Gde su danas gorani, ferijalci i radioamateri?


Došao je rat sa svojim strahotama, a potom privatizacija sa svojim strahotama i sve što se smatra volonterstvom je postalo luksuz.

Društvena angažovanost u postindustrijskom periodu trpi zbog razvoja komunikacionih tehnologija, društvenih mreža i sve češće individualizacije. Vratimo li se nekoliko decenija unazad i tome dodamo tadašnji društveni okvir, teško ćemo uporediti značaj i ulogu izviđača, ferijalaca, gorana, vatrogasaca, radioamatera… I svih onih koji se bore da ne dožive sudbinu nekadašnjih učesnika omladinskih radnih akcija. Akcenat se stavlja na dobrovoljnost i besplatan angažman.

Nekada su radioamateri bili deo šire zajednice zaljubljenika u tehničke discipline organizovane kroz društva nazvana Narodna tehnika. Do izražaja su dolazili u kriznim situacijama, prirodnim katastrofama, te ratnom periodu sa snažnom humanitarnom ulogom. Današnjicu shvataju kao novi izazov, kojoj su prilagođeni.

„Radioamateri su pioniri u ovome što imamo. Većina stvari koja se danas koristi u komunikacijama, nastala je iz hobija. Radioamateri vole da eksperimentišu, konstruišu i testiraju, a posle se to komercijalizuje od strane pojedinaca ili kompanija. Društvene mreže su samo dodatak našem hobiju i ne mogu nas ugroziti. Daju nam širinu u svemu, iako to više nije ono što je bilo pre 30-40 godina“, objašnjava Mesud Fazlagić, predsednik Asocijacije radioamatera u Bosni i Hercegovini.

Pojašnjava da ova zemlja ima 4.000 licenciranih radioamatera, ali da deluju kao udruženja građana bez državne podrške. Kritikuje školske programe, koji tehničku kulturu svode na minimum, kroz izučavanje i finansiranje.

„Svedoci smo da u Bosni i Hercegovini bilo koja elementarna nepogoda uzrokuje probleme u komunikacijama. Tada ne radi GSM, internet pristup je usporen ili onemogućen, javne službe su neuvezane u sistem, jer deluju svaka za sebe. Država jedva može da misli o sebi. Ostali su nebitni, pa tako i mladi radioamateri i ostali koji na volonterskoj ili bilo kojoj drugoj osnovi unapređuju sistem i društvo, počinju da odlaze u svet. Bez obzira gde ti mladi i pametni ljudi živeli, oni će i dalje biti radioamateri, ali neće imati svoj lični pozivni znak sa prefiksom E7“, upozorava Fazlagić.

Crna Gora i Hrvatska

U Crnoj Gori je situacija drugačija.

„Zbog istorije i zbivanja na našim prostorima, radioamateri su i danas najviše prepoznatiljivi po ‘humanitarnim vezama’, kao neizostavni deo kriznih situacija usled elementarnih nepogoda. U tom pogledu, država ima veliko razumevanje i poštovanje, pa su u važećoj zakonskoj regulativi Crne Gore uvršteni kao jedna od specijalističkih službi sa kojima Direktorat za vanredne situacije, Ministarstvo odbrane i lokalne Službe zaštite i spašavanja imaju zaista dobru saradnju“, kaže Marko Tomašević, predsednik Mreže za afirmaciju radioamaterskog pokreta u Crnoj Gori.

Naglašava da ih ima nešto više od 300 sa važećom dozvolom izdatom od strane domaće regulatorne agencije, što je znatno manji broj u odnosu na predratni, pa čak i posleratni period.

„Upoređujući sa periodom od pre dvadesetak godina, kada se tražilo ‘mesto više’ na kursevima za radioamatere, danas je teško oformiti čak i manju grupu novih polaznika, a oni obično dolaze iz redova izviđača, planinara, vatrogasaca…“, zaključuje Tomašević.

I u Hrvatskoj država pozitivno gleda na razvoj radiotehnike i radiokomunikacija, pogotovo na rad sa decom i mladima.

„Hrvatski radioamaterski savez danas ima oko 1.500 članova radioamatera koji su organizovani u 90 radio-klubova, članica Saveza. Taj broj je mnogo manji nego što je bio pre devedesetih godina. Broj radioamaterki se menja, a isto tako i starosna struktura. Jedan deo članova koji je ranije prestao da se bavi radioamaterizmom zbog poslovnih i porodičnih obaveza se ponovno vraća u organizaciju“, objašnjava Željko Pilat, predsednik Hrvatskog radioamaterskog saveza.

U Hrvatskoj su radiokomunikacije na nacionalnom nivou deo osnovnoškolskog programa iz područja tehničke kulture. Osim što je važan rad s mladima, važno im je i celoživotno obrazovanje u području delovanja i podsticanju opštih društveno priznatih vrednosti.

Pozitivan pomak

Slično je i u Srbiji.

„Danas ima manje radioamatera nego pre raspada SFRJ, pre svega zbog stagnacije klubova, a zatim radi načina i tempa života i napretka tehnologije koja mladima čini manje privlačnim radioamaterske komunikacije, bar na prvi pogled. U celoj Srbiji ima oko 3.500 licenciranih radioamatera, od kojih je približno jedna trećina učlanjena u Savez radioamatera Srbije“, kaže sekretar Saveza Vaso Nastasić, navodeći da se država i društvo njih sete samo u vanrednim situacijama, pa nakon njihovog redovnog odaziva akcijama dobijaju tapšanje po ramenu. Pa ipak, sistem i ovde djeluje.

„Primetan je pozitivan pomak. U nekim lokalnim zajednicama, radioamateri su dobili pažnju i podršku za svoj rad, ali je to još uvek sporadično i lokalnog karaktera. Dobro je što su nedavno usvojena zakonska rešenja koja u nekoj meri prepoznaju radioamatere kao značajnu delatnost i predviđaju sistemsku podršku za njih. Videćemo u narednom periodu kako će se to realizovati“, zaključuje Nastasić.

Izviđači u regiji su zabeležili najznačajniji pad broja članova. U Hrvatskoj se izviđači koriste za razne volonterske akcije. Od humanitarnog rada do pošumljavanja na saniranim požarištima Dalmacije.

„Savez izviđača Hrvatske danas broji oko 3.500 članova. U poređenju s predratnim razdobljem, to je dosta manje, jer je 80-ih godina prošlog stoleća u Hrvatskoj bilo oko 40.000. Pa ipak, broj konstantno raste, pa se u zadnje dve godine osnivaju i nova udruženja u gradovima u kojima izviđači dugo nisu delovali. Možemo reći da je danas deci i mladima ponuđeno puno više sadržaja nego u pređašnjim vremenima, ali je danas i puno manji broj ljudi koji mogu (ili žele) da volontiraju“, poručuje Dan Špicer iz Saveza izviđača Hrvatske.

