Japan je juče proglasio bar privremenu pobedu u svojoj borbi sa virusom COVID-19, a trijumf je usledio nakon što je sproveo sopstveni scenario za rešavanje pandemije. Zemlja izlazećeg sunca je broj novonastalih slučajeva svela na ciljne nivoe bliske prethodno zacrtanim: od 0,5 slučajeva na 100 000 ljudi, uz dobrovoljno i ne baš restriktivno međusobno distanciranje, i bez obimnijeg testiranja stanovništa. Umesto toga, ova se zemlja fokusirala na pronalaženje žarišta infekcija i delovala je na potencijalne osnovne uzročnike, za koje se često ispostavljalo da su mesta na kojima se okuplja veći broj lica, kao što su fitnes-sales ili noćni klubovi.

„Zahvaljujući ovom jedinstvenom japanskom pristupu, uspeli smo da za samo mesec i po dana stavimo pod kontrolu ovaj trend rasta epidemije; Mislim da je ovo pokazalo snagu japanskog modela“, izjavio je premijer Šinzo Abe na konferenciji za štampu u ponedeljak uveče (25. maj), najavivši ukidanje vanrednog stanja.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, broj novih slučajeva na dnevnom nivou je 12. aprila dosegao vrhunac, kada je zabeleženo 743 slučaja zaraženih, ali se tokom prošle sedmice kretao između 90 i 14. Na konferenciji za štampu pre četiri dana, Abe je primetio da je broj hospitalizovanih pacijenata zaraženih Kovidom-19 opao sa deset hiljada, koliko ih je bilo pre oko mesec dana, na sadašnje dve hiljade.

Pozitivan ishod je čak uverio neke skeptike u nacionalnu „klaster-strategiju“, odnosno, pronalaženje začetaka ili „grozdova“ mogućih žarišta. Japan je sprečio epidemiju “koja je po svojim razmerama već viđena i u mnogim zapadnim zemljama”, kaže Kenđi Šibuja, globalni zdravstveni specijalista sa londonskog Kings koledža (King’s College London), i koji je već ranije upozoravao na neotkrivena žarišta pomoću kojih se korona širila na veći broj građana. On je posebno pohvalio saradnju javnosti u vezi sa prihvatanjem i primenom vladinih direktiva o ostanku kod kuće kao i pridržavanjem vladinih ad hok uredbi izdavanih na dnevnoj bazi, a shodno trenutnoj-dnevnoj situaciji sa širenjem infekcije.

Uprkos ukidanju vanrednog stanja i karantina, epidemija “još uvek nije gotova”, kaže Hitoši Ošitani, virusolog i ekspert za javno zdravstvo, higijenu, epidemiologiju i prevenciju bolesti sa Univerziteta Tohoku. „Očekujem s vremena na vreme samo mala žarišta epidemije“, kaže on. Iako će vlada možda razmotriti ponovno uspostavljanje ograničenja, on veruje da “možemo upravljati i kontrolisati ove manje.”

Japan se na početku rđavo nosio s pandemijom, kada je u Jokohami stavljen u dvonedeljnu izolaciju turistički brod ’Diamond Princess’, nakon što se ispostavilo da su neki putnici bili zaraženi koronom. Na kraju se ispostavilo da je 712 od njih 3711 bilo pozitivno na koronavirus; četrnaestoro njih je preminulo.

Tokijski distrikt Sugamo, 24. maj 2020. (Edgard Garrido/Reuters/Newscom)

Potom, dok je veći deo ostatka sveta svoj odgovor na pandemiju zasnivao na široko rasprostranjenom traganju za prethodnim kontaktima, na izolaciji i testiranju, Japan je usvojio “sasvim drugačiju” strategiju, kaže Ošitani. „Pokušavamo da identifikujemo žarišta i [odredimo] njihove zajedničke, srodne karakteristike.“

Nije iznenađujuće što su otkrili da je većina žarišta poniklo u fitnes salama i teretanama, pabovima, koncertnim prostorima kao i onima za živu muziku, karaoke i slične objekte u kojima se ljudi okupljaju, jedu i piju, razgovaraju, pevaju i rade ili plešu, uspostavljajući fizički kontakt relativno dugačak period vremena. Oni su, takođe, zaključili da je većina primarnih slučajeva koji su prouzrokovali veća žarišta bila asimptomatska ili su imala vrlo blage simptome. “Nemoguće je zaustaviti pojavu žarišta isključivo putem testiranja većeg broja lica”, kaže Ošitani. To ih je nagnalo da podstiču građanstvo da se klone boravka i zadržavanja u zatvorenim prostorima, gužvi i situacija pogodnih za bliski kontakt, u kojima ljudi razgovaraju licem u lice. Zvuči jednostavno. Ali, „ovo je bila najvažnija komponenta strategije“, kaže Ošitani.

(Već je po sebi uverljiv i podatak da nisu pronašli nikakva žarišta u japanskim vozovima, poznatim po tome da su uvek krcati putnicima. Ošitani je spomenuo i da su vozači obično sami u kabini, i da i inače ne razgovaraju sa drugim putnicima. A u poslednje vreme, kaže, svi nose maske. „Zaražena osoba može zaraziti druge u jednom takvom okruženju, ali je to, sasvim izvesno, retkost”, kaže on. Kaže da bi Japan uočio velika infektivna žarišta u vagonima da je prenos virusnih kapljica kroz vazduh bio moguć).

Međutim, tokom marta se broj slučajeva povećavao, dok su vlasti pojačavale napore da objasne važnost tri prethodno navedena činioca; istraživači veruju da su rast epidemijske krivulje delom podstakli i oni građani koji su se iz inostranstva vraćali kući, a i putnici koji su iz drugih delova sveta pristigli u Japan. Tada je (7. aprila) porasla zabrinutost zbog pritiska koji su inficirani nametnuli klinikama, bolnicama i zdravstvenom sistemu, što je podstaklo vladu da u nekoliko ključnih prefektura proglasi vanredno stanje. A onda je 16. aprila proširila nalog za uspostavljanje vanrednog stanja u celoj zemlji.

Japanske nacionalne i lokalne vlasti nemaju zakonsku moć da nameću mere karantina. Pa ipak, vlasti su pozvale građane da ostanu kod kuće što je duže moguće, a kompanijama preporučile da svojim zaposlenima dozvole rad od kuće, naloživši barovima i restoranima da se zatvore ili da hranu isključivo razvoze, ili je poslužuju„sa šaltera“ lokala i bez ulaska u ugostiteljske objekte. Na osnovu modeliranja, članovi savetodavnog odbora apelovali su na ljude da smanje interakciju sa drugima za 80% kako bi epidemijsku krivulju “savili” nadole.

Ošitani sumnja da je postignuta ciljana redukcija kontakta od osamdeset odsto. Bilo je, međutim, prilično opsežnog poštovanja propisanih mera na dobrovoljnoj bazi. „Iznenađujuće, čini se da je blaga forma izolacije Japana imala efikasan ishod (zabeležen tokom strožih karantinskih mera primenjivanih u drugim zemljama)“, kaže Šibuja.

Ono što je najvažnije, uvođenjem varednog stanja se kupilo vreme da se javnost edukuje o rizičnom ponašanju i okruženju. Maske su sada gotovo sveprisutne. Bilo je kafića i restorana koji su ignorisali zahteve za satnicu svog zatvaranja ili ograničenja međusobnih kontakata, ali, sada, obično nisu tolike gužve kao nekada. „Građani danas daleko bolje poznaju moguće rizike i načine prenošenja virusa“, kaže Ošitani.

Iako priznaje da je broj zaraženih i preminulih daleko manji, Šibuja i dalje drži u fokusu „klastere“ – mesta na kojima se poput „grozdova“ okupljaju stanovnici: u većim gradskim sredinama nisu dobro funkcionisali, a epidemije nisu sprečene ni u u bolnicama ili staračkim domovima. On je dodao i da je „Zdravstveni sistem ovoga puta uspeo da se nosi sa epidemijom“ iako je, po njegovom mišljenju, skorašnja situacija dovela zdravstvene ustanove do tačke pucanja.

U međuvremenu, tokom vanrednog stanja, japanskoj vladi masovno testiranje stanovništva nikada nije bio prioritet, kao što je to bio u nekim drugim zemljama. Japan je obavio tek 2,2 testa na hiljadu građana. Poređenja radi, stopa u susednoj Južnoj Koreji je 16; a u Sjedinjenim Državama 43 testiranih na uzorku od hiljadu ljudi.

Sve manji broj novih slučajeva doveo je do toga da je vlada 14. maja počela da ukida vanredno stanje u većem delu Japana, pre planiranog rasporeda kojim je trebalo da ga ukine tek 31. maja. Jučerašnjim saopštenjem je vanredno stanje potpuno ukinuto, a „rampe“ spuštene na Tokio i četiri druge prefekture je podignuta.

Iako je vanredno stanje ukinuto, još uvek su prisutne opsežne i detaljne vladine smernice za različite sektore ekonomije. Japanski premijer Abe je na konferenciji za štampu rekao da će vlada postepeno ublažiti ograničenja nametnuta pandemijom. Sledećeg meseca započinje profesionalna bejzbol liga, doduše još uvek na praznim tribinama, postepeno omogućavajući sve veći broj gledalaca. Koncerti i kulturni događaji biće dozvoljeni, za početak, za 100 posetilaca, da bi se njihov broj, vremenom, povećavao, korak po korak, do 50% kapaciteta sada postojećih mesta.

Abe je upozorio da ovi koraci neće svesti rizik od infekcije do potpune nule. „Moramo biti spremni na pokušaje i pogreške, i trebaće mnogo vremena da se potpuno obnovi svakodnevni život,“ rekao je japanski premijer.

Dennis Normile (dopisnik ScienceMag-a iz Šangaja)

(Izveštavanje magazina ScienceMag o pandemiji virusa COVID-19 podržana je od strane Pulicerovog centra)

Popularna nauka: zabavni vizuali, mašinski elementi i polubeskonačni brojevi

May22

Koje prizore naučnih fenomena nije lako uočiti, shvatiti i prihvatiti, iako su autentični?

Pitanje i odgovor je na portalu Quora postavio Žaved Rezai (Javed Rezayee), bivši direktor regionalne kancelarije UN-a u DDR-u (2003-2005).

Pogledajte ovu jednostavnu mašinu. Čine je samo zupčanici. Njih je 101, a povezani su tako da prvi zupčanik treba okrenuti deset puta da bi naredni napravio jedan pun obrtaj.

I tako dalje…

Međutim, znate li koliko puta je potrebno zavrteti prvi zupčanik da bi poslednji u nizu napravio samo jedan obrtaj? Pa, gugol puta (Googol). To je cifra koja počinje jedinicom, iza koje stoji stotinu nula. Naravno, “polubeskonačni” brojevi iz naslova ne postoje, ali je gugol toliko veliki da se čini bezmernim (iako u suštini označava tačnu, merljivu količinu).

Kada ga napišete, gugol izgleda ovako:

10,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000, 000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000

(Googol je kreatorima najvećeg internet-pretraživača, Gugla, poslužio kao inspiracija za ime ).

To je najsvedeniji mogući prikaz ovog broja. Drugi naziv mašine je „gugol vizuelizator“.

Da biste shvatili koliko je gugol velika cifra, razmislite o broju atoma u celom univerzumu. Gugol je veći od ukupnog broja atoma za koje se procenjuje da postoje u svemiru (što je veličina koja se piše kao desetka podignuta na 87. stepen). Gugol je još veći od ukupnog broja atoma u Univerzumu: desetka podignuta na stoti stepen. Drugim rečima, potrebno je da prvi zupčanik ove po konstrukciji jednostavne ali nadasve neobične naprave obrnete više puta nego što ima atoma u svemiru, da bi konačni, stoti (odnosno 101.) zupčanik napravio tek jedan puni obrtaj.

Genije koji stoji iza konstrukcije ove neverovatne mašine je jedan jutjuber, mašinski ekspert, hibridni dizajner i tvorac kinetičkih skulptura, Daniel De Bruin. On je izgradio ovu čudnu mašinu nakon što je 1. marta 2020. godine, tačno u 14:52, napunio „jubilarnu“ milijarditu sekundu svog života (31 godina, 251 dan, 13 sati, 34 minuta, 54.7843 sekunde, ili, zapisano u drukčijoj formi, 31.69 godina).

Ova “stvar”, na izvrstan način demonstrira odnosno vizuelizuje samu brojku googol, iako je isprva možda teško poverovati, odnosno uočiti; svakom slučaju, De Bruinov “zupčanički prikaz” te brojke je jasan, autentičan i veoma jednostavan.

O svom Googol zupčastom prenosniku, najvećem u svetu i, kako sam voli da se našali doduše istinitim podatkom, “najvećim zupčaničkim prenosom u Kosmosu”, Daniel De Bruin kaže:

“Napravio sam najveći zupčasti prenos u Svemiru. Sada ga na jutjubu možete videti od trenutka starta, u realnom vremenu, u trajanju od jednog sata. Šaljite vaše komentare, ukoliko želite da ga posmatrate puna 24 sata (ili, možda, čak i Live stream?). Verzija iz ovog videa je tek prikaz prototipa i ne može se obrtati neki duži vremenski period, mada se sastavlja verzija koja bi mogla da radi godinama/decenijama (ukoliko ima zainteresovanih – ne oklevajte da kontaktirate e-mailom).”

De Bruin ima svoj nalog i na Instagramu.

Na ovom snimku videćete da je tokom sat vremena prvi zupčanik napravio 1000 a drugi 100 obrtaja, treći se okrenuo 10 puta a četvrti je napravio jedan puni obrtaj. Peti zupčanik rotirao je 0,1, a šesti 0,01 delova jednog punog obrtaja itd.

O radu:

Prvog marta 2020. u 14:52 otkucala je tačno milijardita sekunda otkako gazim Zemljom. Da bih obeležio taj događaj, napravio sam ovu mašinu koja vizuelizuje broj zvani gugol. Radi se o broju na čijem je početku jedinica, sa stotinu nula iza njega. Gugol je broj veći od broja svih atoma u nama poznatom Svemiru. Ova mašina je dosad uspela da 100 puta “izvrti” od prvog do desetog zupčanika (koji je, shodno logici ove naprave, sto puta načinio jedan pun obrtaj oko svoje ose). Da bi i poslednji, stoti zupčanik napravio samo jedan puni obrtaj, prvo treba da „odvrtite“ priličan broj obrtaja onih prethodnih 99 zupčanika – to je brojka koja se u matematici naziva gugol.

Ili, bolje i preciznije rečeno: da bi poslednji zupčanik napravio jedan pun okretaj, potrebno je utrošiti više energije no što je sada ima u čitavom univerzumu.

I to je ono što je upravo fascinantno.

Ovaj rad je u potpunosti inspirisan radom kinetičkog skulptora, Artura Gensona (Arthur Ganson). Konkretna inspiracija je Gensonova kinetička instalacija ‘Machine with concrete’.

(Muzika Brendon Moeller, vizuali iz Quore: Tipsmake, Gizmodo)

Daniel De Bruin official website

Daniel De Bruin via DesignBoom

One Billion Seconds

A Gear System Helps Visualize the Magnitude of One Googol, or 1 Followed by 100 Zeros

Compute expert-level answers using Wolfram’s breakthrough algorithms, knowledgebase and AI technology

The me-sized universe: Some parts of the cosmos are right within our grasp

Viking ‘treasure’ of rare artifacts revealed on a long-lost mountain trail

Material testing with AI

This Lab ‘Cooks’ With AI to Make New Materials: A Toronto lab recycles carbon dioxide into more useful chemicals, using materials it discovered with artificial intelligence and supercomputers.

Let’s Rebuild the Broken Meat Industry—Without Animals: Covid-19 has laid bare many flaws of industrialized animal agriculture. Plant- and cell-based alternatives offer a more resilient solution.

Amerikanac u Seulu (nakon korone)

May15

Kao Amerikanac koji se trenutno nalazi u Južnoj Koreji, vrlo mi je zanimljiv sjajan kontrast u različitim pristupima koji su te dve zemlje primenile na korona virus. Ne verujem da većina Amerikanaca u potpunosti razume kroz šta je sve Južna Koreja prošla, pa ću dati sve od sebe da objasnim.

1) Po dolasku, na aerodromu vam mere temperaturu i pitaju da li osećate neke od simptoma. Ukoliko su prisutni, premestiće vas u odvojeno područje i testirati vas. Ukoliko niste pozitivni, odvešće vas u drugi sektor i obaviti medicinski intervju. Takođe, moguće je da vam stave nanogicu.

2) Od vas se traži da na svoj telefon instalirate aplikaciju i omogućite da se vaša lokacija prati sve vreme. Dvaput dnevno morate aplikaciji prijaviti simptome: a ukoliko ih nemate – i to prijaviti. Ovaj period traje dve nedelje od ulaska u zemlju.

Za to vreme vam nije dozvoljeno da napustite karantinski stacionar ili svoj dom, ako ste se odlučili za samoizolaciju kod kuće. Ne možete koristiti javni prevoz ili taksi, niti se možete samoizolovati u hotelu ili nekom od prostora iz Airbnb ponude. Ako nemate svoju kuću, onda morate koristiti spavaonicu o trošku države.

Ukoliko prekršite karantin, zatvoriće vas i novčano kazniti sa 10 000 dolara. Takođe je prisutna i česta provera vaše lokacije na telefonu. Moja žena je prijavljivala lokaciju 37 puta tokom 37 dana. A bilo je slučajeva da su neki koji su bili “preduzetni“ ostavljali mobilne uređaje kod kuće i izlazili napolje bez njih.

Tokom perioda ove samoizolacije ne možete imati kontakt ni sa kim. Daju vam posebne vreće za smeće u koje bacate otpad, a ljudi u posebnim odelima koja štite od opasnih materija dolaze i odvoze vaše smeće na zahtev.

Vaš se ‘slučaj’ dodeljuje isključivo jednom licu, koje je odgovorno za to da se pridržavate svih uputstava. Nazvaće vas i poslati vam poruku da bi bio siguran da ste u redu. Takođe će vam poslati pakete sa hranom i higijensko sanitarnim sredstvima, rukavicama i maskama, ulošcima za žene itd.

3) Ako u području u kojem ste smešteni (u istom gradu ili okrugu) postoji novi slučaj korona virusa, na telefonu dobijate upozorenje o javnoj zdravstvenoj bezbednosti, koje vam govori o osobi (starost, muškarac / žena, grad), obezbeđujući redovno ažuriranje tokom njihovog primanja.

Još sam zaboravio da napomenem da je i Koreja mobilisala svoju vojsku kako bi obezbedila što bolju operativnost i logističku podršku na aerodromu.

Od nas se tražilo da se testiramo na COVID-19 u roku od tri dana po dolasku u Južnu Koreju – jedina aktivnost koja nam je bila dozvoljena napolju, pored već ustaljenog karantina. Testiranje morate da sprovedete isključivo u koordinaciji sa licem kod kojeg ste prijavljeni (onlajn). Kao četvoročlana porodica, testirali smo se u roku od oko 10 minuta. Rezultati ispitivanja stigli su sedam sati po testiranju.

Kao odgovor na nedavna zdravstvena upozorenja, moja porodica je promenila naše planove za narednih nekoliko nedelja kako bi izbegla određena područja. Na mestima sa mnogo saobraćaja, poput jedne vrste korejskog ’Volmarta’, ugrađeni su monitori za „daljinske toplomere“, tako da telesnu temperaturu možete izmeriti svim posetiocima šoping-centra.

Apsolutno nema meta protestima ili demonstracijama zbog „mera uperenih protiv ličnih sloboda ili usled narušavanja privatnosti“. Nisam stručnjak za korejsku politiku, ali čini se da svi prihvataju ove mere kao nešto što je preko potrebno za konačno rešavanje ove pandemije.

