Radivoj Raša Popov: Život je sladak, brate

Dositeji našeg doba su dobitnici nagrada na matematičkim olimpijadama. Novaka treba propisivati kao lek. Kupujem stare stvari i često se osećam kao partizan – nosim odela pokojnih Nemaca – priča Raša Popov u svom poslednjem intervjuu za Večernje novosti.

Iako je više voleo istoriju, Popov se opredelio za studije književnosti u Beogradu. Novinarsku karijeru počeo je u novosadskom Dnevniku, a radio u listu “Mladost”, u Radio Beogradu, u Televiziji Beograd. Bio je lektor za srpskohrvatski jezik u Londonu, Birmingemu i Notingemu i glavni urednik izdavačke kuće “Matica srpska”. Oženjen Radojkom, profesorkom književnosti. Dobitnik je mnogobrojnih priznanja, najskorija nagrada za životno delo “Dositej Obradović”.

“Popov P. Radivoj – Raša”

Sveznalica, autentični mudrac i Orfej našeg doba, najbolji su epiteti kojima je na Vikipediji opisan novinar i književnik Radivoj Raša Popov (Mokrin, 26. jun 1933 ― Beograd, 19. april 2017). U vreme prikazivanja serijala “Fazoni i fore” bio je pomalo svačiji deda. Danas, kad uveliko gazi devetu deceniju i dalje je nenadmašni pripovedač i humorista, kome ne nedostaje ni lucidnosti ni elana.

Ništa čudno, ako se zna da je već u trećoj godini, zahvaljujući ocu, listao enciklopediju “Sveznanje”, a sa devet prvi put pročitao Dositejev “Život i priključenija”. Danas, mnogo decenija kasnije, ovenčan je nagradom koja nosi ime ovog prosvetitelja.

Intelektualno je sazrevao uz Makavejeva, kao književnik kada mu je “selektor” bio Vasko Popa u “Poslednjoj šansi” na Tašmajdanu, odakle su kretale najlepše ideje. Iz njih su nastale nezaboravne emisije za decu “Neven”, “Šešir bez dna”, “Radost saznanja”.

Čika Raša, koji je voljom za lepotom života dva puta uspeo da savlada kancer, koji se trudi da ignoriše dijabetes, a da smehom i perom napaja dušu, za „Bilje i Zdravlje“ otkriva deo svojih životnih priča…

* Kakav je bio osećaj primiti nagradu koja nosi ime Dositeja Obradovića?

– To je bilo neobično laskavo, bio sam iznenađen, nisam očekivao tako veliko priznanje. Do sada sam dobijao male nagrade za dečiju literaturu, ovo je prva kapitalna nagrada koja me čini javnom ličnošću.

* Ko su Dositeji našeg doba?

– Dobitnici nagrada na matematičkim olimpijadama. Nisu iz književnosti, ali su iz carstva inteligentnih ljudi.

* Šta je starije: vaše druženje sa knjigom ili sa decom?

– Sa decom, jer sam imao dva starija brata. Nisam bio tip vođe, čak ni kada sam bio urednik, nisam se dobro osećao kao zapovednik, kontrolor.

* Kojoj knjizi iz detinjstva i danas volite da se vratite?

– Imam šezdesetak knjiga iz tog perioda…Draga mi je uvek bila “Knjiga o sportu” Ljubomira Vukadinovića, sportskog novinara. Izdata je 1936. godine, otac mi je kupio, a ja sam je pročitao najmanje 15 puta. Kada sam pisao svoju knjigu o sportu “Neobične priče o sportistima sveta i Srbije” posvetio sam je Vukadinoviću, jer je bio moj učitelj i inspirator.

* Jedno poglavlje knjige posvećeno je i Novaku Đokoviću…

– U knjizi sam o Đokoviću rekao: “Kad Novak pobeđuje, bolesnici ozdravljaju. “Kada sam dva puta operisao rak, najveću radost mi je pričinjavala Novakova pobeda. Novaka treba propisivati kao lek u svakoj terapiji.”

