Tag Archives: Hedž fond menadžer

Prokletstvo konsultanata

Ono što je nekada bila niša za firme kao što je Mekinsi preraslo je u industriju za upravljanje i menadžment.


Voren Bafet se ovih dana svojski trudi da svoju kompaniju Berkshire Hathaway „oduči“ od korišćenja konsultanata.

“Ukoliko upravni odbor Berkšira bude angažovao honorarne konsultante nakon što ja umrem, doći ću vam s onog sveta!”, obećao je on prisutnima na godišnjem sastanku akcionara u subotu 13. maja. Bila je to samo šala… ali od srca.

Dobro je poznato da Bafet, najblaže rečeno, ne gaji baš neko visoko mišljenje o hedž fond menadžerima, koje opisuje kao “ljude plaćene na osnovu nečega što – kada se sve uzme u obzir – ne može biti istina”. Taj skepticizam on je proširio i na druge vrste posrednika – investicione bankare, brokere, i konsultante svake vrste.

Uz sve druge dobro nam poznate, i ova odlika čini Bafeta veoma neobičnim jer se korporativni svet kreće smerom upravo suprotnim od njegovih nastojanja. Jer, konsultanata ima na svakom koraku, gde god se mi osvrnuli – onih strateških, investicionih, poslovnih, za odštete, digitalne transformacije, marketinške i tehnološke. Neke firme, izgleda, kao da su u potpunosti začarane, obuzete njima.

Ono što je bila niša za tek nekolicinu čarobnjaka u firmama kao što su McKinsey & Co i Boston Consulting Group, vremenom se pretvorilo u prebrzo izraslu industriju koja nastavlja da se razvija brže od mnogih svojih klijenata. Konsultanti sada obavljaju mnoge poslove koji su nekada bili u nadležnosti samih kompanija.

Globalni prihodi firmi koje se danas bave menadžersko-konsultantskim poslovima je prošle godine porastao za sedam odsto, na $133 milijarde (prema podacima iz Source Global Research). Neke od vrhunskih firmi, kao što su Bain & Co, uživaju dvocifrenu ekspanziju koja traje već nekoliko godina. Velike računovodstvene firme, koje su mahom napustile konsalting početkom 2000-ih, vratile su se u igru: 44% prihoda konsultantske kuće Ernst & Young je prošle godine potekao od njihovih savetodavnih usluga.

Konsultantski rad nalazi se u srcu profesionalnih usluga: u Britaniji, od 2,2 miliona onih koji rade u oblasti finansijskih i srodnih stručnih usluga, njih 477,000 su konsultanti, u poređenju sa  „samo“ 421,000 bankara, prema podacima trgovinske grupe City UK. O čemu se ovde radi?

Jedan mogući odgovor je da su konsultanti, i pored svega – potrebni. Mnoge kompanije sprovodile su masovna otpuštanja zaposlenih, povukavši se u svoje osnovne filijale nakon finansijske krize 2008. godine; tu je i izmeštanje (ili outsourcing) svih zamislivih poslova, od proizvodnje do tehnologije. Angažovanje eksperata-spoljnih menadžera kao lica nužno potrebnih u poslovanju već zadobijaju novu formu: konsultantske usluge koje bi funkcionisale kao cloud usluge predstavljaju sledeći prirodan i logičan korak.

Tehnološke promene su, takođe, velika blagodet za same konsultante i njihov posao. Uspon digitalnih tehnologija i analitike podataka napravili su revolucionaran preokret u mnogim industrijama, uključujući maloprodaju i medije. Kompanije koje žele da „preprave“ svoj način poslovanja listom su se okrenule konsultantskim firmama, naročito onim većim koje imaju eksperte za primenu najnovih tehnologija u poslovanju.

To, praktično, može da znači kako je tehnološko-savetodavna usluga upletena u svaku poslovnu aktivnost: od toga kako kompanija prikuplja i analizira podatke, do toga kako reklamira proizvode preko Fejsbuka i dostavlja ih potom u domove. Marketinške kompanije kao što su WPP i Publicis sada se žestoko takmiče sa digitalnim odeljenjima konsultantskih firmi, kao što je to, recimo, Accenture.