Sve manje akcija i pokreta gorana

Za pokrete gorana i njihove akcije pošumljavanja se sve manje čuje. Svoje meesto su prepustili preduzećima ili udruženjima „opšte prakse“ iz nevladinog sektora. Postalo je izazov ih pronaći i na internetu.

„Nekadašnji Savez gorana je bilo udruženje koje se redovno finansiralo iz budžeta SR BiH i Grada Sarajeva, a vršila su se masovna pošumljavanja u saradnji sa odgovornim šumarijama. Danas je pošumljavanja sve manje. Udruženje se ne finansira iz budžeta, a interes mladih i posebno prosvetnih radnika nije na zadovoljavajućem nivou. Poseban problem predstavlja nepostojanje federalnog zakona o šumama, već i dalje važe pojedinačni kantonalni, koji različito tretiraju pojedine oblasti, kao i ogromna površina koje je zagađena minsko-eksplozivnim sredstvima“, konstatuje Osman Delić, nekadašnji član Saveza gorana, a sada direktor Kantonalne javne ustanove za zaštićena prirodna područja Kantona Sarajevo, otklanjajući mogućnosti kampanjskog uspeha.

„U nevladinom sektoru je previše registrovanih nevladinih organizacija iz oblasti okoline, koje valjda za jedan dan čiste planetu i za jedan dan zasade milion sadnica (!?) Nadam se da će u eri sve većih klimatskih promena, društvo i pojedinci promeniti navike i doprineti aktivnostima na pošumljavanju kao nekada, kada smo imali parolu ‘od 7 pa do 77 – svi na pošumljavanje!'”

Zanemarljiv broj ferijalaca

Pod motom „Upoznaj domovinu da bi je više voleo“ i danas deluju ferijalci. Organizuju edukativne izlete i rade na edukaciji, razvoju kreativnosti, mobilnosti mladih, kao i organizovanog odmora dece i omladine.

„Ferijalni savez Sarajeva okuplja veliki broj volontera, mladih ljudi, kroz organizovanje edukativnih izleta za učenike osnovnih i srednjih škola i imamo nekoliko hiljada članova. Međutim, u poređenju sa predratnim periodom, kada se broj članova merio u desetinama hiljada, sadašnji broj je zanemarljiv. Treba ipak imati na umu da je Ferijalni savez bio jedna od četiri-pet glavnih omladinskih organizacija u bivšoj Jugoslaviji i da gotovo nema mladog čoveka iz tog perioda koji nije koristio usluge ferijalnog saveza, a samim tim bio i njegov član“, stava je Vanja Muhović, sekretar Ferijalnog saveza Sarajevo.

Sve manje volontera

U bh. entitetu Republika Srpska je Savez izviđača jedna od mnogobrojnijih omladinskih organizacija i jedan od osnivača Omladinskog foruma, krovnog tela svih omladinskih organizacija. Iako registrovana kao nevladina organizacija, usko sarađuje sa Ministarstvom sporta i omladine u entitetskoj vladi i saradnju ocenjuje uspešnom. Međutim, masovnost nije kao nekada.

„Na kraju prošle godine smo imali 688 članova. Problem je u tome što mladi kada završe školu i zaposle se, moraju da odustanu. Ne mogu učestvovati u akcijama. Nema više, kao nekada, slobodnih dana i beneficija za takve aktivnosti. I u samom rukovodstvu se kadar osipa. To mogu da rade samo oni koji su finansijski dovoljno nezavisni i oni koji rade po školama, pa imaju vremena na raspustima. Volonterstva je sve manje“, žali se Nobojša Ratković, načelnik Saveza izviđača RS-a.

Zaključke ovakvog stanja u društvima regije daje psiholog i analitičar Srđan Puhalo:

„Mi smo raskrstili sa socijalizmom i svime što on nosi još pre devedesetih. Došao je rat sa svojim strahotama, a potom privatizacija sa svojim strahotama. Ostalo je najgore od kapitalizma i sve što se smatra volonterskim radom je postalo luksuz. Nema više sistema koji podupire kolektivizam, ako nije usko nacionalni. Sada je sve dohodovni individualizam i to poprilično surov – meni i mojima.“

 

Al Jazeera

Neobični načini da besplatno putujete


Holandija je nedavno dozvolila putnicima da se voze besplatno u janom prevozu ako su sa sobom poneli i – knjigu. Evo i drugih čudnih ponuda koje pokrivaju troškove železničkih ili autobuskih karata.

Poslednje nedelje marta je Holandijom bilo moguće voziti se vozom  bez kupovine karte. Sve što vam je trebalo bila je, zapravo, knjiga.

Knjiga, a ne karta

Samo pripazite da to ne bude baš bilo koja knjiga. U skladu sa višegodišnjom tradicijom, kontrola karata u nacionalnom prevozu (NS) je i ovog proleća dobila uputstva da besplatnu vožnju dozvoli svima koji nose kopiju romana Jas van Belofte (“Jakna obećanja”) autora Jana Zibelinka (Jan Siebelink). Sporazum je postignut na vrhuncu nedelje knjige u ovoj zemlji, godišnjeg nacionalnog festivala književnosti. Tokom svake sedmice knjige, organizatori ovog festivala izdaju jednu besplatnu knjigu napisanu posebno za ovu priliku, dostupnu u izdašnom mada i ograničenom broju primeraka, a svakome ko je kupi (ove godine, cena joj je €12,50 pa naviše), ili ako se u sedmicama uoči holandskog sajma knjiga upiše u neku od holandskih biblioteka – dobija pravo da se u terminu nedelje knjige vozi besplatno javnim prevozom širom zemlje. Ova knjiga, u tom terminu, služi kao „besplatna propusnica“ za putovanje širom Holandije.

Moglo bi se čak i tvrditi da postoji nešto „specifično holandsko“ u vezi neobičnog ali nadasve simpatičnog načina na koji Holanđani slave svoju nedelju knjige. Ovo je zemlja koja, na kraju krajeva, proslavlja rođendan svog monarha pozivajući svoje građane da pred svoj kućni prag iznesu polovne stvari (oslobođene poreza). Pa ipak, daleko od toga da je holandska nedelja knjige jedina manifestacija koja eksperimentiše kako da od vas, na neortodoksni tj neobični način naplate vašu „besplatnu kartu“. Evo nekoliko primera iz celog sveta.

Avokado

Britanski milenijumovci jasno prepoznaju dobar dil čim ga uoče. Kada su britanske železničke kompanije prošlog proleća ponudile ograničen broj od 10.000 godišnjih karata za železnicu po ceni od 30 funti (35 evra) – karte koje su dozvoljavale svima između 26 i 30 godina da putuju vozom za trećinu uobičajene cene – rezultat je bio nagla i nekontrolisana pomama koja bi se mogla nazvati “uljudnom verzijom ‘Igara gladi’ “. Tako su zainteresovani bili željni da podignu karte putem Interneta, da je veb-sajt koji ih je nudio pao takoreći odmah po lansiranju ponude.

