Pet pitanja za preduzetnika #9: Rade Joksimović

Iskustvo nam prenosi serijski internet preduzetnik koji je pokrenuo pet startap kompanija, prvu akviziciju doživeo sa 21, osnovao hedge fond i mentorisao preko 100 startap timova pre 30. godine. Objavio portal StartIT.

SlideShare

Rade Joksimović je serijski internet preduzetnik, poznat po tome što je karijeru započeo sa 16 godina, a prvu akviziciju svoje kompanije doživeo sa 21. U poslednjih deset godina Rade je aktivno koristio svoj uticaj i medijska pojavljivanja za podstrek tehnološkog preduzetništva u Srbiji. U tom procesu je pro bono mentorisao više od 100 startap timova kroz kompanije kao što su Google, Startit, Pioneers, ICT Hub, Impact Hub, Seedstars i dr.

Karijeru je započeo kao samouki programer, radivši kao frilenser za kompanije iz Kanade, SAD, Rumunije i Srbije. Već sa 17 godina je radio na razvoju internet prodavnica za velike svetske retail kompanije. U toj firmi je prepoznao potencijal razvoja i globalnog plasiranja digitalnih proizvoda iz Srbije što ga je navelo na sopstveni preduzetnički put u IT industriji.

Kompanija MGNTO, koju je osnovao sa 19 godina, razvila je distributivnu mrežu koja je brojala više od 400 distributera u 43 države na četiri kontinenta, pre nego što ju je prodao. Zatim je osnovao privatni hedge fond Cilvo koji je za svoju investicionu strategiju koristio sopstvene alate za tehničku analizu i dizajnirao model za algoritmičko ocenjivanje investicionih prilika. Algoritam je pratio 32 parametra za 1,8 milijardi transakcija na američkoj berzi NASDAQ i ostvario 89 odsto tačnosti sa svojim modelom predikcije.

Od 2013. do 2016. godine Joksimović je reinvestirao profit u nove poslovne poduhvate i pokrenuo nekoliko startap kompanija sa fokusom na tržište SAD, kao što su: Recruit Folder, softversko rešenje za automatizaciju procesa evaluacije novih kandidata za uštedu HR odeljenju 12 sati po novootvorenom radnom mestu; Earn Coupon, softversko rešenje za podsticanje marketinga „od usta do usta” nudivši nagrade kupcima koji napišu recenziju na svojim ličnim Facebook i Twitter nalozima; Loyalis, softversko rešenje za program lojalnosti kroz partnerstvo sa američkim kompanijama BigCommerce i Shopify.

Pre dve godine Joksimović je počeo da se bavi inovativnim konsaltingom baziranom na sopstvenom „Business Intelligence” rešenju za optimizaciju budžeta internet oglašavanja. Koristi parametre kao što je vremenska prognoza za krajnju uštedu u proseku od 36 odsto na nivou celih Sjedinjenih Američkih Država.

Prošle godine se vratio u Srbiju kao deo New Startegy tima zadužen za vođenje digitalnih inovacija i postavljanje osnove za jedinstven model investicionog fonda sa fokusom na Jugoistočnu Aziju. Nakon uspešne jednogodišnje saradnje i ostvarenih ciljeva Rade nas obaveštava da napušta New Startegy kako bi se posvetio novim poslovnim izazovima u 2020. godini.

Šta je stvar koja deluje potpuno logično, ali većina ljudi zaboravlja da je uradi prilikom pokretanja biznisa?

U poslednjih 10 godina sam imao priliku da mentorišem više od 100 genijalnih startap timova gde se ista situacija ponavljala iznova i iznova. Preduzetnici bi prepoznali problem ili potrebu neke ciljne grupe za koju bi osmislili fenomenalno rešenje, a zatim bi ih želja za stvaranjem navela da utonu u razvoj rešenja da dokažu izvodljivost.

Međutim, ovo je izgradnja biznisa „na slepo”.

Popularne metode u startap svetu danas kao što su design thinking, lean metodologija i alati kao što je business model canvas su nas naučili da se svaka biznis ideja zasniva na tri ključne pretpostavke:

   Pretpostavku da je moguće napraviti proizvod koji zaista rešava neki problem ili ispunjava određenu potrebu ciljne grupe i to zovemo izvodljivost.

Pretpostavku da postoji potražnja za onim što želimo da ponudimo tržištu, tačnije da tržište ima potrebu ili problem koji mislimo da imaju što zovemo poželjnost.

  Pretpostavku da možemo prodajnim kanalima iskomunicirati vrednost, naplatiti i isporučiti rešenje ciljnoj grupi na isplativ način, što je naravno isplativost.

Na danas dostupnom uzorku uspelih i neuspelih preduzetničkih poduhvata možemo da zaključimo da retko kada biznisi propadaju jer bi tim u toku razvoja shvatio da rešenje nije izvodljivo napraviti.

Definitivno je preduslov da postoji poželjnost od strane ciljne grupe, a to je korak koji se često preskače, jer zahteva suočavanje sa tržištem i potencijalno razbijanje snova, pa optimizam navede preduzetnike da ovaj korak vide kao gubljenje vremena, ili kao mogućnost da neko sazna za njihovu ideju i iskopira je i tako je preskoče.

Danas je toliko jednostavno napraviti jednu stranicu na internetu koja predstavlja vaše rešenje kao da je već realizovano i napraviti reklamu koju ćete digitalnim kanalima veoma povoljno plasirati vašoj ciljnoj grupi.

Prateći parametre kao što su (I) procenat ljudi koji klikne na takvu reklamu; (II) procenat onih koji dodaju vaš proizvod u korpu; i nakon što dobiju obaveštenje da proizvod ipak nije još dostupan (III) procenat njih koji popune svoje lične podatke da ih obavestite kada će proizvod postati dostupan; veoma lako možemo dokazati poželjnost.

Ovakav eksperiment sam koristio u svim svojim poduhvatima, ali i prilikom rada sa mnogim organizacijama koje su želele da izbace inovativni proizvod na tržište, kako bi potvrdili hipoteze i pivotovali ukoliko je potrebno na vreme.

Voleo bih da više preduzetnika shvati da optimizam jeste neophodan, ali da treba biti i realističan u najranijim fazama razvoja biznisa i ne preskakati ključne korake.

Zamislite da niste imali nijedan dinar prilikom pokretanja svog biznisa, ništa što će vas održavati dok biznis ne uspe. Šta biste drugačije morali da uradite?

StartIT

Svoju prvu kompaniju sam pokrenuo bez ikakve sopstvene ušteđevine i bez spoljnog kapitala. IT industrija je specifična po tome što ulaganjem sopstvenog truda i korišćenjem open source alata možete razviti komercijalno isplativ proizvod i plasirati ga na tržište praktično bez kapitala.

Međutim, to definitivno nije optimalan scenario i nešto što bih preporučio. Ja sam u mom prvom slučaju imao dosta sreće da su mi prve pretpostavke bile tačne, inače je to lako mogao da bude promašen pokušaj.

Malopre smo govorili o pravilnom testiranju pretpostavki — to je jako teško izvesti potpuno bez kapitala, iako je to ono što sam ja uradio u tom prvom slučaju. Tada eksperimenti traju mnogo duže i morate biti izuzetno kreativni kako bi pronašli efektne besplatne načine da iskomunicirate vrednost koju nudite vašoj ciljnoj grupi.

Imao sam još jednu srećnu okolnost što sam imao samo 19 godina, a nisam imao sopstvenu porodicu koja bi zavisila od mojih primanja, u kom slučaju sumnjam da bi proces bio tako jednostavan. Tada verovatno ne bih napuštao radno mesto, već bih paralelno žonglirao posao, biznis i privatni život i to bi trajalo dosta duže i bilo mnogo teže. Preporuka za svakoga ko planira da pokrene sopstveni biznis, uz odsustvo značajnijeg kapitala, bi bila da idete postepeno bez ugrožavanja izvora prihoda ukoliko imate porodicu koja zavisi od vaših primanja, a ukoliko nemate tu obavezu na sebi, da ne dajete otkaz dok makar ne potvrdite pretpostavku o poželjnosti vašeg rešenja.

Danas ima mnogo više potencijalnih izvora kapitala, imamo Inovacioni fond koji je izvor bespovratnih sredstava, brojni startap akceleratori i seed fondovi u regionu, ali ukoliko imate sreću da biznis bazirate na nekom digitalnom rešenju, iskreno bih vam preporučio da odložite razmišljanje o tome dok ne počnete samostalno da generišete prihod.

Kako ste došli do prvog klijenta?

Do svog prvog freelance klijenta sam došao sa 16 godina kada sam jedno popodne u porodičnom domu porazgovarao sa tadašnjim vlasnikom mikro preduzeća za ugradnju gasnih kotlova iz Železnika koji je došao da naplati posao koji su njegovi zaposleni uradili tog dana.

Kroz razgovor smo došli do toga da nema sajt, a da je razlog za to što ne zna ništa o tome. Kao i većina mojih vršnjaka u tom periodu znao sam i odlučio da mu ispričam šta je to sve potrebno da bi se napravio sajt, iako nisam ni umeo da pravim sajt, ali sam iskoristio informacije iz napola pročitanog članka Sveta kompjutera i IT emisija.

To je bilo dovoljno da čovek pomisli da se bavim time i da me pita da li bih ja uradio sajt za njegovu firmu. Shvatio sam da je to prilika koja se ne propušta, odložio sastanak pod izgovorom škole i projekata za mesec dana koje sam iskoristio da naučim sve što sam mogao o pravljenju i hostovanju sajtova na internetu.

Mesec dana kasnije sam zakazao sastanak, otišao u košulji sa male mature koja je bila potpuno mokra od treme i pre nego što je sastanak počeo, ali sam uspeo da dogovorim izradu sajta, ubrzo ga i završio i moj prvi klijent i ja smo bili izuzetno zadovoljni rezultatima.

Buduće freelance klijente za izradu veb-sajtova sam nalazio kroz kolege sa kojima sam se povezivao na internet forumima tako što sam po ceo dan pokušavao da repliciram i rešim probleme koje su mnogo iskusniji od mene u ovom poslu nailazili i tražili pomoć na tim istim internet forumima.

Verujući da se dobro dobrim vraća, kada sam pokrenuo svoj prvi pravi biznis tri godine kasnije koristio sam isti princip da dođem do prvih klijenata — pomažući svojoj ciljnoj grupi na internet forumima uz suptilan potpis uz svaku poruku koji je objašnjavao šta moja kompanija prodaje.

Koji je najznačajniji problem koji ste prevazišli u poslu?

Kada sam pre 11 godina započinjao svoju prvu kompaniju imao sam veliki problem da se ne mešam u posao i mikromenadžujem članove svog tima, što je proisteklo iz velike želje da mi se vizija ostvari.

Vremenom sam naučio da se prepustim članovima tima u koje sam verovao da će svoj deo posla uraditi savesno i na vreme, što je dovelo do toga da sam sve više i više sopstvenih obaveza delegirao i mogao da se više bavim strateškim usmerenjima firme.

Mislim da je ovo najčešći problem ambicioznih, a neiskusnih preduzetnika koji se plaše da će se sve raspasti ukoliko ne drže svoje prste u svemu. Kako preduzetnik stiče više iskustva i veće poverenje u svoj tim, ovaj problem se prirodno prevazilazi, a u narednim poslovnim poduhvatima postaje norma od samog početka.

Privredno društvo, ili na engleskom company, označava grupu ljudi koji su zajednica. Neophodno je da se kao preduzetnici tako i ponašamo i omogućimo članovima naših timova da ostvare svoj pun potencijal znajući da smo tu za njih, ali da im dajemo puno poverenje i slobodu u izvedbi onoga za šta su odgovorni.

Kada biste morali da izdvojite jednu poslovnu situaciju iz koje smatrate da ste mogli da izvučete više nego što jeste, koja bi to bila?

