Trivia kao nadasve koristan izvor znanja


“Široka baza znanja pomaže da razaznamo šta je šta u ovim vremenima kad se saplićemo o sopstvene skromne domete”, piše Tim Harford za londonski Fajnenšel tajms.

01

U ranim jutarnjim satima 20. aprila 1995. godine, policija je zakucala na vrata McArthura Vilera i uhapsila ga zbog pljačke dve pitsburške banke prethodnog dana. Viler jedva da je bio iznenađen što ga je policija posetila: ne noseći ni masku niti se prerušavajući, on je upao u banke u toku radnog vremena, potegavši pištolj naočigled bezbednosnih kamera. Ipak, on je bio zapanjen što ga je policija otkrila: „Ali natrljao sam limunov sok na lice“, rekao je protestujući. Viler je, naime, pogrešno verovao da sok od limuna čini ljude nevidljivim na videu.

06Viler je sada legenda u psihologiji, jer je njegova žaljenja vredna ludorija inspirisala dva psihologa, Davida Dunninga i Justina Krugera, da ispitaju da li imamo dobar osećaj za sopstvene snage i slabosti. Dunning i Kruger su sačinili set testova iz gramatike, logike, ispitujući kakav smisao za humor ima jedna grupa studenata. Onda su ih pitali kako misle da su uradili test u odnosu na druge u grupi. Jesu li njihove logičke sposobnosti i vladanje gramatikom bolji ili lošiji od proseka? Da li su oni sposobniji od drugih učenika da razlikuju ono što je smešno od glupih viceva?

Većina studenata mislila je da su natprosečni logičari, gramatičari i vickasti ljudi, ali Daning-Krugerov efekat nije pokazivao samo prekomerno samopouzdanje. Kompetentni ljudi koji su učestvovali u studiji imali su razumne procene o tome gde su stajali u hijerarhiji. Nesposobni su bili u blaženom neznanju njihovih nesposobnosti. Dobri učenici su znali da su bili dobri; loši studenti nisu imali pojma da su bili loši.

Možda zbog činjenice da su Dunning i Kruger svoj istraživački rad iz 1999 započeli pričom o McArthuru Wheeleru, Daning-Krugerov efekat je danas popularna uvreda u nekim uglovima interneta. Smejemo se ljudima koji su suviše glupi da bi znali da su glupi. Na žalost, takvom ismevanju nedostaje razumevanje suptilnosti i univerzalnost efekta. Svi smo nesposobni u nekim oblastima. Kada u njih odlutamo, odnegde nas možda vreba Daning-Krugerov efekat.

08

Osnovni problem je u tome što osobi koja pokušava da dijagnostikuje i prepozna svoju nesposobnost – skoro nužno – vrlo verovatno nedostaju sposobnosti da bi mogli da postave tu dijagnozu. Ako ne znate dobro gramatiku, nemate puno sposobnosti da ocenite svoje neznanje gramatike.

09Postoji, naravno, lek za kletvu Dunning-Kruger: pitaj za savet ili kritiku. U odgovoru na pitanje da li je sok od limuna napitak nevidljivosti, kao nevidljivo mastilo, MakArtur Viler je mogao imati koristi od traženja tuđeg mišljenja. Ali da bi to učinio, to bi od njega zahtevalo da sumnja u svoje rasuđivanje; to bi od njega takođe tražilo napor da nađe nekog bistrog savetnika. Svi mi – a naročito ljudi sa visokim statusom – suočavamo se sa problemom da kada je naše uverenje krajnje pogrešno, naši prijatelji i kolege su često suviše ljubazni da bi nam to rekli. Ipak: dve glave bolje misle od jedne.

U novoj knjizi, Na sedmom nebu, Vilijam Poundstone predlaže novi način odbrane od Dunning-Krugerove katastrofe: kviz. Poundstone smatra da nam široka baza znanja pomaže da se snađemo u ovim vremenima kada često nalećemo na ono što ne znamo; ako pomalo znamo o svemu, imamo više šanse da se nađemo negde pri sredini kada je reč o Dunning-Krugerovom trenutku.

