U krupnom planu: Nikola Olić – put u središte Dalasa


Nikola Olić, softveraš, fotograf, BMX bajker i pijanista govorio je za Dallas Observer kako su ga biciklizam i programerstvo povezali sa arhitekturom i fotografijom.

Strast za vožnjom BMX-a  otvorila je Nikoli Oliću, Beograđaninu iz Dalasa, ljubav prema urbanoj fotografiji. Bicikl je bio za njega oduvek bio prevozno sredstvo kojim je najlakše “jedriti” ulicama i ispitivati tajne jednog grada, spolja i iznutra. Njegovi fotosi su fascinantni prikazi arhitektonskih struktura – i to ne samo Dalasa i drugih američkih gradova, već i svih onih mesta na planeti na kojima se Nikola, tokom svog 25 godina dugog „gast-arbajta“, zatekao.

Moglo bi se reći da je Nikola Olić, barem zvanično, inženjer i programer. To je, uostalom, ono što je studirao na Univerzitetu u Teksasu, u Arlingtonu. Po dobijanju diplome zaposlio se u kompaniji za medicinski softver, „Doctor Alliance“, čiji je bio i koosnivač. Ali, za Nikolu možete slobodno reći i da je klasični pijanista, profesionalni BMX biciklista i fotograf koji uspeva da na jedinstven način prikaže arhitekturu na pomalo nematerijalan, apstraktan način… apstraktne fotografije stvarnih objekata, moglo bi se pojednostavljeno reći.

Olić je 1992. iz srpske prestonice dospeo u srednju školu u Arlingtonu, kao student iz programa obrazovne razmene. Početak rata u Jugoslaviji zatekao ga je tamo, što ga je sprečilo da se naredne godine (’93.) vrati u Beograd. Tako je odlučio da Univerzitet Severni Teksas (North Texas) i Dalas postanu njegov stalni dom. Olić je još kao tinejdžer „zaglibio do grla“ u veštine fletlendinga (flatlanding), stila BMX biciklizma unekoliko sličnog brejkdensu ali sa malim dvotočkašem – radi se o izvođenju akrobacija na ravnoj površini koje nemaju puno veze sa samom vožnjom koliko sa veštinom održavanja ravnoteže na biciklu tokom izvođenja atraktivnih figura i okreta. Kada je stigao u Arlington, bio je veoma prijatno iznenađen spoznajom da se, sticajem slučajnih okolnosti, obreo u jednom od glavnih svetskih centara ovog atraktivnog sporta.

Tokom svojih prvih dana u Teksasu, pred njega je iskrsao jedan klinac sa svojim BMX biciklom, dok je Nikola, svojim tada tvrdim akcentom objašnjavao da je novi u gradu, da je poreklom iz Srbije, i da je, takođe, zagriženi BMX-ovac. Klinac je pozvao Olića da se na prvom sledećem takmičenju pridruži njemu i njegovim prijateljima, a Olić je s ovim bajkerima ostao blizak sve do danas. “Pet izuzetnih BMX vozača svetskog nivoa živelo je u krugu od 15km od mene”, kaže Nikola. „Bila je to potpuna slučajnost. Naravno, nikada do tada nisam čak ni čuo za Arlington.”

Olić je bio deo prvobitne grupe koja je BMX biciklizam donela iz Kalifornije u Srbiju. On i njegovi prijatelji neprestano su olupavali i lomili svoje bicikle zabavaljajući se vožnjom i uvežbavanjem akrobacija. Nikola je oduvek bio zaljubljen u BMX modele, otkad je u specijalizovanim magazinima prvi put video praktično nesalomive varijante bajkova. Našao je način da ih nabavi prilikom svog  putovanja u Kanadu ’87, da bi se već od ’89 on i njegovi prijatelji takmičili širom Evrope. Olić se i dalje, 30 godina kasnije, takmiči, a pre par godina (2015.) učestvovao je na turniru u Hjustonu.

U određenom smislu, Olićevo interesovanje za fotografiju počelo je kao „nuspojava“ listanja svih onih BMX časopisa koje je čitao kao dete. Jedan od magazina koje je redovno čitao imao je kviz-rubriku sa dodelom nagrada: čitaoci bi jednom nedeljno nastojali da prepoznaju koji je deo bicikla snimljen u krupnom planu. “Rekli bi: ’Ovo je deo bicikla’, što je, recimo, bila makro-fotografija kugličnog ležaja”, kaže on. “Sledeće nedelje ćemo vam reći šta je to. Imao sam tada 13 godina i ova prepoznavanja krupnih planova tada su me potpuno obuzela – ta rubrika mi je, u neku ruku, promenila život.”