Nisam imao apsolutno nikakvog iskustva sa procesom i poslovnom praksom pri prodaji IT firme kada sam ušao u taj proces, a nisam ni imao koga da pitam jer je startap ekosistem u tom periodu tek bio u nastanku, te nikog tada nisam poznavao ko je prošao kroz to iskustvo sa kojim bih se posavetovao.

Jedna od ključnih grešaka koje sam napravio je prihvatanje preširoko definisanog non-compete agreement-a, koji me je ograničavao da pokrenem novu kompaniju koja bi se bavila imalo sličnim aktivnostima u IT-u.

Međutim, uvek volim da ponavljam istu rečenicu, a to je da se sve dešava sa razlogom, na pravi način, u pravo vreme, zbog nas i da treba da budemo zahvalni na tome. Da nisam napravio tu grešku, ne bih počeo da se bavim finansijskim tržištima, to iskustvo ne bih preneo u svoje buduće poslove, a ne bih ni pomogao mnogim kompanijama koristeći to iskustvo.

Smatram da su poslovne greške najvrednija iskustva u poslovnom kontekstu, jer nam one pružaju neprocenjivo iskustvo i znanje koje kasnije možemo da primenimo i prenesemo nekom drugom i na taj način ostvarimo eksponencijalan pozitivni uticaj na druge, što bi bez proživljavanja inicijalne greške bilo teško izvodljivo.

 

Marko Marković, (11. 12. 19) startit.rs

rAD(no) i privat(no)

Poznato je da pravi način reklamiranja proizvoda ili usluga spada u neizostavne pokretačke sile svakog zdravog biznisa i ekonomije. Dobro “upakovana” reklama, efikasno korišćenje “kanala” za oglašavanje, stil i dizajn proizvoda, “pečat” tog proizvoda koji se mora zapaziti u reklami, odnosno “brend” koji mora zapasti za oko (ali i novčanik kupca) itd itd – suština je i deo reklamne industrije. Reklama je, ukratko, gotovo neizostavni deo pravilnog osnaživanja brenda, biznisa i – profita. Međutim, zadnjih godina je tehnologija preobrazila reklamnu industriju u neku vrstu “voajera”, koji nas ispotiha prati i beleži šta radimo, kuda idemo, šta kupujemo i s kim se viđamo. Evo jednog prilično zabavnog teksta na tu temu.

Ričard Stouks, osnivač i izvršni direktor kompanije Winston Privacy piše o razlozima zbog kojih je istupio iz reklamne industrije, naime “jer me je naša (advertajzerska) upotreba tuđih ličnih podataka sablaznila.”

Svakim postom, klikom i kupovinom, i sami postajemo proizvod. Nešto se baš ne slažem s tim, a kladim se da se ni vaš stav ne razlikuje previše, piše Stouks.

Bilo je to pre nešto više od dve godine kada sam shvatio da je ad-tech industrija otišla predaleko. Bio sam izvršni direktor jedne globalne reklamne kompanije i pratio sam demonstraciju trećeg dobavljača koji mogu pomoći u reklamnom targetovanju klijenata – takozvanom ciljanom advertajzingu podataka (third-party data provider, firma koja prikuplja, agregira, „čisti“ i selektuje podatke internet-korisnika, koje potom prodaje drugim firmama). Njihov predstavnik nam je do drskosti „odvažno“ pokazao kako je u stanju da pokupi svoj lični „dosije“ i hrpu „zapisa lične prirode“, recimo, da podeli sa nama svoja primanja, podatke o hipoteci, gde je radio, kakav automobil je vozio, za koju političku stranku bi verovatno glasao ali i svoje lične afinitete (kraft pivo, naravno). Bilo je o njemu svega, i sve to na jednom mestu.

Podaci “trećih strana” su sve informacije prikupljene od strane entiteta koji nemaju direktni odnos s korisnikom čiji se podaci prikupljaju. Podaci treće strane se često generišu na mnogovrsnim veb-lokacijama i platformama, a zatim bivaju objedinjeni odnosno “agregirani” od strane third-party provajdera podataka, kao što je DMP (Data management platform: softverska platforma koja se koristi za prikupljanje i upravljanje podacima, uglavnom za potrebe digitalnog marketinga).

Da ne bismo preterivali i „dramili“, jedan vlasnik “izglednog” startapa je prikazao mapu San Franciska sa izvesnom crvenom linijom koja prati stvarnu, anonimnu osobu tokom čitavog dana. Izazvao nas je da počnemo da zaključujemo šta se sve iz “priložene linije” može doznati o toj osobi. Izašla je iz kuće u 7 sati i otišla u Starbucks. Otišla je u školu. Otišla je u studio da vežba. Vratila se u školu. Bila je to majka sa najmanje jednim detetom – i znali smo gde živi. Znali smo to jer je mobilni telefon ove gospođe pratio svaki njen pokret. Kao, uostalom, i svaki drugi mobilni telefon, uključujući i onaj koji vam je trenutno  džepu.

Kad sam se tog dana osvrnuo, mnoge moje kolege koje su sa mnom bile prisutne u prostoriji su delovale uznemireno. Sve do tada, i do te tačke, reklamna industrija tražila je od nas da imamo poverenja u to kako koriste naše lične podatke koje neprekidno sakupljaju. Pa… upravo smo se vratili na to „svečano obećanje“. Ubrzo nakon toga napustio sam reklamnu industriju.

Shvatio sam da se ova grana biznisa promenila. Oglašavanje je prestalo da bude povezano sa potrošačima – sada se radilo o pronalaženju novih načina za „rudarenje“; vađenje i prekopavanje sve veće količine ličnih podataka iz računara, telefona i „pametnih“ umreženih domova. Za mnoge najmoćnije i najprofitabilnije kompanije na svetu mi smo tek proizvodi, a usluge koje svi koristimo samo su posledice onoga što nam „uvaljuju“ (putting out) kako bi nas držali upecane, neprekidno zakačene za udicu. A ostatak reklamne industrije, koja zavisi od njihovih podataka – kako bi ostali u igri i kompetitivni – nemaju drugog izbora do da krenu zajedno s njima, najvećima, istim putem – gde god ih ćudi i promene odvedu.

U međuvremenu, svi mi ostali smo prihvatili da se svaki naš potez prati i koristi zarad manipulisanja onim što čitamo, kupujemo, kako glasamo i kako vidimo svet – manipulisanja našim stavovima. Korišćenjem ‘pametnih’ uređaja smo u naše domove i džepove prizvali široku mrežu velikih tehnoloških kompanija, oglašivača, posrednika koji trguju našim podacima, a prizvali smo i vladine strukture – i još mnogo toga. Ovi tehnološki giganti i njihova „flotila“ su mahom kompanije koje „izvlače“ naše lične podatke bez našeg odobrenja, uz to “pomalo” i zarađujući na njima. I sada, ovog trenutka, sa svakom vašom objavom na nekom sajtu, forumu, „fejsu“, Instagramu, svakim klikom na bilo šta ili kroz onlajn kupovinu… postajemo proizvod. Mi smo podatak, „jedinica koja kupuje“, pa se u tom svetlu i advertajzeri ponašaju prema tom „podatku-proizvodu-kupcu“: serviraju vam se reklame za ono „što volite“…

Izvlačenje iz ekonomije praćenja, prismotre i nadzora

Prema nedavnoj studiji kompanije Pew Research, 61% Amerikanaca bi želelo da učini više na zaštiti sopstvene privatnosti. Dve trećine njih izjavilo je da aktuelni zakoni nisu dovoljno dobri (REF). Potrebno nam je kombinovano političko i tehnološko rešenje kako bismo se odvojili i „razvezali“ od ove ekonomije nadzora. Evo kako bi to trebalo da izgleda.

Prvo, svakome mora biti omogućeno da izabere koje lične podatke želi da podeli. Ako nemate neku želju da informacije o sebi „delite“ s nekom kompanijom, onda to i ne bi trebalo – a one, u tom slučaju, i ne bi smele da ih naknadno i “ispotiha” ubiraju i agregiraju bez vašeg znanja i saglasnosti. Već više od decenije nas tehnološke kompanije i oglašivači ubeđuju kako “nema potrebe za odustajanjem od ovakvog modela“, jer, eto, „ljudi vole ciljane reklame“. Siguran sam da je ovo tačno i da ova izjava važi za neke od nas – ili čak za većinu – ali bi mi ostali trebalo da imamo izbor. Stvarni izbor, zapravo, znači da ste dali svoj pristanak nakon što ste obavešteni o procedurama  i načinima na koji se vaši podaci dalje koriste – a kompanije bi trebalo da veoma transparentno objasne šta rade sa vašim podacima, zašto to rade i koliko dugo to jest na koji rok će ih upotrebljavati; to objašnjenje treba da bude predstavljeno jednostavnim i svima razumljivim jezikom.

Drugo, kompanije se moraju sprečiti od odbijanja pružanja usluga onima koji odustanu, to jest onima koji su izabrali da ne učestvuju u nečemu takvom. Ako je vaša jedina opcija i mogućnost to da se, zarad narušavanja sopstvene privatnosti odreknete nekog korisnog i vama poželjnog proizvoda, ili da pristajete na stalni nadzor, onda vi, u stvari, nemate izbora. Još su zloćudniji takozvani „profili u senci“, koje ad-tech kompanije kreiraju bez vašeg pristanka. Ako nemate Fejsbuk nalog, onda je to vaš izbor: Fejsbuk ne bi trebalo da ima internet-nalog koji se tiče vas i vašeg poslovanja, a da vi prethodno niste bili pravilno i pravovremeno upoznati s tim.

Treće, od tehnoloških kompanija moramo zahtevati da otkriju krajnje tačke uređaja koji pohranjuju podatke o nama – drugim rečima, da nam kažu koje podatke prikupljaju, u kom su trenutku, sa kog mesta i pomoću kojeg softvera/uređaja “preuzeti”, gde oni idu i kako dospevaju tamo. Nudeći „potrošačima“ ovu vidljivost, omogućiće im bolje razumevanje šta se, zapravo, dešava sa njihovim ličnim podacima kada koriste bilo koji umreženi uređaj: računar, mobilni telefon, televizor… (ali, recimo, i „pametne“ ručne satove koji prate vaše kretanje kroz GPS, bazne stanice i wi-fi tačke – čak i onda ako ste samo u prolazu i „okrznete““ ih bez logovanja, naravno, vaši pametni satovi vas bude a kraj kreveta mogu da snimaju zvuk, sliku, pokretnu sliku sa zvukom, registrujući i s kim ste trenutno u prostoriji povezani, kakve podatke međusobno razmenjujete itd…). Naši domovi su umreženi mobilnom, internet i bluetooth tehnologijom… i šta se dešava onda kada reklamna industrija bude „obaveštena“ o, recimo, našim odlukama pri kupovini – informišući advertajzere o proizvodima i uslugama na koje smo potrošili novac. Majkrosoft je 2018. dobrovoljno u javnost izneo svoje krajnje tačke za Windows 10, pruživši korisnicima detaljnu i lako shvatljivu priču o tome koje podatke Windows prikuplja, „gde oni idu, i kako tamo stižu“. To je sjajan početak u stvaranju transparentnosti kompanija koje eksploatišu/upotrebljavaju/zarađuju od ličnih podataka svih nas, ali je isto tako potrebno da daleko više njih krene stopama ove kompanije.

Konačno, usled značajnog rizika od zloupotrebe, postoje neki podaci koje kompanije nikada ne bi trebalo da prikupljaju niti bi im se smelo to dozvoliti. Nema nikakvog razloga, objašnjenja ili opravdanja zašto bi se, recimo vaš ISP to jest provajder internet usluga usudio da oglašivačima ili onima kod kojih ste uspostavili zdravstveno osiguranje ustupi podatke vaših internet-pretraga (dijabetes, grip, loša krvna slika, itd), ili podataka dobijenih onlajn anamnezom, ili meračem glukoze, ili krvnim semplerom – koji su u vašem domu povezani na internet (i vašeg provajdera).