Ove promene imaju ozbiljne implikacije po samu prirodu društva. Do pre jedne generacije, glavna konkurentska prednost američkih korporacija kao što su General Electric ili Procter & Gamble bio je menadžment: obučavali su direktorske kadrove koji su potom glatko i nesmetano poslovali u filijalama.

Savetodavne usluge u svetu biznisa nude nam surogat, naime, mogućnost da kompanije autsorsuju neke delove svoje strategije i poslovnih operacija. Nameće se pitanje: šta jedna velika kompanija za robu široke potrošnje, na primer, radi? Ako se ovi trendovi nastave, uskoro bi se moglo dogoditi da  nekoliko rukovodilaca–menadžera nadgleda konsultante i izvođače. I to bi, onda, u veoma bliskoj budućnosti, postao jedan od vodećih modela poslovanja.

Čak i za one koji ne bi da idu tako daleko, angažovanje konsultanata poseduje privlačnost. Ekspertski autsorsing nudi fleksibilnu upotrebu dobro obučene grupe menadžera i stručnjaka – gornji ešalon kojeg konsultantska kuća Accenture naziva “tečnom radnom snagom” (liquid workforce). Angažovanje konsultanata – koji su i inače angažovani na sličnim projekta na nekim drugim mestima – pouzdano je i brzo.Postoje, međutim opasnosti, koje se u brzini mogu prevideti. Jedna od njih je da kompanije, ponesene aktuelnim trendom „iznajmljivanja“ konsultanata, počnu da kupuju off-the-shelf rešenja, ona koja su već ranije „otštancovana“ i „kao sa stalaže“, dakle već gotove proizvode koji su nekada nekome pomogli u poslovanju. Ovakve solucije čine da i vi počnete da poslujete kao i svi ostali – vaša rešenja i biznis modeli postaju međusobno sve sličniji. Konsultanti rado prodaju slične i već rabljene ideje, kao i slične metode za vrbovanje klijenata. Tako i usud „druženja“ s konsultantima ima svoju realnu cenu: svako može da ih angažuje, pa, samim tim, i sve poslovne ideje i modeli ubrzo postaju opšte mesto, predvidljivo i sveprisutno.

Ovakva konformistička „usaglašenost“ svih igrača i rivala nameće i unisonost a samim tim i predvidivost u načinu rešavanja, recimo, problema upravljanja imovinom – to je menadžment konsalting kojeg Bafet tako prezire. Danas je veoma teško postići originalnost u poslovanju (jer, kako nam se čini, nema beskonačnog izvora rešenja za poslovne probleme). I upravo je zbog toga Bafetov „Berkšir Hatavej“ veoma smišljeno ekscentričan, radeći na sebi svojstven način, što mu je zadnjih decenija proizvelo ogromne dobiti. Kao što je 2014. napisao u svom pismu akcionarima, “postoje i gore stvari u životu nego što je uspešan posao kojeg je lako shvatiti”.

Tu vreba još jedna opasnost – onda kada konsultanti postanu navika: jednom kada uhvate korena u vašem poslu i vašoj zgradi – teško ih je iskoreniti. Njima je, naravno, u interesu da što duže održavaju stabilne odnose sa svojim klijentima (a kome, budimo iskreni, to nije?), bilo tako što će ih uvek nanovo ubeđivati kako su problemi sa kojima se suočavaju složeni, ili tako što će ih navesti da kupuju još više savetodavnih usluga.

Kompanije kojima treba brza realizacija nekolikih zadataka mogu se uparložiti u ovakav način „konsultantskog poslovanja“. Mnoge američke korporacije “u svojim strukturama imaju skupu birokratsku kulturu, dok je sve veći korpus finansijskih savetnika koji se nude da vam prodaju širok spektar skupih usluga”, piše Lorens Kaningem, profesor na Univerzitetu Džordž Vašington.

Imajući u vidu prethodno rečeno, koju od ove dve opcije treba koristiti u poslovanju?

Konsultanti su primamljiva opcija u svetu brzih promena tehnologija ali i propisa, što njihov rast i pokazuje. Ali je isto tako mudro da se, ako ste kupac njihovih usluga, dobro čuvate onoga što vam nude. Jednu stvar pouzdano znamo: ako se Berkšir ikada bude pridružio ovom trendu, Bafet će se prevrtati u grobu.