Dok još uvek preduzimamo mere predostrožnosti poput nošenja maski na javnom mestu, čestog pranja ruku, upotrebe sredstava za dezinfekciju ruku, itd., prilično sam uveren da vlada poznaje sve one koji imaju koronu i veoma pomno prate stvari, što znači da nema razloga da se toliko brinem.

I kao što je u medijima i nekim članaka već pominjano, ako ste bili na mestu koje je takođe posetio neko zaražen koronom, neko ciz zdravstvene službe Južne Koreje će vas već kontaktirati i zakazati vam testiranje, podvrgavajući vas samoizolaciji tokom dodatnih 14 dana.

Nasuprot tome, a u vezi sa situacijom u Sjedinjenim Državama… niko zaista ne zna ko je sve zaražen, pa morate nagađati – uz onu logički najbezbedniju pretpostavku, to jest, da ga „svi imaju“. Jer, tamo i nema akcionog plana za rešavanje tog pitanja. S obzirom na to – čuvajte druge i držite rastojanje ali takođe pazeći i da razdaljina među vama bude najmanje dva metra.

Ne pokušavajući da bilo šta komentarišem u smislu bilo kakve ili bilo čije politike, samo sam želeo da ukratko predočim situaciju u zemlji čiji je delotvoran plan, po svemu sudeći, rezultirao dramatičnim padom infekcija i smrtnih slučajeva. U slučaju da vas ova informacija interesuje.

Nauka i ulagači: Kako izgleda “Projekat Menhetn” za Kovid-19?

May4

Tajna, ili, bolje rečeno, nezvanična i od očiju javnosti odaljena grupa naučnika i milijardera gura svojevrsni ‘Projekat Menhetn’ za Covid 19. Oni trenutno rade na selekciji najizglednijih svetskih istraživanja koja se bave korona-pandemijom, trudeći se da njihov odabir naučnih studija pronađe put do Bele Kuće i kreatora politika.

Tom Cahill, osnivač kompanije ‘Newpath Partners’ iz Bostona (Kayana Szimczak)

Desetak vrhunskih američkih naučnika, grupa milijardera i industrijskih titana kažu da imaju odgovor na pandemiju korona virusa; oni su pronašli “zadnja vrata” (backdoor), odnosno, neuobičajen i nekonvencionalan način dostavljanja svog plana američkoj administraciji i odlučiocima u Beloj kući.

Ovu “eklektičnu grupu” predvodi 33-godišnji lekar i preduzimač, Tom Cahill, koji živi daleko od očiju javnosti u iznajmljenom dvosobnom stanu u blizini parka Fenvej u Bostonu. Poseduje samo jedno odelo, ali ima dovoljno čvrste veze da bi mogao uticati na odluke američke vlade u ratu protiv Kovida-19.

Grupa naučnika i preduzetnika-finansijera opisuju taj organizovani angažman kao svojevrsni ‘Projekat Menhetn’ u doba aktuelnog globalnog karantina; sam naziv je svima dobro poznat, i reminiscencija je kodnog naziva grupe naučnika iz Drugog svetskog rata, koji su pomogli u razvoju atomske bombe (Openhajmer, Ajnštajn et al). Ovog puta, naučnici su upregli svoje mozgove, a biznismeni novac, kako bi sa svih strana sveta “destilisali” odnosno pročistili i prikupili nekoliko neortodoksnih, neuobičajenih ali potencijalno izglednih rešenja u borbi protiv korone.

Sebe nazivaju “Naučnicima za suzbijanje Kovida-19” (Scientists to Stop Covid-19). Ovaj tim sastavljen je od biohemičara, imunobiologa, neurobiologa, hronobiologa, onkologa, gastroenterologa, epidemiologa i “nuklearaca”. Od naučnika koji su centralna osa ovog projekta, izdvaja se genetičar i hronobiolog Majkl Rosbaš (Michael Rosbash), dobitnik Nobelove nagrade za 2017. godinu, koji je rekao kako “Nema sumnje da sam najmanje kvalifikovan”.

Ova grupa, o čijem radu nije ranije izveštavano, sada deluje kao posrednik između farmaceutskih kompanija i ključnih igrača koji ”dreše kesu” iz američkog budžeta; farmaceuti su već neko vreme tražili neku “kopču” s naučnom i stručnom reputacijom, koja bi ih približila donosiocima odluka u Trampovoj administraciji. Svi stručnjaci angažovani u ovoj grupi deluju pojedinačno, svako iz svoje laboratorije, pritom uspostavljajući neku vrstu ad hoc odbora za pregled i procenu nebrojenih istraživanja na temu korona virusa, takođe uklanjajući nedostatne studije pre nego što ovi uopšte dopru do kreatora politika.

Kopija prve od 17 stranica naučnog izveštaja o mogućim načinima zaustavljanja korone (link)

Grupa je sastavila poverljiv izveštaj na 17 stranica u kome se poziva na niz nekonvencionalnih metoda u borbi protiv virusa. Jedna od zapaženijih ideja sastoji se u lečenju pacijenata snažnim lekovima koji su prethodno korišćeni protiv Ebole, primenjujući daleko snažnije doze nego što je to bio slučaj u prošlosti.

Uprava za hranu i lekove i Odeljenje za boračka pitanja (The Food and Drug Administration, the Department of Veterans Affairs) već su primenjivali posebne preporuke, poput preinačenja postojećih propisa o proizvodnji, kao i odobravanja zahteva za specifične lekove protiv korona virusa. Kraće rečeno, taj skup stručnjaka je neka vrsta komisije kojoj farmaceutske kompanije podnose svoje naučne projekte vezane za COVID-19, pri čemu ih ta grupa odobrava ili pak odbacuje, u zavisnosti od njihove procene kvaliteta određene ideje. Novac iz državne kase poteći će tek ukoliko se ova grupa volontera saglasi da je neka ideja vredna daljeg razvoja i ulaganja.

Nik Ejers, dugogodišnji pomoćnik potpredsednika Majka Pensa (J. Ernst / Reuters)

Prema dokumentima u koje je imao uvid Volstrit žurnal i oni koji su iz prve ruke upoznati s tom problematikom, Direktor Nacionalnih instituta za zdravstvo Frensis Kolins (Francis Collins) je u aprilu izrazio slaganje s većinom preporuka datih u ovom izveštaju (akcionom planu). Taj je izveštaj dostavljen članovima Trampovog kabineta i potpredsedniku Majku Pensu, šefu operativne grupe (odnosno kriznog štaba) za koronu.

Osnovno preimućstvo Dr. Kehila je njegova po mnogima interesantna investiciona firma, to jest neprofitna grupa aktivista, koja je veoma sveža i radi odskora. U grupu su uključeni i neki od najvećih milijardera, poput Pitera Tila, Džima Palote ili Majkla Milkena – finansijera koji su Kehilu priuštili legitimitet da usred krize dopre do zvaničnika Bele kuće. Kehill i strručnjaci koje je sakupio često su savetovali odnosno “brifovali” Nika Ejersa (Nick Ayers), dugogodišnjeg Pensovog pomoćnika i šefa kriznog štaba, koji je u poslednjih mesec dana odgovarao na “spoljne pozive”.

Niko ko je uključen u grupu ne može se finansijski okoristiti ovim “naučnim aktivizmom”: Kažu da ih je motivisala šansa da čitavoj stvari pridodaju svoje profesionalne veze i stručno znanje u borbi protiv korona virusa – povezivanje nauke i politike, koje je na državnom i saveznom nivou doskora bilo prilično napeto i usiljeno.

„Možda ćemo uspeti“, rekao je Stjuart Šrajber (Stuart Schreiber), hemičar sa Univerziteta Harvard i član grupe. “Ali ukoliko uspe, to (što ćemo pronaći i razviti) bi moglo promeniti svet.”

Stiv Paljuka (Steve Pagliuca), suvlasnik Boston Seltiksa i kopredsednik Bain Capital-a, kao i jedan od investitora Kehilove inicijative je pomogao pri uređivanju nacrta njihovog izveštaja, čiju je verziju poslao izvršnom direktoru Goldman Saksa, Dejvisu Solomonu, koji je, pak, uspeo da ovaj izveštaj doturi ministru finansija Stivenu Mnučinu (Steven Mnuchin).

Potpredsednik Majk Pens na brifingu, sa članovima akcionog štaba za korona-krizu (Foto: michael reynolds/EPA/Shutterstock )

Članovi grupe kažu da su svesni kako mnoge njihove ideje možda neće biti sprovedene u delo, a da ih Trampova administracija može u potpunosti zanemariti.

Ovaj izveštaj je zasnovan na razgovorima s naučnicima, privrednicima, vladinim zvaničnicima, kao i pažljivog razmatranja s njim povezanih dokumenata.

Izbijanje epidemije

Pre samo dve godine, Kehil je spremao svoj doktorat na Djuk Univerzitetu, sprovodeći istraživanja o retkim genetskim bolestima (u svojim pantalonama od 20 dolara iz Kostkoa, radnje koja je simbol najjeftinije kupovine). Prvobitno je želeo da, po zaršetku doktorata, nastavi svoje bavljenje genetskim istraživanjima.

Umesto toga, ponovo se povezao s prijateljem koji ga je uveo u posao u očevoj “Blue Chip’ kompaniji, investicionoj firmi ‘Raptor Group’. („Plavi čipovi“ su zrele i iskusne kompanije koje na berzi važe za sigurne, stabilne, profitabilne i dugotrajne, odražavajući relativno sigurne investicije sa niskom volatilnošću).

Kehila je posebno privuklo ulaganje u bio-nauke. On je rezonovao da bi mogao napraviti veći uticaj tako što će prepoznavati obećavajuće, talentovane naučnike i njihov rad, kojima bi potom pomogao u otklanjanju problema vezanim za istraživanje – kako onih naučnih tako i finansijskih.

Nakon što je neko vreme radio za Raptor, osnovao je sopstveni fond, ‘Newpath Partners’, sa početnih 125 miliona dolara poteklih od male grupe bogatih investitora, uključujući Silicijumsku dolinu i u njoj lojalnog, pouzdanog i marljivog Pitera Tila (uz koosnivače privatnog fonda, poput Stivena Paljuke). Njih je privukao Kehilov potpuno iskren i otvoren pristup, kao i izuzetna zainteresovanost za rešavanje najvećih i najtežih problema.

Početkom marta, dok je stopa broja preminulih od korone nezadrživo išla naviše, Kehil je bio zaintrigiran i pomalo deprimiran stanjem onog dela naučne zajednice koji se bavi istraživanjem virusa. “Nauka i medicina bile su najudaljenije tačke, najskrajnutije oblasti: skrajnute od svega što se dešavalo u stvarnom svetu”, rekao je Kehil.

Donald Tramp na brifingu 13. aprila (Foto: Yuri Gripas/CNP/Zuma Press)

Njegovi investitori su ga preplavili pitanjima o virusu, a on je, podstaknut tim interesovanjem, organizovao internet-sastanak sa njima, i tom prilikom im predstavio nekoliko ideja koje idu “uzvodno”, prkoseći uobičajenim strujama kojima “pliva” naučna zajednica tokom rada na leku, vakcini i testovima za Covid-19, uz kratko izlaganje o tome kako ubrzati razvoj leka i slično. Očekivao je da ovom internet-sastanku prisustvuje dvadesetak osoba.

Kada je pokušao da pozove na sastanak, bio je odbijen jer je poziv dostigao pun kapacitet odnosno broj učesnika – za njega nije bilo mesta. Tada mu je zazvonio mobilni, a na displeju je uočio da ga neko zove sa njujorškog broja. Bio je to poverenik američke Nacionalne košarkaške asocijacije, komesar En-Bi-Ej lige, Adam Silver. I on je želeo pristupnu šifru za sastanak (kasnije mu je Kehil lično pružio sve potrebne informacije i zaključke donete na tom sastanku).

Veliki investitori koji su činili finansijsku bazu fonda-kompanije ‘Newpath’ su dalje razglasili ovu vest, a ovaj poziv je privukao stotine onih koji su spremno čekali da daju svoj stručni ili finansijski doprinos u istraživanjima i razvoju – od kojih većinu nikada nije sreo (uključujući i Milkena).

Kad je konačno usledio poziv, duboko je udahnuo i rekao da sarađuje sa prijateljima kako bi probrao potencijalna rešenja za lečenje korone, svodeći poplavu alternativa na najperspektivnije istraživačke projekte. On je rekao da je u velikoj meri odustao od investiranja kako bi se fokusirao na potragu za lekom.

Nakon jednog sata se isključio iz razgovora, izvadio slušalice iz ušiju i otvorio inboks: već je bio prepun mejlova s idejama i ponudama za pomoć, uključujući i tim gospodina Milkena. “Tokom 50 godina koliko sam uključen u medicinska istraživanja nikada nisam video ni približno sličan nivo i širinu saradnje kao danas”, rekao je Milken.

Harvardski hemičar Stjuart Šrajber se povezao sa dugogodišnjim prijateljem Edvardom Skolnikom, bivšim šefom istraživačko-razvojnog tima farmaceutskog giganta Merck & Co, gde je pomagao u razvoju 28 novih lekova i vakcina. Doktor Skolnik je bio brutalno otvoren prema Šrajberu: Vakcini bi trebalo najmanje 18 meseci do konačnog puštanja u opticaj – pod normalnim okolnostima, i to samo, kako je naglasio, “ukoliko imate sreće.”

Šrajber je uzvratio pitanjem: „A šta ako bi moglo za šest meseci?“

Tim je sastavio listu od dvadesetak kompanija koje bi mogle imati koristi od njihovih preporuka, i koje su se obavezale da će odmah prodati bilo kakve potencijalne akcije koje bi im mogle pripasti. Jedan od prvih članova ove grupe rekao je da ne može da deluje na takav način i shodno takvim propozicijama, što je bio razlog njegovog isključenja iz grupe.

Veliki deo početne faze aktivnosti je uključivao otkrivanje stotina naučnih radova na temu korone i krize, inovativih ideja koje su poticale iz celog sveta. Nakon što su te obećavajuće ideje prikupili, izdojili su ih od onih koje im nisu delovale perspektivno. Svaki član grupe je prolazio kroz čak 20 radova dnevno, što je otprilike 10 puta više od učinka koji su imali radeći svoje uobičajene poslove. A onda su se okupili da razgovaraju putem video-konferencije, otpočevši baraž unakrsnih tekstualnih poruka – „poput gomile tinejdžera“, rekao je Rosbaš – uz bezbroj međusobnh telefonskih poziva.

Usled izuzetno intenzivne i neprestane komunikacije, lična higijena je prva bila na udaru. Majkl Lin, neurobiolog sa Stenforda je počeo da isključuje kameru svog telefona kako bi se doslovce zaštitio od prekomernog izlaganja. „U samo par dana sam imao sedam ili osam intenzivnih sastanaka kroz aplikaciju ‘Zoom’, što je sasvim izvesno kod mene izazvalo neku vrstu bolesti“, našalio se harvardski biohemičar Dejvid Liu.

Rasprave nisu uvek bile strogo naučnog karaktera. Grupa je, na primer, razgovarala o tome da li da vlasti predloži da američko zdravstvo preimenuje virus u „SARS-2“, nakon pojave zoonotičkog (životinjskog) virusa 2003. godine. Misnistarstvu zdravstva je ovo (čini se prilično adekvatno) ime zvučalo zastrašujuće, “što bi moglo navesti da mnogo više njih nose zaštitne maske za lice”). Od preimenovanja se napokon odustalo.

Tim se obavezao da će nastojati da se ne meša u politiku – nimalo lak zadatak u “buci i besu” koji sa sobom nosi svaka izborna godina u SAD.

Hidroksihlorokvin, lek protiv malarije kojeg je promovisao i Tramp je odbačen nakon što je stalni član ove stručne grupe Ben Krevat iz kalifornijskog neprofitnog naučnog klastera ‘Scripps Research’ iz Lahoje utvrdio da on, u najboljem slučaju, ima male šanse da se pokaže efikasnim protiv korone. Lek je u završnom izveštaju grupe bio tek usputno pomenut.

Hidroklsihlorokvin (John Locher/Associated Press)

Grupa je takođe odbacila ideju upotrebe testiranja na antitela kako bi se omogućilo ljudima da se vrate na posao ako njihovi rezultati pokažu da su se oporavili od virusa. Krevat, po struci biohemičar, izjavio je da je to „najgora ideja za koju je ikad čuo.“ On je posebno naglasio da prethodno izlaganje virusu možda neće sprečiti da oni koji su ga preležali prenesu virus drugima, te da prekomerno naglašavanje testiranja na antitela može neke ljude “inspirisati” da se namerno zaraze… kako bi “malo potom” – kad ga preleže – stekli imunitet i bili “zdravi i imuni”.

Prve tri faze preporuka sadržanih u izveštaju ove grupe bile su usmerene na aktivnosti na nivou federalnih vlasti. Primera radi, ticali su se upotrebe lekova, koji se još nisu dokazali kao potpuno efikasan način da podstaknu proizvođače na povećanje proizvodnje – bez brige o gubitku novca ukoliko se lekovi ne pokažu uspešnim. Drugo, recimo, smanjiti vreme potrebno za klinički atest novih lekova: sa devet meseci ili jedne godine na – nedelju dana.

Grupi je potom bila potrebna preporuka za prave ljude u Trampovoj administraciji. Da bi to realizovao, Kehil je kontaktirao jednog milijardera koji je dobro pozicioniran u aktuelnoj upravljačkoj garnituri.

Uvod

Brajan Šet (Brian Sheth), koosnivač firme u vlasništvu grupe privatnih investitora ‘Vista Equity Partners’ i član američkih demokrata nadgleda prikupljanje novca iz svoje kuće u Ostinu, u Teksasu. On je bio među prvim investitorima koji su uložili u Kehilov fond, na čiji se poziv odmah odazvao. Njegova specijalnost bila je tehnologija, ali ne i imunologija.

Uspostavio je prijateljske veze sa Tomasom Hiksom Juniorom, biznismenom iz Dalasa i kopredsedavajućim Republikanskog nacionalnog odbora. Šet je Hiksu predstavio Kehilovu grupu naučnika i investitora.

Brajan Šet, koosnivač i predsednik kompanije Vista Equity Partners, prošle godine na Beverli Hilsu u Kaliforniji. (Foto: Patrick T. Fallon/Bloomberg News)

Ovim povezivanjem je obezbeđena stalna i sigurna komunikacija između grupe uglavnom liberalnih naučnika iz levo orijentisanih institucija sa republikanskim “staležom” koji sa Trampom Juniorom ide, recimo, u lov na – ptice.

Tokom svog prvog razgovora sa grupom, Hiks je rekao: „Nisam naučnik. Pokušajte da mi stvar predstavite na dovoljno jasan način, a onda mi recite gde je ta ‘crvena traka’ koja vas sputava” (‘red tape’; fraza za preteranu birokratiju ili ekstremno pridržavanje pravila i formalnosti, posebno u sferi javne uprave i državne adminisracije).

Glavna briga naučnika bila je američko Ministarstvo za hranu i lekove (FDA). Naučnici su u svom istraživanju identifikovali da, za sada, najviše izgleda pružaju monoklonalni lekovi na bazi antitela, koji se lepe odnosno čvrsto prijanjaju na ćelije virusa. Ali, da bi se lek napravio u dovoljnim količinama, jedan njihov proizvođač (Regeneron Pharmaceuticals Inc.) bi morao da neke svoje postojeće pogone premesti u Irsku. Pravila FDA zahtevala su višemesečno čekanje na odobrenje i pribavljanje dozvola za delimični premeštaj proizvodnje.

Skolnik, koji se preganjao s birokratijom tokom izbijanja epidemije AIDS-a je pokušao da dopre do rukovodilaca FDA. Taj se poziv nije završio baš idealno, nakon što su birokrate odgovorile njegovoj grupi da su “pandemiju već stavili pod kontrolu”. Nakon grupnog poziva, jedan od naučnika je za FDA rekao da su “Oni ovde problem.”

Zašto bi krv onih koji su preležali koronu mogla biti spasonosna za obolele?

