Tag Archives: preduzetnica

Da li je na pomolu kraj španske sieste?

01

Mnogim je Špancima bilo drago da čuju nastup svog premijera Marijana Rahoja (Mariano Rajoy) u kojem je javno obznanio nedavni predlog da kraj normalnog radnog dana bude u šest popodne, a ne u sedam uveče ili kasnije. Ovim predlogom Rahoj je najavio mogući kraj u svetu čuvene španske “institucije” – dvosatne popodnevne sieste – ali to je ujedno i ono što već dugo muči roditelje, koji s mukom balansiraju svojim radnim rasporedom ne bi li ga uskladili s potrebama porodice, piše za BBC Džejms Bedkok iz Madrida.

“U mojoj kući bismo uvek bili potpuno u korist promene rasporeda. Moja deca tokom nedelje praktično nikada ne bi videla svog oca”, kaže Madriđanka Kristina Mataranc (Cristina (Mattaranz), koja je sama brine za svoju trogodišnju devojčicu i sedmogodišnjeg dečaka. Nakon što u banci završi posao u tri popodne, ode da ih pokupi iz vrtića i škole.

Kompanija za medicinski materijal u kojoj radi njen suprug insistira da zaposleni rade od devet ujutro do sedam uveče – što je klasični španski poslovni raspored kojim je obuhvaćena i dvosatna pauza za ručak, od dva do četiri popodne.

S obzirom da mu treba sat vremena kako bi od kuće stigao do kancelarije, on nema vremena ni mogućnosti da uživa u nekada tradicionalnom domaćem ručku i “laganoj dremki”, kratkom predahu nakon obroka – kuća mu je predaleko od radnog mesta, i stoga mu jedino preostaje da dođe kući u osam uveče, kaže Matarancova.

“Veoma se retko desi da ga šefovi puste da radi od kuće. Nastavnici u školi i vaspitači u vrtiću ne veruju da naša deca imaju oca – što je i logično jer on, zapravo, nikad nije uspeo da ih pokupi ili prisustvuje nekom sastanku, priredbi ili događaju.”

U zemlji u kojoj stopa nezaposlenosti iznosi 21%, teško da može može biti govora o bilo kakvom traženju ustupaka od poslodavca, zbog čega aktivisti poput Hozea Luisa Kazera (Jose Luis Casero) žele državne finansijske podsticaje kako bi se vlasnicima španskih kompanija predočile sve prednosti promene radnog vremena.

02

Palma de Majorka, Španija. Radno vreme agenta za turistička putovanja omogućava mu da ima svoju popodnevnu siestu.

“Ljudi žele da rade, ali takođe žele i život”, kaže Kazero, predsednik španske Nacionalne komisije za racionalizaciju radnog vremena.

On misli da bi poslodavce koji uvode fleksibilno radno vreme i rad od kuće trebalo nagradivati poreskim olakšicama – a želi i vladu koja bi omogućila više obdaništa i jaslica, kao i da se škole ujutro ranije otvaraju.

Razlog što Španija ima niske stope nataliteta od 1,32 deteta po ženi, u odnosu na 1.58 za celu Evropsku uniju, delimično je u vezi sa stanjem u privredi, tvrdi on, ali i “zbog toga što su ljudi umorni, čak i onda kada su u pitanju ljudski odnosi.”

Karolina Dobžinki Kirni (Carolina Dobrzynki Kearney) je samohrana majka iz Madrida  koji radi u marketingu. Ona kaže da polovinu svog dana protraći uzalud, jer su klijenti tokom dana obično nedostupni jedan duži vremenski period.

“Mogla bih da završim posao i u šest sati popodne, ali moram da sačekam da se stranke odazovu na moje pozive”, kaže ona.

“Sve do 10 ujutru niko neće odgovoriti na moj poziv, a zatim ponovo od oko pola dva ili dva popodne kada je to nemoguće jer u to vreme počinje siesta. Tako zateknem sebe da podešavam termine za razgovor s klijentima između šest i osam uveče, kada bih radije bila u parku sa svojim ćerkama.”

03

Radi se o neprekidnoj borbi kako bi odbranila svoj porodični prostor i vreme, kaže ona.