John Gapper, Financial Times

Teoretičari vs. investitori

04

Rizik je povezan sa nagradom, ili kako se kaže, “ko ne reskira, taj ne profitira” – ovo je, praktično, prva lekcija kada se poučavamo o finansijama. Državne hartije od vrednosti, sigurne po običaju ali donose niske prinose; ukoliko želite veće prinose, morate da rizikujete svoj kapital. Akademici su već decenijama razmatrali ova pitanja, došavši do takvih uvida kao što je cenovni model procene kapitala (Capital asset pricing model, CAPM) i hipoteza o efikasnom tržištu. Zauzvrat, investitori su, na osnovu svojih iskustava, sa sobom doneli sopstveno viđenje tržišta i očekivanja od istog. Tehnike koje su obe strane usvojile možda bi mogle promeniti prirodu tržišta, piše londonski The Economist. Rizik i isplativost, po novim uvidima, ne moraju biti tako čvrsto povezani i međuzavisni kao što su doskora bili – ili kako se to doskora mislilo,

Dva rada u prolećnom izdanju periodike “Portfolio Management” (Upravljanje portfeljom) iznose na videlo ova pitanja. Prvi rad, pod nazivom “Zanemarivanje rizika u berzanskoj trgovini akcijama” Malkolma Bejkera (Malcolm Baker) sa Harvardske poslovne škole (Harvard Business School, HBS) gleda na očigledne greške u CAPM. Model sugeriše da su akcije nestabilnije, i da više variraju od celokupnog berzanskog tržišta na kome se kupuju i prodaju (“High Beta”, u berzanskom žargonu) trebalo bi da ispostave veće prinose, dok akcije koje su stabilnije (sa niskom betom, odnosno nižim ulagačkim rizikom) treba da imaju niže prinose. Više ulagačkog rizika znači i veću nagradu, dakle veću isplativost.

Ali, to se nije dogodilo. Malkolm Bejker poseduje dva portfelja sastavljena 1967. godine; jedan se sastoji od 30% američkih akcija sa najnižom betom tj. s akcijama najmanjeg rizika; drugi portfelj sadrži 30% najveće bete odnosno veće rizičnosti (portfolija se podešavaju kako se beta faktori, tj faktori rizika menjaju). Do kraja se ispostavilo da je jedan dolar akcija u portfoliju s niskorizičnim akcijama porastao na 190 dolara, dok je $1 u visokorizičnom portfoliju porastao na samo $18. Razlika u složenim povraćajima je ogromna: 5,5% godišnje. Portfolio niske bete bio je daleko manje promenljiv i maksimalni pad (gubitak od vrha do dna profitne amplitude) bio je 35%, u poređenju sa 75%, koliko je imao portfelj akcija visokog rzika.

Razmislimo na trenutak o ovome; nizak rizik značio je, kako se ispostavilo, veću isplativost. Unosnost ulaganja u akcije niskog rizika je, recimo to na drugi način, ekvivalentan pronalaženju novčanica od 20 dolara na ulici (ovo je opisano ugrubo: stanje je, kao što smo napomenuli, profit nastao od jednog dolara akcija niskog rizika, koji – u povraćaju – donosi $18).

01

Ako pređete u svet kategorija rizičnosti deonica, međutim, tamo se i dalje održava tradicionalno pravilo; tokom čitavog perioda, prinos na akcije bio je 10,9% godišnje, dok su državni zapisi s niskim rizikom donosili “samo” 5%. Investitorima se, sve u svemu, rizikovanje isplatilo.

Da li je to bila slučajnost? Bejker nije prvi koji je primetio ovu anomaliju. Jedan od najpoznatijih proučavalaca finansija, Fišer Blek (Fisher Black), detaljno je opisao anomaliju vezanu za niskorizične akcije, kao i povećanje procenjene ili nominalne vrednosti imovine u niskorizičnim akcijama 1993. To znači da je period pošto je njegov rad objavljen “iz reprezentativnog uzorka”, i, samim tim, dobar test za proveru ove hipoteze. Sasvim je izvesno da su niskorizične akcije od tada do danas uveliko nadmašile sve profitne kalkulacije i prognoze, uprkos periodu kasnih 1990-ih, kada su, zahvaljujući dotcom balonu, visokorizične akcije bile u modi.