Sve veći broj bolnica istražuje testiranje na antitela i terapiju krvnom plazmom kao način borbe protiv novog koronavirusa kod bolesnih pacijenata. Foto ilustracija: Laura Kammermann

Kehil je stupio u kontakt sa Ejersom. Nakon što je grupa upoznala pomoćnika potpredsednika o “uskom grlu” i teškoćama u komunikaciji sa političkim strukturama, Ejers je rekao da možda zna koga bi mogao da pozove. Te večeri, 27. marta, Regeneron je primio poziv od FDA. Imali su dozvolu, mogli su da otpočnu odmah, a da proizvodnju prebace u Dablin.

To je bio pozitivan znak da je ono što radimo konačno počelo da funkcioniše”, rekao je Rosbaš.

Grupa je takođe sarađivala s ljudima iz američke agencije za zdravstvenu zaštitu vojnih veterana (US Dept. of Veterans Affairs), najvećim zdravstvenim sistemom u Sjedinjenim Državama. Naučnici su medicinsko osoblje ovog odeljenja podstakli da veteranima zaraženim koronom omoguće uključivanje u postojeća medicinska ispitivanja (kao što je, recimo, rak prostate), kako bi videli da li se već odobreni lekovi mogu pokazati efikasnima protiv virusa. O ovom predlogu su razgovarali sa glavnim medicinskim oficirom i sekretarom agencije za pitanja veterana, dobivši pritom informaciju da inicijativa brzo napreduje.

Paljuka je o ovom izveštaju telefonom razgovarao sa Čarlsom Bejkerom, republikanskim guvernerom Masačusetsa, koji je tom prilikom rekao Paljuki kako planira da usvoji neke elemente njihovog plana.

Steve Pagliuca, Bain Capital (Simon Dawson/Bloomberg News)

Sa većinom svojih naučnih predloga koje stručnjaci preporučuju, ili je njihovo odobravanje u toku, grupa gleda na svet nakon ove pandemije. Paljuka je podstakao naučnike da postojećem planu pridodaju i četvrtu fazu: šta i kako nakon karantina i ponovnog “otvaranja” Amerike.

Neke od ideja tiču se izrade testa pljuvačke i zakazivanja testova na kraju radnog dana, tako da bi rezultati bili dostupni već sledećeg jutra. Takođe je predložena i široka upotreba mobilne aplikacije na nacionalnom nivou, koja od stanovnika zahteva da na dnevnoj bazi potvrđuju da nemaju nijedan od 14 simptoma koji odlikuju prisustvo korone u telu.

Članovi grupe su poslednjih dana nastavili razgovore sa zvaničnicima administracije, nadajući se da će njihov poverljivi plan prerasti u praktičnu akciju.

„Potrebna nam je angažovanost čitave nacije – kako vlade, tako i biznisa i naučne zajednice – da bismo se ujedinili u nadvladavanju pandemije“, rekao je Paljuka.

Rob Copeland, The Wall Street Journal, April 27, 2020 10:49 am ET

Shadowy Geometric Shapes Rendered with Meticulous Crosshatching by Artist Albert Chamillard

PS5 design has a wild ‘taco’ shape with removable fan cover

5 Asian Pacific American Photographers Share Their Journeys as Artists

The interior design mistakes everyone is making – and 5 ways to avoid them

New York Times – Sewer Cleaners Wanted in Pakistan: Only Christians Need Apply

Kaitlyn & Mady Dever Have Been Making Music Forever — Now They’re Ready To Share It

Peta Pixel – These Photos Show How Easy it is to Create ‘Fake News’ with Photography

Your Boss Should Not Be Asking You To Wear Makeup On Zoom

25 Newest Fonts for 2020

Kineska revolucija u serviranju i konzumaciji hrane

May1

Izbijanje pandemije je u Kini, nakon gotovo četiri decenije, ponovo oživelo pitanje koje su vlasti postavile i početkom 80-tih godina prošlog veka: koji je najbezbedniji način upotrebe štapića i serviranja hrane? Problem je i tada, kao i danas, bio identičan – strah od potencijalnog prenošenja bolesti zajedničkim obedovanjem i uzimanjem hrane iz istih posuda, koje mogu biti zaražene salivom nataloženom na štapićima za jelo.

Na večeri u Kini uljudni domaćin koristi svoje štapiće da uzme najukusniji zalogaj iz zajedničkog jela i stavi ga na tanjir počasnog gosta. Na porodičnom obroku, starija osoba to čini za dete. Prijatelji to rade jedni za druge. A svi to rade, inače, sami: nanovo uzimajući komade hrane veličine jednog zalogaja sa rotirajućeg pladnja na sredini stola. Tako je bilo stolećima. A onda je došao Covid-19.

U nekoliko drugih zemalja je pandemija nametnula prilično nezgodna pitanja o dragocenostima poteklim iz tradicije i kulture, kao što je to slučaj u Kini u vezi sa običajima obedovanja. U kineskim medijima priča se o ljudima koji se inficiraju koronom nakon deljenja zajedničkog obroka. Uzgred, nema dokaza da su za to odgovorni štapići za jelo. Takođe, oni koji dele zajednički obrok često izdišu vazduh jedni ka drugima. Ali, kineski stručnjaci upozoravaju da je prenošenje štapićima ipak moguće. I, dok se restorani ponovo otvaraju, lokalne samouprave pozivaju restoratere i ugostitelje da se prilagode onome što se štampa u ’Vremenu zdravstva’ (Health Times), novinama pod kontrolom glasnika Komunističke partije, ‘Narodni dnevnik’ (People’s Daily); tu se aktuelno (i istovremeno duboko tradicionalno) zajedničko deljenje hrane naziva „lošom navikom pri obedovanju“.

Cilj ovog „rata u odbranu jezika“, kako su državni mediji nazvali tu kampanju, jeste promena načina na koji se koriste štapići. One koji obeduju na tipično kineski kontinentalan način (svi sve uzimaju iz svih posuda na astalu), država ohrabruje da koriste posebno osmišljene štapiće namenjene isključivo međusobno deljenoj hrani. Ovi dodatno usavršeni štapići – često dosta duži od uobičajenih i s posebnim oznakama ili bojama – ne smeju se stavljati u usta. Ovi štapići su uobičajeni u ostalim društvima koja koriste štapiće, kao što su Japan i Tajvan, ali prebacivanje sa jedne vrste štapića na druge se u kontinentalnoj Kini često smatra nekom vrstom neprijatnosti i smetnje: nešto što se retko radi, samo u veoma formalnim okolnostima.

U Hubeju, provinciji najteže pogođenoj koronom škole daju internet-časove „kako biti dobar pionir u otkrivanju načina korišćenja novih štapića tokom zajedničkog obedovanja“. Tržni centar u Šangaju, recimo, nudi besplatan parking onim kupcima koji pristaju da ovakve duže verzije štapića koriste u svojim restoranima. Osoblje centra upotrebljava i crveno mastilo za obeležavanje računa kupaca koji pristaju na nove štapiće, a pri izlasku iz radnje po pravilu dobiju neku „nagradicu“ ili „poklončić“. Gradska vlada Pekinga priprema nova pravila o civilizovanom ponašanju. Oni zahtevaju upotrebu odvojenih štapića za posluživanje hrane – svaki klijent posebno dobija par koji ne sme stavljati u zajedničku hranu na stolu, jer se hrana prvo kašikom sipa u tanjir, pa tek potom jede (globa za nepridržavanje ovoj novoj uredbi nije određena). Državni mediji, takođe, promovišu zapadnjačku praksu davanja pojedinačnih obroka svakom gostu ponaosob.

Zabrinutost da bi zaražena pljuvačka na štapiću mogla preneti zarazu s jedne osobe na drugu preko zajednički konzumiranog obroka je priča stara je već čitavo stoleće, kaže Q. Edward Wang, autor knjige „Štapići za jelo: Kulturna i kulinarska istorija“. Među prvima u Kini koji su se izborili za reformu i preinačenje starih navika u ishrani je bio jedan lekar rođen u Maleziji, koji je svoje nade polagao u svima dobro znanu „Lenju Sjuzen“ (Lazy Susan): rotirajući okrugli pladanj kojeg prisutni okreću ka sebi ili ka drugima, koristeći se sosovima, jelima i začinima serviranim na njemu (a koji je, usled velike praktičnosti, odavno odomaćen i na zapadu). Verovalo se pre sto godina da će ovaj kuhinjski asesoar smanjiti širenje bolesti, jer bi svako jelo imalo svoju kašiku za posluživanje. “Lenja Sjuzen” je napokon postala deo tradicije obedovanja u Kini – ali ne i kašike za svako pojedinačno jelo.

Koliko su se stvari možda mogle drukčije odvijati da se svojevremeno imalo malo više sluha za neke izjave Hu Jaobanga, koji je 1984. bio generalni sekretar Komunističke partije; on je tada predložio da bi građani, u cilju poboljšanja higijene u ishrani, “trebalo da konzumiraju kinesku hranu na zapadnjački način”… noževima i viljuškama. „Peking je u toj uredbi tada video svetlu budućnost javnog zdravstva – budućnost u kojoj izostaju trdicionalni štapići“, što je svojevremeno bio i naslov u Njujork tajmsu. Huova ideja, međutim, nikada nije zaživela. Hardlajneri, tvrdi linijaši su ga prezirali kao „zapadnjačkog liberala“. Huova smrt 1989. godine je, u stvari, i pokrenula nemire na Trgu Tjenanmen, događaj koji je uticao da ovaj kineski funkcioner bude izbrisan iz zvaničnih knjiga istorije, i to zajedno sa svojom radikalnom idejom. Nedavno su se državni mediji opsetili i prizvali Hua, započevši reciklažu njegavih ideja o higijeni ishrane, i reciklirajući ih kako bi „pojačali svoj trenutni slučaj“. Obedovanje korišćenjem zasebnih posuda ali i zasebnih kašika-kutlača, kako se tvrdi, bila je praksa tokom 3.000 godina istorije Kine, sve do dinastije Tang (618-907).

I dok pozivaju na „revoluciju za trpezarijskim stolom“, državni mediji pažljivo poštuju stav mnogih Kineza da je deljenje sudova svojevrsni znak prisnosti. „Delite hranu, a ne ljubav“ je sada novi zajednički slogan. U glavnom gradu, restoran „Pekinška patka“ nudi posebne štapiće za posluživanje hrane, ukoliko ih gosti zatraže. Ali, konobarica kaže da ima malo zahteva za ovim “bezbednijim” vrstama štapića. U anketi na društvenim medijima, od oko 210 hiljada netizena je njih 27% izjavilo da će koristiti ovaj novi pribor za posluživanje, premda je 30% njih reklo da neće, “jer je to previše naporno i nezgodno”.

Magazin „The Economist“ pokriva pandemiju, obezbeđujući slobodan pristup čitaocima dnevnog biltena “The Economist Today“, uz njihov ‘korona-virus tragač’.

The Economist

The last depictions of Karl Marx in Berlin

Labor Day heroes: The 7 most pro-union comic books ever made

Labor Day and Labor Related Comics

You Work Hard, So Take It Easy with 25 Labor Day Comics

Labor Day Comic Book Covers

Koliki je domet korone izbačene u vazduh?

Apr29

Kako i do koje udaljenosti mogu putovati respiratorne kapljice? Podaci koji svakodnevno dopunjavaju sliku o osobinama novog korona virusa su neke naučnike naveli da postave sebi još jedno, sasvim logično pitanje: koliko su valjane trenutne smernice o sanitarnoj zaštiti, propisane kako od strane Svetske zdravstvene organizacije tako i od javnog zdravstva zemalja pojedinačno? Tekst donosi Volstrit žurnal.

Više faza turbulencije oblaka nastalog kijanjem (WSJ)

Istraživanja o novom korona-virusu i načinu na koji se širi kašljem sugerišu da bi virus mogao dosegnuti i do većih udaljenosti, ali i da ostaje aktivan u vazduhu duže no što se to ranije verovalo.

Dosad je postojao jednoglasan stav da se virus koji izaziva Covid-19 uglavnom prenosi većim kapljicama, koje nastaju pri kašlju, kijanju ili razgovoru. Taj konsezus je osnova za preporuku američkih Centara za kontrolu i prevenciju bolesti za (opciono) nošenje zaštitnih maski i držanje na međusobnoj udaljenosti ne manjoj od dva metra, kao i preporuke Svetske zdravstvene organizacije da ostanemo udaljeni najmanje jedan metar od lica koje kašlje ili kija.

Neki naučnici ispituju i druge načine prenosa, poput kontakta sa zaraženim površinama ili udisanja sitnih čestica koje sadrže virus, nazvanih aerosolima, i koji mogu satima da „vise“ odnosno lebde u vazduhu. I mada ostaje nejasno jesu li takvi aerosoli prenosioci zaraze, dugogodišnja istraživanja o načinu na koji respiratorne kapljice virusa putuju – u kombinaciji sa još novijim podacima o održivosti virusa u aerosolima – podstakla je neke naučnike da se upitaju da li su postojeće smernice još uvek validne i dovoljne.

Današnje smernice i uputstva se zasnivaju na studijama od pre nekoliko decenija, dodala je Lidija Buruiba, vanredna profesorka Tehnološkog instituta u Masačusetsu (MIT).

Svetska zdravstvena organizacija je izjavila da se njene smernice zasnivaju na dokazima da se virus prenosi prvenstveno između ljudi i to respiratornim kapljicama izbačenim iz pluća koje primalac udiše, kao i kontaktom, a ne putem aerosola (dakle, ne kroz najsitnije kapljice koje mogu satima ostati u vazduhu). Prenos (respiratornih) kapljica nastaje kada je osoba na udaljenosti od metar od nekoga ko ima respiratorne simptome virusa, saopštila je SZO. Američki CDC nije komentarisao ovu izjavu.

Tokom godina istraživanja načina prenošenja virusa, tim Lidije Buruibe je otkrio da će kašalj, kijanje i čak govor stvoriti neku vrstu malog oblaka gasa, koji će „zarobiti“ gomile kapljica različitih veličina. To znači da pluća, kašljem, mogu potisnuti kapljice respiratornog virusa na udaljenost od gotovo šest metara (5.8m, 19 stopa), dok ih kijanje može „pogurati“ do osam metara (26 stopa), u zavisnosti od vlažnosti, temperature i protoka vazdušnih struja u prostoriji.

Ona kaže da, dok oblak putuje, neke od tih kapljica koje sadrže virus „ispadnu“ iz ovog „oblaka“ i slegnu se na površine, pritom ih kontaminirajući. Druge mikrokapljice će proizvesti aerosole, koji satima mogu ostati u vazduhu. Ovi aerosoli će se zatim raspršiti prostorijom po nekom obrascu – u zavisnosti od toga da li se provetrava i iz kojih pravaca (kao i da li postoje klima-uređaji koji „guraju“ aerosole u određenim pravcima); vlažnost vazduha u prostoriji takođe ima uticaja, kaže Buruiba, koja je nedavno iznela ovo mišljenje u ‘Žurnalu američke medicinske asocijacije’ (Journal of American Medical Association), pritom detaljno izloživši neke od nalaza svog tima.

Kupac u redu ispred Trader Joe’s, Vašington D.C. (Andrew Harrer / Bloomberg News)

Tokom brifinga za štampu 31. marta, Entoni Fauči (Anthony Fauci), direktor Nacionalnog instituta za alergije i zarazne bolesti je rekao da ga je njen izveštaj „uznemirio“, nazivajući ga “zabludom”.

“To znači da ova trenutno propisana razdaljina od dva metra, odjednom, iznenada, ne funkcioniše”, rekao je. „A to je neko veoma, veoma snažno kijanje. O tome se radi, a to nije ono o čemu (bi trebalo da) pričamo.”

Druga studija, nedavno odobrena za objavljivanje u časopisu ‘Indoor Air’ je pokazala da 10% mikrokapi izbačenih kašljem mogu biti prisutne u vazduhu nakon „putovanja“ dugog dva metra. Tim istraživača sa Univerziteta Zapadni Ontario, Univerziteta Toronto i Istraživačkog instituta Sunnybrook ubacili su u istu prostoriju ubacili zdrave i obolele od gripa, a potom su kamerama i laserima merili brzinu svakog iskašljavanja.

Grip se prevashodno širi velikim kapljicama koje se mogu udahnuti ili „sleteti“ u usta ili noseve lica udaljenih dva metra od nosioca korone, kaže CDC. Grip se može širiti i preko zagađenih površina koje ljudi hotimice dotiču, što je, po nekim naučnim pretpostavkama, još jedan od načina na koji bi se mogao širiti ovaj novi korona virus.

Međutim, za razliku od gripa, za ovu verziju korone ne postoji vakcina koja bi pomogla u zaštiti, dok naučnici još uvek pokušavaju da utvrde može li se širiti aerosolom (odnosno onim najsitnijim kapljicama).

Jedna studija objavljena u martovskom izdanju nedeljnika ‘New England Journal of Medicine’ je pokazala da novi korona-virus može preživeti i ostati aktivan čak tri sata u laboratorijski proizvedenim aerosolima, iako, nakon izvesnog vremena, počinje da se razlaže.

Neki naučnici ističu da je studija uključivala veštački proizvedene aerosole, a ne aerosole koji potiču od ljudskog kašlja ili one s kojima se lekari stalno susreću u svojoj medicinskoj praksi (odnosno pri kontaktu lekara sa zaraženima na licu mesta), dovodeći u pitanje koliko su ovi nalazi primenljivi u realnim situacijama. Neki drugi, pak, kažu da je studija sprovedena pod uslovima koji su virusima otežavali preživljavanje, pa su takve „otežane okolnosti“ samo dodatno učvrstile validnost ovih nalaza.

„Dva metra je minimalno preporučljivo rastojanje, a po mom mišljenju to nije dovoljno“, rekao je Herardo Čauvel, epidemiolog sa Državnog univerziteta u Džordžiji. On je posebno zabrinut za način na koji se klima-uređaji instaliraju kao i da se, bez dobre i bezbedne ventilacije, aerosoli mogu širiti i na veće udaljenosti, a i duže zadržavati u vazduhu.

Ove studije bi, takođe, mogle imati implikacije po zdravstvene radnike, rekla je dr Buruiba.

Ukoliko je to uopšte moguće, zdravstveni radnici moraju nositi respiratorne maske tipa N95, koje su u stanju da filtriraju sitne čestice tokom svih interakcija sa pacijentima kod kojih je Covid-19 potvrđen ili se sumnja da su ga dobili, a ne samo tokom već postojećih procedura za zaštitu od aerosola ili kada su u neposrednoj blizini pacijenata. Prema CDC-u, respirator N95 ili oni više klase su u tim situacijama više nego poželjni – iako su i jednokratne hirurške maske sasvim prihvatljiva alternativa.

(Foto: Angela Weiss / Getty / WSJ)

Na brifingu u Beloj kući početkom aprila, predsednik Tramp je rekao da Centri za kontrolu i prevenciju bolesti preporučuju Amerikancima da koriste maske za lice na dobrovoljnoj bazi, i da se (u trenutku te izjave) ne nalaže njihovo obavezno nošenje.

U jednom radu podeljenom na internetu (pre no što je obavljena njegova recenzija), istraživači iz Medicinskog centra Univerziteta u Nebraski su pronašli virusne čestice u uzorcima vazduha prostorija u kojima su boravili pacijenti zaraženi koronom, dok su virusne mikrokapljice bile indikovane i u susednim hodnicima. Istraživači još uvek nisu dokazali da li ove virusne mikro-čestice mogu inficirati ljudske ćelije i replikovati se, odnosno, dalje umnožavati i širiti organizmom.

Jedan od mogućih razloga je to što virusni aerosoli bivaju „razblaženi“ dok putuju od svog izvora, rekao je Džošua Santarpija, koautor ovog rada i vanredni profesor patologije i mikrobiologije pri Medicinskom centru Univerziteta u Nebraski. Njegov tim još uvek eksperimentiše i proverava dobijene podatke kako bi utvrdio da li su ti uzorci i zaista izvor zaraze.