* Bili ste junak detinjstva mnogih generacija. Ko je bio “heroj” vašeg doba?

– Heroj moga doba, apsolutni uzor i idol bio je mamin stric Radivoj Ubović. Po njemu sam dobio ime. Bio je plemenita, genijalna osoba, govorio je 16 jezika, čak i kečua i guarani. Pred Prvi svetski rat napustio je Prag, gde je diplomirao gradnju železnica i brodom otišao u Argentinu. 1916. godine bio je u postojbini Inka, gde su ga smatrali božanstvom.

* Verujete li da je ime sudbina?

– Apsolutno, čudna je i nepogrešiva psihologija imena. Ja se ponašam kako ime kaže: radujem se, rad sam da radim, dajem.

* Rođeni ste u vreme velike ekonomske krize 1933. godine. Je li bilo lakše preživeti tada ili danas u krizi morala?

– Tada je dinar bio veliki kao točak, kriza se nije rešavala inflacijom. Uvek je bilo dobrih i loših ljudi. Sada se svet vratio veri i to daje nadu da ćemo o(p)stati…

* U supruzi ste imali veliku, iskrenu, duboku ljubav “za ceo život”. Kako danas gledate na opšti sunovrat porodičnih vrednosti?

– Kad vidim na ulici oca kako nosi bebu, nasmešim se od radosti i blaženstva. To su pravi ljudi. Oni čuvaju svetinju porodice, jer su dobri očevi. Kad majka nosi bebu, to se podrazumeva. Unoseći birane misli Marije Montesori u svoju knjigu saznao sam da za razliku od muškaraca žene poseduju izvanredan dar za planiranje i organizaciju. Obično se misli da su glavni planeri u društvu muškarci, a to je zabluda. Ona i porodicu drži na okupu, neguje je, podiže.

* Učili su nas da je važno biti bogat duhom. Šta mislite ko je danas bogat čovek?

– Po mom osećanju bogatstvo se stiče uzurpiranjem para od drugih ljudi i od društva. Često iza bogatstva stoji prevara i podvala, tako da ja ne mogu da uvažavam bogataše. Duhovna bogatstva više mi vrede od materijalnih, što se vidi po mojoj modi “apa drapa”: kupujem u prodavnici starih stvari i često se osećam kao partizan – nosim odela pokojnih Nemaca.

* Da li nam se i nacija zagubila negde u tranziciji?

– Imena su odgovor. U vreme monopolskog društva i takozvanog prisilnog internacionalizma mi novinari kad pišemo “napisano srpskim jezikom”, morali smo da stavimo, “našim jezikom.” Sada se imenuje srpska zastava, srpski grb, srpski teniser…

*Vaša deca nisu se latila pera: sin Bojan je sveštenik u Moskvi, ćerka Dijana ikonopisac…

– Bojan je sveštenik, ali i čovek od pera, veoma mudar. Po kanonima pravoslavne crkve umesto on meni, ja njemu moram da se obratim sa “Oče”. Ćerka je u Beogradu, voli ikonopis i divno ga radi, a moj dom krasi ikona Svetog Stefana, kog slavimo. Imam troje unučadi i najstarija Maša (Marija Popova Filips), koja živi u Melburnu, uneta je u knjigu srpskih pisaca u rasejanju. Priznajem, poezija joj je bolja od dedine.

* Kada vas sećanja vrate u detinjstvo, šta vas prvo tamo sačeka? Koje slike rodnog Mokrina?

– Ležim bolestan od difterije, a dve glave, krupniji i sitniji dečak zaviruju kroz odškrinuta vrata. Ne smeju da uđu, ni da mi priđu, da se ne zaraze. Moja braća Duško i Laza, radoznali, a ja očajavam. Pamtim kao da je juče bilo.