Lokacija je još jedan zgodan primer: trebalo bi da ste u mogućnosti da delite svoju trenutnu lokaciju kako biste pronašli gde se nalazi neki restoran, a da pritom ne delite svoju preciznu lokaciju iz minuta u minut. Imajući ovo u vidu, Apple je počeo da „lupa banane“ na one aplikacije koje zahtevaju podatke o vašoj lokaciji – iako im taj podatak ne treba kako bi njihove aplikacije i dalje besprekorno funkcionisale – ovaj primer s Eplom bi trebalo da bude standardna praksa na svim platformama.

Dodajući uz ovo i potrebu za političkim to jest zakonodavni rešenjem i pravnom regulativom znači da treba realizovati „konverziju“, to jest pretvaranje nekih operacija Big Tech kompanija iz javno dostupnih podataka u domen privatnosti. Google i Facebook postali su dve najmoćnije svetske kompanije čiji profit nastaje prikupljanjem i prodajom ličnih podataka svojih korisnika: nisu to kompanije koje bi razdragano prigrlile taj poslovni model – izuzev ukoliko na njega ne budu primorane (zakonom). Njihova nedavno najavljena poboljšanja standarda lične privatnosti više se tiču „monopolizacije“ vaših podataka, a ne njihove zaštite… [Nadajući se da nećete primetiti razliku između zaštite privatnosti i prostog spinovanja (izvrtanja) suštine]. Tako ćemo, po ko zna koji put, zagristi na istu udicu i isti mamac: „Obaveštavamo vas kako ste ovim putem primili k znanju da koristimo vaše podatke; ukoliko želite da prilikom korišćenja naših usluga nešto modifikujete, slobodno idite u „podešavanja parametara privatnosti“… (iako to obaveštenje u ovom tekstu nije doslovce citirano, parafrazirana je suština: „slobodno okrećite volan kako god želite, kočite i menjajte brzine – mi smo ti koji će vas, napokon, i uvek bezbedno voziti do željenog mesta“).

Važno je napomenuti da u ovoj priči ne postoji nijedan akter koji bi bio loš, neka „zlica“ odgovorna za ovo postepeno razaranje naše privatnosti. Živimo u sistemu izvitoperenih pobuda, gde neki čestiti građani svakodnevno „rade ono što uvek i rade“; takvim svojim „ad-friendly“ i uglavnom sasvim „opuštenim“ ponašanjem malo-pomalo pogoršavaju problem, iz dana u dan, bez razumevanja, ili čak bilo kakve svesti o široj slici, u kojoj je njihova privatnost deo „advertajzerskog pejzaža“. Sada možemo i moramo da korigujemo pravac kretanja „ekonomije nadzora“, kaže Stouks. Jer, po njemu, samo bi tako bilo moguće kreirati okruženje pogodno za onu vrstu inovacija koje u budućnosti – možda uskoro – neće od nas zahtevati da im predamo ključeve naših privatnih života.

(Vezano za ovu temu, petog decembra je Fondacija SHARE podnela prekršajne prijave protiv kompanija Facebook i Google. Povod za prijave je nepoštovanje obaveze da imenuju predstavnike u Srbiji za pitanja zaštite podataka o ličnosti)

SHARE Foundation files complaints against Facebook and Google

Richard Stokes (Fast Company / Medium)

View at Medium.com

Evo i par zabavnih video-linkova na srodnu temu:

Privacy And Power: Your Digital Fingerprint (Part 1) | NBC Nightly News

Privacy And Power: What Your Apps Say About You (Part 2) | NBC Nightly News

Privacy And Power: The Illusion Of Choice (Part 3) | NBC Nightly News

Treći zakon: Analogna budućnost računarstva

Arterra/Getty/OneZero

Treći zakon, ne ponavljajmo naslov ali ipak samo evo sada – ne tiče se isključivo analogne budućnosti računarstva, već i “analognog” načina razmišljanja budućih računara. Zašto je i koliko bitno unaprediti i ponovo napraviti superiorni “analogni superračunar” – zarad sprečavanja masovne kontrole kako od  strane”nekih ljudi” tako i od strane “nekih mašina” – uveliko je u vrhu najzanimljivijih globalnih rasprava i diskusija – kako na nivou akademije i stručnjaka, tako i u društvu, među političarima i filozofima, građanima i aktivistima. Tekst se pojavio na portalu Medium u rubrici OZ, Nula/Jedan (OZ One/Zero), posvećenoj graničnim oblastima tehnologije i nauke. U pitanju su odlomci iz zbornika Džona Brokmana, posvećenog veštačkoj inteligenciji. U tekstu su izneti stavovi istoričara nauke Džordža Dajsona, koji se nalaze u njegovoj knjizi Treći Zakon.

Istorija računarstva može se podeliti na Stari i Novi zavet: pre i posle pojave elektronskih digitalnih računara, kao i pre i posle kodova (programa) koji su prodrli posvuda po Zemlji. „Starozavetni proroci“, su „obznanili“ temeljnu logiku i principe budućeg računarstva, uključujući tu pre svega dva filozofa i naučnika, Hobza i Lajbnica (Thomas Hobbes, Gottfried Wilhelm Leibniz). Tu su i „Novozavetni proroci“ u koje se ubrajaju Alan Tjuring, Džon fon Nojman, Klod Šenon i Norbert Viner (Alan Turing, John von Neumann, Claude Shannon, Norbert Wiener): Oni su stvorili same mašine.

Alan Tjuring se pitao šta je potrebno da bi mašine postale inteligentne. Džon fon Nojman pitao se šta je potrebno da bi se mašine samostalno reprodukovale. Klod Šenon pitao se šta je potrebno da bi mašine pouzdano komunicirale, bez obzira na to koliko „šuma“ i smetnji „gacalo“ procesorskim funkcijama. Norbert Viner se pitao koliko će vremena biti potrebno da mašine preuzmu kontrolu.

Vinerova upozorenja o upravljačkim sistemima van čovekove kontrole pojavila su se pre 70 godina (1949.), baš kada je predstavljena i prva generacija elektronskih digitalnih računara koji su permanentno isprogramirani (kraće: sa ugrađenim softverom koji obezbeđuje njihovo funkcionisanje). Ovi sistemi zahtevali su neposredan nadzor programera odnosno ljudsku intervenciju, potkrepljujući dodatno Vinerove bojazni. Pa, šta je problem, sve dok programeri kontrolišu mašine? Od tada je rasprava o rizicima autonomne kontrole ostala povezana sa raspravom o mogućnostima, moćima i ograničenjima digitalno kodiranih mašina. Uprkos njihovim zadivljujućim moćima, malo je toga urađeno na pažljivijem praćenju njihove autonomije. Ovo je opasna pretpostavka: „Šta bi bilo kad bi bilo“ kada bi do ovog trenutka digitalno programirani rad i operacije svih mašina sveta (pod iole nekom „kontrolom“ nas ljudi) odjednom bio zamenjen „nečim drugim“?

U proteklih sto godina, elektronika je prošla dve fundamentalne tranzicije: iz analogne u digitalnu i iz vakuumskih cevi (tzv. „lampaške“ tehnologije) u čvrste, integrisane komponente. To što su se ovi prelazi desili zajedno i u isto vreme ne znači i da su neraskidivo povezani. Baš kao što su digitalni matematički proračuni izvedeni zahvaljujući „lampaškoj“ tj. tehnologiji vakuumskih cevi, tako se analogne matematičke operacije mogu izvesti iz novonastale, procesorske (tranzistorske) tehnologije. Analogno računanje je živo i dobro, iako su vakumske cevi komercijalno izumrle (ostale su u proizvodnji vrhunskih audio-uređaja čija je toplina i vernost reprodukcije zvuka nemerljiva u poređenju sa tzv digitalnim audio izvorima – ovde je ujedno i prikriveni ishod ove priče, koji ide u prilog „analognim stvarima” u budućnosti).

Ne postoji sasvim precizno povučena linija koja bi obrazovala jasnu razliku između analognog i digitalnog računanja i računarstva. Opšte uzev, digitalno računanje bavi se celim brojevima, binarnim sekvencama, determinisanom logikom i vremenom koje se idejno predstavlja diskretnim skalarno-numeričkim priraštajem, dok analogno računanje obrađuje realne brojeve, „nedeterminističku“ logiku i kontinuirane funkcije, uključujući ovo „naše vreme“, sada, dok postoji kao kontinuitet u stvarnom svetu.

Zamislite da treba da pronađete sredinu nekog puta. Možete da izmerite njegovu širinu bilo kojim dostupnim priraštajem, a zatim digitalno izračunate sredinu do najbližeg uvećanja. Ili možete koristiti deo „strune“ – kao što to radi analogni računar – mapirajući širinu puta prema dužini niza i tako pronalazeći sredinu, bez ograničenja koja se pojavljuju kao rast na fiksnoj skali, udvostručavanjem niza na – sebi.

Mnogi sistemi rade i u analognom i u digitalnom režimu. Ovo „drvo“ integriše širok spektar inputa kao kontinuirane, neprekinute funkcije, ali, ako je prekinete – to jest ako posečete to „drvo“ – ustanovićete da ono broji godine kroz „digitalnu periodiku“, dakle u formi „digitalnog razumevanja zapisa“.

U analognim računskim operacijama složenost je u topologiji mreže, a ne u kodu tj. programu. Informacije se obrađuju kao kontinuirane funkcije vrednosti, kao što su napon i relativna frekvencija pulsa, a ne logičkim operacijama na diskretnim nizovima bitova. Digitalno računanje, netolerantno na grešku ili dvosmislenost, zavisi od ispravljanja-korigovanja grešaka na svakom koraku ovog „puta“. Analogno računanje toleriše greške, omogućavajući vam da živite s njima (podsetimo se onolikih malformacija i „sitnih greščica“ u svačijem genetskom kodu).

Uzgred, bit je najmanja jedinica informacije u računarstvu. Jedan bit predstavlja količinu informacije potrebnu za razlikovanje dva međusobna isključiva stanja, često predstavljana kao jedan (1) i nula (0), da/ne, tačno/netačno, ima/nema napona, itd. Bit se takođe koristi kao ime cifre u binarnom brojnom sistemu (sistem sa osnovom 2). Sama reč je prvi put upotrebljena 1948. godine u radu Kloda Šenona i nastala je sklapanjem početka engleske reči „binarna“ i kraja reči „cifra“ ili „jedinica“ na engleskom jeziku (binary digit ili binary unit). Šenon kaže da je ovu reč smislio Džon Taki.

Sasvim je moguće izgraditi nešto bez potpunog razumevanja tog istog.

Priroda koristi digitalno kodiranje za skladištenje, replikaciju (umnožavanje) i rekombinaciju nizova nukleotida, ali se oslanja na analogno računanje, koje funkcioniše u nervnom sistemu živih organizama, i gde je ono zaduženo za inteligenciju i kontrolu. Genetski sistem u svakoj živoj ćeliji je, zapravo, računar sa pohranjenim programom u sebi, sa već „učitanim softverom“. Ali, nijedan mozak to nije, za razliku od našeg organizma.

Digitalni računari realizuju promene između dve vrste bitova: one koji predstavljaju razlike u prostoru i bitova koji predstavljaju razlike u vremenu. Transformacije između ova dva oblika informacija, nizovi i njihova struktura upravljaju računarskim programiranjem, i sve dok računari zahtevaju ljudske programere, mi (ljudi) zadržavamo i kontrolu nad takvim mašinama.

Analogni računari takođe posreduju pri ovim transformacijma, koje se odvijaju između dva oblika informacija (vremenskih i prostornih): između struktura u prostoru i ponašanja u vremenu. Nema koda odnosno programa, i nema programiranja. Nekako – a mi to još ne razumemo u potpunosti – priroda je, s druge strane, evolucijom usavršila svoje „analogne računare“ – nama poznatije kao nervni sistem – koji utelovljuju informacije apsorbovane iz spoljnog sveta. Naši „analogni računari“, odnosno nervni sistemi – mozgovi – uče. Jedna od stvari koju nauče je kontrola. Nervni sistemi uče da kontrolišu sopstveno ponašanje, istovremeno učeći kako da kontrolišu svoje okruženje, do mere u kojoj je to moguće.