Naučnici i doktori kažu da su u igri i brojni drugi činioci koji određuju verovatnoću dobijanja i/ili širenja virusa. U njih su uključeni faktori kao što je recimo, 1. da li se osoba nalazi u zatvorenom prostoru, 2. koliko je osoba u tom prostoru, kao i 3. koji je stepen ventilacije i smerovi kretanja vazduha koji izduvava iz klima-uređaja.

Zato je važno da, kada izlazite iz svojih domova, nosite makar neku zaštitu za lice, rekao je Daniel Kurickes, šef odeljenja za infektivne bolesti u Brijamu i Ženske bolnice u Bostonu. Tipična maska za lice neće isfiltrirati one najsitnije čestice koje sadrže virus, ali vas može zaštititi od velikih kapljica; jer, maske obezbeđuju da zaraženi koji ih nose smanje domet čestica virusa koje izdišu, a time naprave bezbednije okruženje po svoju okolinu.

I Kurickes je primetio da bi ruke trebalo prati češće, preporučujući što duži kućni karantin i mere (samo)izolacije: nastojati da naš boravak u domu traje, ukoliko je moguće, što duže.

Sarah Toy at sarah.toy@wsj.com

U prolazu:

UNICEF.rs: How to protect yourself and your children?

Play Corner: examples of games that can be played at home

Stay 6 Feet Apart, We’re Told. But How Far Can Air Carry Coronavirus?

Yves Smith

Stephanie Kelton

Stephanie Kelton and Yanis Varoufakis: Another Now #3 | DiEM25 TV

I TURNED MY TESLA INTO A PICKUP TRUCK (“TRUCKLA”)

Klima-uređaji, vazdušne struje i COVID-19

Apr24

Kako je korona virus zarazio neke, ali ne sve goste jednog restorana u Guangdžouu: Njujork tajms donosi da jedna ograničena studija kineskih istraživača sugeriše ulogu vazdušnih struja u širenju bolesti u zatvorenim prostorima.

U januaru 2020. je gošća jednog restorana u Guangdžouu zarazila virusom neke od prisutnih, u momentu kada još uvek nije pokazivala simptome – u to vreme je u tom restoranu korona-virus prenet na još devet osoba. Očigledno da je jedan od restoranskih klima-uređaja raspršio čestice virusa.

Tog dana je u tom restoranu bilo posluženo još 73 gosta, koji su jeli na istom nivou petospratnog ugostiteljskog objekta, a dobra vest je da se nisu razboleli – a nije se razboleo nijedan od osmoro zaposlenih, koji su u to vreme radili na tom spratu.

Kineski stručnjaci su istražili ovaj slučaj koji će biti objavljen u julskom broju časopisa Emerging Infective Diseases, u izdanju američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (Centers for Control and Prevention, CDC). Treba reći da ova, kao i sve terenske studije, imaju svoja ograničenja. Istraživači, na primer, nisu vršili eksperimente kojima bi simulirali prenošenje vazduhom.

Ovakav način širenja virusa ilustruje neke izazove sa kojima će se restorani suočiti kada budu pokušali da ponovo krenu u posao. Ventilacioni sistemi mogu proizvesti složene obrasce protoka vazduha i držati virus visoko u vazduhu, pa jednostavno razmicanje stolova na dva metra – koje CDC savetuje ukoliko želite da se bezbedno odaljite od drugih – možda nije dovoljna zaštita za one koji žele da posećuju ugostiteljske objekte.

Ovaj rizik će umnogostručiti i sama priroda ishrane u restoranima, aktivnost koja je po sebi skopčana sa željom za druženjem i komunikacijom. Što duže ostajemo na kontaminiranom području, tim su veće šanse da bismo mogli udahnuti čestice virusa. Konzumacija hrane je takođe jedna aktivnost koja se ne može realizovati dok nosite masku. Aerosolne kapljice koje sadrže virus mogu se izbaciti u vazduh disanjem ili govorom, a ne samo kašljanjem i kijanjem.

CDC sada savetuje da „Izbegavate veća i manja okupljanja na privatnim mestima i javnim prostorima, u domovima vaših prijatelja, parkovima, restoranima, prodavnicama ili na bilo kom drugom mestu.“

Sa druge strane, svi oni koji su se u januaru razboleli u kineskom restoranu u Guangdžouu bili su za istim stolom za kojim je sedela i zaražena gošća, ili za nekim od dva susedna stola. Činjenica da su gosti za svim ostalim stolovima postavljenim na većoj distanci ostali zdravi i bez naknadno indikovanih simptoma jeste neki tračak nade: nagoveštaj da se korona virus prenosi uglavnom većim respiratornim kapljicama, koje brže padaju od manjih kapljica, poznatih kao aerosoli, koje kroz vazduh mogu „plutati“ satima. Kraće, veće kapljice su možda glavni uzročnici zaraze, dok one manje predstavljaju manju opasnost – veće kapljice imaju ograničen domet, dok aerosoli imaju daleko veći domet (ostaje da se vidi kolika je verovatnoća prenošenja korona virusa mikrokapljičnim putem).

“Mislim da je ovo dobro urađena studija, uz ograničenja koja ima svaka terenska studija”, rekao je Verner Bišof, direktor infektivno-epidemiološke Medicinske škole ‘Wake Forest’ u Severnoj Karolini. On sam nije bio uključen u istraživanje.

Jedna porodica je 24. januara otišla na ručak u restoran u Guangdžouu, velikoj metropoli na jugu Kine udaljenoj 130km od Hong Konga.

Porodica je prethodno napustila Vuhan, koji se nalazi oko 850km severno – najkritičniju tačku, iz koje je i otpočela epidemija korona-virusa, dan pre nego što su kineski zvaničnici zatvorili grad ali i čitavu provinciju Hubej, kako bi usporili širenje bolesti.

Na ručku je bilo pet članova porodice – označenoj kao „porodica A“ – koji su izgledali zdravo. Ali, nešto kasnije tokom dana, jedna od njih (63-godišnja žena) je dobila temperaturu i počela da kašlje; otišla je u bolnicu, gde je test pokazao da je pozitivna na korona-virus.

U roku od dve nedelje, još devet njih koji su tog dana i tog trenutka ručavali na istom spratu ovog restorana takođe su bili pozitivni. Četvoro njih su bili rođaci prve zaražene žene. Mogli su se, zapravo, zaraziti i izvan restorana, jer su u restoran došli i otišli porodično.

Ali, za preostalih petoro gostiju koji su tog dana u tom trenutku jeli za obližnja dva stola, čini se da je upravo taj restoran i prisustvo porodice A pokraj njih bio izvor infekcije.

Sto Porodice A nalazio se na zapadnoj strani trpezarije površine 140 kvadratnih metara, smešten između stolova za kojima su dve (nepovezane) porodice, B i C, takođe ručale. Porodica B i porodica A „preklopile“ su se u trajanju od 53 minuta, a tri člana porodice B – bračni par i njihova ćerka su se razboleli. Porodica C je sedela pokraj porodice A, za drugim susednim stolom uz istu, zapadnu stranu trpezarijske sale, preklapajući se s njom 73 minuta, a njena dva člana – majka i njena ćerka – takođe su se razbolele.

Klima-uređaj instaliran pokraj stola porodice C izduvavao je vazduh u pravcu juga, preko sva tri stola za kojima su sedeli inficirani gosti; jedan deo vazdušne struje se po svemu sudeći odbio o zid, natrag – u pravcu porodice C.

Budući da se korona-virus tada još uvek nije proširio izvan Vuhana, zdravstveni radnici bili su u stanju da identifikuju skorašnje kontakte porodica B i C, i tako utvrde da je restoran bio jedino verovatno mesto gde se njihova putanja ukrstila s putanjom korone.

Istraživači nisu naveli da li je još neko od ostalih tada prisutnih gostiju koji nisu zaraženi koronom bio član neke od tri inficirane porodice, niti da li su svi bili gosti za onih 12 preostalih stolova. Od tada prisutnih u restoranu, njih 73 je u karantinu provelo 14 dana, naknadno ne pokazujući bilo kakve simptome.

Dijagram prikazuje lokaciju klima-uređaja u restoranu u Guangdžouu i prvu zaraženu osobu iz porodice A, obeležene žutom bojom (CDC EID)

„Zaključujemo da se u ovom slučaju infekcija širila kapljično kroz vazduh, i da je prouzrokovana ventilacijom klima-uređaja“, napisali su autori studije. „Ključni faktor infekcije bio je pravac strujanja vazduha.“

Harvi Fajnberg, predsedavajući ‘Stalnog odbora za lečenje zaraznih bolesti i zdravstvene opasnosti 21. veka’ pri Nacionalnim akademijama nauka, inženjerstva i medicine je ovaj izveštaj opisao kao „provokativan i otrežnjujući“.

On je napomenuo da od sada, kada budu pravili raspored stolova u sali, restorani moraju imati na umu pravce strujanja vazduha. Ultraljubičasta svetla, koja imaju baktericidna svojstva, takođe bi se lako mogla ugraditi, uništavajući mikrokapljice virusa koje lebde u vazduhu. Nalazi ove studije mogli bi imati implikacije i izvan restorana i ugostiteljstva, na radnom mestu, čak i u domovima.

“Studija rasvetljava ona saznanja o kojima bi trebalo učiti “u hodu”, dok pokušavamo da konfigurišemo sigurne radne prostore”, rekao je Fajnberg. „Ne samo bezbedne prostore za restorane i zabavu, već i one u kojima radite.“

(Napomena: fotografije su ilustrativnog tipa)

Kenet Čeng, NYT

Verzija ovog članka pojavila se u štampanom izdanju 21. aprila 2020. godine, odeljak A, strana 7 njujorškog izdanja, uz naslov: ‘In a Restaurant in China, Air Flow Caused Some, but Not All, to Fall Ill’.

Top 100 documentaries about current state of affairs

Experimental virus drug Remdesivir fails in human trial

Johann Hari and Yanis Varoufakis: Another Now #1 | DiEM25 TV

Roger Waters and Yanis Varoufakis: Another Now #2 | DiEM25 TV

Brian Eno in conversation with Yanis Varoufakis: Reflecting on our Post-Virus World | DiEM25 TV

Noam Chomsky on why you should watch DiEM25 TV | DiEM25

Jeremy Scahill in conversation with Srećko Horvat: Capitalism, COVID-19 and US election | DiEM25 TV

David Graeber and Maja Kantar | DiEM25 TV

Yanis Varoufakis with Professor Noam Chomsky at NYPL, April 16, 2016 | DiEM25

Noam Chomsky On COVID-19 And His New Book: Internationalism Or Extinction

Stephanie Kelton and Yanis Varoufakis: Another Now #3 | DiEM25 TV

Globalno selo gori, a elita se češlja

Apr15

Ili: O moći samouništenja i nedostatku mudrosti da to ne učinimo. Izvod iz teksta Tobija Orda za portal Edge.com. Ord je viši naučni saradnik pri odeljenju za filozofiju Oksfordskog univerziteta, i autor knjige “Nad bezdanom: Egzistencijalni rizik i budućnost čovečanstva” (Precipice: Existential Risk and the Future of Humanity).

U poslednje vreme sebi postavljam pitanja o budućnosti čovečanstva, i to ne samo onoj koja se tiče narednih pet ili sto godina, već o svemu što bi čovečanstvo moglo postići u eonima koji dolaze.

Razmišljao sam o tome koliko bi svetla mogla biti naša kolektivna budućnost, i o tome kako nauka gotovo da ne poznaje ograničenja u onome što bi mogla postići, o daljem istrajavanju Čoveka i načinima da to trajanje produži, o nekom „komadiću“ kosmosa koji bismo mogli da otkrijemo i potom istražimo, i o tome koliko svi mi, kao pojedinci, dobro (ili loše) živimo; ili, recimo, o tome kakve vrste dostignuća bismo mogli ostvariti negde na horizontu vremena, možda zaista daleko od ove naše današnjice. Upravo me ta vizija moguće sjajne i nesagledive budućnosti o kojoj pričamo i razmišljamo nadahnjuje da malo pažljivije porazmislim o rizicima s kojima smo sada suočeni, kao i načinima kako bismo sve to mogli ugroziti svojim pogrešnim postupcima. Šta bi samo naše generacije – ili generacije naše dece – mogle učiniti kako bi zaštitile to seme civilizacije, obećavajući zametak čovečanstva, a sve to kako bismo mogli prerasti u nešto još neverovatnije, da bismo na taj način zaštitili svoju sadašnjost… a time i svoju budućnost.

Prošlost čovečanstva duga je oko 200 hiljada godina. Toliko dugo traje naša vrsta, Homo sapiens, prema našem trenutno najboljem nagađanju (moglo bi biti i nešto malo duže). Možda bi trebalo da uključimo i neke naše druge hominidne, čovekolike pretke, kao i da razmišljamo o čovečanstvu u nešto širem kontekstu. Ako uspemo da pravilno odigramo s kartama koje su nam podeljene, i iskoristimo potencijal kojim raspolažemo, mogli bismo kao vrsta postojati barem još više stotina hiljada godina. U stvari, to nas ne sprečava da živimo milionima godina. Vek trajanja jedne tipične vrste bića na ovoj planeti je oko milion godina. Dakle, naših 200.000 godina koliko smo dosad pregurali bi nas, po ljudskim merilima, tek sada uvelo u doba adolescencije: avaj, čovek u adolescenciji je dovoljno star da bi lako zapao u nevolju, ali istovremeno još uvek neiskusan i u nedostatku mudrosti, potrebne za pravilno zaključivanje i postupanje.

Ipak, ni tih prosečnih milion godina trajanja vrste na planeti nije ona gornja, maksimalna granica našeg mogućeg trajanja. Uzmimo, na primer, Potkovičastog raka, koji je na našoj planeti već 450 miliona godina. A Zemlja bi trebalo da ostane naseljena najmanje još toliko dugo. Dakle, ako uspemo da preživimo koliko i ova vrsta raka, mogli bismo imati budućnost koja se proteže milionima vekova od današnjice. To su milioni vekova ljudskog napretka, ljudskih dostignuća i procvata ljudske rase. A ukoliko bismo, za to vreme, mogli i da naučimo kako da posegnemo još malo dalje u kosmos i dopremo do planeta koje orbitiraju oko drugih zvezda, tada bismo mogli trajati i još duže. Kada bismo bili u stanju da pravimo „skokove“ od po sedam svetlosnih godina, mogli bismo dopreti do gotovo svake zvezde u našoj galaksiji, i to neprekidno širenjem sa jedne nove lokacije na drugu (sedam svetlosnih godina je prosečna udaljenost između dve zvezde u našoj galaksiji). Već se planira, odnosno, postoji zamisao o slanju svemirske letelice koja bi mogla da pravi “skokove” ovakve vrste. Kad bismo u tome uspeli, čitava naša galaksija bi nam se širom otvorila.

Neke od ovih zvezda će još uvek sijati tokom narednih biliona godina. Ukoliko budemo u stanju da pravilno odigramo s kartama koje su nam na raspolaganju, mogli bismo da istrajavamo ne “samo” stotinama miliona već i milijardama godina u budućnosti, istražujući milijarde svetova na nebu iznad nas. Ovo je ogroman potencijal, gornja granica i maksimalno podignuta lestvica za one ciljeve koje bismo mogli da ostvarimo za to vreme, koliko god da razmišljamo o nekakvom maksimumu ljudskih dostignuća (jer, uvek se može izmaštati nešto nestvarnije). Bilo da to smatrate kao dobrobit postignutu u ime svakog ljudskog života proživelog na ovoj planeti, ili kao o najvećem saznanju koje otkrivamo, ili o najvećim umetničkim delima koja stvaramo, o najpravednijim društvima koja organizujemo – skoro sve to bi trebalo da bude tek u budućnosti, jer je naša budućnost potencijalno daleko obimnija i šira od naše prošlosti, i, svakako, vremenski neizmerno dužeg raspona od naše prolazne sadašnjosti.

Ovu činjenicu često ne shvatamo ozbiljno, razmišljajući o tome koliko mali deo čovečanstva uočavamo u ovom trenutku, bez perspektive i horizonta, a koliko su prolazne stvari politika prisutnih u današnjem dobu, i kako će se možda najvažnija buduća uloga politike i političara, ako ih ima, ogledati u oblikovanju celokupne budućnosti čovečanstva. Pa ipak, čitava ova „budućnost budućnosti“ je sada dovedena u opasnost.

Dosad smo preživeli 200 hiljada godina – dve hiljade vekova. U osvitu čovečanstva su postojale ozbiljne opasnosti po ljudsku vrstu, od kojih su nam najpoznatiji udari asteroida, kao što se to, izgleda, dogodilo pre 65 miliona godina kada su najveći divovi među ondašnjim bićima – dinosaurusi – bili u trenutku zbrisani sa istorijske scene. To je jedna od onih vrsta opasnosti kojima smo izloženi sve vreme. Opasnosti su prisutne i u vidu komete, erupcija super-vulkana (poput erupcije Tobe), kao i opasnosti od prirodnih pandemija. Sve te stvari i rizici postoje s nama oko 2000 vekova. Dobra vest je da, u većini slučajeva, znamo da verovatnoća da se nađemo na udaru ovakvih opasnosti mora biti izvesno mala, jer da ih je čak i 1% po veku, malo je verovatno da bismo preživeli ovih dosadašnjih 2000 vekova. Znamo da prirodni uzroci katastrofa i izvori opasnosti, nažalost, i pored male verovatnoće da se dogode, moraju biti prilično izvesni. To je ona vrsta stvari koja vrstama na Zemlji dopušta da u proseku žive oko milion godina, ali, u najvećem broju slučajeva, ne mnogo više od toga.

Homo sapiens nije tipična vrsta. Jedna od stvari koja me najviše brine je način na koji bi nas naša tehnologija mogla izložiti opasnostima dovoljnim da ugroze ljudsku egzistenciju. Ako se osvrnemo na istoriju čovečanstva tokom ovih 2000 vekova, možemo uočiti to početno, postepeno nagomilavanje znanja a uz njega i – moći. Ako razmišljamo o prvim ljudima, oni nisu bili toliko izuzetni u poređenju sa drugim vrstama kojima su bili okruženi. Pojedinačni čovek nije tako briljantno efikasan u savani u poređenju sa jednim gepardom, lavom ili gazelom, ali ono što nas je izdvojilo od ovih vrsta je naša sposobnost da radimo zajedno, da sarađujemo sa drugim ljudima kako bismo stvorili nešto veće od nas samih kao pojedinaca. Upravo timski rad, sposobnost zajedničkog rada sa onima koji su sa nama u istom plemenu nam je omogućilo da proširimo saradnju na još desetine i desetine, stotine i hiljade ljudi koji su stanju da rade zajedno. Ali, mnogo važnije od toga je bila naša sposobnost da sarađujemo kroz vreme, i kroz generacije. Konstantno proizvodeći inovacije, koliko god one bile male, a potom ih prenoseći na svoje potomke, uspeli smo da načinimo civilizacijski lanac u kome su tolike generacije ljudi zajednički radile kroz vreme, lagano ali sigurno nadograđujući ove inovacije i tehnologije i, samim tim, postižući sve veću moć.

Često, kad se osvrnemo na našu istoriju, pomislimo samo na prvo pismo i prvu pisanu reč. Razmišljamo o zapisanim imenima, prvim zapisima, prvim legendama i prvim istorijama. Dakle, kada razmišljamo o neverovatnim stvarima koje je čovečanstvo učinilo, ograničavamo se na poslednjih pet hiljada godina oličenih u pisanoj reči. Ali 195.000 godina pre toga, radili smo druge neverovatne stvari. Imali smo prve ljude koji su prodrli i naselili svako novo područje sveta, izlazeći iz Afrike i pronalazeći nove životinje i biljke u svakom od regiona koje su posećivali i naseljavali, radeći na načinima spajanja ekosistema, usput imenujući sve ove stvari, i razumevajući koje se biljke mogu upotrebljavati kao najraniji lekovi, koje životinje ne dirati, kako neke loviti a kako neke izbegavati. Prvi ljudi su zakoračili i u Australiju, jedan čudesni novi svet potpuno različitih vrsta, svet za sebe koji je milionima godina bio odsečen od svih ostalih ekosistema. Neverovatne su tolike stvari koje smo kao vrsta uradili, ali najneverovatnija je bila upravo ta kontinuirana akumulacija inovacija, nagomilavanje novih znanja i otkrića.