“Kao pojedinci, moramo nastojati da budemo kadri za izgrađivanje stava da kažemo “ne” svim radnim zadacima tokom vremena koje posvećujemo svojoj porodici, ali se na kraju spustimo na taj nivo da radimo upravo u tom terminu.”

“Ljudi u Španiji su navikli na svoj način rada i življenja, koji podsećaju na zupčanike. Žale se na svoj radni raspored, ali to je sve. Neko će morati da se usudi da uradi nešto kako bi se ova promena dogodila.”

Jedna od ideja koje je Rahoj izneo bila je da se španski satovi vrate unazad jedan sat u odnosu na sadašnje srednjeevropsko vreme koje vlada u Španiji, i da se na taj način zemlja uskladi sa Portugalom, Britanijom i Irskom. To bi, u stvari, bio povratak na pređašnje staro stanje koje je važilo do 1942. godine, kada je diktator Fransisko Franko (Francisco Franco) pomerio španske satove unapred – u znak odanosti i lojalnosti Hitleru.

Hoze Luis Kazero optužuje “nenormalnu” upotrebu srednjeevropskog vremena, naročito za sticanje pogrešne navike gledanja TV programa u kasnim noćnim terminima, od 10 uveče do ponoći.

004

Španija je i dalje najzapadnija zemlja kontinentalne Evrope, zapadnije od bilo koje druge zemlje koja se nalazi u srednjeevropskoj vremenskoj zoni.

“Španija mora bude u vremenskoj zoni u kojoj se fizički nalazi”, kaže on. “Uostalom, Griničov meridijan prolazi kroz Saragosu.”

Ipak, stavljanje tačke na rad tokom večeri će za većinu porodica predstavljati najveću promenu.

Posao Konsuele Tores (Consuelo Torres) u jednoj multinacionalnoj telekomunikacionoj firmi se dugi niz godina odvijao u kancelariji u kojoj je ostajala do sedam uveče, obavezujući je da tokom dva neželjena sata popodnevne pauze za ručak svoje četvoro dece u tom terminu ostavi starateljima sve do večernjih sati, kada je završavala posao.

05

Nedavno je preduzela korake kako bi ovo promenila, ukidajući jedan sat vremena sijeste iz njenog dnevnog rasporeda, ali i potpuno srezavši pauzu za ručak.

“Godinama sam kao budala trčakarala uokolo. Po zakonu, ako imate dete u osnovnoj školi, možete zahtevati kraći radni dan“, kaže ona.

Toresova sada radi sedam časa neprekidno u nizu i bez ikakve pauze za ručak ili sijeste – od devet ujutro do četiri popodne, i ide kući sa svojom decom posle škole.

“Sad ne gubim novac zbog uštede u benzinu kojeg sam ranije trošila na vožnju do negovateljice a i zbog činjenice da su moji prihodi oporezovani po manjoj stopi“, kaže ona. “Mnogi ljudi to ne rade jer se boje odmazde kompanija u kojima su zaposleni. Međutim, postoji rastuća društvena klima za promene, ovo je taj trenutak .”

06

Postoje i oni koji žive i rade u Španiji, kao što je to Peni Tompson (Penny Thompson), britanska preduzetnica i medijski profesionalac, koja strah ipak izražava bojazan da bi ova zemlja mogla da izgubi deo svog neodoljivog šarma ukoliko potpuno ukine koncept sieste.

“Imati malu pauzu posle ručka je veoma razumno s obzirom na vreline koje ovde traju, evo već od ovog doba godine pa sve do oktobra”, kaže Tompsonova, koja je proteklu deceniju živela u blizini Malage.

“Većina porodica volela bi da u porodičnim satima ima porodični obrok. Zbog toplote, izvesno je da Španci sada, ukoliko i ukinu siestu, neće zakazivati večeru za rane večernje sate.

“I u vreme ručka takođe, ovde je fokus na odgovarajuće kuvanje sa svežim sastojcima. Za pripremanje ovakve hrane je potrebno vreme. A ukoliko već spremite porodični obrok, možda bi bio red da nakon njega  dozvolite sebi malo odmora – dozvolite sebi siestu.”