Pounderstonovo originalno istraživanje sugeriše da postoji korelacija između prihoda i opšteg znanja, iznad i preko onoga što bi smo mogli očekivati od nivoa obrazovanja. Jedno od mnogih mogućih objašnjenja: ljudi sa dobrim poznavanjem kviz pitanja jesu ljudi koji s pažnjom osmatraju svet.

03

To je veoma spekulativna stvar, ali provokativna. Poundstone ide protiv plime: moda u obrazovanju, kao i zdrav razum, ukazuje na to da se u doba smart telefona bolje fokusirati na kritičko razmišljanje nego na učenje napamet. Ali Pounderstone možda ima pravo; svaku konkretnu činjenicu možemo pretražiti i pronaći, ali – bez baze opštih znanja – kako da znam odakle treba da počnem?

07Nedavno su psiholog Sara Tauber i njenih četvoro kolega-istraživača, postavili dugi niz trivijalnih pitanja stotinama mladih ljudi (njihova prosečna starost bila 20). Primer: “Kako se zove veliki dlakavi pauk koji živi u blizini banana?” Uprkos velikodušnom sistemu prihvatanja tačnih odgovora (na primer, “teranchula” je smatrano ispravnim), njihovo znanje nije bilo nimalo impresivno. Manje od polovine ispitanika znalo  je koja je to zemlja čiji je glavni grad Bagdad, ili koji je ono šiljati objekat koji se baca na atletskim takmičenjima. Samo 43 odsto zna da je dlakavi pauk tarantula, bez obzira na speling.

Što se tiče izazovnijih pitanja na kvizu, studenti su bili dramatično loši. Kako se zvala devojka Flasha Gordona, ili ko je autor romana Braća Karamazovi, ili ko je prvi čovek koji je pretrčao jednu milju za manje od četiri minute Ili kako se zove planinski venac koji razdvaja Evropu od Azije? Od stotina učesnika, niko nije znao. Niko. Bilo je 50 takvih pitanja, na koje niko od anketiranih nije smeo da se usudi da da bilo kakav odgovor. A ovi 20-godišnjaci su studenti, tako da su verovatno razumno pametni i prividno dobro obrazovani.

To ne znači da su današnji mladi ljudi glupi. Oni su najobrazovanija generacija u istoriji, a njihova inteligencija je veća, barem mereno testovima inteligencije. Ovaj tekst samo pokazuje da ima mnogo toga u svemiru za šta ovi mladi ljudi ne znaju i  (po Dunning-Kruger) mnogi i ne znaju da ne znaju. Nisam siguran da li je to problem, ali bi mogao biti. Kao Poundstone ističe, ona stvar koju ne možeš nikada da izguglaš je šta bi trebalo da guglaš. (As Poundstone points out, one thing you cannot google is what you should be googling.)

10

FT

(Tim Harford je autor “Ekonomista na tajnom zadatku ponovo udara “)

Odučavanje od ekonomskih paradigmi


U čemu je suština: I kriza, i njene posledice, ali i empirijska ekonomska revolucija promenili su naše shvatanje ekonomije.

Ekonomska revolucija by Pavle bašić

Ekonomske teorije: koliko su relevantne? (Infographic by Pavle Bašić)

Konvencionalne mudrosti o ekonomiji sa strane ponude, kratkoročnoj Filipsovoj krivulji (Prema jednačini kratkoročne agregatne ponude, proizvodnja je povezana sa kretanjem nivoa cena), i procesu globalnog prilagođavanja – sve su dovedene u pitanje. Čak i konvencionalne mikroekonomske mudrosti o međuzavisnosti određivanja minimalnih plata i socijalnim programima se osporavaju novim podacima, koji pokreću pitanja o tome kako ekonomija treba da se uči i koristi za usmeravanje javnih politika.