Dosad je na planeti živelo oko stotinu milijardi ljudi, a trenutno ih je sedam milijardi. Ovih stotinu milijardi života prikupljalo je sve te inovacije, akumulirajući informacije i osnažujući se saznanjima o prirodi koja ih okružuje, uz shvatanje na koje bismo načine mogli da na nju utičemo. Ova neprekidno narastajuća snaga prošla je kroz velike transformacije, uvećavajući, vremenom, i brzinu napretka čoveka: pre svega sa revolucijom u uzgajanju biljaka – otkrićem i razvojem poljoprivrede. To je dovelo do podizanja velikih, trajnih ljudskih naseobina gde smo, umesto desetina hiljada ljudi koji su dotad međusobno sarađivali kroz generacije imali milione njih u svakom trenutku i u svakoj epohi, dakle, i milijarde onih koji su bili deo ove daleko šire društvene mreže. Ovo okupljanje ljudi u mreže velikih naseobina je predstavljalo jedno značajno civilizacijsko ubrzanje. Druga naučna revolucija, kada smo razvili sposobnost da razumemo svet oko nas, da se oslobodimo dogmi o tom svetu, da pravilno testiramo postavke ali i odbacimo loša objašnjenja, kada smo uspeli da neke od ovih stečenih informacija iskoristimo za dalje, sve brže prikupljanje znanja o svetu koji nas okružuje, oblikujući ga prema ljudskim zamislima i ciljevima.

Industrijska revolucija je, naravno, ovaj proces ponovo ubrzala, kada je čovek iznašao pristup jednom (doduše malom) delu sunčeve svetlosti, koju je Sunce milionima i milionima godina neprekidno isijavalo ka Zemlji. To saznanje, i samu svetlost, koristimo kao izvor nekih svojih inovacija da bismo napokon došli do savremenog doba i održivog rasta. Naš životni vek se, u toj industrijskoj eri, udvostručio širom sveta. Stanovnici najsiromašnijih zemalja sada žive duže nego što su tada živeli građani najbogatijih. Imali smo ovo ogromno ubrzanje napretka i uvećanje ljudske moći nad svetom koji ga okružuje. Ovo je dovelo do nove tranzicije, koja je verovatno značajnija od svih dosadašnjih u istoriji.

Nuklearno oružje smo razvili 1945. godine. U tom trenutku, sve veća moć čovečanstva konačno je dostigla nivo kada smo postali neposredna opasnost po same sebe, ne samo po pojedince već i po čovečanstvo – opasnost ali i svojevrsnu mogućnost da sve što smo ikada izgradili, tokom stotinu milijardi života, nestane. Sva ova dostignuća koja su napravljena tokom prošlih eona – i ona koja bismo kao vrsta mogli doživeti – sve bi se to sada moglo srušiti kao kula od karata.

Nismo stoprocentno sigurni u to da li nas atomski rat zaista može potpuno uništiti, iako je izum A-bombe bio prvi put u istoriji ljudskog roda da smo sa izvesnošću mogli reći kako je ta opcija i te kako moguća. Od tada, tehnološki napredak nezadrživo ide uzlaznom putanjom. Od tog vremena smo u atmosferu emitovali ogromnu količinu ugljenika, što je dovelo do aktuelne krize oličene u globalnom zagrevanju. I to je nešto što bi, opet, moglo da lako okonča postojanje ljudske vrste. Nismo sasvim sigurni u to; Može se dogoditi da čak i najpogubniji slučajevi globalnog zagrevanja budu nešto što možemo preživeti. Došli smo, međutim, do situacije u kojoj postoji vrlo realna mogućnost da tu grešku nismo u stanju da ispravimo.

S ovim promenama ušli smo u novi period, kojeg nazivam „stajanjem nad ponorom“; jer, ponekad, na dugu istorijsku liniju čovečanstva gledam kao na putovanje kroz pustinju, s povremenim trenucima proživljavanja velikih teškoća, ali i momentima naglog napretka i plahovitog, nepredvidljivog ponašanja naše vrste. Od 1945. godine do danas, kako ja vidim stvari, prolazimo kroz „planinski prevoj“, obrevši se u uskom prolazu koji nas je odveo do litice, na samu ivicu bezdana. U daljini, čini se kao da možemo nazreti neke plodnije i očaravajuće oblasti do kojih bismo još uvek mogli stići, ali upravo smo sada izloženi najvećim i najopasnijim rizicima. Ne znamo tačno koliko su ti rizici veliki. Ne možemo sa preciznošću da to kažemo jer – nikada se ranije nismo našli u ovakvoj situaciji. A ta “situacija” nije neki „eksperiment“ kojeg možemo tek tako uvek iznova i iznova pokretati hiljadama puta, a onda resetovati, i poput video-igrice opet pokrenuti, sve dok konačno ne uspemo da “savladamo sve nivoe”… niti možemo da u stotine navrata izgubimo život na Zemlji, kako bismo uvek nanovo utvrdili jednu te istu verovatnoću neizbežnih ishoda. Ovo je slučaj u kojem pretnju moramo uočavati, hteli to ili ne, čak i bez pristupa i uvida u te porazne brojke i statistike utemeljene na tragično čvrstim dokazima. Ipak, još uvek se čini – i za to postoji dobar razlog – da je među svima nama prisutan jedan isti osećaj, naime, kako je ovo najopasnije vreme do sada: Ovo će biti ključni trenutak na putovanju naše vrste u (moguću svetlu) budućnost.

Ukoliko i preživimo sami sebe, naši daleki potomci gledaće na ovaj istorijski momenat kao jedinstveno važan po budućnost Čoveka. Oni bi mogli i uočiti da je, recimo, industrijska revolucija predstavljala važan korak u razvoju čoveka – mada ne onoliko važan kao što je ovaj naš trenutni „iskorak ka litici nad ponorom“, momenat u kome je čitava izgledna budućnost Čoveka dovedena u pitanje. Da nismo imali industrijsku revoluciju onda kada nam se dogodila, verovatno bismo imali pristup eksploataciji tih fosilnih goriva u nekoj kasnijoj vremenskoj tački. Brojni ključni naučni proboji koje smo dosad imali predstavljali su odraz trenutka u kom su se desili, dakle, u kom ćemo trenutku istorije doći do nekog otkrića, što je ključnije od pitanja da li će do tog otkrića uopšte doći; tako se ispostavlja da sadašnje ubrzanje tehnološkog napretka čovečanstva – ali i zagađenja, uz globalno otopljavanje – ili pak usporavanje njegovog bezglavog napredovanja ka litici i ponoru – pravi ovu nadasve suštinsku razliku između toga da li će u budućnosti ljudska vrsta imati prilike za neki dalji procvat, ili ćemo zauvek napustiti istorijsku scenu. Ovaj istorijski trenutak se razlikuje od svih dosadašnjih, a ako su razmere opasnosti velike kao što mislim da bi mogle biti, izvesno je da naredne vekove ne možemo preživeti ukoliko i dalje budu prisutni rizici s kojima smo sada suočeni.

Moramo razraditi plan za snižavanje ovih nivoa rizika, suočiti se s tehnologijama koje predstavljaju neke od tih pretnji i postići uspešnu kontrolu nad njima; a moramo se i obavezati da ćemo ubuduće efikasno upravljati ovim rizicima, dovoljno dobro da ih konstantno kontrolišemo na održivom nivou. Smanjimo ih, držeći ih na niskom, što nižem nivou. Ovo je jedan od načina za okončanje naše ukopanosti nad bezdanom. Drugi način je, naravno, ukoliko bismo i dalje dopuštali da prisutni rizici ostanu na sadašnjim ili čak višim nivoima, puštajući da ovi eskaliraju; u tom slučaju bi bilo prisutno toliko više pretnji po naše postojanje za koje smo sami odgovorni, dopuštajući sebi taj luksuz da ne učinimo nešto kako bismo ih sveli na minimum. To je ovaj sadašnji nivo: dopuštamo razvoj opasnosti bez ikakve intervencije s naše strane. U prošlom stoleću, čovečanstvo se suočilo sa nekih 1% šanse da okonča svoju priču u doba kontrole atomske energije i nuklearnog naoružanja. U ovom veku, rizik je znatno veći. Procenio bih taj rizik otprilike na jedan prema šest, dakle, stavljanje jednog metka u burence, nakon čega će ta partija ruskog ruleta biti prilično brzo okončana. Kraće rečeno: imamo još samo nekoliko pokušaja pre no što pištolj konačno opali (a dosad nijedan od tih pokušaja nismo iskoristili).

A možemo se suočiti s ovim izazovom i rešiti ga. Ne mislim da je to iznalaženje rešenja na bilo koji način neizbežna opcija, tako da ne pokušavam da sada pravim moralnu priču ili basnu o čovekovim manama – da smo se, eto, toliko trudili da, poput Ikara, uzletimo do Sunca, kada je njegova blizina dovela do našeg neizbežnog sunovrata. Mislim da to uopšte nije tačno. Trebalo bi, za početak, uzleteti ka Suncu. Tehnologija je verovatno neophodna kako bi čovečanstvo ostvarilo svoj puni pozitivni potencijal. To je svakako od suštinske važnosti za one vrste narativa, onih priča koje sam upravo ispričao o tome koliko dugo kao vrsta još možemo trajati ako bismo samo uspeli da dopremo do zvezda. A to nikada nećemo učiniti bez – tehnologije. Bez tehnologije ili tehnoloških poboljšanja koja će umnogome nadilaziti ove današnje kojima sada raspolažemo, verovatno ne bismo dostigli ni jedan procenat onoga za šta smo sposobni. Ista ta tehnologija, međutim, jeste i ono što proizvodi te opasnosti po našu vrstu, pa je ovo složenija priča od toga „da li je tehnologija dobra ili loša po čoveka“. Ovo je od suštinske važnosti, mada je tehnologija nešto što moramo pažljivije kontrolisati i usmeravati.

Naši vremenski okviri su ovih dana često zadati ciklusom vesti – u trajanju od po par nedelja – ili izbornim ciklusom – u trajanju od tri do pet godina. Ako malo porazmislimo o ovoj analogiji, postavljajući je u odnos sa prosečnim trajanjem jednog ljudskog života, tada je četvorogodišnji izborni ciklus poput naredna četiri sata u našem životu. Nalazimo se u situaciji kada vizionari razmišljaju o tri izborna ciklusa, što odgovara trajanju od pola dana. Čovečanstvo rizikuje čitavu svoju budućnost, poput adolescenta koji rizikuje čitav život, razmišljajući samo o narednih nekoliko sati i – kada su u pitanju ovakve opasnosti i rizici, neverovatno nepromišljen – vrlo kratkoročnih pogleda i nestrpljiv. Čovečanstvo je taj tinejdžer koji nije u stanju da sagleda okolnosti i rizike, koji nema kapaciteta za stvaranje dugoročnih predstava. Mogli bismo razmišljati o svim tim vrlinama i porocima ne samo na individualnom, već na nivou čovečanstva. Apelujem na pozornost koja se tiče naših civilizacijskih vrlina i poroka. Da bi preživelo ovo vreme i ovakav trenutak, čovečanstvo treba da bude razboritije i strpljivije, i treba da iznađe onu pravu mudrost koju će pravilno upotrebiti. Tako je govorio i američki astronom, astrofizičar i astrobiolog Karl Segan (Carl Sagan), jedan od najvećih popularizatora nauke i kosmičkih istraživanja, koje je smatrao vrhunskim imperativom Čoveka. On je sugerisao da bi čovečanstvo pre bilo u stanju da zadobije veliku moć nego veliku mudrost. Dakle, u istoriji ljudske rase imali smo ovo eksponencijalno uvećanje naše moći, ali je naša sveopšta mudrost rasla veoma klimavo i neizvesno – ako je uopšte ta mudrost i postojala. Mi, kao vrsta i kao pojedinci, imamo moć da sebe uništimo lako, i bez mudrosti koja bi nas sačuvala od nas samih – takve mudrosti (još uvek) nemamo. Zbog toga je naša situacija tako neodrživa.

Razmišljao sam o tome koliko svetla može biti naša budućnost, kako nauka gotovo ne poznaje ograničenja u onome što bismo mogli postići, o daljem istrajavanju Čoveka i načinima da to ostvarimo, o nekom komadiću kosmosa koji bismo mogli da otkrijemo i istražimo, i o tome koliko svi mi, kao pojedinci, dobro (ili loše) živimo, ili, recimo, pomišljajući o vrstama dostignuća koja bismo mogli ostvariti. Upravo me ta vizija sjajne i nesagledive budućnosti o kojoj pričamo i razmišljamo nadahnjuje da malo pažljivije porazmislim o rizicima s kojima smo sada suočeni i načinima kako bismo sve to mogli da ugrozimo svojim postupcima. Šta bi samo naše generacije – ili generacije naše dece – mogle učiniti kako bi zaštitili to seme, obećavajući zametak čovečanstva, a sve to kako bismo mogli prerasti u nešto još neverovatnije, da bismo na taj način zaštitili svoju sadašnjost… a time i svoju budućnost.

Čovek je tek počeo da postavlja pitanja o svom opstanku, tek se odskora suočavajući s mogućnošću da možda, kao vrsta, i neće preživeti niti prevazići sopstvene mane. Početkom prošlog stoleća, negde na razmeđi dva veka (1900), pisac Herbert Džordž Vels je održao sjajno predavanje o načinima na koje bi čovečanstvo moglo da podbaci i uništi samo sebe, napisavši i neke vrlo uznemirujuće tekstove na tu temu. O ovoj temi je potom, u narednih četrdeset godina, objavljeno nekoliko zapaženih osvrta, a onda je došlo i do razvoja atomskog oružja. Veliki broj nuklearnih fizičara angažovanih na razvoju ovog naoružanja je pokrenulo ‘Bilten atomskih naučnika’. U njemu su oni počeli da postavljaju logična pitanja: “Jesmo li stvorili nešto što bi moglo okončati priču o ljudskoj vrsti?” To je brzo shvatio i Bertrand Rasel, filozof i matematičar koji je puno toga napisao o tim šansama i mogućnostima da sebe uništimo, uključujući tu i razmišljanja Ajnštajna. Upravo su njih dvojica u narednih dvadesetak godina utirali put razmišljanjima o čovečanstvu koje bi moglo presuditi samom sebi, šta bi to značilo i šta bi trebalo učiniti u vezi s tim. Njihova sugestija je bila da nam je potrebna neka vrsta globalne, svetske vlade, kako bismo se uspešno probijali do pravih rešenja.

Tokom 1980-ih su ova pitanja ponovo oživela. Džonatan Šel je napisao sjajnu knjigu pod nazivom ‘Sudbina Zemlje’. U to vreme je Šel bio zainteresovan ondašnjom teorijom o ozonskom omotaču koji se može uništiti nuklearnim oružjem. Ranije su ljudi mislili da radioaktivna prašina koja pada na Zemlju i ubija ljude radijacijom može dovesti do kraja čovečanstva. Početkom osamdesetih godina se mislilo da će moguće smanjivanje ozonskog omotača dovesti do velike količine i intenziteta ultraljubičastog zračenja koje je smrtonosno po živi svet i koje bi, samim tim, onemogućavalo čovečanstvo da nastavi dalje. Napisao je ovu veoma uznemirujuću knjigu i usput došao do brojnih ključnih uvida u problem opstanka ljudske vrste. Koliko je meni poznato, on je bio prva osoba koja je ustanovila zašto je gubitak svih ljudi toliko lošija opcija od gubitka gotovo svih, jer – ne radi se samo o uništenju naše sadašnjosti već i naše budućnosti.

Šel je odradio fantastičan posao kombinujući analitičku filozofiju sa svojim preciznim zapažanjima i uvidima, kao i upoređivanja odlika: ove stvari mi se sviđaju u centralnoj temi knjige posvećenoj mogućem atomskom ratu. Učinio je to „pakujući“ svoje postavke u jednu vrstu evropske kontinentalne filozofije, pišući emotivno i angažovano, želeći da na taj način u knjigu što više „umeša“ sebe kako bi kod čitalaca pobudio emocije, uzdrmao ih i primorao da se suprotstave onome u šta idu njihove poreske pare – u razvijanje pretnje da će uništiti civile „njima suprotstavljenog Sovjetskog Saveza“ a na kraju, možda, uništavajući i celokupnu budućnost čovečanstva.

A onda je 1983. Karl Segan, u saradnji sa svojim kolegama odradio nadasve zanimljiv posao, razmatrajući mogućnost zime uzrokovane nuklearnim ratom ili serijom brojnih i žestokih nukearnih udara. Ova projekcija je plod nekih modela klime na kojima je sa svojim timom radio ali – sastavljajući modele prevashodno za neke druge planete; tada su morali da smisle čitave planetarne klimatske projekcije, doduše vrlo jednostavne, daleko jednostavnije od ovih koje danas imamo kada se prave modeli budućih klimatskih promena. Segan je primetio da postoji mogućnost da se čađ i garež od zapaljenih zgrada, gradova i područja pogođenih atomskim udarima izdigne ne samo do normalne visine atmosfere, gde bi ove čestice mogle formirati oblake, a onda pasti na tle kao svojevrsna crna kiša; a možda bi se te čestice, nastale spaljivanjem Zemljinog tla i ljudskih naseobina, mogle izdići toliko visoko da uđu u stratosferu iznad oblaka. A onda, ukoliko se dogodi takav scenario – nema lakog mehanizma da ovaj masivan sloj crne čađi „ispadne“ iz atmosfere. Mogli bismo se zateći u situaciji kada bi ta čađ i pepeo mogli ostati nad nama desetak godina, možda vekovima blokirajući Sunčevu svetlost, hladeći Zemlju i bacajući je u senku – samim tim, i uskraćujući nam mogućnost da proizvedemo dovoljno hrane.

Segan je primetio da će, ako se dogodi taj scenario, sloj pepela i čađi u stratosferi izazvati neku vrstu zime na čitavoj planeti. Ovaj sloj bi u velikoj meri smanjio temperaturu u centralnim oblastima svih kontinenata. U Ajovi bi, recimo, došlo do smanjenja temperature za čak nekoliko desetina stepeni, dok bi nešto manje bila pogođena priobalna područja. U proseku bi moglo doći do hlađenja sveta za više od pet stepeni, a to bi moglo dovesti do pojava ranih mrazeva, uključujući i letnje mrazeve, koji će u velikoj meri skratiti viševekovni, čak višemilenijumski ciklus sezonske setve i žetve žitarica i ostalih kultura ključnih u ljudskoj ishrani; tako bi se moglo desiti da, usled poremećaja klime, uzgajane sorte možda ne uspeju da „izguraju“ čitav ciklus rasta do sazrevanja, jer će usevi biti neprestano devastirani talasima mrazeva. Taj scenario bi mogao dovesti do izbijanja masovne gladi, možda i do sloma civilizacije, regionalnog ili globalnog, i – možda – čak do istrebljenja čovečanstva. Segan je sa kolegama prepoznao postojanje verovatnoće za aktiviranje ovakvog apokaliptičnog mehanizma.