Fiziološki časovnik našeg tela

Rutina na koju nas savremeni život primorava u stanju je da bezobzirno pregazi preko našeg unutrašnjeg sata. Želimo da verujemo kako možemo da radimo šta god hoćemo i ako treba u bilo koje doba dana ili noći, bilo da je večera u 11 noću, ili da poletimo za Njujork u 4 ujutru, bez štetnih efekata džet-lega. Međutim, milioni godina evolucije podarili su našim telima jedan fini unutrašnji časovnik.

BBC

fotografije: BBC

“Slučajni” preduzetnik: Tri priče o trenucima preduzetničke ‘eureke’

Vajolet i Šarif Aleksander, RunSafe. 

U svakoj ljudskoj delatnosti postoje oni koji su prirodni talenti, koje ne treba mnogo učiti “kako” i “zašto”. Tako je i sa startup preduzetnicima: postoje i prirodno nadareni, koji su svoje biznise pokrenuli samo zbog nekog slučajnog sticaja okolnosti, na osnovu svog “neočekivanog” i iznenadnog iskustva, a bez previše studioznog planiranja i pažljivo analiziranih metričkih podataka. Evo tri vrsna primera takvih “prosvetljujućih” momenata, situacija koje su njihove aktere inspirisale na pokretanje startapa, kojeg, inače, po njihovim rečima, “ne bi ni u ludilu pokrenuli”.

Jednog januarskog dana 2014. godine, Vajolet Aleksander krenula je na trčanje “u paketu” sa svojim dečakom u dečjim trim bebi-kolicima za džogere. Trčali su duž popularnog Bouldera, Kolorado, stazom koja vodi kroz hladoviti kanjon, a onda se ona okliznula i pala na uglačani led. Kako je bila spojena sigurnosnim kaišem, Vajolet je za sobom povukla kako bebu tako i kolica, upavši u ledeni potok ispod staze.

Srećom, uspela da svoje klizanje ipak zaustavi na vreme, dovoljno da beba i kolica ne ulete u vodu.

“Dobro sam se ugruvala a čitav incident me je veoma uzdrmao”, kaže ona, podsećajući da je svom suprugu Šarifu poslala poruku, objašnjavajuči mu šta se dogodilo i da će krenuti kući. U panici, Šarif se javio. A kada ona nije odmah odgovorila, još se više uznemirio.

“Kada doživljavate ovakvu ili sličnu emocionalnu situaciju, svake sekunde, svaki signal zvona traje predugo”, kaže Šarif. “ ’Zašto se ne javlja? ‘, ‘ Zašto ne odgovara na poziv?’ ”

Nakon što se vratila kući, a njen suprug takođe pristigao – konačno odahnuvši jer se uverio da su ona i dete dobro – Vajolet i Šarif su pribili svoje glave jedno do drugog… čvrsto odlučivši da im se ovakav mahinalni izostanak komunikacije više nikada ne desi. “Želeo sam da napravim mobilnu aplikaciju, u želji da je Vajolet ima u slučaju ako se nešto slično ponovo desi”, kaže Šarif.

Kada je u pitanju fenomen nastanka poslovno najpreduzetnijih momenata, onih u kojima neki od nas doživljavaju “Eureku” i preduzetničku katarzu, bračni par Aleksander je u dobrom društvu. Prema istraživanju Fondacije Juing Merion Kaufman (Ewing Marion Kauffman Foundation), 46,6% startup preduzeća pokrenutih u SAD koja su još uvek u biznisu i nakon pet godina postojanja, osnovana su na krilima “korisničkog prosvetljenja” samih preduzetnika. “Korisnički preduzetnici” (“user entrepreneurs”) je izraz I-Džej Ridija (E.J. Reedy), direktora za istraživanje i politike ove fondacije, kojeg upotrebljava kako bi opisao sve one koji su “prve mušterije” sopstvenog proizvoda, motivisanih da razvijaju rešenja za lične ili profesionalne izazove s kojima se susreću.

