Elfi: Algoritmi, arhitektura i savršen zvuk


Savršen zvuk doprinosi savršenstvu muzike. Evo kako je nastao jedan savršen muzički prostor.

Najinteresantnija stvar vezana za novootvorenu koncertnu dvoranu po projektu švajcarskih projektanata Hercoga i De Meurona (jan. 2017), kako već kažu najboljem koncertnom prostoru na svetu, „Elbfilharmoniji“ (nem. Elbphilharmonie, „Filharmonija Elbe“), nije njena talasasta fasada koja se nadvija nad Hamburgom, na reci Elbe, a izniklom na gradskom poluostrvu Großer Grasbrook; nije ni nežno zakrivljeni lift u podnožju predvorja, koji vas sprovodi u utrobu čudesnog arhitektonskog pejzaža ove dvojice Švajcaraca, enterijera u kojem stepenice podsećaju na hipnotičke vizuelne petlje njihovog drevnog zemljaka, Markusa Kornelijusa Ešera, koje vas vode naviše kroz zdanje čija je cena, neki kažu, bila gotovo 900 miliona evra (870 miliona, dok zvanična inicijalna suma nije bila ni četvrtina konačne: 200 miliona evra).

Iako je hamburška filharmonijska koncert-hala kako kažu zvaničnici, koštala nešto preko 700 miliona evra (702 miliona evra, ili 843 miliona dolara), ovo nije, po svemu sudeći, bila bačena investicija: objekat je ispunjen zapanjujućim arhitektonskim draguljima, a njegova najzanimljivija karakteristika je centralni auditorijum: sjajna „pećina“ boje slonovače izgrađena od 10.000 jedinstvenih akustičnih panela postavljenih na tavanicu, zidove i balustrade. Sala izgleda „organski“, tj, elementi u njoj se izvanredno harmonično povezuju i uklapaju, predstavljajući sastavne, neizostavne delove celine: puna je pregiba, prelaza i zaobljenih formi koje ciljano podsećaju na „slapove“ što se kroz „žubor talasa prelivaju preko hridi“, a sve zajedno deluje kao monohromatski koralni greben. Sprovođenje ove grandiozne ideje u delo bio je, takođe, nesvakidašnji tehnološki podvig.

Auditorijum – najveća od tri koncertne dvorane Elfija (stanovici Hamburga iz milošte su mu dali nadimak Elphi) – proizvod je „parametarskog dizajna“, procesa u kojem dizajneri koriste matematičke algoritme kako bi razvili formu objekta. Algoritmi su već bili od neprocenjive pomoći pri dizajniranju mostova, delova za motocikle i motorna vozila, fontova, i – čak – stolica. U slučaju Elbfilharmonije, bazelski projektanti Žak Hercog i De Meuron koristili algoritme kako bi proizveli jedinstvene forme za za svaku od 10.000 akustičkih ploča od gipsanih vlakana postavljenih na zidove, međusobno ih povezujući tako da podsećaju na komadiće džinovske, talasaste slagalice.

Već na prvi pogled na glavnu muzičku salu Elfija proizvodi kod posmatrača zapanjujući efekat. Deset hiljada akustičkih panela izvanredno je spojeno u sjajnu, blistavo belu oplatu, unutar koje je postavljeno samo 2.150 sedišta i 1.000 sijalica od ručno tj zanatski duvanog stakla. Ali, lepota je bila samo deo nauma arhitekata i akustičara onda kada su počeli da osmišljavaju i projektuju ovo zdanje pre više od 13 godina. “Svaki panel ima svoju funkciju”, kaže Bendžamin Koren (Benjamin Koren), osnivač studija „One to One“ koji je radio sa Herzogom i De Meuronom u dizajniranju i izradi panela.

Na 10.000 panela utisnuto je milion “ćelija” – sitnih, „usečenih zareza“ koji podsećaju na ulegnuća u travi nastalih udarcem štapa za golf ili „nalik morskoj školjki iz koje je neko izrezao parče unutrašnjosti“. Ove ćelije, čije se dimenzije kreću od četiri do 16 centimetara, dizajnirane su da oblikuju zvuk unutar auditorijuma. Kako Koren to objašnjava, kada zvučni talasi udare o panel, neujednačena površina ih apsorbuje ili raspršuje. Nijedan pojedinačni panel ne apsorbuje niti širi dalje zvučne talase, ali svi oni u kombinaciji zajedno proizvode balansiranu reverberaciju tj odjek ili rezonancu preko čitavog auditorijuma. Ova tehnika koristi se već vekovima jedna od (najpoznatijih koncert-sala izgrađenih po ovom principu je bečki Musikverein, čija bogato ukrašeni neoklasični detalji eneterijera stvaraju isti difuzioni tj raspršujući efekat). Elbfilharmonija, međutim, „razbija“ tj. raspršuje zvuk na jedan sasvim nov, vizuelno izuzetno privlačan način.