Segan je ovu prognozu izvorno objavio u magazinu Foreign Affairs; taj je gest jasno odražavao njegove razloge što tekst treba da bude objavljen baš tu a ne u nekom naučnom magazinu: time je pokušao da u rešavanje ovih potencijalno opasnih scenarija uključi filozofske i političke reperkusije – društvo i pojedinca, na globalnom planu. Šta bi ovo novo saznanje – da bi nuklearno oružje pomoću ovog mehanizma moglo uništiti čovečanstvo – značilo za buduće oblikovanje mirnodopske nuklearne politike u svetskim okvirima? Šta to znači za čovečanstvo? Šta znači biti građanin jedne od tih zemalja koje razvijaju ovakvo oružje, koje bi se potencijalno mogli upotrebiti? Ovaj rad je, između ostalog, na zanimljiv način spojio discipline onih naučnih kolosa koje je takođe zanimao problem razvoja nuklearnih programa i korišćenja atomske energije za mirnodopske ili pak, smrtonosne ciljeve: Bertrand Rasel, filozof; Albert Ajnštajn, fizičar; Karl Segan, astrofizičar i astrobiolog; i Džonatan Šel, novinar, ekolog i briljantan mislilac (i mada je on, koliko mi je poznato, momak koji je diplomirao na Harvardu a predavao na Jejlu, nikada se nije odškolovao za usko specijalizovanog stručnjaka u bilo kakvoj naučnoj disciplini: njegov potencijal krio se u sveobuhvatnosti pogleda, kojeg je mogao da tako dobro „pročisti“ i sažme u jasne predstave).

Zatim je naredne, a to je bila 1984. godina, izašla jedna fantastična knjiga. Jedna od najboljih filozofskih u minulom stoleću (i naširoko cenjena, složio bih se); bila je to knjiga „Razlozi i ličnosti“ (Reasons & Persons) oksfordskog filozofa Dereka Parfita. Nisam baš stoprocentno siguran da li je prethodno pročitao one dve koje su tek izašle (a o kojima sam malopre napisao pokoju reč). Možda jeste. U svoj magnum opus pri kraju knjige uključio je ideju o tome kako bi celokupna budućnost čoveka mogla biti stavljena na kocku. On je, takođe, veoma jasno obrazložio ovu tezu uz sledeću konstataciju: “Zamislite tri ishoda: 1) mir, 2) nuklearni rat, koji će ubiti 99% svih ljudi, ili 3) nuklearni rat koji ubija 100% svih ljudi.” On je potom izložio da je „očigledno kako je mir bolji od nuklearnog rata u kome biva ubijeno 99% ljudi, što je bolje i od nuklearnog rata koji ubija 100% ljudi.“ Međutim, pita se Parfit, koja je od te dve razlike značajnija i veća? Razlika između mira i 99% ljudi koji umire, ili između 99% ljudi koji umiru i stoprocentnog samouništenja? On je istakao – što se ispostavilo kao tačno – da bi većina ljudi rekla da je prva razlika veća, naime, između mira i 99% ljudi koji su ubijeni. Postoji mnogo više smrtnih slučajeva u tom nego u donjem rasponu. Ali Parfit je, možda nezavisno od Segana i Šela, primetio da je razlika između 99% i 100% ubijenih veća, jer će upravo u tom dodatnom uništavanju onog preostalog jednog procenta stanovništva biti izgubljena čitava naša budućnost, kao i da je budućnost po sebi veća i šira od sadašnjosti. Kraće rečeno, razlika između ničega i nečega, odnosno, između nule i jedan – jednog procenta preživelih – jeste neuporediva u odnosu na taj-neki-mali-broj u odnosu na neki veliki (recimo, odnos između 1% i 100% preživelih). Pravilno je pretpostaviti, zdravom predškolskom logikom, kako je razlika između 99% i 100% usmrćenih značajnija razlika od mirnodopskih sto procenata živih u odnosu na 99% usmrćenih nuklernim ratom. Razlika između nečega (1%) i ničega je neuporedivo veća nego između nečega (1%) i nekog velikog broja (99%). Razlika između nepostojanja i makar kakvog, krhkog oblika života je značajnija od odnosa nečega malog prema nečemu velikom (1% preživelih prema 99%). Šelove misli iz te knjige su kolevka ovih ideja o opstanku čovečanstva – makar taj opstanak predstavljao samo jedan odsto populacije koja bi preživela globalni nuklerani sukob.

Još jedan filozof, John Leslie je 1996. napisao divnu knjigu, „Kraj sveta“, koja je bila prvo pravo istraživanje ne samo mogućih ishoda nekog nuklearnog rata već i, u širem kontekstu, misaoni obuhvat svih onih načina koji bi anulirali šanse čovečanstva da postigne dugoročni opstanak i svetliju budućnost: svi bi dobri izgledi mogli biti zbrisani masovnim odumiranjem; ova projekcija je rezime ishoda nastalih korišćenjem podataka proizašlih iz mnoštva naučnih disciplina. U stvari, brojni mislioci koji su se poduhvatili ovakve teme morali su da se pre svega izbore s mnoštvom naučnih podataka iz raznolikih disiplina, dok su naučnici morali da se poduhvate analize obilja postavki i naučnih zapažanja.

Nik Bostrom, moj kolega koji radi u kancelariji do mene, dole niz hodnik oksfordskog Instituta za budućnost humanistike je proširio ovu ideju rizika od odumiranja na egzistencijalne rizike. On je primetio da postoje i druge vrste katastrofa koje bi imale mnogo toga zajedničkog s potpunim istrebljenjem. Na primer, ako bi došlo do trajnog kolapsa civilizacije širom sveta, što je ona vrsta stvari od koje se nikad ne bismo oporavili; znamo da bi to izumiranje umanjilo raspon mogućih opcija budućnosti čovečanstva, svodeći sve njih na samo jednu opciju: globalnu pustoš i potpuni nestanak ljudskog života, kada više nema nikakve, ni najmanje mogućnosti za dalje ljudsko delovanje. Globalni kolaps civilizacije od koga se nikad ne bismo oporavili smanjio bi naše šanse za ostvarivanje iole nešto svetlije budućnosti – svodeći je u završnici na devastiranu i osiromašenu šačicu bića, možda hiljaditi deo populacije koju trenutno imamo; na šačicu nevoljnika koji će, potom, proživeti svoje živote s vrlo malo mogućnosti i povoljnih prilika za dalji napredak, odnosno, produženje i napredak ljudske vrste.

U tom slučaju bi ove stvari bile nepovratno konačne. A možemo zamisliti i brojne druge ostvarive scenarije; na primer, umesto sveta u ruševinama, mogli biste zamisliti svet u okovima. Realizacija ovog scenarija bi se, recimo, odvijala na način koji je zamislio Orvel: postojanje nekakve globalne tiranije i planetarnog apsolutističkog režima, možda nekakvog totalitarnog ustrojstva čija je glavna svrha da se naprosto održava i samoodržava, u nedogled – što možda nije moglo da se uspostavi tokom prošlih vekova do Orvelovog doba, zato što tada još uvek nije postojala dovoljno moćna tehnologija. Međutim to više ne bi moralo biti tako, naime: danas prisustvujemo izvanrednom usponu mnoštva tehnologija koje bi mogle biti zloupotrebljene: sve što je potrebno je da ovaj uspon potraje još dovoljno dugo kako bi se razvile i novije, efikasnije tehnologije nadzora, koje bi omogućile da se tehno-apsolutizam još više učvrsti. Mogli bismo zamisliti da će takav režim početi da se uspostavlja u skorijoj budućnosti, ako već nije otpočeo, i da će uspostavljanje režima kontrole trajati možda nekih dvadeset godina, što bi mogao biti dovoljno dugačak period za nametanje nadzora u svakoj prostoriji svake kuće i domaćinstva na svetu. Možda će upotreba tehnologija utemeljenih na veštačkoj inteligenciji služiti masovnom i totalitarnom nadzoru, kao i za obeležavanje bilo kakvog „sumnjivog ponašanja“ potencijalno uperenog prema vladajućim strukturama; možda će, tada, biti dovoljno da ovakvo stanje potraje nekih stotinjak godina, do kada će se razviti još sofisticiranije tehnologije, koje bi mogle zacementirati neveselu egzistenciju ljudskog roda, tada već trajno zatomljenog u tehnološki totalitarizam.

Ne znam da li je to uopšte moguće i izvodljivo. Nadam se da nije. Ali je, u svakom slučaju, primer još jednog realno ostvarivog scenarija, i sudbonosnog trenutka kada bi jedan takav totalitarni režim mogao preuzeti čovečanstvo; jer, u tom trenutku bi se naš potencijal urušio, nestajući iz ove živopisne, ogromne lepeze opcija jedne svetle budućnosti, spadajući na veoma uzak raspon sastavljen od zastrašujućih ishoda nalik ovom: zanavek okovanom Čoveku, utamničenom i kontrolisanom “odavde do zalaska Sunca”.

Zajedničko svim ovim scenarijima je to što njihovim ostvarivanjem gubimo budućnost; jer, to je onaj trenutak kada je naš potencijal nepovratno uništen, i kada takav neki scenario postane nepovratni proces. Čovečanstvo je dobro u učenju zasnovanom na pokušajima i pogreškama. Činimo neke ogromne, katastrofalne greške, pogađaju nas katastrofe svih vrsta; na taj način mi učimo naše lekcije, ponikle na tom našem pepelu. Gradimo bolji svet, nešto što je stabilnije i što bi se moglo protezati dalje, horizontom budućnosti. Međutim, egzistencijalni rizici, bilo da se radi o totalnom odumiranju, nepovratnom kolapsu ili trajnoj totalitarističkoj anti-utopiji (koju nesretni „distopičari“ konstantno prenebregavaju) – svim ovim scenarijima je zajedničko to što iz njih ne možete ništa pametno naučiti ili izvući bilo kakvu pouku vrednu za dalju budućnost ljudske rase. Ukoliko se neka od ovih prilično neprijatnih opcija ostvari, makar samo jedna – sve će nestati. To znači da moramo koristiti mudrosti razmišljanja unapred, radi što boljeg i realnijeg predviđanja mogućih opcija koje su nam na raspolaganju.

Moramo, takođe, biti posebno razboriti i obazrivi. Ne možemo čekati da stvari eskaliraju do nekog tragičnog, kolektivno emotivnog vrhunca, pa da se tek onda trgnemo, jer – svi nekako osećamo šta je to istinska katastrofa i kakve strašne stvari ona rađa. Moramo razmišljati unapred, kako nas neki od ovih „nezgodnih“ scenarija ne bi zadesio. A takvo razmišljanje o onome što ne postoji, o onome što će možda doći, što bi moglo biti ali se i ne mora ostvariti – to je već daleko teže. Sve ove projekcije i prognoze imaju zajednički imenitelj, tako da postoji zajednička klasa scenarija za koju su nam potrebne nove tehnike rešavanja. Nik je u svojoj knjizi upozorio na te egzistencijalne rizike, a oni su u samom fokusu i mog rada. Nik Bostrom je u pravu kada piše da, ukoliko razmišljate o potencijalu čovečanstva kroz čitavu našu moguću (dugoročnu) budućnost, onda su egzistencijalni rizici centralna pretnja tom potencijalu za kvalitetan i prosperitetan produžetak naše vrste. Sve su to stvari i opcije koje bi se mogle dogoditi već u našem stoleću, mogući realni ishodi koji bi mogli imati trajne posledice po celokupnu budućnost čoveka.

U akademskim institucijama nam nije baš često dozvoljeno da istražujemo takve stvari. Ima i onih koji ne žele da objave ove stvari. Ljudi naprosto okreću glavu od nailazećih katastrofa. To ne spada u one stvari koje obično činimo, mada smo pokušavali da napravimo prostora barem za otvaranje debate na ovu temu. Na Institutu za budućnost humanosti u Oksfordu pokušavamo da stvorimo nešto malo prostora za istraživanje ovakvih ideja i pronađemo način da okupimo one koje zanimaju moguće posledice naučnog razvoja, koji razumeju nauku i njene reperkusije, baš kao što razumeju filozofiju i etiku proisteklu iz mogućih opcija.

Mnogi se pitaju „šta to rade etičari“, odnosno, filozofi morala. Ako pogledate šta većina filozofa etičara istražuje danas, onda se njihov napor može svesti na pokušaje iznalaženja teorije koja bi objasnila šta je to što bi trebalo da kao vrsta činimo u budućnosti. U mnogim slučajevima je predmet njihovog posmatranja ljudsko ponašanje, posebno ljudski postupci koji na neki način deluju kao da sa sobom nose teret moralnosti, kao što su, recimo, krađa, ubistvo ili laganje. Ili, možda, nešto pozitivno, poput dobročinstva ili empatije, ili saosećanja sa drugima. Zatim posmatraju ove radnje ili emocije, i pokušavaju da razumeju šta ih čini podobnim, prikladnim i svrsishodnim, razmišljajući o svim tim stvarima da bismo doprli do dubljih uvida, naime, kako živeti boljim životom i zašto bi uopšte trebalo pokušavati da taj bolji život iznađemo i upražnjavamo.

Postoji, takođe, i područje meta-etike gde se etičari ne pitaju samo šta treba da činimo, već i šta uopšte znači reći da postoji odgovor na to pitanje. Ako nekoga ne bi trebalo da ubijemo, šta to znači, da ne bi trebalo ubiti nekoga? I, kako takve uvide (razlozi zbog kojih ne treba ubiti) iskoristiti u praksi i realnosti? Jedna stvar koja se ne događa često je postavljanje većih i „večitih“ pitanja, kao, recimo, šta su najvažniji problemi današnjeg sveta? I zašto su baš to najvažniji problemi? Da li je moguće da smo usred jedne moralne katastrofe i etičkog posrnuća? Samo porazmislimo o vremenima ropstva, kada su se mnogi ljudi našli usred moralnog posrnuća – bili su deo institucije koja je nanosila ogromnu nepravdu i patnju.

Sprovodimo li danas nešto slično poput ovih scenarija? Neki bi rekli – da. Jedan primer koji bi navela većina nas je uništavanje životne sredine. Ovo pitanje je prolazilo gotovo nezapaženo sve do 60-ih godina prošlog veka, kada je velikom delu čovečanstva ekocid odjednom postao „dramatično razumljiv“. Od nečega što većina ljudi nije smatrala delom etike ili delom morala, došlo se do nečega što se danas smatra centralnim aspektom dobrog, moralnog ponašanja čoveka. Danas se pitanje da li recikliramo ili ne često postavlja kao lakmus-test za posedovanje ili izostanak dobrih osobina kod neke ličnosti. Slično tome, dobrobit životinja nije se smatrala središnjim područjem etike, barem na Zapadu, sve do kraja 20. veka, kada je došlo do velikih promena u načinu razmišljanja. Slično tome, puno je onih koji, kao i u slučaju reciklaže, žele da znaju da li je neko vegetarijanac, pitanje koje je svojevrsni lakmus-test o stavu koji neka osoba ima prema planskom ubijanju živih bića radi ishrane.

Sve su ovo zanimljive ideje koje nam ilustruju da se ovde možda radi o nekim velikim, suštinski važnim pitanjima. Možda su stvari koje činimo veoma pogrešne, ili možda postoje izuzetno dobre stvari koje bismo mogli učiniti – ali to naprosto ne činimo jer smo slepi za njih, ili pak nemamo moć da ih prepoznamo i uočimo. Pretpostavka je da će puno alternativnih rešenja i pristupa voditi u obmanu i zabludu, sasvim nesvesno i slučajno, ali iz najbolje namere, i zato bih – čak i ukoliko se ispostavi da su te alternative promašaji – ipak više voleo da što više nas postavlja takva pitanja koja smatramo značajnim i suštinski bitnim po naš opstanak. Bolje je pokušavati, pa makar donosili i neuspešna rešenja, nego ne činiti ništa. Jednom će se već desiti da neki ljudi, negde, u nekom trenutku, iznađu prava i dobra rešenja. I zato treba pokušavati, neprekidno.

Jedna škola mišljenja povezana je s nečim što sam razvijao zajedno sa kolegom Viljemom Mekeskilom (William MacAskill); radi se o fahu ideja koje nazivamo dugoročnim projekcijama – razmišljanjima o budućnosti čovečanstva na duge staze – a možda i o njegovoj dubokoj prošlosti – kako bismo što bolje i što realističnije sagledali sadašnju i buduću sliku. Nastojimo da navedemo ljude da razmišljaju izvan okvira sadašnjeg trenutka. Obično, kada ljudi razmišljaju o moralnom delovanju, bilo da je nešto ispravno ili pogrešno, oni razmišljaju o posledicama ili o motivima koji stoje iza čina aktuelnog u ovom trenutku ili u bliskoj budućnosti; na primer, da li bi to što činimo naudilo drugim ljudima u sadašnjem trenutku. Ipak, većina naših nastojanja tiče se dugoročne budućnosti čovečanstva i „dalekog horizonta“. A budući da bi ova dugoročna budućnost mogla biti jedan horizont koji se prostire praktično u nedogled, i da bi delovanje čoveka u sadašnjici moglo imati trajne efekte po ovu budućnost, ispostavlja se da bi ono što danas činimo moglo biti od suštinskog značaja, u smislu dugoročnih posledica proisteklih iz našeg sadašnjeg delovanja – što je možda i važnije od onih efekata koji će se nam se ukazati tokom narednih nekoliko godina. To je nešto što istražujemo. Ključni deo naših napora bile bi ove ideje koje se tiču opasnosti po ljudsku egzistenciju. Moglo bi se reći da pojam dobrog, odnosno etički ispravnog življenja – ili barem jedan od najboljih načina koji bismo mogli danas voditi – predstavlja korak ka obezbeđivanju naše dugoročne budućnosti (koju sada ne uočavamo, ili možda ne mislimo o njoj).

Neretko pokušavam da se zabavim nekim pitanjima koja se tiču posmatranja šire slike, izazovima s kojima se suočava čovečanstvo, pokušavajući da doprinesem predstavi u što širem okviru, umesto da pokušavam da se izgubim u razmišjanju o nečemu što bi bio tek neki manji deo svakodnevice. Tokom svoje karijere, bio sam angažovan na problemima svetskog siromaštva ali i na pitanjima globalnog zdravstva, pokušavajući da otkrijem kako se činjenice iz tih oblasti uklapaju u naš život i šta bi mi, ljudi iz bogatih zemalja, trebalo da činimo u vezi s tim. Jedna od stvari koju sam prvo primetio je da su neki načini pomoći mnogo bolji od nekih drugih. Kada pitate ljude šta bi trebalo da uradimo, njihovi odgovori su se često ticali davanja novca dobrotvornim organizacijama koje rade na pomaganju onima koji žive u siromašnim zemljama. I to je u redu. Međutim, ono što ne primećuju je da su neki načini pružanja dobrih rešenja u siromašnim zemljama mnogo efikasniji od nekih drugih. Ta pojava je uočena. Ovo je jedan od razloga za skepticizam po pitanju vrste pomoći, jer se dolazi do one tačke kada izdašna (finansijska) pomoć čini mnogo manje dobra nego što mislimo ili se nadamo. Možda je to i uludo gubljenje vremena i novca na primenu kratkotrajnih rešenja. U nekim slučajevima ovakva pomoć kao svoj rezultat ima negativne posledice, ali to nije dobar razlog da ne donirate u dobrotvorne svrhe. Dobro je da svoj novac usmerite u iznalaženje pravih i što efikasnijih rešenja, finansirajući opcije koje će imati pozitivne (i dugoročne) efekte.

Osvrnuvši se na neke podatke o efikasnosti načina na koji se danas pruža pomoć ugroženima, a potom i sačinivši neke matematičke analize (nešto što u etici nije baš uobičajeno), primetio sam da, analizirajući zdravstvene i lekarske intervencije u ugroženim područjima sveta, načine na koje se ljudima širom sveta pomaže, neki od pristupa bili su deset, sto, ili čak hiljadu puta efikasniji od ostalih. To su podaci proizašli iz projekta „Prioriteta u kontroli bolesti“ (Disease Control Priorities project). Ovi podaci sugerišu da se nije događalo da se većina onoga što možete dobro učiniti tiče izbora jednog od dva rešenja, u smislu efikasnosti (gotovo po pravilu se ide na samo jedno rešenje, koje se finansira, dok se druga, možda daleko efikasnija, zanemaruju). Bilo je, međutim, lako pronaći rešenja koja su bila deset ili sto puta značajnija. U stvari, jedan deo analize je pokazao da, ako nasumično primenite bilo koja dva zdravstvena rešenja to jest intervencije i finansirate ih u istom iznosu, u proseku bi jedno od njih bilo sto puta efikasnije i bolje od onog drugog.