„Virdžin vozovi“ (Virgin Trains), železnička kompanija koja između ostalog saobraća i između Londona i Glazgova osetila je poslovnu priliku među razočaranima koji nisu uspeli da se dokopaju navedenih karata pa je lansirala svoju ponudu onima između 26 i 30 godina: Sve što je bilo potrebno da bi na ovoj ruti putovali za trećinu pune cene karte bilo je da na blagajni pokažu tu nadasve klišeiziranu ikonu Milenijumskog načina života: avokado. Pružanje usluge jednog prilično dugog putovanja vozom za jedan plod ove voćke zvuči kao dobar način da se izazove nestašica avokada na nacionalnom nivou, ali se sada ovaj trik više ne može ponoviti. Januara ove godine, Britanija je ponovo pokrenula svoju „železničku povlasticu za Milenijumovce“ (Millennial railcard) – ovom prilikom bez ograničenja na njihov broj i termine u kojima je moguće nabaviti je.

Plastične čaše

Surabaja, drugi po veličini grad Indonezije je prošle jeseni osmislio inovativni način kako da ulice ovog rada očisti od plastičnog otpada: gradske vlasti ohrabruju građane/putnike u javnom prevozu da prodaju svoje smeće u zamenu za besplatne autobuske karte. I mada podsticaj u vidu putnih karata za sakupljeni reciklažni otpad nije nimalo nova ideja – ono što ovaj primer čini upečatljivim je to da grad od svojih građana ne traži puno. Ako želite autobusku kartu oročenu na dva sata, uprava javnog prevoza Surabaje traži od vas da joj dostavite samo 10 plastičnih čaša ili pet boca.

Šema izgleda kao dobar dil za putnike, ali postoji i rizik od stvaranja velike rupe u gradskom budžetu za javni prevoz ukoliko je građani budu predano i s entuzijazmom upražnjavali: građani Surabaje, na kraju krajeva, svakoga dana stvara 400 tona plastičnog otpada… a to je izuzetno veliki broj besplatnih vožnji. To znači da se u pitanje stavlja isplativost transportnih usluga.

Čučnjevi

Uoči ruskih zimskih olimpijskih igara 2014, moskovska stanica Vistavočnaja isprobala je novi način motivisanja putnika, čime ujedno mogu i poboljšati svoju fizičku formu: ako bi izveli 30 čučnjeva ispred određene mašine za karte, dobili bi jednu kartu za metro. Mašina se pokazala veoma popularnom tokom svog kratkog prisustva na Zimskoj olimpijadi, i to iz prilično očiglednih razloga. Malo lagane vežbe u zamenu za besplatnu vožnju izgleda kao dobar dil – iako se u Gardijanovoj rubrici CityLab u to vreme isticalo da bi se moglo reći da „svako ko teško diše i  radi čučnjeve na jednoj tako prometnoj i putnicima zakrčenoj stanici zapravo plaća u drugoj dragocenoj robi: svom dostojanstvu“.

Patike-propusnice za berlinski metro

U normalnim okolnostima, ako biste od autobuske kontrole zahtevali da klekne kako bi proverila vašu obuću, verovatno bi neko u blizini pozvao policiju. Međutim prošle godine u Berlinu nije tako bilo. U januaru 2018. godine, berlinska uprava javnog prevoza BVG pokrenula je ograničenu seriju patika u saradnji sa Adidasom. Ova specijalna edicija je dekorisana gotovo ikoničkom šarom: psihodeličnim kamuflažnim printom koji je sasvim isti kao i tapacirung sedišta gradskog metroa Berlina. Pa ipak, to nije bio njihov glavni adut zbog kojih bi bilo vredno platiti ih 190 evra. Glavni štos se može uočiti na jeziku patika, na kojem su bile otštampane godišnje propusnice za putovanje podzemnom železnicom Berlina.

I mada njihova cena nije nimalo pristupačna, sporno je koliko je pari ovakvih patika zapravo korišćeno kao „propusnica“ za metro. Opsesija čistoćom i čuvanjem svojih „eksponata“ u netaknutom stanju među kolekcionarima znači da velika količina te ograničene serije patika (izrađeno je samo 500 pari) verovatno nikada nije napustilo Adidasovu fabričku kutiju. Kolekcionari će na aukcijama za koju godinu zadovoljno trljati ruke

Bitcoin?

Prošlog meseca je kompanija East Japan Rail Group objavila da se sprema da kupcima omogući kupovinu karata na način koji dosad nije izvela nijedna druga železnička kompanija: koristeći kripto-valute. Kada se te pripreme završe (datum za sada nije zacrtan), korisnici će moći da šalju svoj novac u kripto-valutama kako bi zauzvrat od ovog operatora dobili pripejd karticu „Suica smartcard“, koja funkcioniše za putovanja železničkom mrežom Istočnog Japana.

Iako ovaj poslovni potez predstavlja zanimljiv tržišni iskorak za japanske železnice, moguće je da je još daleko veći iskorak za same kripto-valute: Istočna Japan Rail Group (East Japan Rail Group, EJRG) pruža tranzit za šest milijardi putnika godišnje, dok pametna kartica važi i za kupovinu u više od pola miliona fizičkih radnji (uglavnom manjih, koje rade do kasno u noć ili non-stop). Iako plan trenutno zvuči prilično neobično, njegovo usvajanje od strane jedne tako velike kompanije sugeriše da bi prevoz finansiran kripto-valutama mogao uskoro početi da se percipira kao nešto sasvim normalno.

 

Feargus O’Sullivan, CityLab (Guardian)

Svetski vinari o prošloj sezoni: najveća berba u zadnjih 15 godina


Oporavak industrije vina predvođen je proizvođačima iz Italije, Francuske i Španije, piše poslovni portal Blumberg.

Pad proizvodnje u 2017. godini podigao je cene, kaže šef Međunarodne vinarske organizacije (OIV)

Svetska proizvodnja vina je 2018. dostigla najvišu proizvodnju u zadnjih 15 godina, što bi moglo doneti olakšanje uživaocima ovog napitka nakon što je prethodne 2017. godine loše vreme umanjilo obim vinarske proizvodnje na najniži nivo u više od dve decenije – ujedno podižući i cene.

Količina proizvedenog vina porasla je za 17 odsto, na ekvivalent od oko 39 milijardi boca, saopštila je u četvrtak Međunarodna organizacija za vino iz Pariza (OIV). Proizvodnja je nadmašila oktobarsku prognozu ove grupe, sa obim većim od očekivanog u Italiji, Francuskoj i Španiji.

Italija je zadržala svoje mesto kao najveći proizvođač na svetu 2018. godine, sa rastom od 29 procenata. Glavne evropske vinogradarske nacije imale su meteorološke uslove veoma naklonjene lozi i grožđu, “nasuprot 2017. godini, tokom koje su akumuliran niz nepovoljnih uslova tokom ove proizvodne sezone”, rekao je OIV.