Računarstvo ima dugu istoriju koja seže čak i pre no što je postojala nauka o računarstvu – o primeni neuronskih mreža, ali najvećim delom to su bile simulacije neuronskih mreža pomoću digitalnih računara, a ne neuronske mreže koje su u prirodi evoluirale delovanjem same prirode (naši „moždani računari“). Ovo počinje da se menja: proces se kreće „odozdo prema gore“ jer trostruki pokretači bespilotnih ratnih dronova, autonomnih vozila i mobilnih telefona podstiču dalji razvoj „neuromorfnih mikroprocesora“ koji implementiraju stvarne, u prirodi i našim glavama postojeće neuronske mreže, umesto simuliranja neuronskih mreža direktno u silicijum (i druge potencijalne supstrate kao zamena za silicijum koji je danas „kost & meso“ svakog računara), a odozgo prema dole – kao što se i naši najveći i najuspešniji projekti u tom smeru sve više se okreću analognom računarstvu tj.analognom računanju u svojoj infiltraciji i kontroli sveta.

I, dok raspravljamo o inteligenciji digitalnih računara, analogno računarstvo tiho preobražava ono digitalno, na isti način na koji su analogne komponente poput vakuumskih cevi nekada doživele prenamenu – pri izgradnji digitalnih računara nakon Drugog svetskog rata. Pojedinačno determinisani procesori konačnih stanja, koji rade ograničene kodove, formiraju „višećelijske“ organizme velikih razmera, u nikad dovršenom jednom stanju, potpuno nalik višećelijskim organizmima u divljini i stvarnom svetu (u prirodi). Rezultirajući hibridni analogno-digitalni sistemi tretiraju tokove bitova kolektivno, „uvezano“, što je način na koji se protok elektrona tretira u vakumskoj cevi, dakle kolektivno uvezani – a ne pojedinačno, kao što se s bitovima postupa na uređajima diskretnog stanja koji stvaraju protok (tranzistori, procesori, mikročipovi itd). Bitovi su „novi elektroni“: Analogno računanje se vratilo, a po svojoj prirodi ono preuzima kontrolu.

Superračunar “Summit” kompanije IBM

Upravljajući svime, od protoka robe i saobraćaja do protoka ideja, ovi sistemi vrše operacije statistički, jer se informacije o kodiranim frekvencijama impulsa obrađuju u neuronu ili mozgu. Pojava i uspon inteligencije privlači našu pažnju na nas same, „Homo sapiensa“ – ali ono zbog čega bi trebalo da se zabrinemo je – pojava kontrole.

Zamislite da je sada 1958. i da vi pokušavate da odbranite kontinentalni deo SAD od vazdušnog napada. Da biste razlikovali neprijateljske letelice, jedna od stvari koja vam je potrebna, osim mreže računara i radarskih punktova za rano upozoravanje, jeste mapa celokupnog komercijalnog vazdušnog saobraćaja, ažurirana u realnom vremenu. Sjedinjene Države izgradile su takav sistem i prozvale ga „Sejdž“ (SAGE; Semi-Automatic Ground Environment, Poluautomatska sredina za prevenciju/sprečavanje mogućih civilnih, u ratu neplaniranih letova – pokretačka sila sličnih sistema i prva mreža velikih računara koja je, povezana s radarskim sistemom, upravljala, recimo, funkcionisanjem sistema NORAD). SAGE je, zauzvrat i kao neku vrstu „zahvalnice“, za civile stvorio nadasve korisni „Sejber“ (Saber), prvi integrisani rezervacioni sistem koji služi za rezervaciju avionskih putovanja u realnom vremenu.

Sejber i njegovi nastavljači ubrzo su postali ne samo sredstvo za pronalaženje karata raspoloživih avio-sedišta već i sistem koji je počeo da kontroliše, uz decentralizovanu obaveštajnu i informatičku mrežu, kuda će avioni leteti i kada.

Ali, zar negde nema neke „kontrolne sobe“, s nekim ko kontroliše „stanje stvari“ i „situaciju“? Možda i ne. Hajde da kažemo da, na primer, gradite sistem za mapiranje saobraćaja na autoputu u realnom (trenutnom) vremenu, jednostavno tako što ćete automobilima davati pristup mapi u zamenu za izveštavanje o brzini vozila i njegovoj lokaciji u svakom trenutku. Rezultat je potpuno decentralizovani sistem upravljanja. Nigde, zapravo, ne postoji model upravljanja… osim sistema po sebi, koji „kontroliše“.

Zamislite sada da ste u prvoj deceniji 21. veka i da želite da pratite složenost ljudskih odnosa u realnom vremenu. Za društveni život na nekom malom koledžu, mogli biste da napravite centralnu bazu podataka i da je redovno ažurirate, ali njeno održavanje postalo bi neodrživo i nadilazilo bi vaše mogućnosti ukoliko se „koledž“ uzme u većim razmerama i formatu. Zato je, ipak, daleko bolje da pošaljete besplatne kopije jednostavnog poluautonomnog koda (programa/softvera), koji se nalazi na lokalnom nivou, i pustite da ažurira određenu društvenu mrežu. Operacije po ovom kodu izvršavaju digitalni računari, ali analogno računanje koje opslužuje sistem u celini daleko prevazilazi složenost osnovnog koda. Ishod: dobijate model pulsno-frekvencijski programiranog „društvenog“ grafikona koji postaje društveni tj. graf socijalizacije određene grupe. On se prvo naširoko širi kampusom, a onda i svetom.

Predstojeća revolucija u računanju-računarstvu biće inicirana porastom analognih sistema, nad kojima digitalno programiranje više nema kontrolu.

Šta ako želite da napravite mašinu koja će zabeležiti značenje svega onoga što je ljudskoj vrsti poznato od njenog nastanka do danas? Imajući u vidu Murov zakon (Gordon Moore, 1965), očigledno je da nije potrebno još puno vremena da bi se digitalizovale sve postojeće informacije u svetu. Skenirate svaku knjigu koja je ikada štampana, prikupite svaki e-mail ikad napisan i sakupite 49 godina video-zapisa, radite to 24 sata, dok u stvarnom vremenu pratite gde su ljudska bića i šta ona rade. Ali – kako uhvatiti značenje?

Čak ni u digitalnom dobu, ovo se ne može definisati u bilo kakvom strogo logičkom smislu, jer značenje, među ljudima, nije u osnovi logično. Najbolje što možete da učinite, nakon što sakupite sve moguće odgovore, jeste da u „igru značenjima“ uvedete (što je moguće bolje) definisana pitanja i sastavite pulsno-frekvencionu „ponderisanu“ mapu (odnosno premerenu i podešenu algoritmom, stvarajući mapu „povezanosti svega postojećeg“). A pre nego što to saznate, vaš sistem neće samo naprosto posmatrati i mapirati značenje stvari, već će i konstruisati njihovo značenje. Vremenom će sam sistem kontrolisati značenje, na isti način na koji digitalno mapirani saobraćaj u jednom trenutku počinje da kontroliše protok saobraćaja – iako nam, na prvi pogled, izgleda da ga niko ne kontroliše.

Postoje tri zakona veštačke inteligencije. Prvi, poznat kao „Ešbijev zakon“, nazvan je po kibernetičaru Viljemu Rosu Ešbiju (William Ross Ashby, 1903-1972), autoru projekta „Design for a Brain“. On kaže da svaki efikasni sistem kontrole mora biti složen onoliko koliko je složen i sistem koji on kontroliše.

Drugi zakon, kojeg je artikulisao Džon fon Nojman (John von Neumann, 1903-1957)  kaže da je najvažnija karakteristika složenog sistema to što on predstavlja svoj najjednostavniji opis ponašanja. Najjednostavniji kompletni model organizma je – sam organizam. Pokušaj da se ponašanje sistema svodi na bilo koji formalni opis čini stvar još više, a ne manje, komplikovanim.

Treći zakon kaže da svaki sistem dovoljno jednostavan da bi bio razumljiv neće biti dovoljno komplikovan da bi se ponašao inteligentno, dok će svaki sistem dovoljno komplikovan da bi  mogao da se inteligentno ponaša biti isuviše komplikovan da bi se razumeo. Jednostavno rečeno, dokle god ne razumete do kraja „ono drugo biće“, to znači da ono poseduje inteligenciju (koja se, shodno dotičnom Trećem zakonu, ne može do kraja razumeti).

Treći zakon nudi utehu onima koji veruju da, sve dok ne budemo do kraja dokučili (našu, ljudsku) inteligenciju, ne treba brinuti o „nadljudskoj inteligenciji“ koja bi mogla nezavisno i nekontrolisano od nas nastati među mašinama. I pored svega, u Trećem zakonu postoji rupa. Potpuno je moguće uspešno izgraditi, stvoriti nešto – a pritom ne posedovati potpuno razumevanje “tog nečega”. Ne morate u potpunosti da razumete kako mozak funkcioniše da bi se, sudeći po razvoju stvari u nauci i tehnologiji, stvorio jedan takav koji funkcioniše identično „onom pravom“. Ovo je rupa koju nijedna vrsta, opseg i intenzitet nadzora nad algoritmima od strane programera i njihovih etičkih savetnika nikada ne može „sapeti“. Dokazano „dobar“ A.I. je – samo mit. Naš odnos sa istinskim A.I. uvek će biti pitanje vere, a ne dokaza.

Previše nas muči zabrinutost o mašinskoj inteligenciji, ali smo premalo zabrinuti za pitanja njene samo-reprodukcije, međusobne komunikacije i kontrole. Sledeća revolucija u računarstvu biće inicirana porastom analognih sistema nad kojima digitalno programiranje više nema kontrolu. Odgovor prirode onima koji veruju da mogu da naprave mašine koje bi kontrolisale „sve na svetu“ biće da im omogući da naprave mašinu koja će kontrolisati njih same – ljude koji žele kontrolu nad svakim i svačim.

∗  ∗  ∗

Odlomak iz knjige „Treći zakon“ Džordža Dajsona. Prilagođeno za zbornik Džona Brokmana Possible Minds: Twenty-Five Ways of Looking at AI  (Penguin Press & Publishing Group, Random House).

 

George Dyson

MEDIUM

Britanski biznismen koji izvozi kineske proizvode na globalna tržišta

„Tajšan“ (Taishan) predstavlja nove proizvode svojim kupcima putem mobilnog live streaminga u Jivuu, istočnokineskoj provinciji Žeđjang, 1. decembra 2019. [Xinhua]

Britanski biznismen Najdžel Krop (Nigel Cropp) uzeo je „Tajšan“ (Taishan) kao svoje kinesko ime jer ljudima s kojima radi u Kini, po njegovom ubeđenju, naziv ove planine uvek ostavlja utisak kako je Najdžel „stabilan poput planine Tajšan“.

Najdžel je otkrio „nepregledne“ mogućnosti u međunarodnoj trgovini uvođenjem na svetsko tržište kineske proizvode iz Jivua iz provincije Žeđjang u Istočnoj Kini.

Tajšan je 2005. došao u Kinu da bi poslovnim ljudima predavao engleski 2005, a oženio je svoju studentkinju Wu Qin tri godine kasnije.

Da bi svoje marketinške veštine primenio u praksi, Najdžel je 2008. sa suprugom otvorio uvozno-izvoznu kompaniju.

