Pad Evrope kao globalni problem

01

U svojoj pesmi “Čekajući varvare” iz 1898. godine, nenadmašni grčki pesnik Konstatin Kavafi opisuje političku zajednicu koja izmišlja ili preuveličava misteriozne pretnje iz inostranstva kako bi održala svoje strukture moći sklone raspadu. Ova ravnodušnost vladajućih elita, neuverljivost javnih ceremonija i prodorne slutnje o sudnjem danu prikazane u Kavafijevom remek-delu treba da u 2016. posluže kao poziv na buđenje za Evropu.

Bilo da je u pitanju terorizam, imigracija, domaći politički ekstremizam, jedinstvo evrozone, nezaposlenost ili opšte mesto –  loš ekonomski rast – ili, čak, evropske odbrambene snage, nacionalne vlade i aparat EU u Briselu – Evropljani deluju kao da nisu dorasli brojnim izazovima koji dolaze iz svih smerova. Ovo bi trebalo da brine ne samo Evropljane, već i njihove prijatelje i partnere u Americi i Aziji.

Malaksalost je daleko opsežnija i dublja nego što su okviri same EU, koja nije kriva za sve što se dešava – ili ne dešava – u Evropi. To je delom i pitanje relativnog globalnog pada Evrope, što otežava upravljanje događajima, čak i u njenom susedstvu. Jednim svojim delom, koren problema nalazi se i u domenu kulturnih, ekonomskih, političkih i tehnoloških promena u zapadnim društvima u celini. Ovo remeti poznate obrasce života, podrivajući poverenje građana u njihove vladare i slabeći sposobnost vlada da odlučno deluju.

Ipak, EU je u fokusu ovih briga. Njene neadekvatne reakcije na krize koje se događaju jedna za drugom, proizvode nelagodan utisak da, naime, uprkos tome što je pripadnica kluba bogatih demokratija, sa 28 država članica i više od 500 miliona stanovnika, EU je izgleda osuđena da uvek bude manja od zbira svojih delova.02Apeli za buđenje političkih lidera u cilju stvaranja EU koja će efikasnije i tešnje sarađivati a takvih je bilo dosta u 2015. godini – često su se završavali, kako se ispostavilo, kao prazna, ceremonijalna obećanja u slavu jednog ideala.

Skromni napori unutar EU da se uspostavi međusobna saradnja članica u sferi odbrane dobro ilustruju ovaj problem. Niko drugi do Žan-Klod Junker, predsednik Evropske komisije, u oktobru je rekao da “Ako pogledate zajedničke evropske odbrambene politike, gomila pilića bi bila jedinstvenija odbrambena borbena jedinica.”

To ne znači da je EU na ivici raspada. I kao što je zajednica to pokazala tokom krize u evrozoni – kao što ponovo pokazuje u slučaju hitnih pitanja kao što su izbeglička i migrantska kriza – evropski lideri imaju isproban i proveren metod za suočavanje sa hitnim problemima. Oni pronalaze privremena rešenja, jedva zadovoljavajuća i osmišljena uglavnom kako bi služila svrsi nekakvog daljeg držanja EU na svom putu.

U tom duhu su stvorena i tri izuzetno skupa paketa finansijskog spasavanja Grčke, ali je odbijeno da se hrabro krene u otpis grčkog duga. Evropljani su stvorili “polu-bankarsku uniju”, koja ima zajednički nadzor i zajednički mehanizam za rešavanje pitanja propalih banaka, ali koja nema zajedničko osiguranje depozita. U oba slučaja su nacionalni politički pritisci, pre svega u Nemačkoj, bili prepreka.

Baš kao je kriza u evrozoni podelila valutni savez između severnih i južnih Evropljana, tako izbeglička kriza deli EU na njene starije zapadnoevropske članice i novije istočne. Šengenski sistem putovanja bez granica, kamen temeljac evropskih integracija, već se fragmentira po liniji zapad-istok. Ako ne želimo da barijere koje su razdvajale dve polovine Evrope pre 1989. godine ponovo izrone, biće neophodno da se zapadni Evropljani odupru iskušenju da počnu da zamišljaju da bi im bilo bolje u zajednici u kojoj je, kao u vreme Hladnog rata, bilo 15 ili manje nacija.

Da bi se izbegla potpuna dezintegracija Šengena, EU polaže svoje nade, uz tri milijarde evra svog novca, u Tursku sa ciljem da ova zemlja zaustavi talas izbeglica i migranata sa Bliskog istoka, severne Afrike i šire. EU takođe predlaže uspostavljanje snažne granice i ustanovljavanje agencije koja bi čuvala obale.

Najozbiljnije pitanje za EU u narednoj 2016. će biti posledice i efekti koje će Stari kontinent zadesiti ukoliko nijedna od ove dve mere ne bude efikasna, a istovremeno evropski gradovi počnu da se suočavaju sa terorističkim napadima kao što je bio onaj u Parizu 13. novembra.