Zašto se ovakvo šta uopšte dešava? Iskusni čitaoci koji prate profitne prognoze mogu se lako prisetiti napisa ovog lista iz 2012. godine, koji je objasnio razlog zbog kojeg su niskorizične akcije uveliko nadmašivale projektovane profitne stope. Fond AQR objasnio je efekat niske bete s aspekta institucionalnih ograničenja. Menadžeri fondova žele da pobede na tržištu i isporuče više od prosečnih prinosa; oni, stoga, kupuju akcije visokog rizika, kao što uostalom, po pravilu i sugeriše akademska teorija. Ovo čini da visokorizične akcije postanu preskupe i, samim tim, spuštaju njihove prinose. Odgovor na ovu situaciju bi trebalo da glasi: kupovati niskorizične akcije i kombinovati ih sa leveridžom*. (Leverage: isplativost korišćenja tuđih izvora finansiranja sve dok se poslovanjem ostvaruje stopa rentabilnosti veća od ponderisane kamatne stope po kojoj se plaćaju kamate na tuđi kapital). Međutim, investitori su obično ograničeni u  korišćenju pozajmljenog novca – na taj način, dešava se da ova anomalija i dalje postoji u svetu finansija.

Malkolm Bejker misli kako je delimični razlog što za uspeh ulagača privatnog kapitala u tome što je racionalno iskoristio benefite ove “niskorizične” strategije; uostalom, poslovni subjekti kao što su Blackstone grupa i KKR po pravilu kupuju manje rizične akcije (koje donose profit), i to s pozajmljenim novcem, koristeći leveridž efekat.

05

Drugi rad, “Indeksno ulaganje – prokletstvo globalne stabilnosti finansijskog tržišta?” kojeg su sačinili Lidija Bola, Aleksander Koler i Hagen Vitig  (Lidia Bolla, Alexander Kohler, Hagen Wittig) bavi se praćenjem ulaganja sredstava investicionih fondova. Treker-sredstva ili Treker-fondovi* (ili Indeksni fondovi) postoje već četrdesetak godina, ali je tek sada došlo njihovo vreme da dobiju značajniji udeo na tržištu uprkos višedecenijskoj i očiglednoj privlačnosti kod ulagača zbog svojih niskih troškova održavanja koji su manji od održavanja deonica u zajedničkim tj. mutual fondovima; u poslednjih nekoliko godina, popularnost indeksnih tj fondova dnevne berzanske trgovine (ETF) zabeležili su veliko povećanje svoje popularnosti, a sada je njihov udeo na tržištu veći od jedne trećine. Hipoteza o efikasnom tržište ukazuje na to da je aktivnim menadžerima (koji određuju koje akcije treba kupiti ili prodati na berzi) veoma teško da nametnu svoju dominaciju na tržištu nakon rashoda troškova, jer se sve informacije već ogledaju u aktuelnim tržišnim cenama; ona sila koja će u budućnosti  formirati cene jesu “novosti”, koje, po definiciji, ne mogu biti unapred poznate.

Ima onih koji su, međutim, zabrinuti da će treker-fondovi oslabiti svrhu berze, a to je da izdvoji tj alocira sredstva ka najatraktivnijim kompanijama. Treker-fondovi samo kupuju akcije srazmerno njihovoj trenutnoj “težini” na tržištu. U ovoj studiji se analizirao potencijal za rast indeksnih fondova toliko da izazovu gomilanje sredstava. Kako neprestano postoje oni koji gomilaju i izlaze iz indeksnih ETF fondova, sve akcije će se kretati zajedno u “grozdu”, dok oni koji upravljaju indeksnim fondovima na berzi kupuju, odnosno prodaju, sve sastavne komponente benčmarka. Evo šta su zaključci ovog naučnog rada:

Ustanovljen je značajan porast sinhronog kretanja akcija zajedno sa trgovinskim obrascima, visinom prinosa i rizičnošću likvidnosti na svim analiziranim tržištima. Osim toga, ispitivano je da li se potreba za smanjenjem tj raspodelom rizika može pripisati rastu ulaganja u indeksne fondove, i ustanovlji su statistički značajni i ekonomski relevantni dokazi da je rast povezan za indeksnim ulaganjem u relaciji sa znatnim povećanjem potrebe za zajedničkom podelom-umanjenjem rizika ulagača (risk commonalities).