Uzgred, koliko je Najdželu doprinela Wu Qin kako bi “Tajšin” uspešno pokrenuo svoj “britanski” biznis podseća na jednu raniju priču s ovog mesta, “Bolji status žena znači 12 biliona dolara veći globalni rast”, što, preciznije, znači da bi, pravično iznivelisanim cenama rada i poštenijim i pravičnijim angažmanom, žene doprinele godišnjem svetskom BDP-u za čitavih 26% (!)

cityam.com

Ovim bi se scenarijem dodalo još 12 biliona dolara globalnog BDP-a na godišnjem nivou, što je trenutno ekvivalentno veličini BDP-a Nemačke, Japana i Britanije zajedno, odnosno, drukčije rečeno, najverovatnije će uslediti udvostručavanje privrednog rasta globalnog BDP-a radnica u periodu između 2014. i 2025. po klasičnom tj. uobičajenom (trenutnom) scenariju.

Ravnopravnost u radnom procesu, jer je 75 odsto žena pogođenih nejednakošću polova: pokrenuti efikasnu akciju, a cilj je dostići što bolji – zapravo pravičan – paritet cena rada i podjednake rodne angažovanosti na globalnom nivou: tu je i nisko učešće ženske radne snage u kvalitetnim poslovima, nizak nivo materinskog i reproduktivnog zdravlja, neadekvatan nivo obrazovanja, finansijska i digitalna isključenost, i ranjivost ženske dece.

Oslanjajući se na Wu Qin i Yivu, to „najveće veleprodajno tržište malih stvari i roba na svetu“, pokrenut je posao ovog para. Najdžel je 2012. otvorio zapadni restoran iskoristivši atraktivnost koju ovaj grad ima za međunarodni poslovni kor.

Počev od novembra 2014. godine, China Railway Express otvorio je 11 linija, što je ujedno otvorilo nove poslovne puteve za Najdželov posao. Od božićnih ukrasa do kućnih potrepština, Najdžel i njegova supruga naširoko izvoze proizvode „Made in China“ u Evropu i Sjedinjene Države.

“Proizvodi ‘Made in China’ su jeftini i lepi, a njihov kvalitet se poboljšao do nivoa onog koji imaju proizvodi zapadnih razvijenih zemalja. Tržište ovim proizvodima postaje sve šire i šire”, rekao je „Tajšan“.

Unapređujući poslovno okruženje, Kina privlači sve više poslovnih ljudi poput Najdžela, kako bi pokrenuli posao u Jivuu. Trenutno se iz ovog industrijskog centra izvozi više od 1,8 miliona proizvoda u 219 zemalja i regiona. Jivu svake godine privlači 500.000 međunarodnih kupaca, a preko 15.000 stranih poslovnih ljudi iz više od 100 zemalja i regiona živi u ovom gradu. Statistički podaci pokazuju da je Jivu centar za gotovo tri hiljade stranih kompanija (2.829) i privlači investicije iz 123 zemlje i regiona.

Najdžel u razgovoru sa kineskom biznismenkom u Jivuu, 1. decembra 2019. [Xinhua]

„Tajšan“ odnosno Najdžel proverava u magacinu u Jivuu kutije za izvoz inostranstvo u 1. decembra 2019. [Xinhua]

Tajšan (u sredini) razgovara sa osobljem (desno) kako bi se pobliže upoznao s logistikom teretnih vozova na relaciji Kina-Evropa u mestu Jivu, istočna kineska provincija Žeđjang 1. decembra 2019. [Xinhua]

Tajšan (desno) raspituje se među ovdašnjim službenicama zaduženim za međunarodnu trgovinu, Jivu, 1dec 2019 [Xinhua]

Najdžel (drugi s leva) drži pečenu ćurku kojom će ugostiti prijatelje u svom zapadnom restoranu u Jivuu, provincija Zhejiang u Istočnoj Kini, 1. decembra 2019. [Xinhua]

 

chinadaily.com.cn

Kingfu: 100 godina kreativnosti

Jian Qingfu

Majstor foto-umetnosti Džijan Kingfu (Jian Qingfu) rođen je 1921. godine u Žongšanu u provinciji Guangdong. Čitav život posvetio je fotografiji (i do pisanja ove priče je još uvek bio živ). Od 1930-ih, Džijan nije prestajao sa svojim stvaralačkim stremljenjima u oblasti fotografije – što bi se reklo, “čovek radi već 100 godina”. Tokom 40-ih prošlog veka studirao je slikarstvo na Šangajskoj akademiji umetnosti. Aktivan čitavog života, i u dubokoj starosti je prelazio planine, litice i reke ne bi li napravio „Pravu fotografiju“ – čak i nakon što je navršio 90 godina. U krugovima profesionalnih svetskih fotografa na pomen „Zimzelenog bora“ svi znaju o kome se radi.

Proputovao je Kinu i svet, baveći se društveno-dokumentarnom fotografijom, da bi se kasnije fokusirao na predele i pejzaže. Njegovi radovi osvajali su nebrojene međunarodne i domaće nagrade. I pored toga, Džijan kaže kako je daleko ispunjeniji kada snimi neku dobru fotografiju nego kada dobije “neku nagradu”.

Svila se veoma često koristi ne samo za proizvodnju odeće, već i kao podloga pri štampanju grafika (ponekad i u slikarstvu umesto platna ali kao znatno komplikovaniji “put kojim se češće ne ide”, mada krajnji rezultat može proizvesti izuzetan efekat). U julu 2012. godine, Džijanova remek-dela, Oblaci nad planinom Huangšan, Pejzaži Sijapua i Crvena zemlja štampana su na svili i poslata u svemir, zajedno sa svemirskim brodom Shenzhou IX. Džijanu je Fotografsko društvo Amerike dodelilo nagradu za životno delo oktobra 2012.

Trenutno se 108 Džijanovih fotografija nalazi u stalnoj postavci Kineskog muzeja umetnosti u Šangaju.

Snežni pejzaž u provinciji Džilin na severoistoku Kine (Džijan Kingfu / cpanet.org.cn)

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn


Melodija talasa (Jian Qingfu/cpanet.org.cn)

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

 

Oblaci nad planinom Huangšan (Jian Qingfu/cpanet.org.cn)

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

∗ ∗ ∗

24 Solarna termina: 6 stvari o Velikom Snegu

Tradicionalni kineski lunarni kalendar deli godinu na 24 solarna termina. Glavni ili Veliki sneg (kineski: dà xuě 大雪) počinje tokom 21. solarnog termina u godini, a ove godine to je 7. decembra. Završava se 21. decembra.

Tokom najvećih padavina, sneg postaje gust i usled vejavice počinje da se brzo nakuplja pri tlu, dok temperatura značajno pada. Evo samo par od nekoliko stvari o kineskom Velikom Snegu.

VCG

∗ ∗ ∗

Zima ∴ sneg

Snežna oluja na severu Kine može trajati čitav dan, lomiti drveće i blokirati puteve. Priroda je tada „na stotine liga okovana ledom a hiljadama liga u smetovima“ (liga=5.5km). Krajolik se zabeli hiljadama kilometara ka jugu (tradicionalna “zimska čestitka” koja ovoj zemlji stiže iz Sibira i s Arktika).

Jedna istočnjačka poslovica kaže: „Sneg u pravo vreme obećava dobru žetvu“. Kako sneg prekriva zemlju, niska zimska temperatura ubija štetočine.

VCG

∗ ∗ ∗

Cvet šljive

U nekim južnim gradovima Kine, šljivin cvet obično procveta negde između polovine i kraja decembra, a ponekad i ranije. Cvet šljive, koja je poreklom iz Kine je u kineskoj kulturi poštovan zbog svoje otpornosti tokom oštrih zima. Uporedo sa borom i bambusom, cvet šljive smatra se jednim od Tri prijatelja zime.

VCG

∗ ∗ ∗

Ledeno osvežavajuće

U tom periodu, Kinezi se čuvaju bolesti disajnih puteva usled hladnog vazduha, što sprečavaju nošenjem toplih marama za zaštitu vrata i pravilnim ispijanjem vode. U vreme Glavnih snežnih padavina iz dana u dan postaje sve hladnije i hladnije, tako da treba piti više vode, ali – ne bi trebalo piti je previše odjednom (pre svega da je prijatno podgrejana, koji stepen iznad naše telesne temperature). U isto vreme, nakon vežbanja, ne piti hladnu vodu.

VCG

Pet pitanja za preduzetnike #8: Vuk Popović i Filip Karaičić

Ako ovaj dvojac pitate koji je to preduzetnički put koji ih je doveo do pokretanja sopstvenog biznisa reći će vam „Otvorili smo firmu i krenuli da radimo’’.

Publici portala Startit je kompanija Quantox verovatno u sećanju od prošlog leta kada su kreirali svoj blockchain proizvod Review.Network, platformu za istraživanje tržišta i onlajn recenzije, i za ovaj projekat skupljali kapital putem ICO-a (eng. Initial Coin Offering). 

Međutim, ova kompanija koja se bavi pružanjem softverskih usluga postoji više od 13 godina, a na njenom čelu su Vuk Popović i Filip Karaičić. Ako ovaj dvojac pitate koji je to preduzetnički put koji ih je doveo do Quantox-a reći će vam „Otvorili smo firmu i krenuli da radimo’’. Kako kažu, posao se jednostavno rodio kada su prijatelji počeli da im traže pomoć za rešavanje različitih softverskih problema. 

Nikada nisu pomišljali da rade za nekoga, već su odgovornost rešili da preuzmu na sebe. U skladu sa tim Vuk naglašava da je jedna od najvažnijih stvari kod preduzetništva da uvek budeš proaktivan, dok Filip smatra da su ljudi često skloni da mnogo pričaju, teoretišu, čekaju savršen splet okolnosti, savršenu verziju svog proizvoda… A načelno se sve svodi na to da moraš da vidiš koji su to koraci koje treba da preduzmeš da bi negde stigao i da kreneš da ih sprovodiš u delo.

Tako su u početku bili orijentisani na BPO (eng. Business Process Outsourcing) i pozicije koje nisu zahtevale visoke kvalifikacije, da bi nešto kasnije prešli na development. Tim putem su prerasli u ono što je Quantox danas — internacionalna kompanija koja zapošljava više od 200 ljudi. 

Trenutno se nalaze pred otvaranjem kancelarija u Ukrajini i najveći problem im je da nađu dobre menadžere i dovoljan broj developera.

1. Šta je stvar koja deluje potpuno logično, ali većina ljudi zaboravlja da je uradi prilikom pokretanja biznisa?

Filip: Ne smete da ostavite svoj redovan posao. Mnogi misle da će kada postanu preduzetnici da rade nešto zanimljivo i super, nešto što vole. Istina je da će se to desiti možda nekada, možda nikad. Dok tvoj posao ne zaživi moraš paralelno da radiš i ono od čega inače živiš i to nešto novo što pokušavaš. A to malo ljudi može jer je naporno. 

Ono što često primećujem je da iz nekog razloga, možda i opravdanog, ljudima posao preduzetnika deluje super-zanimljivo. Misle da se mnogo zanimljivih stvari dešava iza zatvorenih vrata i onda im je ideja o preduzetništvu i uopšte upravljačkim funkcijama primamljiva. Ovaj posao je u stvari gomila sastanaka, gomila mejlova, gomila dokumenata i povremeni momenti kreativnosti kada uspeš da odvojiš vreme. 

Tek kada dođeš na nivo gde imaš ljude koji za tebe rade zaboraviš šta si sve morao ti sam da radiš. Npr. jednom prilikom smo kupovali stolice. I super, stignu ti stolice. Stigne 40 stolica u kutijama. Ko će to da sklopi? Zaposleni neće da sklapaju. To onda moramo mi. Ako stolica pukne, ja moram da je rasklopim, stavim u kutiju i odem da reklamiram. Ima puno takvih stvari, koje nemaju veze sa tim što ti želiš da se baviš kodom i praviš aplikacije.

Vuk: Tako je. Dok nam nije krenulo sve smo bili – i HR i čistačica i komercijalista i office menadžer i office asistent…. 

