Mnogi od nas su se našli u situaciji kako prijateljima i kolegama pokušavaju da objasne da poslovna putovanja nisu tako zabavna i glamurozna kao što to, u prvi mah uzgleda. Konačno, postoje i dokazi koji podržavaju ovaj naš osećaj, donosi londonski magazin The Economist.

Istraživači sa britanskog Univerziteta u Sariju i Lineovog Univerziteta u Švedskoj su objavili novu studiju naglašavajući u njoj ono što su nazvali “mračnijom stranom hipermobilnosti”. Jer, “hipermobilnost” je situacija u kojoj se – uglavnom ali ne i isključivo – nalaze poslovni putnici: hipermobilna osoba poprimila je određeni “statusni pečat” u savremenom društvu, postigavši da njeno kretanje planetom identifikujemo sa ovozemaljskim uživanima. Ovo je učinilo da “hipermobilac” svojim putovanjima i porukama-fotografijama na društvenim medijima kod drugih izaziva zavist. Međutim, istraživači upozoravaju da, “dok su aspekti glamurizacije hipermobilnosti sveprisutni u našim životima, postoji i zlokobna ćutnja povezana s njenom tamnom stranom”.

Studija koja sintetizuje postojeća istraživanja o efektima čestih putovanja ustanovila je tri vrste komplikacija od kojih pate današnji hiperputnici: fiziološke, psihološko-emocionalne i socijalne. Fiziološki efekti su najočigledniji. Džet-leg je problem kojeg hiper-putnici najbolje poznaju, mada ni oni, i pored svega, ne mogu predvideti neke od kobnijih, a možda ne tako učestalih, potencijalnih posledica kao što je ubrzavanje starenja ili povećanje rizika od srčanog i moždanog udara. Tu je, zatim, opasnost od tromboze dubokih vena, izloženost virusima i mikroorganizmima kao i zračenju, na čijem se udaru nalaze svi koji lete više od 135.000 kilometara godišnje (recimo, od Njujorka do Sijetla i nazad na svake tri sedmice, ili od Njujorka do Tokija i nazad sedam puta godišnje), premašujući time fiziološki regulatorni prag za bezbednu izloženost radijaciji. I, na kraju, naravno, poslovni putnici imaju tendenciju da manje vežbaju, kao i da se hrane nezdravije od onih koji borave na samo jednom mestu.

Psihološki i emotivni ceh kojeg plaćaju oni koji veoma često putuju poslom je u neku ruku više apstraktan, premda isto tako realan. Iskustvo čestog letenja doprinosi da hiperputnici podlegnu “putnoj dezorijentaciji”, prečesto menjajući mesta boravka i vremenske zone. Oni, takođe, pate od stresa prouzrokovanog osećajem pretrpanosti poslom za kojim, kako misle, uvek kaskaju: s obzirom da “vreme provedeno u putovanju retko može nadomestiti smanjenje opterećenja, kao i to da mogu postojati strahovanja u vezi s poslom koji nastavlja da se akumulira (npr. ‘inbox vaše elektronske pošte je uvek preopterećen novim porukama koje nikada ne uspevate da pročitate’) za vreme dok ste odsutni”. Usled udaljenosti i odvojenosti od porodice i prijatelja,”hipermobilnost često indukuje iskustvo izolacije i usamljenosti”, pišu autori ove studije. Akumulirano dejstvo stresova nastalih putovanjima može biti i te kako prisutno: Jedna studija rađena na 10.000 zaposlenih u Svetskoj banci utvrdila je da kod onih koji su hipermobilni postoje triput veće šanse za odalazak kod doktora iz psiholoških razloga.

A tu su, napokon, i posledice po društveni život i okolinu. Brakovi pate usled međusobne udaljenosti partnera, kao što je to već pokazalo ponašanje kod dece. Štaviše, međuljudski odnosi imaju tendenciju da prerastu u nejednakost pri ispunjavanju dužnosti, jer je partner koji ostaje kod kuće primoran da na sebe preuzme više obaveza u domaćinstvu. Tu je i polni disparitet, jer je većina poslovnih putnika muškog pola. Jedna anketa hotelskog lanca Accor iz 2011. godine, rađena na uzorku azijskih poslovnih putnika, utvrdila je kako gotovo “okruglo” tri četvrtine (74%) svih poslovnih putnika čine muškarci. Po svemu sudeći, poslednja sveobuhvatna istraživanja američkih poslovnih putnika rađena je 2002. godine, kada je utvrđeno da je 77% muškaraca letelo poslom – dok su Amerikanke bile znatno manje zastupljene – manje od četvrtine. I prijateljstva se, takođe, kvare i raskidaju s obzirom da hipermobilni poslovni putnik “žrtvuje svoje dotad uobičajene društvene aktivnosti i prioritete na lokalu, zarad boravka u užem krugu porodice pri povratku s putovanja”.

Naravno da su ovi uticaji ublaženi činjenicom da neproporcionalno “padaju” na teret onog segmenta populacije kome u karijeri već ide prilično dobro. “Mobilna elita” često ima veće prihode i pristup boljoj zdravstvenoj zaštiti od ostatka stanovništva. Prema jednoj studiji, u Švedskoj 3% stanovništva učestvuje s jednom četvrtinom u međunarodnim putovanjima, dok u 5% francuskih hiperputnika u međunarodnom saobraćaju “odradi” čak polovinu ukupnih godišnjih putovanja svih Francuza.

Ovo, dakle, mogu biti problemi jednog procenta ukupnog broja stanovništva (ili 3%, odnosno 5%). Bez obzira na ovako mali procenat, ovi problemi su i te kako prisutni i destruktivni. U svakom slučaju, možda ćete i dalje osećati izvesnu ljubomoru pri pogledu na fotose vašeg kolege-prijatelja-poznanika koji je na svoj Instagram okačio gomilu prizora uživanja u egzotičnim jelima i nedostižnim atrakcijama. Ipak, nakon čitanja ove priče, možda ćete imati barem neku utehu: imaćete, takođe, i manje briga i problema prouzrokovanih prečestim putovanjima.