Mogli biste uočiti da su neki od nas u stanju da čine više dobrih stvari. I zaista – brojni su oni koji su spremni da daju deset puta više novca onima kojima je pomoć potrebna, i uložiti ga u stotinu puta efikasnija rešenja, često povećavajući njihov uticaj i do hiljadu puta. Pokušao sam da neke od tih ideja sprovedem u svom životu i smislim način na koji će se to odigrati. Neke dobrotvorne ustanove su funkcionisale na ovaj način koji se pokazao najefikasnijim – a onda sam počeo da im dajem svoj novac. A onda sam i sam osnovao dobrotvornu organizaciju koja je radila na ovakav način: To je grupa ljudi koja se obavezala da će najmanje 10% svojih prihoda usmeravati ka drugima, u obliku dobrotvorne pomoći, pomažući im koliko god mogu.

Ova dobrotvorna grupa se takođe razvijala dalje. Na tom projektu mi se pridružio Mekeskil, i zajedno smo sa ostalima osnovali organizaciju čiji je moto „efikasni altruizam“: pokušavamo da iskoristimo svoj novac tako da učinimo što više dobrih stvari, takođe nastojeći da svoje karijere i pozive iskoristimo u tom pravcu. Kada saznamo da, recimo, 1.000 dolara može spasti nečiji život, njihova reakcija nije nešto tipa „Okej, evo 1.000 dolara“, već je „Okej, a šta bi se moglo učiniti sa 10.000 dolara“? Spasti deset života? Koliko bih života mogao da spasim tokom svog života da sam ovo pitanje ozbiljno shvatio? Ukoliko sačinite ovakve ili slične kalkulacije, tipična osoba iz jedne bogate zemlje – osoba koja bi ovakav pristup problemima shvatila veoma ozbiljno, vodeći skroman život i odručući se većine svojih prihoda kako bi tim novcem pomagao drugima – možda bi takav pojedinac mogao spasti oko hiljadu života tokom svog života i karijere – što je, otprilike onoliko života koliko je spasao jedan Oskar Šindler.

Kada razmišljamo o moralnom heroizmu kroz istoriju i etičkim problemima, često pomislimo na te male trenutke u kojima je postojala ta mogućnost, neko svetlo na kraju tunela usred neke neizmerne tragedije, šanse za hotimično herojstvo, poput Šindlerovog, gde je neko kao on bio u stanju da na sebe preuzme ove rizike kako bi spasao hiljadu života. To je bilo svetlo na kraju tunela u tim tako mračnim vremenima, zvezda vodilja u mrkloj noći, kada se ispostavio trenutak za ovakvu pozitivnu akciju. Ali, isto to bismo mogli da uradimo i u sopstvenom životu. U većini slučajeva biste morali da podnesete značajnu žrtvu kako biste spasili hiljadu života tokom svoje karijere. To bi, međutim moglo biti sasvim izvodljivo. A žrtva koju biste podneli je verovatno daleko manja od one s kojom se suočavao Oskar Šindler. Stotine miliona ljudi je danas u stanju da donese ovakvu odluku (mahom onih koji žive na bogatijem zapadu i severu planete). Pokušavajući da sagledamo obim ove masovne etičke efikasnosti (efikasno ulaganje u dobrotvorne svrhe), i kako bismo ozbiljno shvatili ove brojke, ova ideja otvara sve te nove pravce razmišljanja o tome šta bi to i kakvo bi to bilo etičko življenje danas – manje se fokusirajući na drevna pitanja tipa „kako izbeći pogrešno delovanje – laganje, varanje, krađu, ubijanje“. Ne kažem da bi ljudi radili bilo šta od toga što se tiče efikasnog altruizma, mada je lestvica već jako nisko postavljena – samim tim što još uvek ne primenjujemo takvu vrstu efikasnog etičkog ponašanja.

Trebalo bi uvek gledati što širu sliku, u svakom slučaju veću i širu od ove u koju smo trenutno udubljeni, i to ne samo kako bismo mogli da izbegnemo te pogrešne radnje, već se usmeriti ka idejama koje svet mogu učiniti daleko boljim i lepšim mestom.

Da biste ova velika pitanja postavili a potom i pokušali da na njih pružite dobar odgovor, potreban vam je ovaj prilično interdisciplinarni pristup. Možda je to razlog što se danas ovakav pristup ne javlja češće.

Ono što je trenutno predmet mog velikog interesovanja tiče se razmatranja mogućih ishoda, onih koji se tiču budućnosti ljudskog roda na duge staze, promišljanje o institucijama, poput naših demokratskih institucija. Većina onih na koje utiču odluke izabranih predstavnika demokratskih stuktura ne udeljuje svoj glas. U istoriji smo imali progresivno širenje „izborne franšize“: sa muškaraca na žene, potom na ljude svih rasa, pa onda na sve starije od 18 godina. Ipak, većina onih koji bivaju pogođeni našim postupcima biće ljudi koji sada ne postoje, a koji će se pojaviti tokom budućih generacija: ljudi kojih još uvek nema, ali koji će imati koristi (ili štete), proistekle iz valjanosti izbora onih opcija koje kreiramo danas.

A onda, kad porazmislite šta je to što opravdava demokratiju, to je ta saglasnost vladajućih. Ali, kako da se nosimo sa tim? Postoje li načini na koje bismo mogli preduzeti korake da naš glas danas damo u ime onih koji će nastupiti tek u budućnosti? Ako bismo uspeli u ovome, to bi moglo doprineti razrešenju nekih od navedenih izazova, začetku shvatanja budućnosti na primereno ozbiljan način, dajući ovakvom shvatanju neku vrstu političke moći i legitimiteta, bilo da je to meka moć, kao što se to pokušava, recimo, u Velsu, gde postoji komesar za buduće generacije (jedna vrsta poverenika za ocenu samoodrživosti političkih opcija); takav komesar bi vlastima mogao postavljati pitanja i tražiti odgovore, ili možda čak i upotrebiti „tvrdu moć“ zarad opšte buduće dobrobiti. Možda treba osnovati neku vrstu “političke komore”, koja bi analizirala zakonodavstvo u interesu i u ime budućih generacija. Kako biste osmislili takvo šta? Kako biste se osigurali da ovakvim političkim telom neće ovladati trenutni, kratkoročni politički interesi, ili korporativni interesi? Da li je takvo šta iole moguće? Postoje li načini za ostvarivanje politika utemeljenih na etičko-ekološkoj održivosti i samoodrživosti? Šta je sa ovakvim pristupom u međunarodnim okvirima? Kako i čime možemo garantovati pozitivan ishod naše budućnosti?

Sada, kada smo shvatili krhkost našeg sadašnjeg trenutka, kako da pokrenemo institucije potrebne da bi se opasnosti i rizici smanjili a potom konstantno držali na minimumu? Možemo li, kroz nove međunarodne institucije ili promene postojećih, napisati neku vrstu ’Ustava za čovečanstvo’ uspostavljajući zaštitne i bezbednosne mere koje bi nas držale podalje od ivice ambisa, ali nas i ostavljajući otvorenima za druge i bolje opcije, od kojih bismo mogli da izaberemo jednu vrednu ulaganja naše energije i snaga. Da li je moguće da mi, ljudi ovog veka, bukvalno ili figurativno napišemo Ustav za čovečanstvo i tako postanemo „utemeljitelji i majke budućnosti“, možda tako utirući put ka ostvarenju pozitivnih scenarija – onih održivih rešenja koja bi mogla funkcionisati u nekoj dalekoj budućnosti? To je ono što me trenutno fascinira.

Edge.com

Srodne teme:

Michio Kaku: The Future of Humanity

Why the Future Doesn’t Need Us

Livestock, Pets and People Will Dominate Future Fossils

Wild Speculation: Evolution After Humans

Ekologija vs. pandemija

Apr8

Nastojeći da zaustavi napredovanje epidemije, koju je Svetska zdravstvena organizacija opisala kao „Pandemiju 3/11“, nekoliko zemalja, uključujući Italiju, Španiju i Francusku počele su da primenjuju drastične mere zaštite, onako kako je to učinio Peking pre nekog vremena, a nakon pojave korone na kineskom tlu (videti pregled aprilskog izdanja „Covid-19 i život okrenut naglavce“). Tekst je objavljen 17. marta u mesečniku Le Monde diplomatique (koji, uzgred, nema nikakve veze sa dnevnim listom Le Monde).

Kirsten Stolle. — « VI-2 », de la série « Virus Illumination », 2013 Tracey Morgan Gallery, Asheville – Nome Gallery, Berlin (Le Monde diplomatique)

Čak se u 21. veku kineskim vlastima čini da su stari lekovi najbolji način za borbu protiv epidemije korona virusa. Samoizolacija, ograničavanje kretanja pojedinca, zarad opšteg dobra. Kažu da stotine miliona ljudi živi u režimu ograničenog kretanja. Nije li vreme da se zapitamo zašto pandemije prate jedna drugu sve bržim tempom?

Da li je to bio pangolin, neki ljuskavac? Ili, možda, neki slepi miš? Ili je uzrok bila neka zmija, kao što smo neko vreme slušali, pre nego što je odbačena ta hipoteza? Ko će prvi okriviti neku divlju životinju, žigošući je kao uzročnika ovog tipa korona virusa, zvanično nazvanog SARS-CoV-2 (1), koji je u svoju zamku uhvatio nekoliko stotina miliona ljudi, smeštajući ih u karantine ili ih postavljajući u blokadu, iza linija sanitarnog kordona, kao što je bilo u Kini i još nekim zemljama? Iako je ključno da razotkrijemo ovu misteriju, takve spekulacije sprečavaju nas da uočimo kako naša rastuća ranjivost na pandemije ima jedan dublji uzrok: ubrzano uništavanje prirodnih staništa životinja.

Od 1940. godine do danas, na stotine patogena pojavilo se ili bi se u talasima iznova razbuktavalo u područjima gde, ponekad, nikada dotad nisu registrovani. To je slučaj i sa virusom koji prouzrokuje gubljenje imunteta (HIV), sa Ebolom u zapadnoj Africi i Zikom na američkom kontinentu. Većina njih (60%) je životinjskog porekla. Neki potiču od domaćih ili divljih ali uzgajanih životinja, ali većina (više od dve trećine) njih potiče od divljih životinja.

Potonji nemaju nikakve veze s tim. Uprkos člancima koji, uz propratne fotografije ukazuju na divljinu kao polazišnu tačku razornih epidemija (2), pogrešno je verovanje da su ove životinje posebno zaražene smrtonosnim patogenima spremnim da kontaminiraju i nas, ljude. U stvarnosti, većina njihovih mikroba živi u tim životinjima, kao njihovim domaćinima, a da im ne našteti. Problem je negde drugde: u agresivnom krčenju šuma, urbanizaciji i industrijalizaciji, čime smo obezbedili da ovi mikrobi dopru do ljudskog tela i u njemu se adaptiraju.

Uništavanje staništa preti izumiranjem mnogih vrsta (3), uključujući lekovito bilje i životinje na kojima je naša farmakopeja oduvek počivala. Što se tiče životinja koje prežive uništavanje njihovih staništa, one nemaju drugog izbora nego da se vrate na smanjene teritorije svojih nekadašnjih staništa – onoliko koliko su im ostavila ljudska naselja. Ovo rezultira povećanom verovatnoćom bliskog i ponovljenog kontakta sa ljudima, što mikrobima omogućava da uđu u naša tela, kada iz svoje dotad dobroćudne forme prerastaju u smrtonosne patogene.

Ebola to dobro ilustruje. Studija iz 2017. otkrila je da epidemije virusa, čiji je izvor lokalizovan u različitim vrstama slepih miševa, češće izbijaju u oblastima zapadne i centralne Afrike, koje su nedavno pretrpele velika krčenja šuma. Kad sečemo njihove šume, onda rasterujemo životinje kojima je ta šuma bila dom – u ovom slučaju, razjurili smo slepe miševe – nagoneći ih da se veru o drveće u našim baštama i farmama. Stoga je lako zamisliti šta se dalje dešava: čovek guta pljuvačku voćnog slepog miša, a biva inficiran prilikom zagriza voćke prekrivene salivom ovog letećeg sisara; ili, dok, recimo, pokušava da ulovi i ubije dotičnog nepoželjnog posetioca, izlažući se pritom mikrobima koji su našli utočište u njegovim tkivima. Ovakvo mnoštvo virusa poteklih od slepog miša – ali koji ostaju potpuno bezopasni u samom nosiocu – uspeva da prodre u ljudsku populaciju. Navedimo kao primer već pomenutu Ebolu, ali i Nipu, infektivnu upalu mozga (posebno u Maleziji ili Bangladešu, sa smrtnim ishodom u 70% slučajeva), ili Marburšku hemoragičnu groznicu (smrtonosnu u 88% slučajeva, posebno u Istočnoj Africi). Taj fenomen se naziva „prelazak barijere među vrstama“. Dokle god se bude učestalo javljao, može omogućiti životinjskim mikrobima da se prilagode na naša tela, i evoluiraju do tačke kada postaju patogene.

Isto se odnosi i na bolesti koje prenose komarci, pošto je uspostavljena veza između pojave epidemija i krčenja šuma (4) – osim što je ovde manje pitanje gubitka staništa a više njihovih transformacija. Kod drveća nestaju slojevi mrtvog lišća i korenja. Voda i sediment se lakše prelivaju po ovom ogoljenom tlu, sada bez senke drveća i obasjanim suncem, upijajući njegovu toplotu i tako obrazujući prirodne inkubatore: bazene pogodne za razmnožavanje komaraca koji prenose malariju. Istraživanje sprovedeno u dvanaest zemalja je otkrilo prisutnost dvostruko većeg broja komaraca koji prenose ljudske patogene u pošumljenim područjima nego u netaknutim šumama.

Opasnosti fabričkog uzgoja

Change.org

Uništavanje staništa takođe deluje na promenu broja različitih životinjskih vrsta, kao što su detlići ili ždralovke, čime se povećava rizik od širenja patogena. Primer: virus Zapadnog Nila, kojeg prenose ptice selice. U Severnoj Americi populacija ptica je u poslednjih 50 godina opala za više od 25% (nestalo je tri milijarde ptica), što je rezultat gubitka njihovih staništa i drugih načina njihove devastacije (5). Ipak, nisu sve vrste pogođene na isti način. Takozvane posebne ili endemske vrste ptica, tzv specijalisti (stanarice), poput detlića i ždralovki odnosno barskih koka, pogođene su snažnije od generalista poput crvendaća ili gavrana (Procenjuje se da se godišnje seli oko 50 milijardi ptica). Dok su prve vrste (stanarice) slabi vektori to jest prenosioci virusa Zapadnog Nila, druge – invazivne to jest generalisti – spadaju u izvrsne prenosioce. Otuda snažna prisutnost virusa među domaćim pticama u regionu, ali i sve veća verovatnoća da će komarac ujesti zaraženu pticu, a potom i čoveka (6).

Isto je i kada se radi o bolestima koje prenose krpelji. Postepenim krčenjem šuma američkog severoistoka, urbani razvoj pogađa životinje poput oposuma, koje doprinose regulisanju populacije krpelja, dok istovremeno dozvoljavaju procvat vrstama koje su mnogo manje efikasne u ovom području, poput belonogog miša i jelena. Kao rezultat ovog procesa, dolazi do lakšeg širenja bolesti koje prenose krpelji. Među njima je i lajmska bolest, koja se prvi put pojavila u Sjedinjenim Državama 1975. Tokom proteklih dvadeset godina identifikovano je sedam novih krvnih patogena (7).

Rizik od pojave bolesti ne povećava se samo gubitkom staništa već i načinom na koji se ona zamenjuju. Da bi zadovoljio svoj mesožderski apetit, čovek je uništio prirodna područja ekvivalentna teritoriji afričkog kontinenta (8), a sve to kako bi se prehranio i odgajao životinje za klanje – u cilju sopstvene ishrane. Neke od tih (divljih vrsta) životinja se po krčenju njihovih staništa prenose ilegalnim trgovinskim kanalima, ili se direktno prodaju na životinjskim pijacama (tzv. „mokre pijace“). Tamo se životinjske vrste koje se verovatno nikada ne bi pomešale u prirodi nađu u kavezima jedna pored druge, a mikrobi onda mogu „veselo skakutati“ odnosno prelaziti iz jedne u drugu. Ova vrsta razvoja epidemije, koja je već generisana tokom 2002. i 2003. godine – bio je to korona virus odgovoran za epidemiju teškog akutnog respiratornog sindroma (SARS) – možda predstavlja izvorno žarište ove danas nepoznate verzije korona virusa, koji nas upravo opseda.

Međutim, postoji mnogo više životinja koje se razvijaju unutar našeg sistema industrijske poljoprivrede. Tu su stotine hiljada životinja natrpanih jedna na drugu, čekajući da ih odvedu u klanicu: ovo su idealni uslovi za transformaciju mikroba u smrtonosne patogene. Na primer, virus ptičjeg gripa, podstaknut plovkama i patkama, seju pustoš na farmama ispunjenim pilićima u zatočeništvu, gde mutiraju i postaju virulentniji – proces toliko predvidljiv da se može reprodukovati u laboratoriji. Jedan od njihovih sojeva prenosi se na ljude i pritom ubija više od polovine zaraženih. Tokom 2014. godine je u Severnoj Americi moralo biti ubijeno na desetine miliona živine kako bi se zaustavilo širenje druge verzije ovih sojeva (9).

Planine izmeta koje proizvodi naša stoka pružaju i druge „sjajne“ mogućnosti da ljudi budu zaraženi životinjskim mikrobima. Pošto ima neuporedivo više organskog otpada (izmeta) nego što se može apsorbovati sa poljoprivrednog zemljišta u obliku đubriva, taj izmet koji nije stigao da bude pretvoren u kompost često završi u nezapečaćenim jamama – utočištu Ešerihije koli. Više od polovine životinja zatvorenih u američkim hranilištima su potencijalni prenosnici, ali Ešerihija tamo tavori i boravi kao bezopasan mikroorganizam (10). Međutim, kod nas ljudi, E. coli izaziva krvavu dijareju, temperaturu ili akutnu blokadu rada bubrega. A nije retkost da se životinjski otpad na volšebne načine izliva i dopire u našu pitku vodu i hranu, što je način na koji se svake godine zarazi 90 hiljada Amerikanaca.

The Ecology of Disease (Olaf Hajek)

Iako se ovaj fenomen mutacije životinjskih mikroba u ljudske patogene ubrzava, ovo nije neka novost. Njegova pojava datira još od „civilizacijske revolucije“ u doba neolita, kada su ljudi počeli da uništavaju divlja staništa ne bi li tako proširili svoje obradive površine, uz pripitomljavanje životinja kako bi ih, potom, razmnožavao u zarobljenštvu. Zauzvrat, životinje su nam darovale otrovne poklone: kravama treba da zahvalimo za naše ospice i tuberkulozu, svinjama za veliki kašalj, dok su za grip bile zaslužne patke.

Proces se nastavio tokom evropske kolonijalne ekspanzije. U Kongu su železnice i gradovi koje su podigli belgijski kolonisti omogućili razvoj soja Lenti virusa u koji spada i HIV, a koji uništava imunološki limfo-sistem čoveka; soja kojeg su kao domaćini „ugostili“ regionalni makaki majmuni, omogućivši mu da prodru u organizam čoveka i u njemu se izvrsno adaptiraju.