Takođe, ljudi zaborave da rade. Zaborave da kada si sam sebi gazda to ima i prednosti i mana. Sada je šest popodne i mi razgovaramo s tobom, u šest i 15 već imamo sledeći sastanak, a jutros u devet smo došli na posao. Decu neću videti do ne znam kad, a sutra ujutru idemo za Makedoniju. U ponedeljak već treba da smo na Tajlandu, u nedelju u Kijevu…

2. Zamislite da niste imali nijedan dinar prilikom pokretanja svog biznisa, ništa što će vas održavati dok biznis ne uspe. Šta biste drugačije morali da uradite?

Filip: Uglavnom smo se bavili pružanjem usluga, a kod pružanja usluga jedna od pozitivnih strana jeste to što je ROI (return of investment ili zarada na investirano, prim. aut.) brz. Ti isporučiš nešto i to ti bude plaćeno. Nije kao kod klasičnog startapa baziranog na proizvodu, gde morate da gradite taj neki proizvod i brend. S druge strane, rast je svakako postepen i mukotrpan, nema uspeha preko noći.

Vuk: Mi smo imali osnivački kapital, od starta smo krenuli profitabilno. Ja sam u biznis krenuo 1998. godine, sa tadašnjih 14 godina sam ušao u affiliate marketing (partnerski marketing, prim. aut.) i u njemu ostao nekoliko godina.

Krajem devedesetih sam bio klinac koji je sa 15, 16 godina dobijao čekove od Google-a na basnoslovne sume. Čitaoci će znati šta je u to vreme značilo raditi SEO, Google, affiliate marketing… Nismo bili bez para, a firmu smo pokrenuli da zarađuje pare. Samo je trebalo uzeti stvar u svoje ruke.

3. Kako ste došli do prvog klijenta?

Vuk: Preko ličnih konekcija. Zato što sam bio u affiliate marketingu znao sam puno ljudi, a affiliate marketing dosta koristi usluge programera, front-end, back-end, dizajnera… Svi ostali su dolazili preko preporuka. 

Druga stvar je to što je Quantox dosta putovao. Prošli smo mnogo sajmova u mnogo zemalja. Izrael, Malta, Bangkok, Las Vegas… Posećujemo dosta konferencija i na dosta njih smo pukli, a dosta njih nam se i isplatilo. Ali opet, najbolja reklama su preporuke. Od toga stiže najviše stabilnog posla. 

4. Koji je najznačajniji problem koji ste prevazišli u poslu?

Vuk: Kada sam počinjao posao ništa nisam istražio, jednostavno sam odgovarao na ponude. Kada bi me neko pitao da li bih mogao nešto da uradim ja bih rekao da mogu. Izračunao bih koliko šta košta i to je to. U developmentu i autsorsingu je posao čista trgovina

Zato je često bilo ‘’Jel’ može? Može, znamo mi to’’, a zapravo nemamo veze. Svaku moguću grešku koju smo mogli da spoznamo, spoznali smo preko svojih leđa i platili je debelo. Zato iza sebe imamo i upropašćenih projekata, propalih kodova, refundacija, nebrojeno puta smo crveneli… Naravno, sada pravimo bezazlenije greške. 

Ipak, najznačajnije mi je što sam naučio da amortizujem probleme. Ranije sam mnogo impulsivnije reagovao na probleme i zbog toga čak ugrozio svoje zdravlje. Kad otkaže klijent, kad otkaže developer, kad se klijent ophodi loše prema tebi, kad se zaposleni ophodi loše prema tebi… Međuljudski odnosi su me najviše pogađali. Radnik može da ode u drugu firmu i neće imati problem, ali nama taj problem ostaje. Ne kažem da mi je sada milo kada izgubim klijenta ili zaposlenog, ali se ne stresiram više kao ranije. 

Quantox News

Filip: Jedna od važnijih stvari je i to što smo savladali i postali svesniji kako da funkcionišemo tako da su svi zamenjivi i da ne postoji taj stres. Neki put uprkos naporima izgubiš nekog klijenta ili izgubiš neki posao.

 

5. Kada biste morali da izdvojite jednu poslovnu situaciju iz koje smatrate da ste mogli da izvučete više nego što jeste, koja bi to bila?

Vuk: Takvih situacija ima mnogo. Međutim, nikada neću zaboraviti jednu situaciju kada smo imali potpisan ugovor. Ja sam zbog tog klijenta putovao nekoliko puta u Los Anđeles i ostajao tamo po mesec dana. Zaista sam se potrudio za tu poziciju pre nego što smo posao predali jednom od naših tadašnjih projektnih menadžera. 

Uglavnom, posao je propao zbog neodgovornosti nekih od naših ljudi, a od tih ljudi smo sve vreme dobijali informaciju kako sve teče savršeno. I tako sve dok sa klijentove strane posle tri meseca nije stigla odluka da raskidaju ugovor. Nisu nam čak ni poslednji fakturu uplatili, što se retko dešava. To nikada neću prežaliti jer je bio veliki klijent, ogroman posao.

Filip: Iz te situacije smo izvukli pouku i naučili da na drugačiji način definišemo klijente i koji su to key accounts o kojima moramo posebno da vodimo računa, da ne prepuštamo takve poslove novim zaposlenima, već onima koji su dokazali svoju vrednost i sposobnost. Naučili smo to na teži način, ali smo naučili. 


Tekst: Sanja Vatić, StartIT.rs

Da li je Barak Obama bio najintelektualniji američki predsednik?

Ovo je pitanje postavljeno na portalu Quora.

(Odgovorio: Viljem Tarmond (William Thurmond), nekadašnje vojno lice, potom civil angažovan u armiji SAD 1983-2009)

Na osnovu svih osobina i kvaliteta, ta čast mora pripasti Vudru Vilsonu (Woodrow Wilson, Demokratska stranka), na osnovu svojih kvalifikacija, dostignuća, ličnih kvaliteta ili s aspekta ljudskih osobina, obično kada se koristi da naznači da je ta ličnost za nešto pogodna – recimo, za američkog predsednika. Dobitnik je Nobelove nagrade za mir 1919. godine, ali je bio i – vatreni rasista.

Vudro Vilson, 28. predsednik SAD 1913-1921. Portret u bašti, 1920 (MSNBC/ Getty)

Vilsonovi roditelji su poreklom bili iz Ohaja, gde mu je deda bio abolicionista, a ujaci su mu bili republikanci. Njegovi roditelji sele se na jug 1851. i počinju da otvoreno podržavaju Konfederaciju. Držali su robove i organizovali nedeljnu školu za njih. Starali su se o ranjenim vojnicima u svojoj crkvi. Otac mu je služio kao armijski kapelan i bio je osnivač, a od 1861. do 1898. i vođa Južnjačke prezbiterijanske crkve.

Vudro Vilson je imao poteškoća u čitanju, što je možda bilo uzrokovano disleksijom, ali je uspeo da stekne akademsko obrazovanje zahvaljujući odlučnosti i samodisciplini. Školu je pohađao kod kuće, a proveo je godinu dana na Dejvidson koledžu pre nego što je prešao na Prinston i diplomirao 1879. Nakon toga je studirao pravo na Univerzitetu u Virdžiniji i kratko se bavio pravom u Atlanti. Zvanje doktora političkih nauka stekao je 1886. na novoosnovanom Univerzitetu Džons Hopkins odbranivši disertaciju Kongresna vlada. (Wikipedia)

Njegova akademska dostignuća bila su vrhunska; doktor političkih nauka na Univerzitetu Džons Hopkins, diplomac Prinstona, profesor i autor brojnih zapaženih knjiga i naučnih radova. Pametan momak. Na žalost, on je ujedno i najtvrđi rasista koji je boravio u Ovalnoj kancelariji Bele kuće od Američkog građanskog rata do danas. Takođe, njegovi napori u suzbijanju građanskih sloboda, kao i nastojanja da uguši neslaganja i razmimoilaženja ovim povodom, nisu bila ni previše „demode“ za Ameriku u to doba. (Gajio je izuzetne simpatije prema Srbima koji su podneli ogromne žrtve tokom Velikog rata 1914-1918. Uzgred, teško je ne ostati fasciniran činjenicom da je, u tom periodu, ta zemlja ostala bez dve trećine svog radno i reproduktivno sposobnog muškog stanovništva prim. prev.).

Na drugom kraju, ali i kao krajnost, suprotnost Vilsonu, naći ćete Harija Trumana (člana Demokratske stranke, kao i Vudro Vilson).

Hari Truman, 33. predsednik SAD 1945-1953 (Foto History.com)

Proveo je godinu dana pohađajući kurs za biznis u državnom koledžu. Kasnije je upisao i kurseve prava u večernjoj školi kako bi postao advokat, ali je odustao od sticanja diplome. Pokazao se kao odlučan predsednik… okončao je Drugi svetski rat (bacivši dve atomske bombe na Japan – američke demokrate su, po nekom pravilu i tradiciji, oduvek začinjale velike globalne sukobe), bio je figura od presudne važnosti za stvaranje Ujedinjenih Nacija i države Izrael, razbio je dotad ukorenjenu segregaciju u američkoj armiji (razbivši rasističku podelu vojnog osoblja), stvorio američke vazduhoplovne snage kao poseban ogranak, ušao u koštac sa globalnim usponom komunizma stvaranjem NATO-a i angažovanjem američkih trupa u borbama u Koreji – a usput i otpustio generala Daglasa Makartura, legendarnog vojskovođu i republikanskog simpatizera, koji se osupnuto povinovao ovoj predsednikovoj naredbi – inače vatrenog zagovornika bacanja atomske bombe na Japan… i to ne jedne, već dve.

General Daglas Makartur. Foto: National Review

(Otpuštanje Makartura bila je tek kap koja je prelila čašu, jer se tokom Korejskog rata nije povinovao zakonu subordinacije, odnosno, nije slušao naređenja izdata “odozgo”. Makartur je prvenstveno sklonjen zbog svog žestokog protivljenja Trumanovom konceptu vođenja rata na 48. paraleli: za razliku od američkog predsednika, koji je želeo veoma ograničena dejstva operacija, Makartur, sam po sebi jedinstvena pojava, želeo je “uragan”, koji je već ranije demonstrirao u basenu Pacifika tokom IIsv.r.).

Poenta onoga što želim da kažem je u ovome: diplome nipošto nisu prava mera inteligencije, morala ili ličnog uspeha. One su, ipak, korisne kao mera akademskog uspeha… ako vam to nešto uopšte znači.

 

Quora

S one strane duge…

…neke brze pruge, itd…

 

Vulkan, Vulkanci, Rusi i Amerikanci

Ovo je pomalo komično-melanholična priča o Vulkanu, gradiću u Zapadnoj Virdžiniji čiji su se žitelji, Vulkanci, na svoju ruku i bez pitanja vrhovnih američkih vlasti, svojevremeno prijavili za sovjetsku finansijsku pomoć.

Uklještena unutar izrazito visokih planina oblika potkovice i litica izdignutih ka severu, istoku i jugu, mala zajednica mesta Vulkan na zapadnom obodu Zapadne Virdžinije je sa svih strana okružena mutnim vodama reke Tag (Tug) – jednog od „mitskih“ plovnih puteva u Americi koji je ušao u pesme i legende. Položaj ovog zaseoka, davno ustanovljenog, ostavlja ga u potpunosti izuzetim, odvojenim od svojih suseda, i da nije bilo otkrića uglja u „vulkanskom ataru“, moglo bi se razumno nagađati da ovo područje nikada i ne bi bilo naseljeno.

Međutim, u osvit XX stoleća su na ovom području otkrivena značajna nalazišta uglja, i uskoro je na mestu današnjeg Vulkana nikao rudarski kamp – iz kojeg je potom izraslo ovo mestašce na zapadu Zapadne Virdžinije.

Kamp podignut u svrhe eksploatacije ugljenokopa je na kraju prerastao u naprednu zajednicu, i to je područje vremenom postalo dom brojnih pionira koji su u Vulkanu pronašli stalne poslove uz prihvatljive plate u obližnjim rudnicima uglja.