Pad Vajolet na trčanju tog dana bio je okidač za kreiranje aplikacije, a i njihovog start-upa: Par je iskoristio Šarifovu stručnost u oblasti IT ekspertize i konsultantskog rada sa softverskim kompanijama, kao i njeno desetogodišnje iskustvo u prodaji i marketingu: krenuli su da razvijaju RunSafe, mobilnu fitnes aplikaciju fokusiranu na bezbednost korisnika. Njihova aplikacija ne samo što je pratila uobičajene parametre kao što su brzina trčanja i pređena udaljenost već, takođe, ima ugrađeno i “panik” dugme kojim je moguće upozoriti bliskog prijatelja, člana porodice ili partnera u trčanju ukoliko nešto nije u redu, pružajući tačnu lokaciju korisnika.

Nakon što su aplikaciju testirali tokom prošlog leta, bračni par Alekander ga je postavio u Eplov App Store oktobra 2014. godine, čija je osnovna verzija besplatna. (Premijum verzija prodaje se za $4.99 mesečno). Od tada, aplikacija RunSafe je postepeno sticala popularnost zadobivši oko 20.000 korisnika.

Ovog leta, par je primljen i u Boomtown Boulder, 12-tonedeljni preduzetnički akcelerator za poslovne početnike koji im je dao $20.000 svežih investicija. Planirano je proširenje aplikacije u zamašniju platformu, Fabriq, tretirajući RunSafe poput “interfejs priključka za bezbednost kao uslugu”, čime se omogućava da različite aplikacije za praćenje dele jedan hitan protokol.

Otkrivanje skrivenih talenata – Leks Fridmen

Čovek po imenu Leks Fridmen (Lex Friedman) je 2012. u Njujorku radio puno radno vreme kao pisac za magazin Macworld, kada je počeo da emituje svoj podkast. Duhovito ga nazvavši “Neprofesionalno” (“Unprofessional”), njegov podkast je poslovnim i industrijskim liderima omogućavao da razgovaraju o bilo čemu… izuzev posla. Bilo je lako dobiti intervju od ovakvih ličnosti. međutim, tada tek u povoju, podkast mreža koja je bila domaćin Fridmenovog “neprofesionalnog” podkasta nije uspevala da proda reklame, koje bi obezbedile isplativost njegovoj emisiji.

“Iskreno, kada sam počeo da “pakujem” podcast format ove emisije, nisam imao pojma da je postojala namera prodaje reklama u njoj, čime bi se obezbedio opstanak”, kaže Fridmen. “Mislio sam da to radim samo iz zabave.”

Da bi podcast uspeo da opstane, počeo je sam i bez ičije pomoći da prodaje “reklamni prostor” unutar svoje emisije. Uprkos tome što nije imao iskustva u prodaji reklamnog prostora, ispostavilo se da je Fridmen bio urođeni talenat. Bio je, zapravo, toliko sposoban da su ga prijatelji i podkast mreža koja ga je dotad emitovalai ubrzo pitali da li bi mogao da prodaje i njihove emisije.

Drugi čin: Leks Fridmen i Midroll Media

“Nakon nekoliko meseci provedenih u ovom poslu, odjednom se ispostavilo da sam posrednik za čak 50 podkast emisija”, kaže on. “Tada sam shvatio da je ova stvar postala toliko krupna da mi je preostajalo ili da sasvim prestanem, ili da ovome posvetim puno radno vreme. Bio sam prilično nervozan jer sam bio svestan da ostvarujem prihod zasnovan isključivo na onome što sam bio u mogućnosti da prodam iz sedmice u sedmicu.”

Kako bi poboljšao svoje šanse za uspeh, Fridmen je želeo da u menadžerisanje arsenala svojih podkast emisija uvrsti još više emisija. Tako je dospeo i do Džefa Ulriha (Jeff Ullrich), osnivača losanđeleske podkast mreže Earvolf, s kojim je osnovao startup firmu Midroll Media. “Udružili smo snage u septembru 2013. godine, spojivši mojih 50 emisija sa njegovih četrdeset, i počeli sve to da prodajemo”, kaže Fridmen.

I dok je karijerna transformacija od novinara da vlasnika starup preduzeća/genija za prodaju iznenadila i samog Fridmena, njegov uspeh nije iznenađenje za nekoga poput Ridija iz Fondacije Kaufman (Kauffman Foundation). “Ljudi koji poseduju dublje uvide i razumevanje u odeđene industrije, imaju priliku da ostvare brojne korisne kontakte koji ih svojom logikom usmeravaju u vode preduzetništva, jer su shvatili kako se ostatak industrije usmerava na određeni način… oni zaista razumeju kako stvari funkcionišu”, kaže on.