Niža proizvodnja u pretprošloj 2017. godini se tokom prošle„prelila“ na  njegove cene, kaže Pau Roka (Pau Roca), generalni direktor OIV-a. Vrednost globalnog izvoza vina porasla je 1,2 odsto, na 31 milijardu evra ($35mlrd) 2018. godine.

Svetska vinogorja su u prošloj sezoni bila malo promenjena, uz nove zasade u Kini i Italiji, a kao kompenzacija za iskrčivanje vinove loze u Sjedinjenim Državama i Argentini. Neke sorte vinove loze u Kaliforniji bukvalno su devastirane jer je suša primorala poljoprivrednike da pređu na useve sa višim prinosima, kao što su bademi, rekao je broker firme specijalizovane za vinska tržišta Ciatti Co.

Proizvođači sa južne hemisfere imaju nešto nepovoljniji početak ove 2019. godine, a očekuje se da će proizvodnja pasti u Argentini, Čileu, Australiji i Južnoj Africi. Kako se neke zemlje nalaze usred berbe grožđa, perspektiva se zasniva na prvim procenama, iako je jasno da proizvodnja po regionima “nije baš dobra”, kaže Roka.

 

Rudy Ruitenberg, Bloomberg

Izuzetni izumi o kojima se ništa ne zna


Pogledajte pedeset izuma sa top-80 liste najistaknutijih i najimpresivnijih ideja dizajnera iz celog sveta, koja se pojavila na forumu Quora:

01. Dušek na napumpavanje za automobil

Savršen za one koji vole da putuju automobilom:

02. Prava tuča jastučičima!

Naš svet bi bio bolje i bezbednije mesto ako bi ljudi koristili ovo „jastučno“ oružje kada dođu u sukob. Brajan Ku je došao na ideju da napravi meke, krpene sablje, nunčake, granate i drugi „ratni mobilijar“  kako bi izašao u susret pravim ljubiteljima borbe jastucima:

03. “Cvetne” ulične svetiljke

Građani Jerusalima sada mogu da uživaju u neobičnoj instalaciji u svom gradu – „cvetnim alejama“ od pozamašnih, devet metara visokih uličnih fenjera dizajniranih u obliku cveća, koji se otvaraju kako im se pešaci ili vozila približavaju:

04. „AddWash“ funkcija za vašu veš-mašinu

Ovaj inteligentni izum je dizajniran posebno za one koji započnu ciklus pranja, da bi zatim našli i neko dodatno rublje. Izuzetno je korisna i jednostavna za upotrebu; mašina ima dodatna vratanca instalirana na glavnim (podseća na prorez za poštanske sandučiće), što vam omogućava da dodate još veša bez zaustavljanja ciklusa pranja:

05. Lampa-oblak koja grmi i seva

Zahvaljujući Ričardu Klarksonu, svi sada mogu da instaliraju oblak u svom domu. I to nije sve: Lampa se može pretvoriti u gromobran! Ovakav dizajn, sa ugrađenim akustičnim sistemom, omogućava vam da uživate u prisustvu gromoglasnog oblaka u vašoj sobi, bez rizika od kvašenja i hladnoće:

06. CATable

Ovi stolovi su napravljeni posebno za istinske ljubitelje mačaka i njihove mačje drugare. Svaka od četiri drvene kocke ima različito izdubljene rupe. Vaši kućni ljubimci će sigurno uživati u istraživanju ovih „polica“ (što ovi kubusi, zapravo, i jesu). Možete ih postaviti gde god želite i koristiti ih kao stolove ili stolice:

07. Lampa od napuklih panjeva

Dankan Mirding, tasmanijski dizajner nameštaja koristi stare, napukle panjeve od kojih pravi svoje „prirodne lampe“. Lampa proizvodi meko osvetljenje i može se koristiti kao mali sto, a dovoljno je udobna za (kraće!) sedenje:

08. Punjač mobilnog kao automat za pića 

Inovatorski koncept automata za topla i hladna pića koji se lako pretvara u bežični punjač za mobilne. Zove se „Epiphany One Puck“ jer i izgleda kao hokejaški pak. Iskorišćen je koncept toplotne nejednakosti kojim se toplotna energija konvertuje u električnu. Crvena strana paka je za topli napitak, a plava za hladno piće. Stavite ga na jednu ili drugu stranu „paka“, i 30 sekundi kasnije možete uživati u piću i, naravno – napuniti vaš mobilni telefon:

09. Rečni sto

Greg Klasen, umetnik koji dizajnira i proizvodi nameštaj je ovom prilikom bio inspirisan prirodnom lepotom drveta; ovde je došao na ideju da stvori “rečni sto”, koji podseća na delića kanjona u Koloradu – tekstura drveta podseća na “tle” koje deluje kao da „kanjon“ izdubljen u drvetu, dok plava boja „vode“, zapravo, potiče od staklene ploče kojom je drveni element pokriven:

10. Lego-papuče

Kockice razbacane po patosu vas više neće boleti:

11. Projektor za bicikliste

“Cyclee” je koncept projektora po dizajnu i sjajnoj zamisli Elnura Babajeva iz Azerbejdžana. Njegova ideja tiče se bezbednosti biciklista tokom noćne vožnje. „Sajkli“ projektuje znakove upozorenja na leđima bicikliste u zavisnosti od njegovog ponašanja u saobraćaju – za skretanja, kočenja, prelaske u druge trake…:

12. Gnezdo

Merav Ejtan i Gaston Zar, dizajnerski tandem iz Izraela, izašao je u javnost s nekim nekonvencionalnim komadima nameštaja. Njihov krevet je u obliku gnezda i u njega može da stane do 16 uspavanih ptičica. Takođe je dostupan u četiri različite veličine:

13. Sto u duginom spektru

Američki dizajner Džon Foster uspeo je da iskombinuje refleksiju stakla i svetlosti u ovom svom magičnom pronalasku. Njegov koktel-stočić je napravljen od vešto izrezanih staklenih kristala, koji prirodnu svetlost „dele“ na svetlost iz spektra prizme: tako ove prizme-kristali reflektuju na zidove, plafone i okolinu zabavan šareniš i boje:

14. Lampica-obeleživač za knjige

Sjajna ideja za poklon onima koji vole čitanje i prosto ne mogu da spuste knjigu, čak ni noću. Ovaj obeleživač je takođe izvor svetlosti koji će vam biti dovoljan da uživate u čitanju bez ometanja drugih koji su na počinku:

15. Dijamant-čaše za viski

Ove elegantne staklene čaše za viski zaista izgledaju kao dijamanti. Njihov oblik omogućava da ih rotirate i uživate u punom ukusu vašeg (možda) omiljenog pića:

16. Ultra meke i udobne cipele „Furošiki“

Inspirisan tradicionalnim japanskim stilom uvijanja i obmotavanja, koji se zove Fukoshiki, iskoristio je dizajner Masaja Hašimoto u konceptu Furoshiki cipele. Nemaju pertle, tako treba da ih pričvrstite čičak-trakom na petu. Ova obuća će vam se bukvalno obmotati oko stopala:

17. Kugla za kupanje

Aleksandar Žukovski, ruski dizajner, stvorio je staklenu „kadu“ koja će vam sigurno uzburkati emocije. Kada ste u ovoj neverovatnoj sferi, teško da ćete uspeti da kažete da li lebdite ili ste uronjeni u vodu:

18. Olovka-nakit

Da bi napravila svoj kreativni nakit, češka dizajnerka Ana Čurlejova koristi olovke u boji, oblikovane poput komada nakita:

19. Magnetna manžetna za čuvanje sitnica

Zgodna magnetna manžetna-narukvica uz koju nećete izgubiti nijedan metalni predmet dok nešto majstorišete, kačite, šijete, ili radite bilo koji drugi posao koji zahteva upotrebu malih metalnih predmeta podložnih prelakom gubljenju:

20. Kutlača ’Loh Nes’

Pogledajte čudovište iz Loh Nesa koje izranja iz vašeg lonca! Sada možete začiniti supu dodavanjem škotske legende o jezerskom čudovištu:

21. Štedljiva “umetnička” slavina

Mladi londonski dizajner Simin Kju (Simin Qiu) osmislio je sjajan izum kojim je spojio uštedu na vodi i energiji sa odličnim dizajnom. Njegova slavina štedi do 15% vode na istom pritisku, čineći da tekstura mlaza iz slavine deluje fenomenalno ugodna za posmatranje:

22. Personalni barista-budilnik 

Britanski kreativac i dizajner Džošua Renof je u javu pretvorio san svakog zavisnika o kofeinu: Izumeo je “Barisje“ (Barisieur), kafe-budilnik koja će vam ujutro sam poslužiti šoljicu kafe. Zamislite kako će to biti kada vas probudi miris vašeg omiljenog pića:

23. Balon-lampe

Odlična ideja za uređenje dečje sobe. Iz sve snage ćete zavoleti ove balon-lampe u svojoj spavaćoj sobi:

24. Laserske slušalice Glow

Zahvaljujući laserskoj tehnologiji, svetlost u kablovima pulsira ritmom muzike koju slušate. Takođe mogu treperiti po otkucajima vašeg srca, što ih čini veoma korisnim za one koji se bave trčanjem, naročito za one koji više vole da trče noću:

25. Pametni tanjir

Anet Bruil (Annet Bruil), holandska dizajnerka našla je način kako da stvori pozitivan uticaj na one koji se trude da postanu zdraviji. Dizajnirala je poseban tanjir čije je dno iscrtano linijama koje su svojevrsne „nutritivne-sekcije“: one vizuelno razdvajaju vrstu hrane na vašem tanjiru, pokazujući potrebnu količinu od svake vrste jela prisutne tokom vašeg obeda:

26. Cipele sa izmenjivim potpeticama

Svoje udobne „baletanke“ možete, uz malo dizajnerske magije, da za tili čas pretvorite u elegantne cipele sa visokim potpeticama. Tanja Hit, kanadska modna dizajnerka je izmislila štikle koje je moguće montirati na baletske cipele, ujedinjujući njihovu udobnost i stil. Potpetice dolaze u različitim bojama i stilovima, tako da ih možete da menjati, mešati ili upariti na neki svoj način:

27. „Kišne“ saksije

Ove ludo simpatične saksije mogu se pričvrstiti i za zid. “Oblak” iznad saksije je mali rezervoar za vodu, pa će vaše biljke biti zalivane filtriranom kišnicom direktno sa ‘neba’ – onda kada je kišovito.

28. Balkonski prozor – kibic fenster

Uz minimalni napor, vaš krovni prozor lako možete pretvoriti u staklenu ogradu balkona:

29. Nadrealni čajni servis

D-Bros je japanski dizajnerski brend koji je stvorio jedinstvenu šoljicu za čaj nazvanu „Valcer“. U ovom plesu svetla, odraza i šara zaista ima i nešto od magije:

30. Obeleživač za knjige-lampica

Ovaj mali bukmark će vam popraviti raspoloženje, osvetljavajući vaš put kroz priču:

31. Oklagija za pravljenje šara

Kakva sjajna ideja da vaši kolačići izgledaju zabavnije! Ove šare urezane u oklagiju će ukrasiti testo vašom omiljenom „sličicom“, formom ili natpisom. Na prvoj oklagiji je urezan reljef mačeta, koja je postigla ogroman uspeh na internetu. Trenutno postoji jako veliki broj različitih uzoraka među kojima možete napraviti vaš izbor: životinje, cveće, geometrijske slike i još mnogo toga:

32. Ogledalo – naočare za sunce

Ove ogromne naočare će se dobro uklopiti sa ostalim modernim idejama za enterijer vašeg doma:

33. Makaze za seckanje svežih začina

Ovo je prosto neophodno za vašu kuhinju, ukoliko želite da u tren oka naseckate vaš zeleniš ili začine:

34. Sto za radoholičare

Da li vaš tim naporno radi na nekom veoma ozbiljnom projektu za koji imate striktan rok u kojem ga morate ispuniti? Ovaj pronalazak je prava stvar za vas. Dok jedan od vaših saradnika spava ispod stola, drugi može koristiti radnu tablu iznad:

35. Čaša sa reljefnim dnom

Tim staklara iz Oregona odlučio je da se kreativno razmaše: reljef planinskih obronaka izliven na dnu pivske čaše vas svaki put kada pijete vaše omiljeno piće podseti na Maunt Hud, (Mount Hood), lokalnu prirodnu znamenitost visoku 3.450 metara:

36. Mesečeva lampa

Ova super-realistična Mesečeva lampa će u vaš enterijer dodati malo „kosmičkog“ ugođaja. Možete je okačiti ili staviti na neku ravnu površinu. Pravi se u sedam različitih veličina, a najmanja vam može stati u ruku:

37. Kišobran

Nubrella se stavlja kao ruksak i pruža vam potpunu slobodu. Možete ići u šetnju sa svojim psom, voziti bicikl i fotografisati čak i ako napolju pada kiša:

38.Dečja kolica-skejtbord

Poruka svim tatama: svakako bi trebalo da probate ovaj moderan način voženja bebe u kolicima prerušenim u skejtbord:

39. Flaširano osvetljenje

Sa LED bocom Cork (LED Bottle Cork) lako ćete pretvoriti vaše prazne boce u lampe. Uređaj je oblikovan kao čep koji se puni preko USB-a. Takođe je vodootporan, tako da ga možete koristiti i napolju:

40. USB punjive baterije

Jednostavna ali veoma prikladna i zgodna ideja:

41. Prozor za „više neba“

Argentinska dizajnerka Aldana Ferer Garsija veruje da život u gusto naseljenim gradovima svim žiteljima nameće konstantnu potrebu za obiljem sunčeve svetlosti i svežeg vazduha. Njen koncept prozorskih okana omogućava vam da uživate u nebu kad god poželite:

42. Kofer-skuter

Slovenački dizajner Boštjan Žagar dizajnirao je kofer koji je ujedno i skuter. Sada možete voziti vaš kofer do aerodroma:

43. Kalup za merenje pojedenih špageta

‘Mogao bih da pojedem konja’… Nema više ostataka paste – premerite je uoči stavljanja u vodu:

44. Lampa-olovka

“Michael & George” je dizajnerski dvojac koji je pokrenuo novu liniju rasvetnih tela. Lampa izgleda poput olovke; ove crne linije ‘iscrtane’ olovkom su zapravo njen kabl, a „gumica za brisanje“ na vrhu je sijalica:

45. Zvučnici „Vazdušni bik“

Jarre Technologies je ​​firma čiji je osnivač legendarni muzičar Žan Mišel Žar, koji je i dizajnirao elegantne bežične zvučnike, AeroBull HD. Kako navodi kompanija, AeroBull je „120-vatni pobesneli buldog za pravljenje muzike.“ Proizvodi se u tri boje i košta 1,499.00 evra:

46. Lampa-mehur

Giopato & Coombes, italijansko-engleski dizajnerski duet bio je inspirisan lakoćom i fragilnošću sapunskih mehurića, koji su ih inspirisali na veoma zanimljiv koncept lampe „Bolle“. Svaka sfera lampe je izrađena od zanatski duvanog Murano stakla:

47. Kalup za ćufte 

Da li ste ikada probali perfektne ćufte? Niste još? Sada, nakon što mleveno meso stavite u modla-korpice, treba samo da ih stavite na roštilj:

48. Madraci za zagrljaje uspavanih

Cuddle mattresses ima one specijalne daščice koje vam omogućavaju da budete zagrljeni s partner(k)om čitave noći, pritom bez ikakvog dodatnog pritiska na vašu ruku. Inače je i super udoban ukoliko volite da spavate na vašoj strani ili na stomaku:

49. Kišobrani s nevidljivim šarama

Printovi i paterni na ovim kišobranima mogu se uočiti samo kada pada kiša:

50. Kotatsu japanski stočić

Kotatsu je tradicionalni japanski niski sto pokriven futonom ili draperijom. Ispod je izvor toplote, koji je često ugrađen u samu tablu, pa će vaš doručak biti na željenoj temperaturi:

Quora

Koliko je jedan avion proveo najduže u vazduhu bez sletanja?


Na forumu Quora odgovor je dala Hannah Oivane, studentkinja aerokosmičkog i aeronautičkog inženjerstva na Univerzitetu u Braziliji:

Bili su to Robert Timm i John Cook u avionu „Hacijenda“ 1958. godine.

Timm i Cook (ne treba ih brkati sa Timom Kukom iz Epla koji je iz neke sasvim druge priče, a i dvojica ih je) proveli su skoro 65 dana, tačnije 64 dana, 22 sata i 19 minuta, leteći iznad Nevade u ovoj lepotici:

Cesna 172, nazvana „Hacienda“ vam je možda poznata ukoliko ste ikada išli da oprobate svoju sreću kockanjem u Gradu greha od ’90-tih naovamo, i koja se nalazi okačena o plafon glavnog hola Međunarodnog aerodroma Vegas.

Robert i Džon leteli su bez ateriranja nešto malo preko 240.000 kilometara, što je otprilike kao da su šest puta obleteli oko Zemlje.

Prvo, Robert Tim, koji je bio prilično uspešan avio-mehaničar, modifikovao je Cesnu dodajući još jedan rezervoar od 95 američkih galona (360 litara) u trup aviona i zamenivši originalni motor cesne jednim novim i moćnijim. Takođe je uklonio sve ono što u avionu nije bilo apsolutno neophodno.

S obzirom da je „naš momak“ Robert Bobi Tim imao oko 90kg, ova intervencija delovala je sasvim razumno.

Punjenje je obavljano iz Fordovog kamioneta sa zemlje (očigledno) opremljenog rezervoarom za gorivo, pumpom i drugim materijalom dopremanim na Hacijendu dvaput dnevno sa dugačkog pustinjskog auto-puta.

Hacijenda bi se spustila na oko 5-6 metara od tla, koristeći električno vitlo da spusti kuku i uhvati crevo za punjenje goriva. Ili bi jedan od pilota stajao napolju na platformi koja je bila spuštena kroz vrata kopilota a potom bi ubacio crevo u rezervoar postavljen sa donje strane avionskog trupa. Podrazumeva se da je ovaj potez bio vrlo opasan, ali su i pored izuzetnih rizika to učinili ukupno 128 puta.

I kao što biste već mogli da zamislite, postoje mnoge zabavne priče vezane za ovu avanturu: proveli su više od dva meseca leteći u malom propelercu sa jednim motorom. Zato vam preporučujemo da se dublje upustite u tu priču, koja spada u moje omiljene priče o letovima nebom i kosmosom.

Ima onih koji su izrazili interesovanje za logistiku ogoljenog življenja-pilotiranja tokom neprestanog leta dugog 65 dana. Zato ću vam dati neke detalje.

Tokom pomenutih manevara za punjenje goriva, oni bi takođe od tima za podršku uzimali i hranu, vodu, peškire, ulje (za avion) i druge zalihe kako bi zadovoljili osnovne potrebe.

Obroci su bili prilično zdravi, ali ih je trebalo usitniti i staviti u termos-boce kako bi se olakšao transport. Razmislite o pakovanjima vojnih obroka, samo u mnogo lepšem izdanju.

Svakog drugog dana dobili bi po litar vode za kupanje, veliki peškir i sapun kako bi se oprali, a toaletne potrebe obavljane su u jednom sklopivom toaletu, nakon čega bi se sadržaj u plastičnim vrećicama bacao kroz prozore kabine.

Razmislite o nečemu takvom, ali daleko manje prijatnom.

Hajde da ovde napravimo pauzu i prisetimo se da su ova dva čoveka, to jest  dva grmalja, proveli više od dva meseca u prokletoj Cesni 172. Ako vi, dragi čitaoče, nikada niste bili u Cesni 172, evo nekih detalja:

Dakle, to je to, naravno ne baš najprostraniji ambijent u kojem bi gola guzica vašeg prijatelja sevala na samo nekoliko centimetara od vašeg lica dok se brisao sunđerom ili vršio veliku nuždu. Ne zaboravite ni na konstantnu ogromnu buku motora koji nije mogao da bude prijatan u njihovim ušima tokom 65 dana, posebno kada neko pokušava da spava.

Vratimo se na naše redovno programiranje, Tim i Kuk su razradili raspored po kojem su imali da lete u četvoročasovnim smenama. Dok bi jedan od njih pilotirao, drugi bi pokušao da se naspava, ali bilo je đavolski teško kao što već možete da zamislite; do kraja prvog meseca, konstantni nedostatak fizičke aktivnosti, stalna buka motora i svakodnevni poslovi uticali su na obojicu.