Međutim, umesto bicikla, objekti na koje je Olić odabrao da primeni tehniku krupnog plana bila je – arhitektura. Devedesetih je radio kao računarska podrška na Univerzitetu u Teksasu, Arlington (UTA), gde bi sebe veoma često zatekao kako provodi vreme radeći na arhitekturi računara svojih profesora. U to vreme, instalirati Microsoft Office u PC mašinu nije bio proces od 10 minuta. Ponekad je trebalo i do šest sati, pa i više – obilje vremena koje je Nikola provodio u razgovoru s profesorima o oblastima svojih proučavanja.

Olić je potom kupio svoju prvu DSLR kameru, otiskujući se u dugačke šetnje centrom Dalasa kako bi fotografisao nadasve atraktivna zdanja ovog grada. “Dešavalo sa da, samo tokom jednog dana, provedem i po deset sati u fotografisanju, tokom kojih bih napravio i do 500 fotografija”, kaže on. “Tek bi mi se neka tamo 110. fotografija neke tamo zgrade učinila zanimljivom”.

Nikola je razvio svoju tehniku: prvi put bi posetio objekat koji želi da slika, kako bi snimio što je više moguće, a onda bi kasnije, kod kuće, razmotrio koji su to uglovi i rakursi koji bi taj objekat prikazali u jednom novom, iznenađujućem izdanju. Rezultat ovakvog pristupa je da njegove naknadne tj. završne fotografije ostavljaju kod posmatrača utisak da neke zgrade – koje, inače, odavno ne primećujete i pored kojih biste bez osvrtanja prolazili na putu ka poslu – mogu izgledati nesvakidašnje interesantno.

Olić je privučen arhitekturom jer, između ostalog, ceni ogromnu količinu vremena i razmišljanja potrebnih da bi se jedno zdanje projektovalo i izgradilo. “Samo mogu da zamišljam kakav je taj proces: trajao je godinama, tokom kojih su neki ljudi smišljali zgrade i crtali ih, da bi u nekom trenutku prosudili: “Ne, hajde da radimo ovo drugo… ne, hajde, ipak, da uradimo ono treće”, kaže on. “Često poželim da upoznam arhitekte koji godinama razrađuju svoje projekte, i da pitam ko su oni i zašto to rade. Sve to što rade mi je zanimljivo.”

Jedan od njemu najomiljenijih je brazilski arhitekta Oskar Nimajer (Oscar Niemeier) kojem se divi zbog njegovih čistih i apstraktnih linija – fascinacija koja je i te kako prisutna i na Nikolinim fotografijama Dalasa koje možete videti na njegovom vebsajtu (kojeg on uredno održava). Najčešće, sve što uradi/ izmeni tiče se jednostavnog opsecanja fotografije; malo ih „podseče“ da bi izbacio nepotrebne „krajeve“, a uz to, sasvim minimalno, podesi osvetljenost i kontrast.

Ove Olićeve ​​maratonske foto-sesije ponekad privlače pažnju policajaca. “Dok sam fotografisao jednu zgradu, Fountain Place, koja se nalazi na platou Ross, jedan policajac je prišao upitavši me:” Šta ste to radili? Stajali ste na tri različita mesta i fotografisali ovaj objekat”, priča Olić.

Ista stvar mu se desila i dok je snimao zgradu Federalnih rezervi u Bostonu. Ovakav i slični susreti, međutim, nisu zaustavili Olića. “Znam koja su moja prava po Prvom amandmanu”, kaže on. “A po tom amandmanu – ništa se dramatično loše ne dešava (tokom mojih foto-sesija).”

Olićeve „foto-potrage i pronalasci“ van svog uobičajenog dnevnog posla na softveru ne završavaju se samo u fotografiji ili vožnji BMX-a. U Srbiji je studirao na muzičkoj akademiji, još uvek održava svoju formu: jednom sedmično sedne za klavir na lokaciji Buzzbrews, na aveniji  Lemon; idealno mesto za izvođenje klasične i džez muzike na otvorenom (Open Classical). “Svaki rad i rezultat proizvod su ljubavi”, kaže Olić. “Čak i softver. Nastojim da radim na svemu što što me čini da se osećam divno.”