Ovakva situacija, u kojoj je Fridmen uspešno pliva kao “riba u moru trgovine” pomaže mu i da uživa u onome što radi. “Tokom svoje karijere, i nikada više nego što je to slučaj upravo u ovom trenutku, bilo je vredno borbe pronaći posao u kojem zaista uživam”, kaže on, pritom poredeći prodaju oglasa sa utakmicom.

“Umesto osvajanja poena, ja osvajam novac. Svaki put kada ujutro započinjem, zaigram pobednički ples oko svog kancelarijskog stola. Tako započinjem svoj radni dan. I baš zato što uživam u ovome što radim, lakše mi je da budem dobar u ovom poslu.”

Kako podići svoje dete-firmu:Kejti i Ben Ričardson

Skoro deceniju nakon što je prodala svoj prvi proizvod, Kejti Ričardson jedva da se navikla na ideju da sebe gleda kao preduzetnicu od poziva. U njenoj glavi, Kejti je, na prvom mestu, majka. Vodeći sa suprugom Benom vankuverski startup Padž (Puj) sa sedištem u Vašingtonu, “tek” je druga stvar na listi njenih žvotnih prioriteta. Kaže da su svi proizvodi, razvijani tokom proteklih godina, “izrastali organski, kao proizvod mojih potreba kao majke”, dodajući da je “Bila građevinac na skeli”, pričajući o svojim skromnim počecima.

“Upravo sam počela da pravim stvari sa svojom decom, i to jedinim alatom kojeg sam imala pri ruci – svojom mašinom za šivenje.”

Ričardsonova je sa svojim šestomesečnim sinom 2007. prekopavala odeću u jednoj dečjoj radnji, noseći svog šestomesečnog sina u bebi-remenu domaće izrade. Prišla joj je vlasnica radnje, upitavši je gde je nabavila tako pametno koncipiran remen u kojem je nosila bebu. Kada joj je Kejti rekla da ga je napravila sama, žena je odgovorila pitanjem: “Pa, mogu li da vam neke i naručim?” Htela je deset komada – i to odmah.

Kako razviti porodični biznis: Ben i Kejti Ričardson, startup firma Padž

Kejti je u početku na ovo gledala samo kao na smešnu zgodu. Ali, njen suprug je u ovoj ponudi prepoznao povoljnu poslovnu situaciju, priliku koju ne bi trebalo ispustiti ni po koju cenu. Predložio joj je da se fokusira na tu stvar, i 10 remenova koje je isplela prodali su se u roku od nedelju dana. A to je bilo samo na jednom mestu. Šta bi se dogodilo da ih je u velikim količinama prodavala u lancu dečjih prodavnica?

Sledeća stvar koju je uradila bilo je da zamoli svoju majku za pomoć, pa su njih dve napravile još 100 komada, koje su u drugim lokalnim prodavnicama prodale gotovo istom brzinom.

Potom je usledilo putovanje na sajam i Kejt je ubrzo shvatila da nisu u pitanju samo remenovi, već su i pokrivači, ćebad, cipelice i nosiljke privlačili veliku pažnju kupaca: konačno je počela da prepoznaje svoje prave potencijale.

“Učila sam kako da sanjam veće snove, kako da vidim više mogućnosti koje mi se ukazuju na horizontu”, kaže ona.

I dok su istovremeno podizala svoje četvoro dece, Ričardsonovi su neprekidno izgrađivali svoju malu ali uspešnu firmu, Padž, koja se vrtela oko Kejtine izuzetne kreativnosti. Kompanija sada stalno zapošljava 10 ljudi i konstantno izbacuje niz inovativnih proizvoda, uključujući i najnoviji “hit”: putnu kadicu za bebe na rasklapanje.

Padž je zaradio nešto preko milion dolara prihoda u prvoj zvaničnoj godini svog poslovanja (2010), uspevši da od tada postigne rast svoje prodaje po stopi od 10 do 30 odsto godišnje.