Od tih 65 dana, u njih trideset devet dešavale su se nezgode koje se umalo nisu okončale najgorim ishodom; jednom je Tim zadremao usred noći; spasao ih je auto-pilot, ali je odleteo s kursa veoma daleko. Nekoliko dana nakon toga je otkazao generator na Hacijendi – to je značilo da su povrh svih ostalih očekivanih nelagodnosti sada ostali i bez grejanja, svetla, auto-pilota koji ih je pre samo nekoliko dana spasao, kao i električne pumpe za gorivo koja je benzin iz rezervoara na trupu pumpala do krilnih rezervoara. Da bi poterali gorivo iz trupa do krila, njih su dvojica otad morali da koriste ručnu pumpu. Doturili su im sa tla i jedan vetro-generator, mada je davao veoma malo struje.

Uz sve to bio je januar, što je značilo da su tada u Nevadi noći bile super-hladne, a sav pejzaž potonuo u mrklu tamu. Zamotali bi se u ćebad i uključili baterijske lampe. Imali su raspete i božićne lampice na struju koju je proizvodio vetro-generator, ne bi li obezbedili nešto malo svetla tokom tih dugih noći.

Početkom februara, svećice i komore za sagorevanje postale su opterećene sa gareži od sagorevanja čime je znatno umanjena snaga motora, što je otežalo penjanje letelice nakon punjenja gorivom i potrebnim materijalom. Njih dvojica su do tada već odavno potukli svaki postojeći rekord u neprekidnom trajanju avio-letova; njihov avion se bukvalno raspadao i bili su u situaciji najočajnijoj od poletanja, pa su konačno odlučili da slete i tako okončaju svoju veliku avanturu rekordom koji do danas nije potučen.

 

Quora

Istočnjaci u zapećku


Tri decenije od pada Berlinskog zida, skoro sva moć u Nemačkoj nalazi se u rukama Zapadnih Nemaca. Oni iz bivše Istočne Nemačke, doduše, imaju kancelarku, ali se inače teško probijaju na vodeće pozicije. Levica zato traži uvođenje kvota.

U Baden-Virtembergu, pokrajini na jugoistoku Nemačke, jedna spektakularna sudska tužba zbog diskriminacije je 2010. godine dospela u udarne vesti. Jedna knjigovođa iz Istočnog Berlina je konkurisala za posao u firmi za proizvodnju prozora. Dvadeset godina pre toga se – kao i hiljade drugih Istočnih Nemaca – odselila u Zapadnu Nemačku da bi tamo našla posao.

No, dobila je natrag fasciklu sa dokumentima i biografijom, s tim što je na koricama pisalo „Osi“ – reč koja u svakodnevnom žargonu označava Istočne Nemce. I pored te reči je bio još i zaokruženi minus (naslovna fotografija). Smatrajući se žrtvom diskriminacije, ona je zatražila nadoknadu štete.

Antidiskriminacioni zakon iz 2006. godine kaže da svi ljudi moraju biti jednako tretirani bez obzira na poreklo. No, Sud rada u Štutgartu je odbio tužbu. Obrazloženje: Istočni Nemci nisu autohtoni narod. Sledstveno tome, ni dotična tužiteljka nije imala pravo da se oseća diskriminisanom. Slučaj se završio poravnanjem.

Statistiku o eventualnim sličnim slučajevima nije moguće naći. Pa ni u Bundestagu u službi za borbu protiv diskriminacije. Njen portparol Sabastijan Bikerih je rekao da postoje samo „pojedinačni zahtevi“.

Pri tome bi – statistički gledano – bilo mnogo dobrih razloga za takve tužbe. Istočni Nemci su na samo 1,7 odsto upravljačkih radnih mesta u Nemačkoj. To je pokazala jedna studija Univerziteta u Jeni iz 2017. godine. To je nesrazmerno mali udeo jer oni čine 17 odsto stanovništva. A na čelu 80 državnih univerziteta nalaze se isključivo Zapadni Nemci.

Ima mnogo primera koji pokazuju da se tri decenije posle ujedinjenja novac, odluke u privredi, pravosuđu, vojsci, upravi, nauci i obrazovanju nalaze pretežno u rukama Zapadnih Nemaca.

Zahtev za kvotom

„Potrebna nam je kvota za Istočne Nemce, inače ujedinjenje ne može da se shvati ozbiljno“, rekao je sredinom marta levičarski političar Gregor Gizi, jedan od najpoznatijih istočnonemačkih političara u Bundestagu. Kada se pogleda na brojke, sve izgleda „kao da Zid još postoji“, dodao je.

Čitava debata nije nova. No, sada bi, kako poručuje Levica, sa reči trebalo preći na dela. Zato je ta stranka Bundestagu predala zahtev za postavljanje kvota za Istočne Nemce. Ona bi trebalo da važi za sve državne službenike. Levica se poziva i na član 36 nemačkog Osnovnog zakona u kojem piše da „u najvišim organima vlasti treba da budu prisutni službenici iz svih saveznih pokrajina u srazmernom odnosu“. Druge stranke ne podržavaju taj predlog.

Nezadovoljstvo se skupljalo godinama. U početku su svi govorili da stara elita DDR mora biti razvlašćena. Uz to je važilo i da se Zapadni Nemci bolje razumeju u novi sistem uveden posle ponovnog ujedinjenja 3. oktobra 1990. Smatralo se da će s vremenom doći do potpunog ujednačavanja između Istočnih i Zapadnih Nemaca, ali to se nije desilo.

Lars Fogel sa Univerziteta u Lajpcigu je specijalizovan za proučavanje elite. On kaže da je „gotovo univerzalna zakonitost da grupe koje su isključene iz elite ne mogu same da nađu put do nje“. Onaj ko je deo elite, regrutuje kao naslednike one koji su mu slični na planu porekla, obrazovanja i karijere. „Pravi“ univerzitet, „prave“ studije i slično su poželjni preduslovi (uključujući i golf-klub), ali put ka vrhu je u Nemačkoj netransparentan, smatra Fogel.

Istočni Nemci još ne znaju kako da se pridruže „pravim krugovima“. Postoji i faktor zvani mimika, gestika, govor tela, faktor suptilnih signala koji ukazuju na „elitarnost“, a Zapadni Nemci, kaže ovaj stručnjak, takvim faktorima bolje vladaju. Fogel je ubeđen da bi uvođenje kvote bilo dobro za Istočne Nemce, ali da politička većina neće da podrži tu ideju u doglednoj budućnosti.

Šta su alternative?

Iako trenutno samo jedna stranka u Bundestagu hoće kvote, svi uglavnom razumeju da situaciju valja promeniti. Pitanje glasi: kakvu strategiju primeniti? Neki pravi recept vide u mogućnosti da se sedišta većeg broja institucija jednostavno prebace u Istočnu Nemačku. Vlada je to već počela da sprovodi i otvorila je jednu kancelariju u Lajpcigu. No, to, kako upozorava Lars Fogel, još ne znači i da će institucijom rukovoditi osoba iz Istočne Nemačke.