Sve fotografije Nikole Olića preuzete s njegovog vebsajta, ArchDaily.com, kao i Nikolinog fejsbuk profila 

Dallas Observer

Nikola Olić, Structure Photography

Dafni Selfe: večna mladost i lepota


Nakon pauze od skoro šest decenija, jedan neočekivani susret u sedamdesetoj godini života je raketnom brzinom nanovo lansirao jednu od najgrandioznijih karijera u industriji visoke mode. I nakon dve decenije, Daphne Selfe (88) još uvek je živahna i prisutna u modnom biznisu. Fajnenšel Tajms donosi priču o ovoj nadasve interesantnoj preduzetnici, koja je vrlo unosnu nišu za svoj startup pronašla u modnoj industriji – i to sa 70 godina.

“Oduvek su me učili da, ako radite za nekog, tada budete što prijatniji i što je moguće više od pomoći. Nešto od toga je do vaspitanja. Moji roditelji su bili tako dragi, ali i strogi – takav njihov stav mi je usadio disciplinu i radnu etiku. Ovakav pristup životu, svetu i poslu mi je omogućio da imam karijeru u ovoj industriji onoliko dugo koliko imam.

Počela sam da radim kao model krajem 1940-ih, kada sam imala 20 godina. Tada je sve bilo sasvim drukčije. Morao si da za snimanja nosiš sav svoj pribor za ulepšavanje – šnale, češljeve i ukrase za kosu, tri para cipela, rukavice, šešire, nakit i, naravno – šminku. Sada odete na snimanje i na setu vas sve to, i još mnogo više, spremno čeka.

Ipak, moja rana karijera manekenke trajala je samo pet godina, sve dok se nisam udala. Bilo je to 1950-ih a tada naprosto, kao žena, ne biste očekivali da treba da idete na posao čak i posle venčanja. Moj suprug je, međutim, radio na televiziji, i – mada sam zastala sa karijerom modela – otpočela sam da, kao neku vrstu dodatnog posla, radim na dizajnu osvetljenja za raznovrsne zabavne TV emisije. Ovo je baš lep posao. Tada smo podizali dvoje male dece, pa sam imala tu privilegiju i mogućnost da ovo radim kao povremeni posao, umesto da radim svaki dan – tako mi je najviše odgovaralo.

Kako su godine prolazile, postajala sam sve poznatija kao dizajnerka svetla, a takođe sam uradila i neke filmove, snimivši i otkačene i pomalo “pomerene” reklame. Ali, 1998. godine, kada sam već napunila 70, sasvim neočekivano sam opet počela da radim kao model. Moj agent je u to vreme bio u potrazi za dva modela – muškarcem i ženom – koji bi se pojavljivali u kampanji za modnu kuću Red or Dead, sa prvim pojavljivanjem na Londonskoj nedelji mode. To je bilo vrlo neobično, jer se stariji modeli obično ne koriste na klasičnim modnim pistama. Stilista koji je radio ovaj šou mi je kasnije pomenuo da je modni magazin Vogue objavio članak o starenju, priču koju je svojim slikama opremio legendarni fotograf Nick Knight. Pokušala sam da postanem deo te priče i u tome sam uspela – iznad svih mojih očekivanja. Tada me je zapazio skaut agencije Models 1, a ja sam rešila da potpišem ugovor za njih.

Moj suprug je negde u to vreme preminuo, a ja sam mislila da će me ovaj angažmant držati zauzetom i odvratiti od preteranog bavljenja sobom i crnim mislima. U početku, modna industrija je na mene gledala kao na svojevrsni kuriozitet, izuzetak koji potvrđuje pravilo. Ali, ubrzo su počeli da me sve intenzivnije angažuju u svojstvu modela i – eto me – ovde sam, u modnoj industriji i 20 godina kasnije. Sada mogu da biram šta ću raditi. Pre nekoliko godina su me angažovali Dolce & Gabbana. Tu je bio i angažman za H&M u kampanji za njihovu obuću koja je veoma kul.  Radila sam i za kompaniju Vans a nedavno opet za H&M i njihov brend “Other Stories”.

Nisam sigurna u postojanje samo jednog ključa za održavanje aktivnog i zdravog života i u starosti. Pre će biti da je to kombinacija raznih stvari. Imam jagodice na svoju majku, što je veoma korisno (za žene i način na koji stare ženska lica). Geni su sasvim sigurno od pomoći. Takođe, trudim se da što je moguće više brinem o sebi. Još uvek mogu da vežbam i upražnjavam nešto od baleta i joge. Sve što ste u stanju da uradite – više je nego poželjno, čak i ako samo izađete da prošetate psa (ili, budimo iskreni, da on prošeta vas). Ishrana je takođe veoma bitna. Očigledno da mi se ukazuju svakojake prilike da izađem i jedem u restoranima, ali, uglavnom – ja sama kuvam za sebe. I jedem puno povrća.