“Sada za sebe mogu da kažem da sam preduzetnica”, kaže Kejti. “Trebalo mi je, evo koliko – sedam godina? – da bih to bila u stanju da izgovorim Da, moje ime je Kejti Ričardson, i ja sam preduzetnica. ”

Dva brenda vlasnika biznisa

Fondacija Kaufman je identifikovala dve vrste “slučajnih” preduzetnika i različite načine na koje prikupljaju novac i posluju. Koja ste vi vrsta preduzetnika?

Preduzetnici za krajnje korisnike:

1. Pokrećete biznis zasnovan na nečemu što bi korisnicima trebalo u njihovim privatnim životima
2. Težite da pravite proizvode ili usluge za potrošače
3. Verovatnije je da ste u manjini i / ili ženskog pola
4. Verovatnije je da radite van kuće
5. Obično zapošljavate manje radnika
6. Manje verovatno da obezbeđujete finansiranje putem bankarskih zajmova
7. Verovatnije je da primate investicije koje potiču od venčer-kapital( VC) firmi

Preduzetnici za stručne korisnike

1. Pokrenuli ste biznis zasnovan na nečemu što je korisnicima potrebno u njihovom profesionalnom životu
2. Imate tendenciju da proizvodite B2B proizvode ili usluge
3. Imate tendenciju da stičete iskustva u industriji koju ste zacrtali
4. Obično imate viši nivo obrazovanja
5. Verovatno da ste još ranije pokrenuli kompaniju u svojoj branši
6. Uglavnom radite u administrativnoj ili high-tech industriji

 

John Patrick Pullen, entrepreneur.com

Vijetnamska start-up kraljica

“Kada radim na nečemu, u tome zaista strastveno uživam; zapravo, za mene nijedan posao, rad ili napor ne predstavljaju neku kaznu.”
02

BBC se u kafeu u centru Ho Ši Mina susreo sa Tuj Truong (Thuy Truong), mladom vijetnamskom preduzetnicom koja nije napunila ni 30 godina kada je poslovni svet čuo za nju. Evo kako u intervjuu za ovu britansku medijsku kuću Truong razmišlja o biznisu, kao i ravnoteži između privatnog i poslovnog života.

“Spavam samo četiri do pet sati dnevno”, kaže ova 29-godišnja mlada poslovna žena. “Čak nemam vremena ni da se izborim sa džet-legom koji me pogađa s obe strane Pacifika. I, da – ne verujem u ravnotežu između posla i privatnog života.”

Ovakva njena perspektiva može objasniti misteriju kako je gospođa Truong uspela da uspostavi tri preduzeća, sva tri u različitim industrijama – uključujući i prvi vijetnamski startup koji je kupila Silikonska dolina – i sve to pre njenog 30. rođendana.

Ledeni start

Rođena u Vijetnamu, Truong se školovala u Sjedinjenim Državama, nakon što se 2003. njena porodica preselila tamo.

“Kao i mnogi drugi roditelji u Vijetnamu, i moji roditelji veruju da Amerika nudi bolje obrazovanje, želeći da studiram u SAD“, kaže ona.

Njeni roditelji su hteli da, nakon što je diplomirala na univerzitetu Južna Kalifornija, želeli da nastavi svoj stalni boravak u SAD ali je Truong uradila sasvim suprotno od njihovih želja: vratila se natrag u Vijetnam.

Tuj Truong se iz Kalifornije vratila u svoj rodni grad, Bien Hoa, koja se nalazi na oko sat vremena od Ho Ši Mina (nekadašnji Sajgon), gde je 2008. godine s još par svojih prijatelja krenula u posao proizvodnje smrznutog jogurta.

“Prikupili smo nekoliko stotina hiljada dolara, postavši veoma uspešni u marketingu, takođe izgradivši izuzetno dobar brend. Ipak, tada još nismo znali kako da uspostavimo poslovanje koje bi bilo održivo.”

“Tako smo ovaj startup, naposletku, zatvorili posle tri godine.”

Ona dodaje i da “Ako pogledate statističke podatke, uočićete 99% start-up biznisa propada. Imate, dakle, samo 1% šanse da budete uspešni i isplivate na površinu.”