I desničarska stranka AfD smatra da su radna mesta i rukovodeće kancelarije suviše koncentrisani u zapadnim delovima zemlje. „Devedeset odsto organa vlasti ima svoje sedište u Zapadnoj Nemačkoj“, kaže Anton Frizen iz AfD. No, ova stranka smatra da ne treba uvoditi kvote, već druge mere. Ona se slaže sa idejom o preseljenju sedišta raznih institucija na Istok zemlje.

 

DW

Prirodna vina – Evropa vs. Nemačka


Evropa je prigrlila prirodna vina, dok Nemačka preferira i “prstohvat hemikalija”.

Prirodno vino, stvoreno bez pesticida i sulfata je trend prisutan u vinarskoj industriji Španije, Danske i Britanije. U Francuskoj je takvo uzgajanje gotovo religija, ali se čini da su se njihovi prijatelji preko Rajne zaglavili u starim, neorganskim navikama.

Širom Starog kontinenta, Evropljani se okreću prirodnim vinima – svi izuzev Nemačke. Uprkos popularnosti organske hrane i strogog ekološkog ponašanja, ljubitelji vina u najnaseljenijoj evropskoj zemlji tek treba da se pomere dalje od svojih poznatih rizlinga, pinoa i gevirctraminera.

Ova nova vrsta vina vapi da bude ponovo otkrivena i osloni se na (prirodno) poreklo ovog napitka. Prirodna vina se uglavnom prave na staromodan način – bez pesticida tokom rasta, i uz malu pomoć kvasca tokom fermentacije. Većina modernih vinogradara, u poređenju sa tim tradicionalnim načinom, oslanja se na savremene poljoprivredne tehnike i aditive tokom fermentacije, kako bi se pomoću njih garantovala konzistentnost proizvoda.

Ali ono što vino čini “prirodnim” varira od vinarije do vinarije. Neki vinari preziru sve aditive u procesu proizvodnje vina, drugi koriste što je moguće manje kvasca. Bez sertifikacionog sistema, “prirodno vino može biti bilo šta”, kaže Sebastijen Vesenten, vlasnik francuske vinoteke Passion Vine iz Berlina, koja je potpuno posvećena prirodnim berbama i načinima spravljanja vina.

To je rizičan proces za vinogradare čiji su usevi ranjiviji bez pesticida. Novi pristup nastao je u Francuskoj nakon intenzivne upotrebe insekticida u proizvodnji vina. Veliki broj radnika uključenih u prskanje useva je tokom 1970-ih i 1980-ih dobio rak, što je pokrenulo bezbrojne tužbe. Uzgajivači su na ovaj teži način počeli da bivaju sve zainteresovaniji za proizvodnju vina, to jest koristeći manje hemikalija.

Taj interes postao je prepoznatljivo obeležje pokreta malih, nezavisnih proizvođača. Izabel Ležeron (Isabelle Legeron), jedna od najpoznatijih francuskih autorki koja piše o prirodnim vinima, kaže da interes uzgajivača ide dalje: od vina u filozofiju, u način života. „U našem nepovezanom svetu u kojem vlada novac, oni koji su odabrali drukčiji pristup iz sopstvenog ubeđenja, ljubavi prema tlu iz kojeg izrasta loza, ili želje da i dalje pažljivo neguju onu najosnovniju silu od svih postojećih – životnu silu. Bilo da je taj život čoveka, životinje, biljke ili nešto drugo, napisala je u uvodu u svoju knjigu “Prirodno vino: uvod u organska i biodinamički spravljana vina”.

Proizvođači su se razvrstali u dva tabora. Neki vinari prave vina po proceduri koja je “čista i korektna” (na tradicionalan način), relativno konzistentna i pouzdana. Druga vina spravljaju se na eksperimentalniji, nekonvencionalniji način. Nastalo vino je sirovi, živi proizvod. Neka od njih su „istorija u čaši“. Ostala vina mogu imati ukus poput drveta ili patika. “Ono nije uvek dobro, samo zato što je prirodno”, kaže Vesenten.

Trend je takođe snažan u Danskoj i Velikoj Britaniji. U Nemačkoj je, međutim, teže napraviti prirodna vina bez sulfata, s obzirom na ondašnju klimu i grožđe, kaže Vesenten.Tržište za prirodna vina će ovde ostati malo.“

U Francuskoj, gde je prirodno vino steklo popularnost u ovoj poslednjoj deceniji, ljudi ga proizvode i piju “na gotovo religiozan način”, kaže on. „Po tom pitanju oni (Francuzi) su fanatični.“ U Nemačkoj su ljudi nešto oprezniji. Vesenten kaže da to nije loša stvar. “Nemci su veoma otvoreni, ali ljudi i ovde prate njihov ukus. Uživaju u mnogo različitih stvari, i ne moraju se nužno upecati na svaki trend ili modni hir.”

Vinopije polako počinju da uzimaju maha. U Naturalesu, španskom baru za prirodna vina smeštenom u berlinskom Nojkelnu, jedna gošća opisuje vino koje trenutno pije kao “mešavinu karamele i soka od jabuke”.

Iako ih još uvek ima malo, sve je više nemačkih restorana koji sada nude prirodna vina. Jedan vlasnik iz Štutgarta, koji je prisustvovao berlinskom sajmu vinarske industrije je izjavio kako se nada da će zainteresovati svoje korisnike za nove ukuse. “Prirodna vina su kompleksnija, ali sve ono što ubedi ljude da ne uzimaju bocu iz Aldija je dobra vest.”

Bez garancije da će mu ukus biti prepoznatljiv, i bez sertifikata, prirodno vino je za kupce iskorak u nepoznato. Proizvođači u Francuskoj, Italiji i Španiji postepeno razvijaju „garantne listiće“ kvaliteta svojih vina. Potrošačima su, međutim, potrebne smernice potekle od prodavaca ili somelijera, pomoću kojih mogu da se orijentišu u novom pejzažu vinske ponude.

Proizvođači ne pišu nužno “prirodno” na svojim vinskim etiketama. Na nedavnom sajmu vina, prepunom živopisnih etiketa koja opisuju crvena i bela vina, francuski vinari odbacili su odbačene definicije. “Šta je prirodno?”, upitao je retorički jedan proizvođač. “Naravno, to je ono što je organskog porekla”, kaže drugi, sležući ramenima. “Ne fokusiram se previše na to (organski način proizvodnje)”, dobacuje treći.

Prema Vesentenu, najbolja vina su u svakom slučaju ona koja su nastala prirodnim putem. “Svaki vinogradar treba da brine o zemljištu, grožđu, i o procesu nastajanja vina sve do flaširanja – inače vino neće biti dobro.”

 

Handelsblatt