Tag Archives: remek-delo

Kako izgleda Gaudijeva “nevidljiva” kuća?

Bisensova Kuća (na katalonskom: Casa Vicens), Gaudi, Barselona (BBC/Pol Viladoms)01Nazvana i “kuća u kojoj je sve počelo”, Kaza Bisens (Casa Vicens), koju je osmislio Antonio Gaudi, uskoro se otvara za javnost (2017).

Znamenitosti Barselone iz doba Secesije (Art Nouveau) su među najpopularnijim atrakcijama koje svake godine privlače milione posetilaca. Ali, nije uvek bilo tako.

02Osam od 10 turista dolazi u Barselonu samo zbog arhitekture – uglavnom Gaudijeve (Casa Vicens / Barselona 2016 / Pol Viladoms)

U vreme dok smo 1970. živeli iza ugla Gaudijeve Casa Milà (poznate i kao La Pedrera), piše za BBC fotograf Anheles Marin Kabeljo, bilo je tužno videti njene nadrealno oble linije fasada kojima je očajnički bilo potrebno dobro ribanje. Jedini redovi na toj lokaciji tada su bili kupci duvana u prizemlju ove zgrade, dok je na spratu bio smešten salon za bingo. Na drugoj strani Gracijinog Prolaza (Passeig de Gràcia) uzdizala se Gaudijeva Casa Batlló, koja u to vreme nije ni bila otvorena za javnost. A retko da bismo videli više od nekoliko posetilaca u njegovom hramu Sagrada Familia; već sama ideja da će ovo krunsko zdanje Gaudijevo ikada biti završeno, planirano za 2026., postala je već tradicionalna šala, dodaje Kabeljova.

03Casa Vicens je Gaudijev prvi veliki poduhvat

Međunarodna godina Gaudija bila je 2002., kada je ovaj genijalni arhitekta bio zvanično – i sa ogromnim zakašnjenjem – obznanjen čitavom svetu. U to vreme, nekoliko Gaudijevih kuća i dalje je bilo u privatnim rukama, a Gradsko veće Barselone ohrabrivalo je vlasnike da ih otvore za javnost, što je izazvalo ogroman porast popularnosti ovog arhitekte. Kao rezultat toga, Casa Batllo bila je potpuno otvorena za javnost 2004. godine, dok je zdanju Casa Mila i njenim opčinjavajućim oblinama, povraćen prvobitni sjaj zanatskog umeća izrade fasade od krečnjaka peščara.

Danas, osam od 10 posetilaca dolazi u Barselonu po svojoj arhitekturi, pre svega Gaudi. A nastojanja da se obnovi i promoviše umetničko i arhitektonsko blago iz Art Nouveau perioda ovog grada ostaju sve do današnjih dana.

04

Prvo veliko priznanje i prepoznavanje Gaudija kao velikog arhitektonskog stvaraoca bila je upravo zgrada Casa Vicens. Na Uskrs 2017. godine zakazano je javno otvaranje Gaudijeve Kuće Bisens, nazvane “kućom odakle je sve počelo”. Procenjeno je da već sada, godinu dana pre zvaničnog otvaranja za javnost, svaki od 500 posetilaca dnevno provodi po više od pola sata ispred ovog Gaudijevog ranog remek-dela.

Izgrađena u periodu između 1883. i 1888., kuća je “suštinski bitno delo za razumevanje Gaudijevog jedinstvenog arhitektonskog jezika i razvoja pokreta Art Nouveau stila u Barseloni”, kaže Marta Antunanjo, menadžerka projekta restauracije ove kuće.

05Najveću inspiraciju za zdanje Bisensova Kuća (Casa Vicens) je – sama priroda (BBC / Casa Vicens / Barselona 2016 / Pol Viladoms)

Kao student Regionalne škole arhitekture u Barseloni, Gaudi je proveo sate u biblioteci, nadvijen nad fotografijama kupola, stupa i minareta koji potiču iz Egipta, Maroka i Indije. sasvim je očigledno da su upravo ove fotografije ostavile neizbrisiv trag na njegov budući rad; kada je počeo da dizajnira Kuću Bisens – svoj prvi veliki poduhvat nakon što je diplomirao – Gaudi je “imao za cilj da vizuelno evocira kalifov paviljon, postavljen u oazi”, rekao je likovni kritičar i pisac Robert Hjuz. Orijentalni kupolasti toranj krasi krov ove kuće. Unutra, egzotična pušionica sa svodom u gotsko–mavarskom stilu “Mudéjar”, (ili u današnjoj verziji poznatiji kao stil Neo-Mudéjar)  koji poziva na tiho razmišljanje.

Vodopad i fontane u bašti su imale za cilj da sačuvaju svežinu i hladovitost same kuće. Casa Vicens je zamišljena kao letnja rezidencija, gde su klijent Manuel Bisens i njegova porodica mogli da pobegnu od zagušljive gradske vreline i da se doslovce, ulaskom u ovo Gaudijevo zdanje, prebace u jedan sasvim drugi, čarobni svet Gaudijevih kreacija.

06Motiv sa tavanice na zdanju Casa Vicens

Gaudijev stil po pravilu podrazumeva i fantastično obilje šarenih emajliranih pločica – ovom su prilikom na fasadi zgrade jer je i sam naručilac želeo da svoj budući dom iskoristi kao svojevrsnu reklamu za posao koji je vodio – Manuel Bisens je bio čuveni prozvođač keramike i keramičkih pločica. Ali, najveća inspiracija Gaudiju je bila priroda. “Kada sam otišao na lice mesta da uradim nacrt, mesto je bilo potpuno prekriveno žutim cvetićima, koje sam smesta usvojio kao osnovni dekorativni motiv za pločice”, rekao je on. Isto tako, ograda od kovanog gvožđa u obliku palminog lišća rađena je po uzoru na drvo koje je stajalo u bašti. Ovaj motiv Gaudi je ponovio dizajnirajući kapiju za Park  Güell, na još jedno njegovo remek-delo koje svake godine privuče u proseku pet miliona posetilaca.

“Sve što sam stvorio u Kazi Bisens”, rekao je kasnije Gaudi, “potiče iz Velike knjige prirode.” Ova je izjava veoma očigledna ukoliko se baci pogled na Gaudijevo oslikavanje zidova biljkama, pticama i školjkama širom Kuće Bisens, čiji se nastavak može pratiti i dole, u vrtu.

Na Uskrs 2017. Gaudijeva Casa Vicens biće i zvanično otvorena za javnost

Kada bude otvorena, Bisensova kuća biće pod zaštitom UNESCO-a i nesvakidašnji muzej koji će se razlikovati od svega dosad viđenog. Ambiciozni planovi uključuju interaktivne ekrane, obrazovne aktivnosti i dvoranu za predavanja i prezentacije. Da bi se gužve svele na minimum a prostor sačuvao, planirano je da broj posetilaca bude limitiran na 395 dnevno, a za njega će biti potrebna unapred dobijena rezervacija.

Infografika: BBC

Infografika: BBC

Steve John Powell, Angeles Marin Cabello (BBC)

Pad Evrope kao globalni problem

01

U svojoj pesmi “Čekajući varvare” iz 1898. godine, nenadmašni grčki pesnik Konstatin Kavafi opisuje političku zajednicu koja izmišlja ili preuveličava misteriozne pretnje iz inostranstva kako bi održala svoje strukture moći sklone raspadu. Ova ravnodušnost vladajućih elita, neuverljivost javnih ceremonija i prodorne slutnje o sudnjem danu prikazane u Kavafijevom remek-delu treba da u 2016. posluže kao poziv na buđenje za Evropu.

Bilo da je u pitanju terorizam, imigracija, domaći politički ekstremizam, jedinstvo evrozone, nezaposlenost ili opšte mesto –  loš ekonomski rast – ili, čak, evropske odbrambene snage, nacionalne vlade i aparat EU u Briselu – Evropljani deluju kao da nisu dorasli brojnim izazovima koji dolaze iz svih smerova. Ovo bi trebalo da brine ne samo Evropljane, već i njihove prijatelje i partnere u Americi i Aziji.

Malaksalost je daleko opsežnija i dublja nego što su okviri same EU, koja nije kriva za sve što se dešava – ili ne dešava – u Evropi. To je delom i pitanje relativnog globalnog pada Evrope, što otežava upravljanje događajima, čak i u njenom susedstvu. Jednim svojim delom, koren problema nalazi se i u domenu kulturnih, ekonomskih, političkih i tehnoloških promena u zapadnim društvima u celini. Ovo remeti poznate obrasce života, podrivajući poverenje građana u njihove vladare i slabeći sposobnost vlada da odlučno deluju.

Ipak, EU je u fokusu ovih briga. Njene neadekvatne reakcije na krize koje se događaju jedna za drugom, proizvode nelagodan utisak da, naime, uprkos tome što je pripadnica kluba bogatih demokratija, sa 28 država članica i više od 500 miliona stanovnika, EU je izgleda osuđena da uvek bude manja od zbira svojih delova.02Apeli za buđenje političkih lidera u cilju stvaranja EU koja će efikasnije i tešnje sarađivati – a takvih je bilo dosta u 2015. godini – često su se završavali, kako se ispostavilo, kao prazna, ceremonijalna obećanja u slavu jednog ideala.

Skromni napori unutar EU da se uspostavi međusobna saradnja članica u sferi odbrane dobro ilustruju ovaj problem. Niko drugi do Žan-Klod Junker, predsednik Evropske komisije, u oktobru je rekao da “Ako pogledate zajedničke evropske odbrambene politike, gomila pilića bi bila jedinstvenija odbrambena borbena jedinica.”

To ne znači da je EU na ivici raspada. I kao što je zajednica to pokazala tokom krize u evrozoni – kao što ponovo pokazuje u slučaju hitnih pitanja kao što su izbeglička i migrantska kriza – evropski lideri imaju isproban i proveren metod za suočavanje sa hitnim problemima. Oni pronalaze privremena rešenja, jedva zadovoljavajuća i osmišljena uglavnom kako bi služila svrsi nekakvog daljeg držanja EU na svom putu.

U tom duhu su stvorena i tri izuzetno skupa paketa finansijskog spasavanja Grčke, ali je odbijeno da se hrabro krene u otpis grčkog duga. Evropljani su stvorili “polu-bankarsku uniju”, koja ima zajednički nadzor i zajednički mehanizam za rešavanje pitanja propalih banaka, ali koja nema zajedničko osiguranje depozita. U oba slučaja su nacionalni politički pritisci, pre svega u Nemačkoj, bili prepreka.

Baš kao je kriza u evrozoni podelila valutni savez između severnih i južnih Evropljana, tako izbeglička kriza deli EU na njene starije zapadnoevropske članice i novije istočne. Šengenski sistem putovanja bez granica, kamen temeljac evropskih integracija, već se fragmentira po liniji zapad-istok. Ako ne želimo da barijere koje su razdvajale dve polovine Evrope pre 1989. godine ponovo izrone, biće neophodno da se zapadni Evropljani odupru iskušenju da počnu da zamišljaju da bi im bilo bolje u zajednici u kojoj je, kao u vreme Hladnog rata, bilo 15 ili manje nacija.

Da bi se izbegla potpuna dezintegracija Šengena, EU polaže svoje nade, uz tri milijarde evra svog novca, u Tursku sa ciljem da ova zemlja zaustavi talas izbeglica i migranata sa Bliskog istoka, severne Afrike i šire. EU takođe predlaže uspostavljanje snažne granice i ustanovljavanje agencije koja bi čuvala obale.

Najozbiljnije pitanje za EU u narednoj 2016. će biti posledice i efekti koje će Stari kontinent zadesiti ukoliko nijedna od ove dve mere ne bude efikasna, a istovremeno evropski gradovi počnu da se suočavaju sa terorističkim napadima kao što je bio onaj u Parizu 13. novembra.

Srodan rizik ovome bio bi i to da, uprkos uspehu mejnstrim demokratskih stranaka u borbi sa krajnjom desnicom na francuskim lokalnim izborima 13. decembra, desničarski populisti uspeju da dopru još bliže tvrđavi evropske vlasti. Verovatno je da, međutim, još podmuklija pretnja demokratiji dolazi od spremnosti uglednih evropskih političara desnog centra da pozajme retoriku i politiku svojih ekstremnih rivala. Ova praksa nagriza javnu raspravu, obećavajući jednostavna rešenja za komplikovane probleme.

Više nego u bilo kom trenutku od svog osnivanja 1957. godine i potpisivanja Rimskog ugovora,  Evropska unija će u narednih 12 do 24 meseca biti ranjiva na niz strašnih udaraca i potresa.

Svi ovi izazovi su potencijalno fatalni za jedinstvo EU – uključujući tu i britanski referendum, koji treba da se održi do kraja 2017. godine, i pokaže kakvi su stavovi građana o ostajanju u ovom bloku – ali ne nužno i za opstanak EU kao takve.

Poput Kavafijeve imaginarne države, ili Svetog Rimskog Carstva, koje je trajalo 1000 godina pre nego što ga je Napoleon izbavio iz njegove bede 1806., EU se možda neće raspasti, već će skliznuti u produženi pad nalik topljenju glečera – dok njene političke i birokratske elite nastavljaju da verno služe konfederalne običaje i procedure lišene snage i smisla. To nije ishod kojeg bi bilo koji Evropljanin sa zrnom zdravog razuma mogao poželeti. Ali to više nije nezamisliv scenario.

 

Financial Times

toni.barber@ft.com