Da bi dizajnirali 10.000 jedinstvenih akustičnih panela, Herzog i De Meuron radili su sa čuvenim akustičarom Jasuhisom Tojotom (Yasuhisa Toyota), koji je koncipirao optimalnu „zvučnu mapu“ auditorijuma. Na osnovu geometrije koncertne prostorije, Tojota je utvrdio da bi određeni paneli, poput onih koji se nalaze na zadnjem zidu auditorijuma, trebalo da imaju dublje, veće žlebove za apsorpciju eha. Druge površine koncertne dvorane kao i plafonske površine iza reflektora i gornji delovi balustrada zahtevali su manje formate akustičkih panela. U međuvremenu, arhitekti su imali neke svoje želje: Akustička oplata morala je da bude kozinstentno prisutna u čitavom eneterisjeru dvorane, bez obzira na akustičke zahteve i potrebe; morala je, takođe, da bude izuzetne lepote; i – poslednje ali ne i najmanje bitno – morala je da bude u skladu sa onima koji su u publici tj. bilo koji žlebovi i useci panela koji su bili nadohvat ruke trebalo je da na dodir budu meki, za razliku od onih panela koje po svojoj poziciji u sali nije bilo moguće dotaći.

Upravljajući se ovim projektantskim zahtevima kao neizostavnim parametrima, Koren je razvio algoritam koji je proizveo 10.000 panela – svaki od njih jedinstvenog oblika i „šare“, mapiran tako da ispuni vrhunske estetske i akustičke specifikacije. “Upravo u ovom projektu izražena je sva snaga tzv. parametarskog dizajna”, kaže on. “Kada je sve na svom mestu, mogu da počnem svoju kreativnu igru i kreiram milion ćelija, svaku jedinstvenu i različitu od one druge; sve su zasnovane na ovim parametrima. I, dok imam stoprocentnu kontrolu u procesu uspostavljanja algoritma koji će određivati način kreiranja ćelija, jednom kada je algoritam završen više nemam kontrolu: algoritam odrađuje sve ćelije.”

Nekim dizajnerima i projektantima se čini kako su popustlivost, kompromis i „prepuštanje višoj sili“ jedna zastrašujuća perspektiva. Koren, međutim, ovakvu vrstu ustupanja prostora na uštrb nepogrešivog i savršeno preciznog algoritma smatra ne samo plodnim već i praktičnim. “Bilo bi suludo da sve ovo radite ručno”, kaže on. A i krajnji ishod bi, takođe, mogao izgledati čak i manje originalno da su svaki panel i svaka ćelija na njemu rađeni i usecani „rukom“.

Dizajneri rutinski hvale sve ove nove i iznenađujuće forme koje proizilaze iz „saradnje“ mozgova projektanata sa algoritmima. Složeni, funkcionalni i lepi paneli Elbfilharmonije samo su najnovije svedočanstvo njihovog potencijala.

Wired

Dugo toplo leto: Piknik uz Morsko uho i surfing iz 1940-tih


Probudivši se usred velikih i dramatičnih promena koje se dešavaju ovde u Evropi, a usled brexita, osetno je da je internet danas na Starom kontinentu pomalo „pretežak“. U potrazi za lepršavom, a lepom pričom koja bi trebalo da nam po svaku cenu odvuče pažnju od Početka Jedne Nove Evrope, redakcija renomiranog portala Messy Nessy Chick „zaronila“ je u arhive magazina Life naišavši na pravi foto-dragulj: „okeanski piknik“ u kojem su leta 1942. na obalama Pacifika uživale lepe dame i momci, mladi glumci iz obližnjeg Holivuda. Ugnjezdili su se na stenju tik do talasa i tamo pripremali sendviče od mesa tek sveže uhvaćene Abalone (ili Morsko uho: vrsta krupnih školjki koje se uglavnom love u obalnim vodama Kalifornije i Meksika. Nekada su bile jeftine, sasvim običan plod mora, a danas je cena po kilogramu $2.000. A i nema ih više na obalama Kalifornije već ribari treba da se dobro pomuče kako bi ih ulovili… i to za duplo manje nego ove koje vire iz tiganja vesele mondenske ekipe pre više od 70 godina, u jeku najkrvavijih bitaka Drugog svetskog rata.