Odučavanje od makroekonomije

Adam Posen piše da je mnogo ekonomista govorilo o potrebi da nakon globalne finansijske krize u potpunosti preispitaju glavne pretpostavke makroekonomskih znanja.

Pol Krugman (Paul Krugman) piše da su nas teorije slabo poslužile u razumevanju agregatne ponude. Jedan veliki problem je bio izostanak deflacije. “Ubrzavajuća” Filipsova kriva, koja je bila standard – da inflacija zavisi od nezaposlenosti i zadocnele inflacije – Izgledala je kao da je u skladu sa iskustvom iz prethodnih velikih kriza, koje su povezane sa velikim padom stope inflacije. Konkretno, mi smo naučili da citiramo spiralu u smeru kazaljke na satu koja je opservirana u prostoru nezaposlenost -inflacija kao dokaz za Fridman-Felpsovu teoriju prirodne stope (Filipsova kriva kao empirijska veza inflacije i nezaposlenosti postala je jedan od ključnih teorijskih koncepata ekonomske politike, u odnosu na koju su svoje stavove prelamale najznačajnije škole makroekonomske misli. Fridman i Felps smatraju da, bez obzira na stopu inflacije, stopa nezaposlenosti gravitira ka svojoj prirodnoj stopi. Zato je dugoročna Filipsova kriva vertikalna). Drugi veliki problem je dramatičan pad u procenama potencijalnog BDP, koji je jasno u korelaciji sa dubinom cikličnih kriza.

Robert Valdman (Robert Waldmann) piše da je razlog zbog koga je Krugman bio iznenađen slabim stranama ekonomije ponude to što nije obratio dovoljnu pažnju na evropski problem nezaposlenosti. Hipoteza o prirodnoj stopi nezaposlenosti je spektakularno propala u Evropi u 1980. Izuzetno visoka stopa nezaposlenosti nije dovela do deflacije – već je koegzistirala sa umerenom inflacijom dugo vremena, a zatim i sa niskom inflacijom. Do 2008. godine, ravna Filipsova kriva je već bila vrlo jasna svakome ko je čitao italijanske novine.

Bred Delong (Brad DeLong) piše da su “hiksijanski” ekonomisti (sledbenici ekonomiste Džona Hiksa) pogrešno razumeli kratkoročnu Filipsovu krivu. Ona je trebalo da bude mali množilac tipičnog trajanja ugovora u privredi – recimo  šest godina u ekonomiji koju karakterišu trogodišnji ugovori o radu, a možda i tri godine u jednoj ekonomiji u kojoj radnici i poslodavci donose odluke na godišnjem nivou. Nakon tog vremena, nominalne cene i plate bi trebalo da budu dovoljno prilagođene nominalnim agregatima ponude i tražnje na kojima u tom trenutku počiva privreda ili je na putu da dostigne svoju dugoročnu strukturu pune zaposlenosti.

Lorens Samers (Lawrence Summers) piše da je prilično teško odoleti zaključku da će – suprotno jednostavnim udžbenicima ekonomije – kada se recesija dogodi 2020. godine, naše prognoze BDP u 2028. biti dosta skromnije nego što bi to bile da nije bilo recesije.

U nedavnom govoru u centru Klausen (Clausen), Benoa Kor (Benoit Coeure) piše da nedavna teorijska i empirijska istraživanja počinju sa dekonstrukcijom tri važne pretpostavke u našem razumevanju međunarodnog makroekonomskog procesa prilagođavanja: da pomeranje agregatne tražnje ka svim privredama održava odgovarajući tempo globalnog rasta; da slobodno fluktuirajući kurs podržava takvu tražnju i deluje kao amortizer uspona i padova; i da prekogranični kapitalni tokovi čine međunarodno prilagođavanje lakšim, doprinoseći boljoj globalnoj alokaciji kapitala.