“Kada ste mladi i želite da uđete u start-up biznis, jedino vam se isplati da radite na nečemu što budi vašu strast… [Ali] ne postoji nikakva garancija da će vaš startup funkcionisati.”

“Ali, čak i ako ne profunkcioniše, još uvek postoji neprocenjivo iskustvo koje dobijate: velika lekcija naučena na poslu koji volite.”

04

Tehno-start

I dok se posao sa smrznutim jogurtom još razvijao,Truong je takođe, paralelno, izgrađivala svoj prvi tehnološki biznis.

Zajedno sa nekadašnjim drugom iz klupa s Univerziteta Južne Kalifornije, pokrenula je start-up pod nazivom GreenGar.

Kompanija se već pročula po svojoj aplikaciji pod nazivom Tabla (Whiteboard), funkcionišući kao aplikacija za združeno crtanje. Kao i poslovanje sa smrznutim jogurtom.

“Whiteboard aplikacija imala je preko devet miliona preuzimanja tokom prve četiri godine, a korišćena je od strane učenika u školama u više od 100 zemalja”, kaže Truj Truong.

“Napravili smo više od milion dolara, posao se veoma uspešno, međutim nismo uspeli da ga proširimo.”

03

Treća-sreća

U slučaju Truj Truong, ta sreća bila je njen treći biznis: aplikacija za slanje poruka na društvenim mrežama pod nazivom “Tapko” (Tappy), za koji se pokazalo da je dotad bio njen najuspešniji poslovni poduhvat.

“Broj korisnika pametnih telefona se u Vijetnamu uvećava preko deset odsto godišnje, u nizu od poslednjih pet godina”, kaže ona.

“Kada dođete na lokaciju nekog događaja ili na poslovnu lokaciju… onda Tappy možete koristiti [na vašem telefonu] kako biste pronašli i stupili u kontakt s ljudima oko sebe. U osnovi, ova aplikacija pretvara mesto održavanja nekog skupa u virtuelnu zajednicu, omogućavajući učesnicima nekog zbivanja da komuniciraju privatno ili po grupama.”

Nekih 10 meseci nakon što je pokrenuta, ovu aplikaciju je kupio Vebi (Webby), tehnološka kompanija za mobilno igranje sa sedištem u Silikonskoj dolini, Kalifornija, za “neobjavljenu sedmocifrenu novčanu sumu”.

Tuj Truong sada radi upravo u Vebiju, i to kao direktorka odeljenja za razvoj poslovanja u Aziji.

05

Vijetnamski start-up poduhvati

Pokretanje biznisa je uvek izazov, ali Tuj Truong veruje da je ovo posebno važi u zemljama poput Vijetnama.

“Iako je Vijetnam prepoznat kao jedna od potencijalno najizglednijih zemalja u regionu za zasnivanje start-up biznisa, tehnološka ali i pravna infrastruktura su u njoj i dalje najveće prepreke”, kaže ona.

“Wi-Fi je posvuda, ali je brzina interneta i dalje nedovoljna za ozbiljniji rad; a ako i pronađemo investitora koji želi da svoj novac uloži u moju firmu, obično je potrebno oko šest meseci da bi se kompletirala čitava papirologija.

“Ovi faktori, zapravo, ometaju ekonomski rast zemlje u celini a posebno sektor tehnologija i tehno-biznisa”, kaže Truong.

Sada, kada je ponovo u Kaliforniji (Mountain View, San Francisko), Tuj Truong pola svog vremena provodi u SAD a pola u Aziji.

“Obično kad sletim u Singapur ili Vijetnam, imam oko sedam do 10 sastanaka koji mi ispune dan od sumraka do svitanja”, kaže ona.

“Moji roditelji sada žive u Los Anđelesu i svaki put kada se vratim u Vijetnam u vezi posla trudim se da posetim svog ujaka i rođaka, koji još uvek žive ovde, u mom rodnom gradu Bien Hoa.”

“Moji baka i deka, baš kao i moji roditelji, započinjali su bavljenje biznisom još kao veoma mladi – pa tako i ja. To nam je u genima. Iz tog razloga, svi oni podržavaju ovaj težak posao kojim se bavim, jer smatraju da bi trebalo da radite naporno dok ste još mladi.”

 

Hoang Nguyen, BBC, 17.avg. 2015