02

03

Savršen način da se započne vikend…

Naši domaćini na pikniku su mlada glumica Marta O’Driskol (Martha O’Driscoll), Remzi Ejmz Ramsay Ames) i jugoslovenski šampion u plivanju, olimpijac i glumac Piter Kou (Peter Coe – pravo ime  Petar Knego, Dubrovnik 1918 – Los Anđeles 1993). Fotograf Džon Flor (John Flore) dobio je zadatak od nekada popularnog magazina Lajf da napravi serijal fotografija pod naslovom “Lajf ide u lov na Abalone”. Potpis autora članka glasi: “Lepe holivudske devojke love i spremaju školjke na  plaži Point Dume, Kalifornija”.

04

06

07

08

“Dve devojke su se u pola osam ujutro odvezle do kalifornijske plaže Point Dume. Smestile su svoje stvari na surf-daske i u gumeni čamac, da bi malo potom zaveslale ka dubokim vodama do mesta nastanjenog divnom, ukusnom školjkom Morsko uho (Abalona), koja povazda pokušava da se skrije od holivudskih plivačko-ronilačkih zabava na kojima je baš ona na jelovniku. Pod rukovodstvom iskusnih ribara [i jednog bivšeg šampiona Jugoslavije u plivanju, olimpijca i holivudskog glumca, Dubrovčanina Pitera Koa)]. Devojke su satima ronile, loveći Morsko uho i izvlačeći ga na čamac. Njihove dimenzije su danas nezamislive – u ovom trenutku, mogu se uloviti – u najboljem slučaju – barem dvostruko manje od ovih koje su prikazane na fotografijama. Na kraju su, ipak, odustale, rešivši da stvar dovrše iskusni ribari. Kao njihov najkorisniji doprinos u ovoj priči, devojke su na plaži lepo napekle šnicle od mesa Morskog uha, založivši vatru od drveta koje je okean izbacio na peščanu obalu.”

Ovaj vodeni foto-safari objavljen je na zadnjim stranicama majskog izdanja Lajfa iz 1942. i verovatno su u sceni učestvovali i holivudski filmski studiji, dok su Florove fotografije više nego očaravajuće.

10

11

I nije li, uostalom, Marta (plavuša) pljunuta Dru Barimor? Ženskaroš Piter Kou ima zadatak koji nije lak. Čini se da je pred njim nezgodan zadatak da odluči s kojom će se od dve glumice na fotosima susresti dan nakon okeanskog piknika.

12

13

Uz malo guglovanja se shvati da su svo troje glumaca nastupali u „zabavnjačkim“ ostvarenjima: filmografija im se uglavnom sastoji od niskobudžetnih B-filmova. Ovaj članak im je verovatno obezbedio još malo dodatnog publiciteta kao dobar podsticaj za  karijere ovih glumaca. Koliko je poznato, Marta, Remzi i Piter se pre ovog piknika nikada dotad nisu sreli.

15

Bez obzira na sve, ovo veselo društvo uradilo je veoma dobar posao, flertujući međusobno, izgledajući lepo sa svojim bronzanim tenom i u kupaćim kostimima, očigledno veoma uživajući u ovom foto-pikniku snova, uz Abalone na meniju.

16

17

“Od svih plodova okeana koji potiču iz voda Pacifika, za stanovnike Kalifornije su verovatno najvredniji Abalone. Delimično zbog ukusa, tako dobrog kao i Jakobove kapice, a delom i zato što ih je teško uloviti. Školjka je zapravo veliki, uporni puž koji se lepi za podvodno stenje, pa se mora dobro razglaviti ne bi li se odvojio od kamena na kojem je.

18

19

Kako pripremiti Morsko uho:

20

Na Morskom uhu jestivo je jedino njegovo mišićno “stopalo” koje oštrim kuhinjskim nožem treba odvojiti od školjke. Obrezivanjem stopala uklanjaju se svi crni rubovi, stomak i utroba, ostavljajući samo meso bele boje. Ono se seče u odreske i izlupa se čekićem za meso ili staklenom flašom.

21

Odresci Morskog uha uvaljaju se u brašno, onda se potapaju u mešavinu mleka i jaja, a potom uvaljaju u prezle. Kao i ostrige, i Abalone mogu da u sebi skrivaju bisere, koji su veliki i zelenkaste boje.

22

Tanke šnicle hitro ubacivati u vreli tiganj, kako bi se zadržao delikatni, sočni ukus mesa.

23

Ovo je bio ulov dana. Prijatan vikend, dragi prijatelji.

messynessychic.com 24.jun, 2016