Odučavanje od mikroekonomije

Noa Smit (Noah Smith) piše da iznova i iznova, standardne ideje – stvari koje većina dece nauči na uvodu u ekonomiju – biva zdrobljeno teškom rukom novih podataka. Tona standardnih, uobičajenih teorija gotovo nimalo ne odgovara onome sa čim se srećemo u realnosti.

Na primer:

Ako na primer nacrtate neki brz grafikon ponude i potražnje na tabli, izgledaće kao će određivanje minimalnih zarada nauditi zaposlenosti na kratak rok. Ali podaci pokazuju da se to verovatno neće desiti.

Ako postoji bilo kakvo ograničenje u mobilnosti, onda jednostavna teorija o potražnji za radnom snagom kaže da će veliki priliv imigranata pritisnuti plate radnika sa sličnim veštinama u toj zemlji na dole. Međutim, podaci pokazuju da je u mnogim slučajevima, posebno u SAD, taj efekat bio veoma mali.

Jednostavna teorija o izboru između rada i slobodnog vremena predviđa da će u slučaju postojanja socijalne pomoći njeni primaoci nastojati da manje rade. Ali gomila novih studija pokazuje da u zemljama širom sveta, programi socijalne pomoći jedva da smanjuju napor radnika za iznalaženjem adekvatnog radnog mesta.

Većina standardnih ekonomskih teorija ne uzima u obzir postojanje društvenih normi. Ali, eksperimenti dosledno pokazuju da su društvene norme (ili moral, široko shvaćen) veoma bitne za ljude.

Noa Smit piše da ne treba da obučavamo buduću poslovnu elitu da poklanja pažnju onim empirijskim teorijama koje – u empirijskom smislu – imaju malo uspeha. Jednostavne teorije koje učimo na časovima Uvoda u ekonomiju (na primer o uticaju minimalnih plata i povećanja socijalne pomoći) funkcionišu s vremena na vreme, ali u mnogim važnim slučajevima nisu uspešne. To je ono što smo naučili iz empirijske revolucije u ekonomiji. Mi sada imamo akademsku ekonomsku profesiju usmerenu na ispitivanje dokaza i na jedan program učenja iz Uvoda u ekonomiju koji je fokusiran na pričanje prijatnih ali često beskorisnih bajki. To ima velike političke implikacije. Ukoliko oni koji diplomiraju ekonomske nauke napuste svoje klupe verujući da su one teorije koje su naučili uglavnom tačne, oni će donositi loše odluke i u vođenju ekonomskih politika i u donošenju poslovnih odluka.

Noa Smit piše da je problem u tome što se stavljanjem naglaska na teorije i potiskivanjem dokaza na margine, udžbenici ekonomije (i kursevi ekonomije) teže da prevare decu, naime: da im „objasne“ kako teorije mnogo više odgovaraju realnosti nego što je to zaista slučaj. Kada se ljudi posvete detaljnom izučavanju teorija mislim da su oni prirodno skloni da veruju da teorije imaju svoju empirijsku podlogu izuzev ako ne uoče dokaze koje govore suprotno.

 

Bruegel.org

Zašto ekonomisti imaju problema sa finansijskim mehurovima?


Danas se osporava jedna od najjačih dogmi moderne ekonomije, što bi moglo imati krupne implikacije po stanje ove profesije. A nove i “nepokorne” ideje nam, takođe, mogu pomoći kako bismo bolje razumeli razloge zbog kojih nastaju finansijski mehurovi, piše Noah Smith za poslovni portal Bloomberg.