Ironija je u tome što promena od strane investitora, koji žele da umanje svoj lični rizik (da su za ulaganje odabrali menadžera koji predstavlja neki finansijski slab fond) može završiti agregatnim povećanjem rizika. Ovde se nameće pitanje: da li ovo umanjuje entuzijazam “trekera” (onih koji se bave ETF trgovinom na dnevnoj bazi tokom rada berze, za razliku od mutual fondova koji trguju tek po okončanju dana, i nakon što je situacija sa vrednošću akcija poznata i ustanovljena). Ne, entuzijazam ne splašnjava. Prvo, brojke i dalje pokazuju da aktivni menadžeri nisu uspevali da dominiraju na berzanskim tržištima tokom dužeg vremenskog perioda. Uvek se može naći neko ko je imao sredstva u prošlosti, ali se na to ne možemo oslanjati u budućnosti. Drugo, troškovi koje na osnovu svojih usluga ubiraju aktivni menadžeri imaju korozivno dejstvo na duži rok, što je daleko veći rizik po sredstva investitora nego što su to povremeni “naleti nestabilnosti”, koji prate sinhrone “grozdove” akcija (indeksnih fondova).

02

Neki ljudi iz finansijske industrije gaje izvesnu “gadljivost” prema akademicima i njihovom pristupu berzama i ulaganjima (Moja omiljena, verovatno apokrifna doskočica glasi ovako. Hedž fond menadžer pita akademskog profesora: “Ako si tako pametan, zašto nisi bogat?” Profesor mu odgovara: “Ako si već tako bogat, zašto nisi pametan?”). Ali, i pored svega, i pored izvesne međusobne surevnjivosti zmeđu “teoretičara” i “praktičara” naučnici igraju ključnu ulogu; oni se bave uglavnom nepristrasnom proverom pretenzija koje gaje finansijski stručnjaci, sa dovoljno tehničkog znanja da dopru do suštine kroz finasijski žargon, kojim Volstrit može da tako često zbuni investitore. Naravno, akademski pogledi i analiza berze će se vremenom menjati; Naravno da hoće. Ali, kada se podvuče crta, investitorima bi trebalo da je drago što “teoretičari” tako ozbiljno proučavaju njihove “praktične” poteze na berzi.

(Finansijska poluga, engl. financial leverage, nem. finanzwirtschaftliche Hebelwirkung – koristi se u istraživanju optimalnih odnosa između sopstvenog i tuđeg finansiranja. Pravilo finansijske poluge kaže da se isplati korišćenje tuđih izvora finansiranja sve dok se poslovanjem ostvaruje stopa rentabilnosti veća od ponderisane kamatne stope po kojoj se plaćaju kamate na tuđi kapital. Rentabilnost vlastitog kapitala je pod uticajem efekta poluge i zavisi od obima spoljnog, odnosno tuđeg finansiranja.

Efekat poluge kaže da se s porastom tuđeg finansiranja povećava rentabilnost sopstvenog kapitala ukoliko je rentabilnost ukupnog ulaganja veća od kamatne stope na tuđi kapital. Taj pozitivni efekat naziva se i šansa poluge. Smanjenje rentabilnosti ukupnog ulaganja ispod stope troškova korišćenja tuđeg kapitala vodi ka negativnom delovanju poluge, tj. porastom zaduživanja pada stopa rentabilnosti vlastitog kapitala. U tom slučaju govori se o riziku poluge. Ovo je posledica rasta kamata na tuđi kapital ili smanjenja rentabilnosti ukupnog ulaganja. Odnos tuđeg i vlastitog kapitala naziva se faktorom finansijske poluge.)

(Indeksni fond prati tržišni indeks u širokom obimu, ili pak njegov segment. Takav fond ulaže u sve, ili u reprezentativnu količinu obveznica koje se prate, tj “trekuju” unutar indeksa. Finansiranje jednog treker investicionog fonda se primenjuje tako što se njegova vrednost permanentno usklađuje sa prosečnim vrednostima akcija na tržištu.)

The Economist