Nažalost, početkom 1960-ih rudnici koji su služili kao životna snaga tog gradića su bili iscrpljeni – razlog zbog kojeg su sve rudarske operacije obustavljene.

Ubrzo, ono što je nekada predstavljao napredan zaselak svelo se na naselje s nešto preko dvadeset porodica; preostali su tek oni koji su odbili da napuste mesto koje su osećali kao svoj dom.

Opisujući Vulkan u svojoj knjizi „Oni će prekinuti vaš projekat“ (They’ll Cut Off Your Project, 1972.), Hju Peri je napisao da je „Njihov najveći problem bio što je država zaboravila da izgradi put do ove zajednice. I mada su državne karte pokazivale put koji vodi do Vulkana, nigde ga, zapravo, nije bilo. Ući u ovaj zaselak i izaći iz njega bilo je moguće jedino ukoliko vozite duž granice sa Zapadnom Virdžinijom – ali putem sa strane Kentakija, dakle zapadnom obalom reke Tug – da biste se potom usudili na prelazak visećeg mosta koji se ljulja i koji je ujedno bio preuzak za motorna vozila. Most je pre mnogo godina izgradila kompanija koja je držala ugljenokop, i sada je bio na ivici da propadne, a i vi, doslovce, da propadnete kroz njega; iako je nedostajala pokoja daska, deca su morala da sa istočne obale na kojoj je Vulkan pređu preko njega, ne bi li uhvatila školski autobus na strani Kentakija…”

Pritužbe lokalnog stanovništva nisu se ograničavale na državne i okružne zvaničnike. Prema Periju, “mali Vulkanci” ponekad su, na putu do škole i nazad, bili prisiljeni da puze ispod parkiranih železničkih vagona. Staza, koja je išla paralelno sa rekom, blokirala je prilaz mostu koji se ljuljao – jedini izlaz iz ovog gradića – ne ostavljajući školskoj deci drugog izbora osim da puze ispod parkiranih vagona.

Jedan od nekadašnjih školaraca koji je u to vreme odrastao u Vulkanu, Troj Blenkenšip, čak je izgubio deo leve noge kada mu je bilo jedanaest godina, tokom neuspešnog pokušaja da na ranžirnom koloseku ispuzi ispod vagona natovarenog ugljem, koji se iznenada pokrenuo.

Ono što je takođe razljutilo Vulkance je bio potez železničke kompanije  Norfolk & Western Railway, čiji se put protezao paralelno sa glavnom prugom u neposrednoj blizini, koja je, gle čuda – prolazila kroz Vulkan. Put je vodio do obližnjeg mestašceta Delmor na otprilike osam kilometara od Vulkana; međutim, kompanija je sa obe strane „zaključala“ prilaze ovom putu, nakačivši na svim pristupima znakove „Zabranjen prolazak“. Oni koji bi bili uhvaćeni u pokušaju prolaska, u želji da se „posluže“ ovom kompanijskom saobraćajnicom bili bi privedeni i novčano kažnjeni.

Železnička kompanija je branila svoje postupke izjavljujući kako je „put previše opasan za civilna vozila“, pritom tvrdeći da će “otvaranje ove saobraćajnice za lokalne stanovnike ugroziti prugu, a onda će železnica biti odgovorna ukoliko dođe do nesreće“.

Iz kompanije Norfolk & Western Railway su tvrdili da je problem „lokalne prirode“,  i da nisu odgovorni za pružanje prevoza lokalcima ove više nego skromne zajednice.

Uprkos mnogobrojnim pokušajima da ubede vladine donosioce odluka da im poprave most, ništa nije preduzeto, a tokom naredne decenije uslovi su se značajno pogoršali. Prema izveštajima, taj se dotrajali most na kraju srušio 1975. godine, ostavivši stanovnike Vulkana zarobljene između rukavca reke Tug na zapadu i neprohodnih planina na njihovom istoku.

Tada su stanovnici počeli da ilegalno koriste makadamski put koji je bio u vlasništvu železnice, što bi se, ponekad, pokazalo kao i te kako opasan poduhvat.

Ipak, zvaničnici Zapadne Virdžinije oklevali su da obnove urušeni most, navodeći da na toj lokaciji “ionako nema nikakvog saobraćaja” a da su troškovi izgradnje novog visoki – za razliku od drugih „realnih potreba“ na nekim drugim mestima u SAD.

Izbor guvernera Džeja Rokfelera je malo toga promenio u privredi i ekonomiji juga Zapadne Virdžinije, ostavivši na cedilu brojne stanovnike u široj oblasti oko ugljenokopa. Vulkanci su bili ljuti jer od svoje planinske države („Mountain State“) ne dobijaju ništa, kao i zbog toga što lokalna mesta ovog okruga ne dobijaju fer svotu novca iz državne blagajne.

Ubrzo su na branicima vozila širom naselja oko ugljenokopa počele da se pojavljuju popularne nalepnice sa natpisom: „Ovi putevi bi mogli da smene Rokfelera“ (“These roads could Rock-a-Feller”).

Osetivši da ih je napustila i njihova vlada za koju su svojevremeno glasali, nakon beskrajnog niza molbi da se izgradi novi most, ljudi ove zajednice napravili su neviđeni potez koji se ubrzo našao na naslovnim stranama svetske štampe i medija. U jeku Hladnog rata, stanovnici Vulkana pisali su sovjetskoj ambasadi u Vašingtonu, kao i komunističkim zvaničnicima u Istočnoj Nemačkoj, detaljno im „objašnjavajući“ u kakvoj su se neprilici našli, uz to i tražeći pomoć od njih.

Osetivši priliku da osramoti američku vladu, Kremlj je odmah poslao svoje novinare u Sjedinjene Države.

Propitujući stanovnike Vulkana o situaciji, i u javnost prenoseći njihove jade i nevolje, vlada u Moskvi učinila je ono što su „Vulkanci“ već godinama pokušavali: da skrenu pažnju svetske javnosti na njihovu noćnu moru usled nedostatka transportnih veza s ostatkom sveta.

Sredinom decembra 1977., novine širom Sjedinjenih Država su na svojim naslovnim stranama dugo objavljivale ovu vest, kako „Američka varošica traži rusku pomoć“ (članak objavljen u “Spokane Daily Chronicle”).

Vašingtonski list Spoken dejli kronikl je još napisao i kako su se “Sovjetski zvaničnici danas zabavljali izveštajima da je gradić Vulkan, (W. Va) uputio apel Kremlju za novčanu podršku… Grad sa dvestotinjak stanovnika tražio je od sovjetske vlade finansijsku pomoć za izgradnju mosta, nakon što je ovo mestašce skrajnuto od strane kako vlasti Zapadne Virdžinije tako i vlade Sjedinjenih Država.”

Lokalne radio-stanice počele su da obaveštavaju kako njihovi slušaoci priprećuju bombama „svakome ko bi želeo da američki most izgradi uz pomoć komunista“.

Osramoćena pozornošću svetske javnosti koja je bacila svetlo na ovaj slučaj – javljajući kako „američka vlada uskraćuje pomoć Vulkancima“ – državni zvaničnici nisu časili ni trena kako bi što pre u Vulkan „nasuli“ u za to vreme izuzetnih  1,3 miliona dolara (što je danas preko osam miliona dolara), konačno izgradivši most ovoj malenoj zajednici.

I mada jedini legalni način za pristup Vulkancima i njihovoj zajednici i dalje vodi preko okruga Pajk u Kentakiju, stanovnici nekadašnje rudarske varošice sada uživaju u mostu s jednom trakom, išaranom grafitima, koji ih, napokon, povezuje sa „spoljnim svetom”

 

Apalački Magazin

Appalachian Magazine’s Mountain Voice: 2017: A Collection of Memories, Histories, and Tall Tales of Appalachia

 

Kako će izgledati umetnost za 20 godina?

“Linije” (57° 59′ N, 7° 16’W) Autori:Timo Aho & Pekka Niittyvirta, umetnički centar Taigh Chearsabhagh, Škotska. (Foto:Pekka Niittyvirta & Timo Aho)

Devon Van Houten Maldonado je za BBC rubriku „Culture“ zamolio neke umetnike i kustose da pokušaju da zamisle kakve će promene i trendovi uticati na svet umetnosti u naredne dve decenije.

Budućnost je možda neizvesna, ali neke su stvari neosporne: klimatske promene, promenljiva demografija, geopolitika. Jedina garancija je da će do promena doći, i predivnih i strašnih. Vredno je razmotriti kako će umetnici odgovoriti na ove promene, kao i u koju svrhu umetnost služi, sada i u budućnosti.

Izveštaji ukazuju da će uticaji klimatskih promena izazvanih čovekom do 2040. biti neizbežni, pa će za dve decenije od danas to postati veliko pitanje u centru umetnosti i života. Umetnici će se u budućnosti suočavati s mogućnostima „post-ljudskog“ i antropocena – veštačke inteligencije, ljudskih kolonija u svemiru i potencijalnog sveopšteg „Armagedona“.

Instalacija Džastina Brajsa Gvarigilje, samo jednog od aktuelnih umetnika čija se dela tiču klimatskih promena (Foto: EPA/BBC)

Politika identiteta viđena u umetnosti oko pokreta #MeToo i Black Lives Matter će rasti kako životna sredina, politika granica i migracije budu još oštrije u fokusu. Umetnost će postati sve raznolikija i možda neće „izgledati kao umetnost“ kakvu bismo očekivali. U budućnosti, jednom kada postanemo umorni od toga što su naši životi vidljivi na Mreži, „da bi ih svi videli“, a naša privatnost izgubljena, anonimnost će možda biti poželjnija od slave. Umesto žudnje za hiljadama ili milionima lajkova i pratilaca, žudećemo, po svemu sudeći, za autentičnošću i (ličnom) međupovezanošću. Umetnost bi, zauzvrat, mogla postati kolektivnija i eksperimentalnija, a i ne toliko individualna kao što je to danas slučaj.

Svet umetnosti u budućnosti: inkluzivnost

„Zamišljam da će umetnost za 20 godina biti daleko fluidnija nego što je danas,“ kaže za BBC Culture kustoskinja Džefrin M. Hejs (Jeffreen M. Haies), „u smislu da se granice između medija urušavaju, kao i one između vrsta umetnosti koje su „zvanično označene“ kao umetnost u onom tradicionalnom smislu. Takođe, za dve decenije, zamišljam da će taj trend biti mnogo reprezentativniji za našu rastuću i promenljivu, globalnu demografiju, tako da će u prvom planu biti daleko više umetnika svih rasa i nacija, daleko više umetničkih dela ženskih umetnika, i svega onoga što će se u prostoru između toga pojaviti.“

Njena izložba „AfriCOBRA: Vreme nacije“ (AfriCOBRA: Nation Time) je odabrana kao zvanično noseći „pobočni“ događaj majskog Venecijanskog bijenala 2019, kojom su široj međunarodnoj publici predstavljena neka od malo poznatih i u javnosti do ovogodišnjeg Bijenala nikada objavljivanih dela i radova crnih umetnika, koji su šezdesetih godina prošlog veka individualno i grupno radili na južnim obodima Čikaga.

Jeff Donaldson, Jam Pact Jelly Tite for Jamila

„Nadam se da će za 20 godina, kako se budu dešavale umetničke promene a umetnici davali svoj doprinos u pronalaženju novih puteva, institucije bivati ne samo „namerno fokusirane po agendi“, već će „promišljenije“ razmatrati sve moguće načine-forme na koje se umetnost može predstaviti, a za koje bi bio potreban jedan inkluzivniji pristup u kojem će umetnici, u smislu podrške, moći čak i da preuzimaju inicijativu, koja je dosad bila ekskluzivno pravo kustoskog osoblja“, kaže ona.

Senegalski umetnik i kustos Modou Dieng kaže za BBC Culture da „budućnost umetnosti pripada crnoj populaciji“. Danas su afrička, afroamerička, afroevropska i latino-afrička umetnost globalno u trendu, a tržište se otvara ka afričkim umetnicima u dijaspori, čiji umetnički diskurs prelazi dosad etablirane granice koje se tematski tiču crnog tela, crne kože i kolonijalizma. Crna apstrakcija, kustoska aktivnost u „grundiranju“ sadržaja i performansi ovih novih umetnika sada su u centru pažnje globalne umetničke pozornice. Odrastajući u jednom novom, nezavisnom Senegalu, koji je na nacionalnom nivou u potrazi za identitetom, „Imali smo prilike da iskusimo da su doseljenici i migracija rešenje, a ne problem“, kaže Dieng, čija su dela uključena u stalnu kolekciju američkog Stejt departmenta.

Senegalski kustos i umetnik Modou Dieng kaže da je “budućnost umetnosti u crnim umetnicima” (Getty/BBC)

Promena koju su predvideli Hejsova i Dieng ne znači nekakvo „novo“ nastajanje crne, latino, LGBT, autsajderske, feminističke ili neke „druge“ umetnosti, jer ovi pokreti već imaju dugu istoriju. To, zapravo, samo znači da će i te nove pokrete/ pravce/ grupe/ tendencije i dalje biti „prigrljene“ i široko prihvaćene od strane tržišta i institucija, koje će i same postati raznovrsnije, razgranatije i u toku sa narativom-istorijskom pozadinom, koje će za 20 godina biti izvan današnjeg dominantnog, evrocentričnog, zapadnog kanona.

Aktivizam

Aktivizam i umetničke kampanje ukazuju na trendove čiji je pomak ka (globalnoj i društvenoj) odgovornosti, takođe razotkrivajući ukorenjenu dinamiku moći i „prljavi novac“ u svetu umetnosti („entrenched power dynamics and dirty money in the art world“). „Dekolonizujte ovo mesto“, odnosno to mesto je, između ostalih – umetnost (Decolonize This Place, DTP), amorfna grupa umetnika i aktivista koja sebe opisuje kao „pokret sa fokusom na akciju orijentisanu oko borbe u korist autohtonih naroda, oslobođenja crnih i obojenih, slobodne Palestine, radnika sa globalno izjednačenim platama i de-gentrifikacije“. Krajem aprila su u njujorškom Vitniju organizovali proteste protiv Vorena Kendersa, potpredsednika ovog muzeja, koji poseduje kompaniju za proizvodnju suzavca (Kenders je, kao rezultat ovih protesta, odstupio sa te fukcije).

Umetnici-aktivisti pokreta Decolonize This Place nisu prvi u istoriji koji su „ustalasali ustajale vode“ – obično na užas etabliranih institucija. Tokom Prvog svetskog rata, svima znana grupa umetnika koja je sebe nazivala Dadaistima počela je da izvodi u ono vreme razorne, eksperimentalne umetničke intervencije, a u znak protesta protiv besmislenog nasilja izazvanog Velikim ratom. Dada se početkom XX veka smatrala najradikalnijim avangardnim pokretom, a slede ih umetnici Fluxusa 1960-ih, koji su na sličan način želeli da iskoriste šok i besmislenost zaparložene umetničke tradicije, ciljajući na promene umetničkih i društvenih shvatanja („umetnost pročistiti od buržoaske bolesti i pretvoriti je u život, a ovaj u umetnost…. anti-umetnost, u odnosu na sve dosad postojeće u umetnosti“). Nasleđe ovih performativnih pokreta nastavlja se u delima umetnika poput Pola Mekartija i Roberta Mepltorpa (Paul McCarthy, Robert Mapplethorpe). “Šok funkcioniše kao deo pokušaja pokreta da promeni društvo”, piše Dorotea Bril (Dorothée Brill) u svojoj knjizi “Šok i besmisao u Dadi i Fluxusu“ (Shock and the Senseless in Dada and Fluxus). “Pokazaće se da će ovo nastojanje biti povezano sa umetnikovim odbijanjem ideje da umetnička produkcija mora imati (etablirani) smisao i značenje.”

Protest aktivista pokreta “Dekolonizujte ovo mesto” u njujorškom muzeju Vitni (Getty/BBC)

„Nadam se da će umetnost i dalje biti prostor za inovacije u formi, radikalno eksperimentisanje i prostor u kojem neće vladati (uvreženi) zakoni“, rekao je kustos Kris Šarp za BBC Culture, „a sve to kako bismo nastavili da izbegavamo instrumentalizaciju kapitalizma, politike i ideologije, stvarajući prostor koji nije ni za ispravno a niti za pogrešno razmišljanje, već misao koja se ne može ni kvalifikovati ni kvantifikovati“, rekao je Šarp za BBC na milanskom sajmu umetnosti tokom promocije svoje galerije „Lulu“ koja se nalazi u Meksiko Sitiju (pre no što je otputovao na Venecijansko bijenale, gde je bio angažovan kao ko-kustos novozelandskog paviljona, uz Zaru Stenhoup i Dejna Mičela).

Oni koji veruju u „umetnost radi umetnosti“ mogli bi reći da umetnost kao neizreciva sila mora ostati izvan društvenih ili ideoloških normi, ili reskirati da postane, preraste, izrodi se u nešto drugo. Neki stručnjaci poput Šarpa tvrde da se, kada umetnost počne da naginje aktivizmu, ona nalazi na „klizavoj padini“, jer to (aktivizam), jednostavno nije poenta (iako kustos, takođe, tvrdi i da je, zapravo, nemoguće da umetnost bude apolitična). To je Šarpovo gledište o umetnosti samo kao sili, procesu radikalnog eksperimentisanja koji rezultira umetničkim delom, i koje je tek jedno od mnogih duž linije umetničkih ispitivanja i istraživanja, a ne sredstvo za ilustraciju „kraja“ ili impregnaciju nekog objekta “značenjem”. O umetnosti, sadašnjoj ili budućoj ne treba donositi “zaključke” jer (zaključivanje) uništava univerzalizam dela, onaj univerzalizam koji umetniku služi kako bi svetu poručio da „treba da se probudi.“

Slikarstvo (ni)je mrtvo

Za dve decenije biće puna dva stoleća od kada je Pol Delaroš (Paul Delaroche) uzviknuo da je „slikarstvo mrtvo!“; postoje razumni argumenti protiv teze o relevantnosti umetničkog medija (slike, skulpture, knjige, muzike itd) kao sredstva avangarde. Originalna ideja Delaroša ponavljana je i reciklirana do u nedogled, jer su nove forme uspevale da se upuste u medijum i uđu na scenu, a potom i odstupe sa nje, premda slikarstvo verovatno neće „netragom nestati“, kako je to prizivao Delaroš.

Prodaja slika je i dalje glavni pokretač aukcijskih kuća, sajmova umetnosti i galerijskih prodaja, neprevaziđeno dominirajući u celokupnoj prodaji umetničkih dela. Savremene slike nastale u prvoj polovini 20. veka i dalje se smatraju najpoželjnijim i najskupljim umetničkim delima na tržištu. Devet od 10 najskupljih slika ikad prodatih urađeno je u periodu između 1892. i 1955., a jedini izuzetak bio je novootkriveni Leonardo da Vinči, platno “Salvator Mundi” (nastalo između 1490. i 1519.), koje je na aukciji postiglo dosad nezamislivih 450,3 miliona dolara, što ga čini najskupljim umetničkim delom ikada prodatim. Svaku sliku sa spiska najskuplje prodatih je, međutim, napravio beli umetnik(ca), podatak je koji nikako ne „oslikava“ da u skorije vreme treba gajiti previše nade u jednakost među umetnicima (u odnosu na njihovo rasno i etničko poreklo).

Da Vinčijevo platno “Salvator Mundi” prodato je na aukciji 2017. za preko 450 miliona dolara, što ga čini najskupljim ikad prodatim umetničkim delom (Getty/BBC)

Za 20 godina, tržište možda neće biti nešto bitno drukčije nego što je danas – dominiraće moderno slikarstvo – ali će, možda, umetnička dela iz druge polovine 20. veka – uključujući više umetnica i „manjinskih“ umetnika – početi da značajnije zadobijaju na vrednosti: Slika „Bez naslova“ Žan-Mišela Baskijata (Jean-Michel Basquiat, Untitled, 1984), je 2017. postavila novi rekord u krugu najskupljih savremenih umetničkih dela: prodata je na aukciji za 110,4 miliona dolara. Prošle godine (2018), tržište delima savremenih umetnika Afrike kao i afričke dijaspore je takođe dostizalo rekordne sume, pa je platno Kerija Džejmsa Maršala (Kerry James Marshall) pod nazivom „Prošla vremena“ (Past Times,1997), dostigla novi rekord za jednog živog afroameričkog umetnika: kupljena je za impresivnih 21,1 milion dolara.

Multi-futurizam

Maite Borjabad, kustoskinja za arhitekturu i dizajn na Čikaškom institutu za umetnost (The Art Institute of Chicago) kaže da bi trebalo da budemo “spremni za stvari koje ne možete ni da predvidite.” Drugim rečima, “ne možemo očekivati da predviđamo (samo) jednu budućnost, već se, umesto toga, pripremite za mnoge njene varijante i alternative.“

Muzej nije samo mesto za stvari koje postoje, već je i jedna vrsta platforme na kojoj treba da se čuju i drugi glasovi. Prema rečima Maite Borjabad, kustos(kinja) je jedna vrsta posrednika. Na primer, kroz dela koja kupuje, naručuje i postavlja u svoj prostor, muzej nije tek mesto za prikazivanje umetnosti, već i „inkubator ideja“ za proizvodnju novog dela. “Mislim da je budućnost višestruka i mnogostrana, da ih ima više, i da to neće biti samo ’jedna budućnost’.”

Slika Kerija Džejmsa Maršala “Past Times” (1997) prodata je za 21,1 milion dolara, što je novi rekord živog afroameričkog umetnika (Alami/BBC)

 „Institucije kulture i zbirke su visokopolitičke prirode, i uvećale su i učvrstile vrlo dogmatsko razumevanje istorije“, nastavlja ona. “Zato su kolekcije poput Čikaškog instituta za umetnost savršen materijal koji će nam pomoći da ponovo napišemo istorije (a ne jednu istoriju), mnoštvo njih, a ne samo jednu istorijsku priču.”

Godine 2040. umetnost možda neće izgledati kao umetnost (osim ako nije slika to jest platno), ali će „izgledati kao sve drugo“, odražavajući zeitgeist odnosno duh vremena, i to ne samo jedan već zeitgeist mnogostruk i raznolik kao što su i sami umetnici. Biće umetnika-aktivista vođenih političkim previranjima; biće formalnih eksperimentatora koji će istraživati nove medijume i prostore (čak i u svemiru), a biće prisutna i solidno utemeljena umetnička tržišta u Latinskoj Americi, Aziji i Africi. Tako će, ako ništa drugo, a ono barem u svetu kulture, zapad za dve decenije možda pronaći sebe kako „hvata kopču“ s ostalima.

Za one koje možda interesuje srodna tematika, naime, budućnost kreativnih industrija “u novom poretku stvari”, BBC je doneo zabavan članak o budućnosti modne industrije i ulozi kreatora za dve decenije.

(Prema fondaciji Ellen MacArthur, svake godine se protraći 500 milijardi dolara u slabo ili nikako nošenoj odeći koju kupimo, uz troškove prerade ovog “tekstilnog otpada”; 87% ukupne količine modne odnosno dizajnerske odeće odlazi na – deponije. Pa, recimo, šta bi se desilo kada bismo samo uspeli da napravimo odeću koju ljudi-kupci zaista žele? To je noseći koncept koji stoji iza najnovijeg rada njujorške digitalne agencije Neuro Studio, Solventus 2019, kolekcije za koju su ljudski modeli skenirani trodimenzionalno kako bi se dobile precizne mere pre nego što odeća bude dizajnirana-skrojena neposredno na vaš digitalni avatar… sasvim nalik vama).

 

Devon Van Houten Maldonado, BBC