* Dugo ste radili informativni i dečiji program na televiziji. Danas smo, čini se, uskraćeni za takve vrednosti.

– U ona prosvetoiteljska vremena, 1980. godine, Bajford je snimio “Neven”, a Biserka Pejović po strogoj instrukciji stvorila obrazovni program za decu “Kockica”. Ršum je prošle godine obnovio “Fazone i fore”. Nije sve propalo, ima mnogo više malih sveznalica nego što mislimo.

* Može li se stalna potraga za srpskim političkim mesijom uporediti sa vašim davno napisanim “Novim čovekom sa Cvetnog trga”? Postaje li se “nov” i drugačiji preko noći?

– Bio sam koautor Dušana Makavejeva. Rugali smo se zamisli ultralevičara da se revolucijom stvara novi čovek, koji nije zavidljiv, pakostan i sebičan, već milosrdan, kao hrišćanin. Trebalo je iz kolevke ateizma stvoriti darežljivog dobroćudnog čoveka. To je bilo nemoguće: prvo, kolevka mu je bila pogrešna, a i nemoguće je izmeniti prirodu čoveka datu rođenjem. I danas ima mnogo dobrih, plemenitih ljudi, kojima se po glasu i po intonaciji pozna da su – novi ljudi.

* Makavejev ima upečatljivo mesto u vašem životu…

– Bio je najbolji student psihologije, čitao je celokupnu modernu psihologiju, a voleo je da pročitanu knjigu priča prijateljima. Ja sam bio taj kome je pričao i kad sam rekapitulirao svoj život, shvatio sam da sam uz književnost završio i fakultet – Dušan Makavejev, fakultet ekskluzivne egzistencijalne psihoanalize i psihologije. Dobro je imati druga koji čita vredne knjige i pripoveda ih. To je veliko blago.

* Koji vas moto vodi kroz život?

– Trebalo bi da bude: “Manje brbljaj”, ali ne držim se toga. Najteže trenutke u životu doživeo sam zbog toga što nisam znao da skratim jezik.

* Po čemu je čika Raša pravi “Lala”?

– Moja pokojna žena Radojka, u vreme dok smo živeli sa mojom porodicom, otkrila je šta je glavno lalinsko: kada im preti opasnost skreću pažnju na nešto sasvim sporedno.

* Jednom prilikom ste mi rekli da ste u četvrtoj fazi svog bitisanja na planeti. U čemu je lepota života?

– Moja najnovija knjiga pesama zove se “Život je sladak, brate, ko bi želeo na groblje da ga prate.” U Londonu sam video taj natpis. Treba naći zadovoljstvo u malim stvarima.

* Imate li omiljenu biljku, čaj, zdrave navike?

– Od lekovitih cvetova najviše mi se dopao dragoljub. O toj biljci više sam saznao za svoju seriju “Šešir bez dna”, da je doneta iz Amerike, a da smo joj mi dali ovo lepo ime. Ne pijem čajeve, pijem sodu bikarbonu koju dobijam iz Brisela.

* Je li danas usud biti intelektualac u Srbiji?

– Nestao je čuveni beogradski liberalizam, pojavile su se desničarske diktatorijalne spodobe, pa danas intelektualcu ne preti ideološka komisija Saveza komunista, već razni opskuranti. Još u moje vreme bilo je primetno da visoki intelektualci dolaze iz provincije, da provincija rađa genije.

*Kada ste se i gde osećali ponosno, uzvišeno?

– U Studenici kada sam video sarkofage u kojima leže Stefan Nemanja i Stefan Prvovenčani. Oduševila me je dalekosežnost srpske države i civilizacije. Bio sam pun ponosa što sam rođen na ovim prostorima. Nedavno, u 83. godini konačno sam pročitao Ćopićev “Prolom” i plakao kao kiša, jer sam bio fasciniran veličinom tog dela i autora.