03

Ekonomisti već jako dugo vremena shvataju kako su ljudska očekivanja od presudnog značaja za ekonomsko ponašanje. Ako očekujete da izgubite posao, možda ćete malo bolje preispitati vašu želju za kupovinom novog automobila. Ukoliko u skorijoj budućnosti očekujete inflaciju, možda razmislite o kupovini raznih nužnih stvari upravo sada, pre nego što cene odu naviše, i tako dalje. Problem je u tome što je vrlo nezgodno praviti ekonomsko-matematičke modele koji mogu u sebi da potpuno sažmu kako će ljudi postaviti svoja očekivanja. Da li ih formiraju na osnovu dugoročnih trendova? Da li u obzir uzimaju nedavne promene? Da li svoje prognoze zasnivaju na teorijama, i, ako je tako, kojim su se teorijama koristili?

Ekonomisti su se borili sa ovim pitanjima tokom 1960-ih i 1970-ih, i tada došli do velikog broja različitih odgovora, ali niko od njih nije ponudio preterano zadovoljavajuće rešenje i formulu. Potom je Robert Lukas (Robert Lucas), ekonomista s Univerziteta u Čikagu u par svojih radova iz 1972. i 1976. godine konstruisao teoriju koju su ekonomisti koristili u nastupajućim decenijama. Ovo je nešto što nazivamo racionalnim očekivanjima.

Lukasova ideja počiva na tehnici razvijenoj više od jedne decenije pre toga, i to od strane ekonomiste po imenu Džon Mut (John Muth). Po njemu, racionalna očekivanja podrazumevaju da, u proseku, ljudi prave ispravne prognoze o budućnosti ekonomije. Oni, ponekad, naravno, čine i greške – predviđajući da će, recimo, nezaposlenost biti manja nego što se potom zaista ispostavi u realnosti, ili prognoziraju da će inflacija biti viša od realne. Ali, sve u svemu, ljudi ne prave nikakve “sistemske greške”. U suštini, Teorija racionalnih očekivanja nam govori da je mentalni model ljudi o načinu na koji funkcioniše ekonomija u principu korektan model.

Ekonomisti su doslovce prigrabili ovaj princip racionalnih očekivanja, koji je ubrzo postao kanon. Do 1990-ih, gotovo niko unutar ekonomskog mejnstrima nije koristio bilo šta drugo. Princip racionalnih očekivanja u ekonomiji je relativno jednostavan za korišćenje, pa je stoga i univerzalno prihvaćen. Pored toga, ova ideja je bila veoma atraktivna za one koji vole da misle kako privreda funkcioniše glatko i efikasno. Ako preovladavaju racionalna očekivanja, onda ima i manje prostora za vladine intervencije i poboljšavanje performansi funkcionisanja privrede, odnosno, za finansijere da zarade novac koji počiva na iracionalnosti stanovništva.

04

Ipak, oduvek se provlačio jedan veliki problem sa racionalnim očekivanjima – ona, možda, jednostavno ne pružaju ispravnu i realnu perspektivu. Ekonomisti,zapravo, zaista mogu činiti sistemske greške u načinu na koji predviđaju funkcionisanje privrede. Ukoliko ekonomisti insistiraju na korišćenju pogrešne pretpostavke kao jezgra svojih modela, to će ih primorati na sve brojnija, preterano komplikovana teorijska iskrivljenja, s obzirom da modeli uvek i nanovo ne odgovaraju činjenicama. Cinici bi rekli da je to upravo ono što vidimo da se dešavalo u makroekonomiji u protekloj deceniji, gde su vladajuće teorije dovele do nekoliko dragocenih – i pre svega tačnih – predviđanja.

Zašto bi princip racionalnih očekivanja uopšte bio pogrešan? Pa, iz nekog razloga, čovek nije rođen sa saznanjima o funkcionisanju ekonomije. On to mora da nauči. Taj proces učenja uvek će ga u nekoj meri ostaviti u neizvesnosti oko toga kako stvari zaista funkcionišu, što će u njemu, potom, proizvesti oklevanje u stvarima kao što je ulaganje u akcije. Drugi problem je što je primanje potpuno tačnih podataka verovatno previše zahtevno za ljudski mozak – pa verovatno koristitimo aproksimacije.

Ekonomisti su uslovno počeli da koriste ove modele kao i druge vrste malih odstupanja od racionalnih očekivanja na veoma ortodoksan, takoreći tvrdokoran i dogmatski način. Međutim, negde u pozadini ispod, jedan mali broj ekonomista oduvek je podozrevao kako bi racionalna očekivanja mogla da budu srušena na daleko dramatičnije načine. Ljudska psihologija može ova očekivanja kreirati ne samo na pogrešan, već i na dramatično i dosledno pogrešan način. Ovu ideju su 2013. godine razradili Robin Grinvud (Robin Greenwood) i Andrej Šlejfer (Andrei Shleifer)  Flajšer s Univerziteta u Čikagu , dvojica vodećih svetskih ekonomista u oblasti finansijskog bihejviorizma – ekonomije zasnovane na čovekovom mentalnom ponašanju i unutrašnjem psihološkom stanju.

01

Trio ekonomista iz Upravnog odbora Federalnih rezervi je otišao i korak dalje, istražujući da li ljudske greške mogu objasniti nastajanje finansijskih mehurova. Prilikom skorašnje prezentacije u Nacionalnom birou za ekonomska istraživanja, Džesi Briker, Džejkob Krimel i Klaudija Zam (Jesse Bricker, Jacob Krimmel, Claudia Sahm) predstavili su neke vrlo zanimljive rezultate.

FED-ova trojka imala je uvid u podatke iz Ankete potrošačkih finansija (Survey of Consumer Finances) pre i posle prskanja mehura u trgovini nekretninama iz 2008. Oni su pritom utvrdili da je bilo više optimističnih ZIP kodova tj. poštanskih brojeva na mestima gde su ljudi imali nerealno visoka očekivanja u poređenju sa sopstvenim prihodima – pa je tu bilo verovatnije preplatiti vrednost kuće koju su uzeli na kredit uoči pucanja mehura 2008. Ovi previše optimistički nastrojeni ljudi su se, takođe, i više zaduživali, pa se time povećavala i verovatnoća da će baš oni povećati svoje zaduživanje kao odgovor na rast cena nekretnina.

Ovo je izuzetno upečatljivo kao sistemska greška. Ako ste bili menadžer hedž-fonda tokom 2005. ili 2006. godine, a imali ste pristup podacima koji pokazuju da su ljudi previše optimistični, mogli ste napraviti puno novca short selling* metodom prodaje tokom stambenog finansijskog mehura – što su, u stvari, neke menadžere hedž-fondova i činili. Ako ste bili vlast u 2005. i 2006. godini, možda ste bili u mogućnosti da iskoristite istraživanja o očekivanjima javnog mnjenja, kao znak upozorenja koji vam je naznačio trenutak kada da ograničite hipotekarne kredite.

[Short selling*, tehnika ulaganja suprotna finansiranju sa margin kreditom; omogućava profit kada je tržište u padu i zasniva se na pozajmici deonica od investicione kompanije kao i prodaji istih, kako bi se na kraju pokrila prodaja tj. otkupila nazad ista količina deonica, ali po nižoj ceni. Profit je u razlici cene i ostvaruje se kratkoročno, unapred regulisano od strane investicione kompanije. Naravno, gubitak je lako moguć i rizik je veliki.]

Drugim rečima, racionalna očekivanja bi, u stvari, lako mogla biti sasvim pogrešna. Ljudi mogu praviti sistemske greške, misleći kako će finansijski uspesi ili krahovi trajati zauvek. Ako je to slučaj, onda se od ekonomske profesije i nauke očekuje da odustane od jedne od svojih najjačih dogmi. Ali ovo se može uveliko isplatiti – ukoliko bi modeli unutar ekonomske struke počeli da uspešno objašnjavaju fenomene poput finansijskih mehurova ili krahova berze.