Srodan rizik ovome bio bi i to da, uprkos uspehu mejnstrim demokratskih stranaka u borbi sa krajnjom desnicom na francuskim lokalnim izborima 13. decembra, desničarski populisti uspeju da dopru još bliže tvrđavi evropske vlasti. Verovatno je da, međutim, još podmuklija pretnja demokratiji dolazi od spremnosti uglednih evropskih političara desnog centra da pozajme retoriku i politiku svojih ekstremnih rivala. Ova praksa nagriza javnu raspravu, obećavajući jednostavna rešenja za komplikovane probleme.

Više nego u bilo kom trenutku od svog osnivanja 1957. godine i potpisivanja Rimskog ugovora,  Evropska unija će u narednih 12 do 24 meseca biti ranjiva na niz strašnih udaraca i potresa.

Svi ovi izazovi su potencijalno fatalni za jedinstvo EU – uključujući tu i britanski referendum, koji treba da se održi do kraja 2017. godine, i pokaže kakvi su stavovi građana o ostajanju u ovom bloku – ali ne nužno i za opstanak EU kao takve.

Poput Kavafijeve imaginarne države, ili Svetog Rimskog Carstva, koje je trajalo 1000 godina pre nego što ga je Napoleon izbavio iz njegove bede 1806., EU se možda neće raspasti, već će skliznuti u produženi pad nalik topljenju glečera – dok njene političke i birokratske elite nastavljaju da verno služe konfederalne običaje i procedure lišene snage i smisla. To nije ishod kojeg bi bilo koji Evropljanin sa zrnom zdravog razuma mogao poželeti. Ali to više nije nezamisliv scenario.

 

Financial Times

toni.barber@ft.com

Knjiga koja me je promenila: Autostoperski vodič kroz galaksiju

Ili: kako me je Daglas Adams naučio šta su satira, ekonomija, pa čak i Vogoni

07

Kada sam bio dete, naučna fantastika je bila ozbiljna stvar a Daglas Adams (Douglas Adams) nam je svima pokazao da, uz svu ozbiljnost, ona može biti i duhovita. Daglas je, uz sve to, u svoj Galaktički vodič za autostopere ubacio i nešto što je posebno bitno za nas, ekonomiste, piše za Gardijan Ha-Džun Čeng (Ha-Joon Chang) profesor ekonomije na Univerzitetu u Kembridžu i autor knjiga “23 Stvari koje vam nisu rekli o kapitalizmu” (23 Things They Don’t Tell You About Capitalism), i “Ekonomija: vodič za upotrebu” (Economics: the User’s Guide)

Postoje knjige, piše Čeng, za koje na neki volšeban način znate da će vas, čak i pre nego što ih pročitate, promeniti iz temelja. Postoje knjige koje čitate upravo iz razloga jer želite da vas promene. Autostoperski vodič kroz galaksiju, međutim, nije pripadao ovoj kategoriji. U stvari, H2G2 (kako pleme poklonika Daglasa Adamsa zove ovu knjigu) bila je posebna jer nisam očekivao da će imati bilo kakvog uticaja na mene, a kamoli tako trajno i “do koske”. Čak se i ne sećam tačno kada sam je pročitao, osim da je to bilo tokom prvih nekoliko godina po mojem dolasku u Britaniju u koju sam, kao student, stigao 1986. Jedino čega se sećam je da sam bio zaintrigiran opisom knjige, kao “naučno-fantastične komedije (SF)”.

Postao sam ljubitelj SF-a još sa 10 ili 11 godina, kad sam počeo da proždirem sve do čega sam uspevao da se dokopam u prilično oskudnom izboru knjiga iz ovog žanra (često uprošćenom i obeleženom kao “dečja izdanja”), svega što je tokom 1970-ih i 80-ih bilo dostupno u Koreji. SF je tada bila ozbiljna stvar: intergalaktički ratovi i imperijalizam (Skylark), tehnološka antiutopija (Brave New World), post-apokaliptički svetovi (Na plaži – On the Beach, Day of the Triffids)… SF, kako sam osećao, nije trebalo da bude komičan.

Autostoperski vodič ne samo da je bio neopisivo duhovit, već je bio i van mog mentalnog svemira

04

Ali, ispostavilo se da je H2G2 bilo nešto najsmešnije što sam ikada pročitao. Ne samo što je bila smešna, već je bila i potpuno izvan mog mentalnog univerzuma: depresivni robot koji spašava živote protagonista iz romana udarcem zapodevši razgovor s glavnim računarom iz neprijateljskog svemirskog broda, da bi ga, sasvim nenamerno, bacio u depresiju a onda naveo i na samoubistvo; Predsednik Međugalaktičkog saveta lepih umetnosti koji preživljava “najgoru kosmičku poeziju i recitovanje” glodanjem sopstvene noge; a naslov treće knjige izmišljenog pisca “Ulona Kolufida” (Oolon Colluphid) glasi “Ko je, uostalom, ta osoba zvana Bog?”