 

Novosti.rs

80 godina kasnije: Kejnzova opšta teorija

Godine 1935, Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keines) napisao je Džordžu Bernardu Šou (George Bernard Shaw): “Verujem da pišem knjigu o ekonomskoj teoriji koji će u velikoj meri revolucionisati – ne, pretpostavljam, odjednom, već tokom narednih deset godina – način na koji svet misli o svojim ekonomskim problemima.“ I zaista, Kejnzov magnum opus, Opšta teorija zaposlenosti, kamata i novca, objavljena u februaru 1936, transformisala je ekonomiju i ekonomsku politiku. Osamdeset godina kasnije, zapitajmo se: da li se Kejnzova teorija još drži, pita se profesor političke ekonomije na univerzitetu Vorvik, lord Robert Skidelski.

01

Dva elementa Kejnzovog nasleđa čine se čvrstim. Prvo, Kejnz je izumeo makroekonomiju – teoriju ukupnog outputa kao celine. On je nazvao svoju teoriju “opštom” da bi je učinio različitom u odnosu na prekejnzijanske teorije, koje su podrazumevale uniforman nivo proizvodnje i pune zaposlenosti.

Pokazujući kako ekonomija može ostati zaglavljena u ekvilibrijumu sa “podzaposlenošću” (dakle ispod optimalne ravnoteže), Kejnz je osporio centralnu ideju ortodoksne ekonomije njegovog doba: da je tržište za sve robe, uključujući i rad, istovremeno uravnoteženo svojim cenama. Njegov izazov je podrazumevao novu dimenziju ekonomske politike: vlade kao aktivne činioce koje će možda morati da se okrenu stvaranju deficita da bi održale punu zaposlenost.

06Agregatne jednačine koje podupiru Kejnzovu “opštu teoriju” i dalje nastanjuju ekonomske udžbenike i oblikuju makroekonomske politike. Čak i oni koji insistiraju na tome da tržišne ekonomije gravitiraju ka punoj zaposlenosti su primorani da svoje argumente izlažu u okviru koji je stvorio Kejnz. Centralni bankari prilagođavaju kamatne stope da bi obezbedili ravnotežu između ukupne ponude i tražnje, jer je zahvaljujući Kejnzu poznato je da ta ravnoteža ne može doći automatski.

Kenzov drugi ključni doprinos je razumevanje da vlade mogu i treba da spreče depresije. Rasprostranjenost ovog gledišta može se videti u razlici između jakog političkog odgovora na krah 2008-2009 i pasivnih reakcija na Veliku depresiju 1929-1932. Kao što je nobelovac Robert Lukas (Robert Lucas), protivnik Kejnza, priznao 2008. godine: “Mislim da je svako u Kejnzijanskoj lisičijoj rupi.”

Ipak uz to treba reći i ovo, Kejnzova teoriju ekvilibrijuma sa “nedovoljnom zaposlenošću” više ne prihvata većina ekonomista i političara. Globalna finansijska kriza iz 2008. godine to potvrđuje. Kolaps je osporio ekstremnije verzije samoregulacije ekonomije, ali nije povratio ugled Kejnzovom pristupu.

12Sasvim je sigurno da su upravo kejnezijanske mere zaustavile propadanje globalne ekonomije. Međutim, te mere su, takođe, opteretile vlade velikim deficitima, koji sue ubrzo počeli da budu razumevani kao prepreka oporavku –  što je suprotno od onoga čemu je Kejnz podučavao. Uz i dalje visoku nezaposlenost vlade su se vratile na prekejnzijansku ortodoksiju, smanjujući potrošnju da bi smanjile svoje deficite – i podrivajući ekonomski oporavak koji je bio u toku.

Postoje tri glavna razloga za ovu regresiju. Prvi je uverenje da tržište preko cena uravnotežava ponudu i potražnju za radom u kapitalističkoj ekonomiji, koje nikada do kraja nije odbačeno. Dakle, većina ekonomista je razumela upornu nezaposlenost kao vanrednu okolnost koja se javlja samo kad stvari krenu po zlu, a ne normalno stanje tržišne ekonomije. Odbijanje Kejnzovog pojma radikalne nesigurnosti leži u srcu ovog povratka na prekejnzijanska razmišljanja.