I, da – ne verujem u estetsku hirurgiju.

Ali najvažnija tajna za uživanje dugovečnog života leži u tome kako vidite svet. Veoma sam energična i u sve se ulažem svim srcem – baš takva je bila i  moja majka, nepresušni izvor optimizma. Izgleda da stari gube ovo, posebno kada dođu u srednje godine. Postaju “nevidljivi”, iako ne bi trebalo. Ako ste prijatni i društveni, ako volite da izlazite, mešate se i komunicirate s drugima – i drugi će želeti da komuniciraju s vama. Isto tako, trebalo bi da uvek ostanete otvoreni za nova iskustva. U stanju sam da sve probam i pokušam u životu, pa makar jednom ili dvaput. Moja ćerka se bavi skajdajvom tj sportskim padobranstvom. Kada bi i meni, uprkos svojim godinama, bilo dozvoljeno da iskočim iz aviona – odmah bi to učinila.

U ovom delu sveta, nismo baš dobri sa starim ljudima. Provela sam dosta vremena radeći u Japanu, i tamo su prema starijim generacijama daleko pažljiviji – zaista brinu o njima.

I mi sa zapada smo nekada to imali, dok smo još uvek svi zajedno živeli u velikim srećnim porodicama. Lako se prisetim vremena kada su mi bili strašno interesantni razgovori s bakom.

Danas, ljudi  Zapada žive sami, a na starije članove porodice gleda se sa visine. Ne priznajemo mudrosti koje su stariji ljudi osvajali svojim životima i iskustvom. S druge strane, možda bi trebalo da i mi stariji uložimo više napora kako bismo se integrisali u društvo, a ne da životarimo kao nevidljivi i skrajnuti članovi društva.

Otkrila sam da je penzionisanje, zapravo, divna prilika da ponovo otkrijete i obnovite sebe,  radeći nešto novo. U vašim ste 60-tim godinama i trebalo bi da ste još uvek aktivni. Mnogi moji prijatelji su jedva čekali da odu u penziju, gledajući na penzionerske dane kao priliku da urade nešto potpuno drugačije. Uz malo sreće, imaćete još dobrih 20-tak godina da se igrate, da izlazite s društvom i uživate.

Što bi rekao moj 94-godišnji komšija, “uradi sve šta možeš – dok još možeš.”

FT

Ovo su najbolje iPhone fotografije 2016:


“iPhone je kao olovka u našim rukama. Bilo da je dobro ili loše ono što ispisuje, sama olovka nikada neće pisati pesme, ali pesnici hoće.” Foto-storiju uredila Rachel Lowry  za magazin The Time.

Proglašeni su pobednici devetog međunarodnog godišnjeg takmičenja iPhone Photography Awards, a na samom vrhu je Sjuan Niu (Siyuan Niu) iz Sinđjanga (Xinjiang) u Kini.

Iza njega je Patryk Kuleta iz Varšave, Robin Robertis iz Kalifornije i Carolyn Mara Borlenghi sa Floride, koji su na drugom i trećem mestu.

Siyuan Niu, laureat ovogodišnje Ajfon-foto nagrade“Nisam mogao da verujem da sam dobio nagradu,” kaže Niu za magazin Tajm. “Ako bih morao da opišem moj osećaj, mogao bih samo da kažem da je osećaj kao kada Endi iz filma “Bekstvo iz Šošenka” (Shawshank Redemption) konačno kroz kanalizaciju pronalazi put ka svetlu i slobodi; to je kao kad je Džek osvojio kartu za Titanik; ili kada tek rođenog Simbu podiže  šaman babuna, Rafiki. “

Ova četvorka je izabrana među više hiljada aplikanata iz 139 zemalja koji su učestvovali na devetom Ajfonovom konkursu, a njima se pridružuje više desetina onih koji su primili prve, druge i treće nagrade u 19 različitih kategorija – od putovanja do životinja i portreta. “Neverovatno je kada na jednom mestu vidimo šta su sve učesnici “ulovili svojim i okom ajfonovog objektiva, i kako su u tim trenucima fotografi povezani, bez obzira u kojoj zemlji sveta žive”, kaže osnivač te nagrade Kenan Aktulun. “Oseća se kao da je ovaj konkurs topli poziv i dobrodošlica od nekoga ko želi da razmeni svoje parče životnog iskustva.”

Niu je osvojio glavnu nagradu za sliku 70-togodišnjeg Kalke (Khalkha) i njegovim zlatnim orlom, a scena je zabeležena na planinskom vencu Tjanšan (Tianshan), u oblasti Sinđang (Xinjiang) na severozapadu Kine. Pod nazivom”Čovek i orao”, ova slika zabeležila je čoveka sa licem na kojem su decenije loših vremenskih uslova ostavile traga, u društvu istrenirane ptice, sa kojom je u prisnim prijateljskim odnosima.

Niu i živi u provinciji Sinđjang, u kojoj uvek nađe vremena da fotografiše zanimljive prizore. Tako je i uhvatio prizor u momentu kada je ka njemu dojahao čovek na konju, sa orlom na desnoj ruci. “Orao mora da me je odavno primetio pa je počeo maše krilima i pišti, veoma uznemiren i u stanju pripravnosti”, izjavio je Niu za magazin Tajm. “Starac se koristio rukom i glasom kako bi ga smirio. Dodirivali su se, glavom uz glavu. Sa svojim ajfonom u ruci, odlučio sam da odmah fotografišem ovu jedinstvenu scenu.”

Odlučno se upustivši u sistematsko izučavanje u rukovanju digitalnim kamerama, Niu kaže da mu je snimanje svojim ajfonom 5s već preraslo u naviku, koju koristi kako bi demonsrirao mnogostruke prorodne lepote svoje  domovine, naglašavajući harmoniju između ljudi i prirode. “Fotografija nikada nije bila jednostavnija nego danas,” kaže on. “Moj iPhone je uvek sa mnom, u svakom trenutku mi je u džepu. Na samo jedan dodir, odmah mogu da snimim trenutak koji mi se ukazao. Mogu da napravim snimak čak i onda kada ne gledam u ekran, ili čak dok ga podešavam za nešto drugo.”

Niu je fotografiju uradio bez dodatnih objektiva ili opreme, a naknadno je obrađuje u aplikaciji  Snapseed, nakon što primeni filter VSCO.

Druga nagrada otišla je grafičkom dizajneru, Poljaku Patriku Kuleti za njegove” Moderne katedrale”, jedan impresionistički pogled na starostavne arhitektonske strukture. Njegove fotografije sobom nose toliko puno tajne, što i njegova amorfna estetika sugeriše. “Zapravo, zaista ne znam šta je ova slika”, kaže Kuleta za magazin The Time. “Jedino što znam jeste moje ogromno  iznenađenje kada sam osvojio prvo mesto.”

02

Kuleta, koji je oduvek više u prirodi, uz minimalističku, dugu ekspoziciju pri fotografisanju svojih pejzaža, nedavno je počeo da eksperimentiše sa arhitektonskom fotografijom. Fotografisao je ulice Poljske i Francuske svojim ajfonom “peticom”, interesujući se za spajanje fotografija duge ekspozicije sa impresionističkom estetikom. “Jednostavno sam se zaljubio u slikarske efekte koji su ’izašli’ kako arhitekture tako i iz mog ajfona“, kaže on. “Postoji nešto grandiozno i nadrealno u samoj arhitekturi, nadrealno jer verovatno nikada neću razumeti kako su ljudi u stanju da smisle ovakva zdanja, oblakodere, ili kako ih čak, napokon, i sagrade.”

Njegove slike kreirane su korišćenjem aplikacije za dugačku ekspoziciju AvgCamPro i AvgNiteCam, a zatim ih finalno uređujući u aplikaciji Snapseed i VSCO.

Slikarka koja je postala fotograf, Robin Robertis iz Karslbada u Kaliforniji, osvojila je treće mesto za fotografiju “Ona se povija s vetrom” (She Bends with the Wind). Slikana na Kejp Kodu ajfonom šesticom, fotografija prikazuje ženu koja se njiše u oluji, poput trave u kojoj stoji i sa crvenim kišobranom u ruci, sasvim je u skladu sa afinitetima Robertisove koja gaji ljubav prema ‘nestvarnom’. “Mojim radom pokušavam da kroz slike prizivam magična mesta koja nam se nalaze tamo duboko – u podsvesti onih koji se usude da zavire iza zavese običnog, svakodnevnog života”, kaže ona. Fotografiju je, baš kao i laureat Niu, uredila u aplikacijama Snapseed i Photoshop Express.

Svojom Zemljom čuda” (Wonderland), njenim posebno iskrenim i upečatljivim impresijama oca i sina, Kerolajn Mara Borlengi osvojila je treće mesto. Konceptualni fotograf koji živi i radi u Majamiju na Floridi, Kerolajn je nagrađena za fotografiju koja je deo njene serije #WHPvonderland, vikend-projekta u organizaciji portala Instagram, urađenu nekoliko dana pred Božić 2015. godine: “Otišla sam u malu vikend-avanturu sa svojim petogodišnjim sinom na plažu u parku Krendon (Crandon Park) na Ki Biskejnu (Key Biscayne), fotografišući ga s maskom jelena na licu, “kaže Borlenghi. “Bilo je to sredinom decembra, vetrovito i hladnije nego što smo očekivali. Na plaži nigde nije bilo ni žive duše, i poprilično sam sigurna da su ljudi koji su vozili obližnjim putem mislili da smo ludi, iako smo mi istrajali u tom ambijentu još neko vreme.”

Fotografija, dobijena ajfonom šesticom na stativu, uhvaćena daljinskim okidačem na ručnom satu Apple Watch, jedna je od mnogih koje je Carolyn Mara Borlenghi okačila na svoj Instagram nalog, a u duhu krilatice ‘vežbom do savršenstva’. “Imam svoju šesticu uvek sa sobom, a fotografišem kad god je to moguće, čak i kada mi nije dan”, kaže ona. “Uvek vredi pokušati, i uvek nešto dobro ispadne.”

iPhone Photography Awards 2016
Grand Prize Winner: Siyuan Niu of China – Man and the Eagle
iPhone Photography Awards 2016
1st runner-up: Patryk Kuleta of Poland – The Modern Cathedrals  
iPhone Photography Awards 2016
2nd runner-up: Robin Robertis of the United States – She Bends with the Wind
iPhone Photography Awards 2016
3rd runner-up: Carolyn Mara Borlenghi of the United States – Wonderland
iPhone Photography Awards 2016
Trees winner: Victor Kintanar
iPhone Photography Awards 2016
Trees 2nd place: Concepcion Muñoz
03
Travel winner: Fugen Xiao
04
Travel 2nd place: Donghai Xia
iPhone Photography Awards 2016
Sunset winner: Nicky Ryan
iPhone Photography Awards 2016
Sunset 2nd place: Yongmei Wang
iPhone Photography Awards 2016
Still life winner: Wen Qi
iPhone Photography Awards 2016
Still life 2nd place: Fan Long
iPhone Photography Awards 2016
Seasons winner: Valencia Tom
iPhone Photography Awards 2016
Seasons 2nd place: Coco Liu
iPhone Photography Awards 2016
Portrait winner: Elaine Taylor
iPhone Photography Awards 2016
Portrait 2nd place: Geri Centonze
05
People winner: Zhenkai Xia
06
People 2nd place: Scott Woodward
07
Panorama winner: Glenn Homann
08
Panorama 2nd place: Diana Mota
iPhone Photography Awards 2016
Others winner: Kevin Casey
iPhone Photography Awards 2016
Others 2nd place: Kechen Song
iPhone Photography Awards 2016
News events winner: Louloud Aki
09
News events 2nd place: Hernan Ramos
iPhone Photography Awards 2016
Nature winner: Junfeng Wang
iPhone Photography Awards 2016
Nature 2nd place: Yang Zhang
10
Lifestyle winner: Yuki Cheung
iPhone Photography Awards 2016
Lifestyle 2nd place: Jason Greene
iPhone Photography Awards 2016
Landscape winner: Vasco Galhardo Simoes
iPhone Photography Awards 2016
Landscape 2nd place: Nazaret Sanchez
iPhone Photography Awards 2016
Food winner: Andrew Montgomery
11
Food 2nd place: Kuankuan He
iPhone Photography Awards 2016
Flowers winner: Lone Bjorn
iPhone Photography Awards 2016
Flowers 2nd place: Amo Passicos
12
Children winner: KK
iPhone Photography Awards 2016
Children 2nd place: Siyuan Niu
13
Animals winner: Erica Wu
iPhone Photography Awards 2016
Animals 2nd place: Mette Lampcov
14
Architecture winner: Jian Wang
iPhone Photography Awards 2016
Architecture 2nd: Patryk Kuleta
iPhone Photography Awards 2016
Abstract winner: Jiayu Ma
iPhone Photography Awards 2016
Abstract 2nd place: Junfeng Wang

Rachel Lowry, The Time