Ali ono što me još više fascinira je to kako je H2G2 plasirao svoj neobični smisao za humor, uz satirične osvrte na domet svetske industrijalizacije, postavljajući ozbiljna pitanja kroz laku i “neobaveznu” formu. Centralna priča, o odnosu između miševa i ljudi (ne bih da kvarim zabavu svima onima koji Vodič još uvek nisu pročitali) satirički pristupa čovečanstvu koje je bolno (samo)uvereno u sopstvenu briljantnost.

Dokaz protiv postojanja Boga neponovljivo je izložen na primeru “Vavilonske ribe” (Babel Fish), jednoj nadasve lucidnoj sofisteriji kojom se ismevaju versko-filozofske rasprave. Opisujući Vogone kao rasu koja “ni svoje bake neće spasti od sigurne smrti bez naloga potpisanih u tri primerka, poslatih, dobijenih nazad, obaveštenja, izgubljenih, nađenih, tretiranih kao predmet javne rasprave, ponovo izgubljenih, i, konačno, sahranjenih u mekom tresetištu na tri meseca da bi se potom reciklirali kao – upaljači”, predstavlja savršenu formu ismevanja birokratije. Pasaž u kojem Artur Dent i Ford Prefekt (Arthur Dent, Ford Prefect) procede kroz zube presnu laž, naime, prazne reči hvale na račun vogonske poezije, ne bi li ovim foliranjem spasli svoje živote, predstavlja jednu od neponovljivih humoreski u oblasti književne kritike.

05

A jedino je duhoviti genije zvani Daglas Adams mogao da se istovremeno podsmehne dvema stvarima koje niko drugi ne bi ni pomislio da sjedini: britanski sindikalizam iz epohe 1970-ih i egzistencijalističku filozofiju; dva člana sindikata filozofa, naime, “zahtevaju “strogo definisane oblasti sumnje i neizvesnosti.”

Kao ekonomistu, ono što me je posebno ushitilo bila su Adamsova izlaganja ekonomskih teorija. Priča o ljudima koji troše vrtoglave sume novca kako bi kupili “testise Antareanskog kanarinca” čiji je ukus odvratan, a sve samo zato što “veoma bogati idioti žele da impresioniraju druge, takođe veoma bogate idiote”, jeste prerada ideja poznatog američkog ekonomiste iz 19. veka, Torstejna Veblena (Thorstein Veblen) i njegove teorije o upadljivom (tj. ekstravagantnom) trošenju novca. U toku je i divlje profitabilni biznis proizvodnje novih planeta namenjenih superbogatima. Ove planete, namenjene životu i stanovanju imućnih, “proizvodile” su se na jednoj staroj planeti, sve dok ona sama nije bila prisiljena da zapadne u stanje hibernacije za narednih 5 miliona godina ”jer je njihov uspeh učinio da svi ostali osiromaše, uništavajući na taj način i sopstveno tržište”. Adams je na izuzetno vispren i duhovit način opisao teoriju nedovoljne potrošnje, koja je bila popularna u 19. veku. Ova teorija je, zapravo, postala daleko relevantnija otkad je Adams objavio H2G2, što je uporedo išlo s porastom nejednakosti, koja je u mnogim društvima narasla do šokantnog nivoa.

Dakle, bilo je toga još. Mnoge su me knjige promenile: Sto godina samoće Gabrijela Garsije Markesa. To je učinilo i delo kineskog filozofa i taoiste Čuang-Cea, koji me je naučio kako ne postoji samo jedan način razumevanja sveta. Gaekji (Strana Zemlja), delo Južnokorejca Hvang Sok-Jonga (Seok-Young Hwang) je neponovljiva zbirka od 11 kratkih priča koja mi je pokazala pravu stranu ekonomskog čuda moje zemlje. Američki politički ekonomista i nobelovac Herbert Sajmon je napisao za mene takođe presudno delo, “Razlozi ljudskog delanja” (Reasons in Human Affairs), koja je suštinski transformisala moj nekadašnji način razmišljanja o ljudskoj racionalnosti, organizaciji i institucijama – a, zapravo, i moje ekonomske poglede i stavove. Ipak, od svih navedenih, H2G2 me nagnala da shvatim kako se o ozbiljnim stvarima ne mora pričati u mračnom tonu i na dramatičan način. Galaktički vodič za autostopere me je naučio da zabavan prikaz stvari može biti najefikasniji način iskazivanja kritike dominantnih struktura moći i mitova koji je podržavaju. Duhovitost Adamsovog Vodiča me je oslobodila teatralnosti i pathosa negativnih emocija.

 

Ha-Joon Chang, The Guardian