Drugo, posleratne Kejnzove politike “upravljanja potražnjom“, koje se cene zbog posleratnog buma koji su izazvale, naletele su na probleme sa inflacijom u 1960-im. Svesni pogoršanja ishoda kompromisa između inflacije i nezaposlenosti, kejnzijanski političari su pokušali da održe bum kroz prihodne politike – odnosno da kontrolišu troškove plata sklapanjem nacionalnih sporazuma sa sindikatima.

15Prihodna politika je pokušana u mnogim zemljama od 1960-ih do kraja 1970-ih. U najboljem slučaju, bio je to povremeni uspeh, ali su se takve politike uvek kasnije pokazale nedovoljnima. Milton Fridman (Milton Friedman) dao je jedan razlog koji je korespondirao sa rastućim nezadovoljstvom zbog kontrole plata i cena, i ponovno vratio točak razumevanja ekonomije na pretkenzijansko stanje. Inflacija je, rekao je Fridman, rezultat pokušaja kejnzijanskih vlada da potisnu nadole nezaposlenost, ispod njene “prirodne” stope. Ključ za povratak na stabilne cene je napuštanje obaveze pune zaposlenosti, obesnaživanje sindikata, i deregulacija finansijskog sistema.

I tako je stara ortodoksna teorija ponovo rođena. Cilj pune zaposlenosti je zamenjen ciljanom inflacijom, a nezaposlenosti je ostavljeno da pronađe svoju “prirodnu” stopu, šta god to bilo. Sa ovom potpuno pogrešnom navigacionom opremom političari su svoj brod punom parom udarili o ledeni breg iz 2008. godine.

Poslednji razlog za to što je kejnzijanizam prestao da uživa svoju slavu je ideološko prestrojavanje nadesno, koje je počelo sa britanskom premijerkom Margaret Tačer (Margaret Thatcher) i američkim predsednikom Ronaldom Reganom (Ronald Reagan). Taj pomak usledio je manje zbog toga što je odbačena kejnzijanska politika već pre zbog rasta netrpeljivosti prema uvećanom državnom aparatu koji je nastao posle Drugog svetskog rata. Kejnzijanska fiskalna politika je uhvaćena u unakrsnoj vatri, sa mnogima na desnoj strani spektra koji su je osuđivali kao manifestaciju “preterane” vladine intervencije u ekonomiji.

11Dva poslednja razmišljanja ukazuju na obnovljenu, mada skromniju, ulogu kejnzijanske ekonomije. Još veći šok za pre-2008 ortodoksiju od samog kolapsa bilo je otkrovenje o korumpiranoj moći finansijskog sistema u meri u kojoj su vlade koje su došle na vlast posle finansijskog udara dozvolile da njihove politike budu uslovljene onim što su im govorili bankari. Kontrola finansijskih tržišta u interesu pune zaposlenosti i socijalne pravde leži nedvosmisleno u kejnzijanskoj tradiciji.

Drugo, za nove generacije studenata, Kejnzov značaj leži manje u njegovim specifičnim lekovima za nezaposlenost a pre svega u njegovoj kritici profesije (ekonomista) zbog modeliranja na  bazi nerealnih pretpostavki. Studenti ekonomije koje žele da pobegnu iz okoštalog sveta agenata optimizacije u jedan svet u kojem postoje ljudska bića, u njihovim istorijskim, kulturnim i institucionalnim kontekstima će otkriti da im je Kejnzovo shvatanje ekonomije inheretno prijemčivo. Zato očekujem da Kejnzovo prisustvo i njegovo nasleđe i 20 godina od sada – na stogodišnjicu Opšte teorije – bude živo i plodno, kao i daleko posle toga.

Robert Skidelsky