U Bengalu, Britanci su posegli za ogromnim močvarnim područjima Sundarbansa kako bi u njima razvili uzgajanje pirinča, izlažući tamošnje stanovništvo bakterijama koje se nalaze u ovoj čime-sve-ne-zagađenoj stajaćoj vodi. Pandemije izazvane tim kolonijalnim upadima ostale su aktuelne do današnjeg dana. Makakijev Lenti virus postao je – HIV. Bakterije iz Sundarbanskih baruština – danas su poznate kao kolera; ovi mikroorganizmi su do danas izazvali sedam pandemija, od kojih je poslednja buknula na Haitiju.

Srećom, s obzirom da nismo bili tek pasivne žrtve ovog procesa, takođe možemo učiniti mnogo toga kako bismo smanjili rizik od pojave ovih mikroba u našem organizmu. Divlja staništa možemo zaštititi kako bismo bili sigurni da će životinje čuvati svoje mikrobe unutar svog domicilnog područja, umesto da ih prenose na nas; ovom zaštitom se bavi, recimo, pokret ‘One Health’ (11).

Isto tako, možemo uspostaviti strogi nadzor nad okruženjem u kojem se životinjski mikrobi najverovatnije transformišu u ljudske patogene, pokušavajući tako da eliminišemo one koji pokazuju sklonost ka prilagođavanju našem organizmu pre nego što ovi pokrenu epidemije. Upravo to rade istraživači programa ’Predict’ kojeg poslednjih deset godina finansira američka Agencija za međunarodni razvoj (USAID). Oni su već identifikovali više od devet stotina novih virusa povezanih sa širenjem efekata ljudskog delovanja na planeti, uključujući dosad nepoznate sojeve korona virusa koji su uporedivi sa virusom SARS (12).

Danas nam preti nova pandemija, i to ne ova prouzrokovana Kovidom-19. Delovanje Trampove administracije, zaposlene ukidanjem propisa koji se tiču ekstraktivne (sirovinske) industrije i svih industrijskih aktivnosti, što neminovno vodi ka uništavanju životne sredine i gubitku staništa, dodatno poboljšava šanse da mikrobi pređu sa životinja na ljude. Istovremeno, američka administracija umanjuje naše šanse da uočimo neku buduću pandemiju pre no što bude izbila: vlada SAD je oktobra 2019. odlučila da prekine program ‘Predict’. Konačno, početkom februara 2020, najavljena je i namera Sjedinjenih Država da svoj doprinos budžetu Svetske zdravstvene organizacije umanji za 53%.

Kao što je rekao epidemiolog Leri Brilijent (Larry Brilliant), “pojava virusa je ta koja je neizbežna, a ne epidemije.” Međutim, od ovog potonjeg nećemo biti pošteđeni ukoliko ne pokažemo odlučnost da menjamo politiku koja šteti prirodi i životu životinja.

Inače, do 2050. će od raznih oblika virusa zbirno umreti 10 miliona ljudi, tendencija koja će se uporedo razvijati s usponom velikih epidemija i infektivnih bolesti iz prošlih stoleća, koje će, po svemu sudeći, povratiti svoju nekadašnju snagu.

∗ ∗ ∗

(1) Et non pas Covid-19, qui est le nom de la maladie, comme indiqué par erreur dans la version imprimée.

(2) Kai Kupferschmidt, « This bat species may be the source of the Ebola epidemic that killed more than 11,000 people in West Africa », Science Magazine, Washington, DC – Cambridge, 24 janvier 2019.

(3) Jonathan Watts, « Habitat loss threatens all our futures, world leaders warned », The Guardian, Londres, 17 novembre 2018.

(4) Katarina Zimmer, « Deforestation tied to changes in disease dynamics », The Scientist, New York, 29 janvier 2019.

(5) Carl Zimmer, « Birds are vanishing from North America », The New York Times, 19 septembre 2019.

(6) BirdLife International, « Diversity of birds buffer against West Nile virus », ScienceDaily, 6 mars 2009.

(7) « Lyme and other tickborne diseases increasing », Centers for Disease Control and Prevention, 22 avril 2019.

(8) George Monbiot, « There’s a population crisis all right. But probably not the one you think », The Guardian, 19 novembre 2015.

(9) « What you get when you mix chickens, China and climate change », The New York Times, 5 février 2016. En France, la grippe aviaire a touché les élevages durant l’hiver 2015-2016, et le ministère de l’agriculture estime qu’un risque existe cet hiver pour les volatiles en provenance de Pologne.

(10) Cristina Venegas-Vargas et al., « Factors associated with Shiga toxin-producing Escherichia coli shedding by dairy and beef cattle », Applied and Environmental Microbiology, vol. 82, n° 16, Washington, DC, août 2016.

(11) Predict Consortium, « One Health in action », EcoHealth Alliance, New York, octobre 2016.

(12) « What we’ve found », One Health Institute.

Lire aussi le courrier des lecteurs dans notre édition d’avril 2020.

Le Monde diplomatique

∗ ∗ ∗

Brzo prelistavanje neta:

How sewage could reveal true scale of coronavirus outbreak

Coronavirus exit strategies: How do we get out of lockdown?

COVID-19 Vaccine Frontrunners

Traffic jams mapped using contagion model

The pandemic in pictures: how coronavirus is changing the world

Covid-19, le solutionnisme n’est pas la solution

Silicon circus

L’hôpital, le jour d’après

Covid-19 expanded telemedicine measures that we’ve needed for years

5 things that won’t change in the post-coronavirus economy

Chinese communities built a donation pipeline for Covid-19 supplies to US hospitals

What do we know about how COVID-19 is transmitted?

Superbugs are on track to kill 10 million people by 2050 if things don’t change—fast

Anatomy of a heatwave

Novel diagnostics for point-of-care bacterial detection and identification

Masked debate and data dumps

What Gen Z wants

Every expert opinion you’ve heard about wearing masks is right

For birds, innovation is survival

The borderless nature of gaming is allowing e-sports to thrive during coronavirus

The new coronavirus emerged from the global wildlife trade – and may be devastating enough to end it

Coronavirus: Life in lockdown around the world

Paris bans daytime jogging in bid to slow spread of coronavirus

LitHub

Geri Kobinger, virusolog: Kovid-19 će uminuti, ključno je zaštititi se do pojave vakcine

Apr3

Tvorac vakcine protiv Ebole nada se jenjavanju pandemije virusa Kovid-19, dok će probne vakcine za neke ranjive grupe, recimo, za stariju populaciju, biti spremne za manje od godinu dana; a do tada, treba se pridržavati kontrolnih mera koje usporavaju širenje bolesti.

Geri Kobinger u kanadskoj mobilnoj laboratoriji u Mveki, Kongo, 28. sept 2007. (Christopher Black/World Health Organization/AP/ Wired)

Kada je 2015. legendarni novinar Bob Sajmon pravio jednosatni intervju sa Gerijem Kobingerom, ovaj virusolog uglavnom nije izlazio iz svog “svemirskog odela”, radeći u specijalnoj, sterilizovanoj sobi iza neprobojnog stakla. “Moj posao je da sprečim smrt”, rekao je u jednom intervjuu. U nekom drugom razgovoru sa novinarima je izjavio da “mere izolacije sprovodim čitave svoje karijere, radeći na virusima daleko opasnijim od Kovida-19. Čim otvorim vrata, okačim sve stvari na čiviluk i izujem se, što i nije mnogo neobično mada razumem kako je ova rutina pomalo strana mnogima. A potom operem ruke. Takav je moj posao. Ali ukoliko želite da se pridržavate potpuno profesionalne procedure zaštite vaših ukućana, vašeg doma i sebe, verujte mi da je to – iako vrlo jednostavno – pakleno za savladavanje i primenu… teško je od profesionalne virusološke zaštite stvoriti vašu uobičajenu rutinu.”

U to vreme (2015) bio je renomirani virusolog u kanadskoj Nacionalnoj laboratoriji za mikrobiologiju, gde je postao ključna figura u razvoju rane vakcine protiv Ebole, ZMapp. Sajmon je danas direktor Centra za istraživanje infektivnih bolesti Univerziteta Laval u svom rodnom Kvebek sitiju. Njegova laboratorija je 2017. značajno doprinela u ranom razvoju vakcine protiv virusa Zika, koju je proizvela farmaceutska kompanija ‘Inovio Pharmaceuticals’.

Danas je Kobinger jedan od stotina naučnika širom sveta angažovanih na potencijalnim Covid-19 vakcinama; sarađuje sa farmaceutskim kućama Inovio i Medicago, još jednom kompanijom za proizvodnju lekova. Magazin Wired je prošle sedmice telefonski intervjuisao Kobingera. Razgovor je sažet i redigovan.

WIRED: Tokom čitave svoje karijere ste se susretali s epidemijama širom sveta, pomažući u suzbijanju istih. Kako se Covid-19 može uporediti sa, recimo, epidemijom Ebole?

GARI KOBINGER: Pa, naravno da je korona virus na globalnom nivou, tako da je raširenija od Ebole. Ali je takođe važno imati na umu da ovaj virus ima smrtnost manju od pet procenata, nasuprot 80 procenata za Ebolu pre pojave vakcine. Podaci američkih Centara za kontrolu i prevenciju bolesti govore da je u Zapadnoj Africi tokom izbijanja epidemije 2014-2016. godine bilo 28.652 slučajeva Ebole, od kojih 11.310 sa smrtnim ishodom. Prema podacima Univerziteta Džons Hopkins, trenutno postoji više od 775.000 slučajeva Covid-19 (u momentu pravljenja ovog intervjua, dok sada ima preko milion obolelih; U trenutku objavljivanja ovog teksta, virus je usmrtio više od 37.000 ljudi, a uoči objavljivanja ovog posta, ta brojka je premašila 50 hiljada).

Ali, pandemije su toliko međusobno slične i po načinu na koji društva reaguju.

Boravio sam u mnogim afričkim zemljama zbog epidemije Ebole. A često su i nas optuživali kako unosimo virus i smišljeno inficiramo lokalno stanovništvo. Istu stvar imamo i danas, gde vlade nekih zemalja pričaju da je to „iscurelo iz nekog vojnog programa“, ili da se radi o tajnom planu Ministarstva odbrane – ili čega god drugog što je bilo u stanju da ovaj virus „izveze“ dalje.

Takođe, vidimo ista kašnjenja-odlaganja pravovremene reakcije. Tu je i urođeni prirodni optimizam nekih društava, u kojima vlada stav da virus neće doći do njih, a onda se na kraju suočavate sa potpuno istom hitnošću potreba za nekim stvarima (PPE, personal protective equipment; pre svega za ličnom zaštitnom opremom, poput maski, rukavica, naočara, vizira i plašteva). Kina je imala probleme sa obezbeđivanjem ove opreme sredinom januara. Dakle, može se s razlogom reći da je pripremu trebalo planirati i izvesti ranije. Umesto toga, sada kukamo kao da nikako nismo mogli uočiti da ovaj virus nailazi.

Ono što pandemiju ove verzije korone razlikuje od prethodnih je to što Covid-19 pogađa tolike zemlje, praktično čitav svet; prisutno je daleko više osećaja za hitnost razvijanja protivmera – vakcina, metoda lečenja, bolje opremljenosti za negu bolesnika, recimo, nabavke većeg broja ventilatora. Uporedite to sa situacijom da se nađete usred tropske šume u Africi, kao što smo se mi zatekli sa Ebolom. Želeli bismo, naravno, da na takvom i sličnim pandemijskim žarištima imamo svu tu fantastičnu opremu. Međutim, ljude nije toliko interesovalo šta mi radimo i čime se bavimo. Za Covid-19 su mi se obratili svi nivoi kanadske vlade: „Geri, ako ti nešto treba, javi nam. Tu smo da pomognemo.” Nikada u karijeri nisam imao ovakvu podršku kao danas.

IJF

Desetine laboratorija širom sveta radi na vakcini Covid-19, uključujući i vašu. Da li je to dobra stvar, ili bi trebalo da se bolje koordiniramo-fokusiramo na što brže dobijanje vakcine?

To je dobra stvar. Zapravo je važno testirati veći broj vakcina. Ne želimo da sva naša jaja stavljamo u jednu korpu, da bismo na kraju razvili jednu jedinu vakcinu – koja će možda pasti u kliničkim ispitivanjima. Kada bismo, recimo, imali pet vakcina koje su bezbedne i delotvorne, a istovremeno i snažne – to bi bilo mnogo bolje. Takođe, razgranatija ispitivanja smanjuju šanse za stvaranje uskih grla. Uz, recimo, pet proizvedenih vakcina bismo možda uspeli da obezbedimo da ih ima dovoljno za sve stanovnike planete. Međutim, ako računamo samo sa jednim proizvođačem, mislim da to neće biti izvodljivo – a ni poželjno.

To se, ipak, mora učiniti na pravi način. Ako razvijete vakcinu koja nije dovoljno jaka za borbu protiv virusa, to zaista može otežati lečenje infekcije. Ono što možete u tom slučaju iskusiti jesu ljudi koji postaju podložniji infekciji i ozbiljnim bolestima. To je nešto o čemu treba voditi računa.

∗ ∗ ∗

“Važno je testirati veći broj novih vakcina.” Geri Kobinger

∗ ∗ ∗

Ono što je jasno jeste da će razvoj ovih vakcina protiv korone biti veoma skup. Da smo ovaj posao uradili ranije, mogli smo to da ostvarimo po ceni od 500 do 800 miliona dolara. A sada trošimo milijarde dolara jer smo u žurbi, usled hitnosti slučaja. Kada se virus prvi put pojavio u Kini, rekao sam da ovaj slučaj ima potencijal da nam pokaže koliki je zaista nivo naše spremnosti. Verovatno ćemo shvatiti da nismo baš najspremniji za ovakvu vrstu događaja.

Postoji li neki način da se ubrza razvoj vakcine, koji bi po trenutnim prognozama trebalo da traje najmanje 18 meseci? To je dosta vremena.

Da. Uz malo koordinacije vlasti i pravih propisa, možemo primeniti vakcinu i za manje od 12 meseci – ne na čitavom stanovništvu planete već, možda, pre svega na prioritetnoj ciljnoj populaciji, kao što su to zdravstveni radnici. Takođe možete ciljati na ranjivu populaciju u koju spadaju starije osobe, ili oni sa pridruženim obolenjima (tzv. komorbiditetima), radeći analizu rizika za svaku od tih populacija. Put kojim sada koračamo – sa vakcinom koja bi na svima trebalo da deluje bez štetnih nuspojava – jeste sporiji put. Videćemo. Kod Ebole u zapadnoj Africi smo videli da naučni razvoj može napredovati gigantskim koracima – ukoliko lekari i naučnici angažovani na istom problemu budu radili zajedno sve dok valjano ne urade posao, odnosno, iznađu vakcinu – što bi bilo bez presedana. Nadam se da svi sada doživljavamo jedan takav trenutak.

Šta je sa terapijama? Ako bismo Covid-19 učinili manje smrtonosnim, to bi moglo da radi posao i bude delotvorno gotovo koliko i vakcina, pružajući olakšanje mnogo brže.

Potrebno vam je oboje – razviti i terapije i vakcine. Terapije su važne, ali morate biti razumni u svojim očekivanjima. Morate biti veoma oprezni u gajenju lažnih nada sa terapijama. S jedne strane, ako nemate slučajne testove, teško je tvrditi bilo šta što bi se ticalo njihove efikasnosti. Istovremeno, važno je slušati zdravstvene radnike koji koriste te lekove na prvim linijama fronta. Ovi lekari imaju vrlo dobar osećaj šta je to što bi moglo biti vredno daljeg razvoja, a šta ne, čak i ako to ne koriste u nasumičnim probama. Dakle, sa lekovima kao što su hlorokvin i azitromicin koji su već odobreni, hajde da ih pustimo u kliniku što je pre moguće i ujedno osmislimo najbolju moguću kliničku studiju.

“Situacija će prvo ići na gore pre nego što krene nabolje, mada su se brojne kontrolne mere pokazale kao delotvorne.”

Geri Kobinger (Toronto Star)

Ipak, krajnji cilj je pronaći vakcinu koja će učiniti da ljudi uopšte ne zakače ovaj virus. Ponekad pacijenti koji ga dobiju ostaju s neizlečivim oštećenjima pluća. Čak i ako se virus povuče, može se vratiti na još gori način. Španski grip je u proleće 1918. predstavljao veoma blag talas, a onda se na jesen osvetnički povratio.

Postoje li druge potencijalne terapije?

Prenos krvne plazme iz organizma koji je preležao koronu u telo obolelog. Mislim da to već rade, gde uzimate krv od nekoga ko se oporavio, izolujete antitela, a zatim ih možete transfuzijom preneti na druge koji su zaraženi. Ovo je stara tehnologija koja datira iz 18. veka, a u klinikama vrlo dobro upravljaju propratnim nusefektima. Nije bilo dobro protiv Ebole, jer nismo mogli dovoljno da je koncentrišemo. Trebalo je da bude 20 puta koncentrisanija i da je njen efekat bio neizmerno bolji od onog kojeg smo na kraju imali. Bilo vam je potrebno 20 donatora za jednog primaoca. Obično imate dva ili tri donatora po primaocu. Kad bih morao da uložim novac za nešto što bi najviše pomoglo, to bi bilo to. Nije da kažemo kako drugi lekovi koje isprobavamo neće uspeti. Ali ne bih očekivao čuda, jer bismo već znali da li ona zaista funkcionišu.

Kako pandemija utiče na vaš radni dan?

Škole su zatvorene, a puno onih koji rade u laboratorijama imaju decu, pa neki moraju da tokom dana ostanu kod kuće. To ometa normalne laboratorijske aktivnosti. Moramo da radimo u smenama, tako da oni koji nemaju brigu o deci mogu raditi kada je supružnik ili partner kod kuće sa decom.

Da li ste zabrinuti?

Ne. Moji roditelji spadaju u rizičnu grupu, pa se brinem za njih. Ali ukoliko se stvari sagledaju pravilno, iz perspektive koja obuhvata sve aspekte, kada posmatrate koronu i uporedite je sa drugim zaraznim bolestima, ovo nije tako alarmantno (u odnosu na, recimo, Ebolu). Stvari će se i dalje pogoršavati, i do jedne tačke bivaće sve gore – pre no što napokon krene nabolje, premda brojne kontrolne mere već sada deluju. One možda neće smanjiti konačni broj infekcija, ali će ih odložiti. Njihovim odgađanjem postižemo da što veći broj ljudi preživi, jer će više njih imati pristup unapređenim merama nege.

Da, poravnanje epidemijske krivulje može biti jedan od najtežih koncepata za razumevanje, posebno za mlade ljude. Imate li poruku za njih?

Pa, nije baš u redu da se ponašaju na način: “Ma, ionako se neću razboleti.” Postoje podaci iz jugoistočne Azije koji sugerišu da su mladi inficirani u 30 do 40 odsto slučajeva. Zato mladi moraju preuzeti više odgovornosti kako bi bili sigurni da nisu epidemijski vektori, odnosno prenosioci korone.

Wired.com

Interesantna priča iz istog medija i na istu temu tiče se Matematike prognoziranja razvoja korone,

A jedna prilično praktična objašnjava i Kako očistiti i dezinfikovati sebe, svoje domaćinstvo i stvari

Pavle Bašić 帕夫莱·巴希奇

The Wor(l)d of Pavle!

Category Archives: Science

Japan okončao vanredno stanje uzrokovano virusom COVID-19

Like this:

Popularna nauka: zabavni vizuali, mašinski elementi i polubeskonačni brojevi

Like this:

Amerikanac u Seulu (nakon korone)

Like this:

Nauka i ulagači: Kako izgleda “Projekat Menhetn” za Kovid-19?

Like this:

Kineska revolucija u serviranju i konzumaciji hrane

Like this:

Koliki je domet korone izbačene u vazduh?

Like this:

Klima-uređaji, vazdušne struje i COVID-19

Like this:

Globalno selo gori, a elita se češlja

Like this:

Ekologija vs. pandemija

Like this:

Geri Kobinger, virusolog: Kovid-19 će uminuti, ključno je zaštititi se do pojave vakcine

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this: