice i nosiljke privlačili veliku pažnju kupaca: konačno je počela da prepoznaje svoje prave potencijale.

“Učila sam kako da sanjam veće snove, kako da vidim više mogućnosti koje mi se ukazuju na horizontu”, kaže ona.

I dok su istovremeno podizala svoje četvoro dece, Ričardsonovi su neprekidno izgrađivali svoju malu ali uspešnu firmu, Padž, koja se vrtela oko Kejtine izuzetne kreativnosti. Kompanija sada stalno zapošljava 10 ljudi i konstantno izbacuje niz inovativnih proizvoda, uključujući i najnoviji “hit”: putnu kadicu za bebe na rasklapanje.

Padž je zaradio nešto preko milion dolara prihoda u prvoj zvaničnoj godini svog poslovanja (2010), uspevši da od tada postigne rast svoje prodaje po stopi od 10 do 30 odsto godišnje.

“Sada za sebe mogu da kažem da sam preduzetnica”, kaže Kejti. “Trebalo mi je, evo koliko – sedam godina? – da bih to bila u stanju da izgovorim Da, moje ime je Kejti Ričardson, i ja sam preduzetnica. ”

Dva brenda vlasnika biznisa

Fondacija Kaufman je identifikovala dve vrste “slučajnih” preduzetnika i različite načine na koje prikupljaju novac i posluju. Koja ste vi vrsta preduzetnika?

Preduzetnici za krajnje korisnike:

1. Pokrećete biznis zasnovan na nečemu što bi korisnicima trebalo u njihovim privatnim životima
2. Težite da pravite proizvode ili usluge za potrošače
3. Verovatnije je da ste u manjini i / ili ženskog pola
4. Verovatnije je da radite van kuće
5. Obično zapošljavate manje radnika
6. Manje verovatno da obezbeđujete finansiranje putem bankarskih zajmova
7. Verovatnije je da primate investicije koje potiču od venčer-kapital( VC) firmi

Preduzetnici za stručne korisnike

1. Pokrenuli ste biznis zasnovan na nečemu što je korisnicima potrebno u njihovom profesionalnom životu
2. Imate tendenciju da proizvodite B2B proizvode ili usluge
3. Imate tendenciju da stičete iskustva u industriji koju ste zacrtali
4. Obično imate viši nivo obrazovanja
5. Verovatno da ste još ranije pokrenuli kompaniju u svojoj branši
6. Uglavnom radite u administrativnoj ili high-tech industriji

 

John Patrick Pullen, entrepreneur.com

IT policija vs. IT prevaranti: Veliki rizici za mala preduzeća koja ignorišu bezbednost podataka

Nekoliko informatičkih kompanija je odnedavno počelo da ohrabruje preduzetnike, savetujući ih da promene sve svoje onlajn lozinke, a u svetlu najnovijeg hit-virusa poznatog kao ‘Heartbleed‘. On je, kao “prvoaprilska šala”, počeo da cirkuliše svetskom računarskom mrežom upravo 1. aprila 2014. Takođe, nedavno ugrožavanje bezbednosti na internetu ovim virusom zabrinulo je i svet preduzetnika i malog biznisa, jer je kriminal na internetu možda, i pre svega, uperio svoje bodlje ka vlasnicima malih firmi i start-up preduzeća.

bit 01(Bitcoin. foto: BBC)

 

Taman kada ste pomislili da su svi vaši podaci o klijentima na mreži bezbedni, zahvaljujući popularnom softveru otvorenog koda za šifrovanje koji se zove OpenSSL, ispostavilo se da je ovaj sistem šifrovanja sve – samo ne siguran. Istina je da se čak ni najbolja Internet policija ne može nositi sa cyber prevarantima kojima smo izloženi svi mi, kako privatno tako i poslovno, u svakom trenutku.

Ova ‘neznatna ranjivost’ je potencijalno ugrozila dve trećine svih svetskih sajtova.

“Oni koji bi trebalo da su najzabrinutiji jesu mala, start-up preduzeća kao i sajtovi koji se bave elektronskom trgovinom, koji zapravo i nisu svesni pod kakvim se žestokim udarom neprekidno nalaze”, kaže Kit Kotenden, direktor firme specijalizovane za borbu protiv informatičkog kriminala, CY4OR.

“Bilo koji biznis koji od kupaca zahteva da pruže svoje lične podatke mogao bi potencijalno biti ranjiv, jer je ova vrsta šifrovanja, naravno, dizajnirana da ih zaštiti … Kompanije bi, onda, u ovom trenutku, trebalo da primenjuju mere za ublažavanje mogućih negativnih posledica.”

Međutim, pronalaženje efikasnih i pristupačnih metoda čuvanja kritično važnih poslovnih podataka od nasrtaja IT prevaranata, lažnog predstavljanja kao i prirodnih katastrofa, koje mogu uništiti svaki a ponajviše mali biznis, može za start-up firme biti koliko obeshrabrujući toliko i težak poduhvat.

Provaljeni tokovi novca

Nedovoljna bezbednost podataka može bukvalno upropastiti svačiji, pa i vaš posao.

Slabe mere bezbednosti i navodno loša infrastruktura bacili su na kolena MtGox, japansku kompaniju za transakcije virtuelnom valutom Bitkoin (Bitcoin), pre nego što je ova i konačno bila primorana da bankrotira i ode u stečaj. Gašenje kompanije MtGox izazvala je bes među trgovcima Bitcoin valutom, naravno, iz prilično razumljivih razloga.

Tokijska kompanija Mt. Gox bila je virtuelna berza koja se bavila transakcijama Bitcoin valutom. Lansirana u julu 2010., sve do prošle godine baratala je sa 70% svih transakcija Bitkoinom. U februaru 2014., Mt. Gox kompanija bila je primorana da svoju trgovinu i finansijske transakcije stopira, zatvori sajt i usluge trgovine valutama, podnevši minji saisei – zahtev za jedan oblik zaštite od bankrotstva od strane poverilaca, a što predstavlja svojevrsnu građansku rehabilitaciju pred licem pravde kako bi se sudovima omogućilo da traže kupca. U aprilu 2014. kompanija je otpočela postupak likvidacije firme. Tada je “IT policija” obelodanjeno da je oko 850.000 bitkoina koji su do tada pripadali kupcima i kompanijama – volšebno nestalo, i da su verovatno ukradeni, što je u tom trenutku iznosilo više od 450 miliona američkih dolara. Iako je od tog momenta do danas ‘pronađeno’ 200.000 bitcoina, razlog(e) za nestanak još niko do kraja nije utvrdio. Da li je posredi bila krađa, prevara, loše upravljanje, ili kombinacija ovih faktora – ostalo je do danas nepoznato. Bilo je nekih spekulacija da su za “nestanak” bitkoina odgovorna “braća po oružju” – hakeri koji su opljačkali virtuelnu berzu, mada ovo dosad nije dokazano.

 

bit 02(Dorian Satoshi Nakamoto, za koga se pretpostavlja da je kreator Bitcoina. foto: AP, BBC)

 

Berza Mt. Gox, koja je na svom vrhuncu u opticaju imala oko 70% svetskih zaliha Bitkoin valute, izjavila je da je 850.000 njenih digitalnih valutnih kovanica ukradeno od strane hakera.

Kompanija je bila primorana da u februaru 2014. podnese zahtev za stečaj.

Ali, u martu, MtGox je objavio da je “pronašao” 200.000 “izgubljenih” bitkoina u vrednosti od oko gotovo 87 miliona evra – u jednom ‘starom digitalnom novčaniku’  koji datira iz 2011. godine.

Kada je bezbednost vaš posao, onda ovakva vrsta nemara i ‘opuštenosti’ mogu imati, očigledno, katastrofalne posledice.

Federacija malih biznisa Velike Britanije (FSB) smatra da upravo sajber kriminal ozbiljno koči potencijal rasta biznisa njenih članova.

FSB kaže da rizik od prevare i online kriminala, kako realan tako i onaj koji je procenjen, košta svaki mali biznis u Britaniji i do 4.000 funti (5.000 evra) godišnje, dok prevarne radnje na internetu u celini koštaju ekonomiju Velike Britanije 27 milijardi funti (34mlrd evra) svake godine.

U poslednjih godinu dana, oko trećina svih članova FSB bili su žrtve prevara, bilo da su u pitanju računari zaraženi virusima, hakerski napadi ili drugi vidovi povreda informatičkih bezbednosnih sistema.

Uz finansijske gubitke i sve prateće neprijatnosti, i ovde je potencijalno najveća katastrofa, pre svega – gubitak poverenja klijenata.

 

IT Kriminal  & uljuljkanost  da je sve u redu

 

Uprkos tome što je bezbednost podataka od kritične važnosti za vođenje svakog biznisa, pokazuje se da su mnoge kompanije gotovo nesvesne ovakvih rizika.

Istraživanje softverske firme AVG iz 2013. godine o (ne)bezbednosti, otkrilo je da je veliki iznos gubitka podataka nastaje jednostavno zbog ljudske greške i nemara.

Nasuprot ovome, izgleda da su mnoge firme daleko zabrinutije za sređivanje svojih kancelarijskih stolova ili naručivanje novih poslovnih kartica, nego za pravljenje i obezbeđivanje rezervnih kopija svojih poslovnih podataka, akcija, tajni i ugovora.

Objavljen je i podatak da 43% britanskih i 53% američkih start-up preduzeća više vremena provodi u menjaju lozinki nego u pravljenju rezervnih kopija, dok ih oko četvrtina pravi rezervne kopije (back-up) sa zakašnjenjem od nedelju dana.

“Prečesto se događa da čin nesmotrenosti ili narušavanje bezbednosti računara dovede do nestanka informacija, dok se u nekim slučajevima kompanije nađu u poziciji da njene poverljive poslovne podatke više nije moguće nadoknaditi,” rekao je portparol kompanije Microsoft za BBC.

 

 

bit 05(foto: I.S.R.)

 

Poplave i požari

Prirodne katastrofe mogu predstavljati veliki rizik po male firme, baš kao i sajber kriminal.

Procenjuje se da se, nakon neke velike prirodne katastrofe, oko 25% malih preduzeća više nikada ponovo ne otvori. Ovo su podaci neprofitne organizacije Business and Home Safety.

Uragan Sendi je 2012. godine uništio na hiljade malih preduzeća u SAD, dok su mnogi i dalje osećali njegove posledice najmanje godinu dana nakon ovog događaja.

Rob Koton, izvršni direktor mančesterske kompanije za bezbednost podataka NCC Group, izjavio je za BBC da bi prilagođavanje i upražnjavanje dobrih bezbednosnih praksi moglo biti realna poteškoća za mala preduzeća.

“Mala i srednja preduzeća koja se oslanjaju na korišćenje IT usluga “u sopstvenom domaćinstvu” – a takvih je najveći broj – trebalo bi da razmotre kako fizičku bezbednost opreme tako i njenu ranjivost na spoljne pretnje”, kaže on.

“Takođe je važno uzeti u obzir i rizik od sopstvenog osoblja, jer su mnogi incidenti posledica ‘otpadnika’, tj. osoba nekada zaposlenih i nekom MSP – ovo su tzv. ‘insajderske pretnje i napadi‘.”

Oblak znači – vedriji biznis

“Stavljanje informacija bitnih za posao u ruke trećih lica zahteva određeni stepen poverenja”, kaže portparol Microsoft-a.

Uobičajeni savet svima bio bi da bezbedno i često prave svoje rezervne kopije podataka. Ipak, da li bi ovi trebalo da budu lokalno uskladišteni – na serverima – ili, možda, na udaljenim mestima, kako pri pohranjivanju podataka u “Oblak” (Cloud computing)?

“Cloud provajderi će generalno biti proaktivniji u smislu obezbeđivanja apdejtovanog bezbednosnog softvera i održavanja visokog nivoa pečeva (softverskih ‘zakrpa’)”, kaže Koton.

“Oni će, takođe, posedovati bolja bezbednosna znanja i svest, što znači da će njihovi serveri i servisi, opšte uzev, biti dobro konfigurisani. Povrh toga, Cloud serveri su otporniji, i većina njih pripremljena je za sveobuhvatni ‘oporavak’ nakon katastrofa, uz nastavak planiranog poslovnog kontinuiteta.”

 

bit 04

 

Još jedna prednost poslovanja u ‘Oblaku’ sastoji se u tome što lopovi koji pokušavaju da ga pokradu neće neophodno i doznati koji cloud servis koristite u vašem poslu, ili gde su serveri.

Koton, ipak, priznaje izvesnost postojećih rizika, koji se tiču usvajanja usluga bezbednosti koje cloud-servisi pružaju.

Jedna od očiglednih slabih tačaka – koja se često previđa – jeste da i sam provajder može pretrpeti prekid u svom funkcionisanju ili da dođe do prodora kroz njihov odbrambeni zid, tako da bi bilo veoma preporučljivo prethodno se dobro obavestiti o ugledu i pouzdanosti cloud-provajdera.

“Stavljanje informacija ključnih za posao u ruke trećeg lica zahteva određeni stepen poverenja”, rekao je portparol Microsofta. “Solidni provajderi uvek će biti u stanju da objasne i potkrepe svoje bezbednosne metodologije, kao i profesionalnost i posvećenost poslu osiguranja vaših podataka.”

Što bi se reklo u poslovnom žargonu, “treba nositi i kaiš a i tregere”: treba imati barem jedan lokalni bekap, koji je, uz čuvanje podataka u Oblaku, izvesno više nego dobra ideja.

U osiguravanju podataka od značaja je i poslovna strategija tipa ‘Spread your eggs’: Vaša ‘poslovna jaja’ uvek čuvajte pohranjene u nekoliko ‘gnezda’ tj. osiguranih mesta.

Mala preduzeća moraju da zaštite svoje podatke od virusa, zloćudih programa (malware), prirodnih katastrofa, kao i nezadovoljnih ili nesmotrenih zaposlenika.

Ali, način na koji se sprovodi odbrana od tih pretnji zavisiće od okolnosti i prirode svakog pojedinačnog posla, kao i njegovih specifičnosti, tvrde stručnjaci.

U finansijama, “držati sva svoja jaja u jednoj korpi” je retko kada mudra ideja, a isto važi i za podatke. Dakle, radi postizanja maksimalne sigurnosti, trebalo bi da svaki vlasnik firme svoje poslovne informacije ‘rasprši’ na nekoliko različitih mesta – kako virtuelnih tako i fizičkih lokacija, bilo da je u pitanju klaud servis ili kopije podataka na fizičkom hard disku – dakle, čuvati podatke korišćenjem tradicionalnih i netradicionalnih usluga izgleda da je za sada najbolja bezbednosna politika svakog biznisa. I, kao možda najvažnije, FSB naglašava potrebu za boljom edukacijom kadrova.

Jer, ako vaši menadžeri i zaposleni ne cene potrebu za zaštitom podataka, celokupna budućnost vašeg poslovanja može biti pretrpeti nesagledive posledice.

 

 

Nikolas Tafnel, BBC