Tag Archives: nominalni

Kako upravljati valutama pod pretnjom promene američke politike?

Serija poreskih i trgovinskih poteza koja se razmatra u Sjedinjenim Američkim Državama ove godine verovatno će dovesti do toga da se zemlje u razvoju suoče sa pritiscima od devalviranja svojih valuta i nestabilnosti.

Tri izvora ekonomske neizvesnosti koje su pokrenule Sjedinjene Američke Države verovatno će 2017. posebno snažno potresti tržišta u razvoju.

Prvi je porez čiji je cilj „granično prilagođavanje“  koji bi značio poreske olakšice za američke izvoznike, a istovremeno podrazumevao uvođenje nameta odnosno ukidanje olakšica na uvoz u SAD. I predsednik Donald Tramp i Kongres koji kontrolišu republikanci rekli su da podržavaju ovu šemu koja ima dobre šanse da bude usvojena. Takav porez, ili čak predviđanje njegovog usvajanja, mogao bi dovesti do jačanja kursa dolara (što će, ironično, bar delimično umanjiti mogućnost za poboljšavanje trgovinskog debalansa SAD, kojem se Trampova administracija možda nada).

Drugi izvor neizvesnosti je mogućnost agresivnijeg tretmana kineskog izvoza u SAD. Trampova administracija je rekla mnogo puta da će suočiti Kinu sa, kako smatra, njenim nepravednim trgovinskim praksama. Tramp je otvoreno razmišljao o nametanju carine od 45% na kineski uvoz. Uvođenje bilo čega sličnog stvorilo bi pritisak na pad vrednosti juana, s obzirom da bi imalo posledice na smanjenje potražnje za kineskim izvozom.

Ali, takav potez će poslužiti da se, takođe, oslabe i mnoge druge valute. Moje istraživanje sa Zhi Wang i Kunfu Zhu otkriva da oko polovine kineskog izvoza u SAD zapravo pretpostavlja proizvode sa dodatom vrednošću sa komponentama iz Južne Koreje, Japana, Tajvana, Singapura i drugih zemalja. Pošto su proizvodi iz Kine često deo integrisanih globalnih lanaca ili regionalnih lanaca, ograničavanje uvoza iz Kine od strane SAD bi posredno – ali u veoma kratkom vremenskom roku – dovelo do smanjenog izvoza proizvoda sa dodatom vrednošću od strane drugih zemalja u Aziji. Ovo proklizavanje bi verovatno umanjilo izvoz tih zemalja u SAD , u najmanje kratkom ili srednjem roku, jer ponovno organizovanje proizvodnih lanaca nije trivijalna stvar.

Treći potez SAD koji bi mogao da poremeti tržišta u razvoju je brže nego što se očekivalo monetarno zatezanje od strane Federalnih rezervi. Visok rast kamatnih stopa dovešće do aprecijacije dolara i deprecijacije valuta zemalja u razvoju.

Jedan izuzetak mogu biti valute izvoznika sirovina. Više cene sirovina, koje su isprovocirane delom i zbog očekivanja da poraste tražnja kao rezultat porasta ulaganja u infrastrukturu SAD, može dovesti do toga da valute ovih zemalja ojačaju. Čak i na tom planu, ipak, neki izvoznici sirovina – kao što su Brazil i Rusija – možda neće doživeti jačanje svojih valuta, s obzirom na druge negativne trendove u njihovim slabim ekonomijama.

Izazovi kojima će usled promene politika SAD biti izložene valute zemalja u razvoju ne uključuju samo njihovo slabljenje nego i znatno veću nestabilnost. Šta bi onda, trebalo da zemlje u razvoju učine kako bi ojačale svoju otpornost u očekivanju talasa nestabilnosti?

Jedna od opcija je da optimizuju strukturu priliva kapitala. Drugi je da povećaju fleksibilnost deviznog kursa.

Prvom tipu izazova, kao što moje istraživanje sa Hui Tong pokazuje, izloženije su zemlje koje se u velikoj meri oslanjaju na zaduživanje kod stranih banaka ili na međunarodnim tržištima kapitala jer su podložnije bekstvu kapitala nego zemlje koje zavise uglavnom od stranih direktnih investicija. Stoga, da bi se odbranila od nestabilnosti deviznog kursa ili promene kamatnih stopa SAD, tržišta u razvoju treba da rade na poboljšanju svog poslovnog okruženja za privlačenje direktnih stranih investicija, što bi smanjilo njihovo oslanjanje na kratkoročne infuzije “vrućeg novca” – i, na taj način, smanjilo njihovu ranjivost od naglih preokreta protoka kapitala.

Što se tiče druge opcije, veća fleksibilnost nominalnog deviznog kursa će omogućiti valuti da se brže uskladi sa suštinskim ekonomskim kretanjima. Takvo podešavanje je posebno važno za zemlje sa krutim tržištima rada. Jedna od opasnosti fiksnog deviznog kursa je rizik od precenjene ili potcenjene valute, od kojih nijedan nije dobar za ekonomsku stabilnost. Šansa za bilo koji od ovih scenarija je povećana onda kada snage koje utiču na stabilnost kursa postanu nestabilne.

Dok je oblik i vreme kada će pomenute najavljene politike SAD biti usvojene neizvesno,  jasno je da je upravljanje protokom kapitala i fleksibilnost nominalnog deviznog kursa traže pažljive pripreme. Da parafraziram Bendžamina Frenklina: “Ukoliko zemlje u razvoju ne uspeju da se pripreme na vreme, moraće da se pripreme za – propast.”

 

Shang-Jin Vei, Project Syndicate

(Shang-Jin Wei bio je nekada glavni ekonomista Azijske razvojne banke. Profesor je finansija i ekonomije na Kolumbija univerzitetu.

Odučavanje od ekonomskih paradigmi

U čemu je suština: I kriza, i njene posledice, ali i empirijska ekonomska revolucija promenili su naše shvatanje ekonomije.

Ekonomska revolucija by Pavle bašić

Ekonomske teorije: koliko su relevantne? (Infographic by Pavle Bašić)

Konvencionalne mudrosti o ekonomiji sa strane ponude, kratkoročnoj Filipsovoj krivulji (Prema jednačini kratkoročne agregatne ponude, proizvodnja je povezana sa kretanjem nivoa cena), i procesu globalnog prilagođavanja – sve su dovedene u pitanje. Čak i konvencionalne mikroekonomske mudrosti o međuzavisnosti određivanja minimalnih plata i socijalnim programima se osporavaju novim podacima, koji pokreću pitanja o tome kako ekonomija treba da se uči i koristi za usmeravanje javnih politika.

Odučavanje od makroekonomije

Adam Posen piše da je mnogo ekonomista govorilo o potrebi da nakon globalne finansijske krize u potpunosti preispitaju glavne pretpostavke makroekonomskih znanja.

Pol Krugman (Paul Krugman) piše da su nas teorije slabo poslužile u razumevanju agregatne ponude. Jedan veliki problem je bio izostanak deflacije. “Ubrzavajuća” Filipsova kriva, koja je bila standard – da inflacija zavisi od nezaposlenosti i zadocnele inflacije – Izgledala je kao da je u skladu sa iskustvom iz prethodnih velikih kriza, koje su povezane sa velikim padom stope inflacije. Konkretno, mi smo naučili da citiramo spiralu u smeru kazaljke na satu koja je opservirana u prostoru nezaposlenost -inflacija kao dokaz za Fridman-Felpsovu teoriju prirodne stope (Filipsova kriva kao empirijska veza inflacije i nezaposlenosti postala je jedan od ključnih teorijskih koncepata ekonomske politike, u odnosu na koju su svoje stavove prelamale najznačajnije škole makroekonomske misli. Fridman i Felps smatraju da, bez obzira na stopu inflacije, stopa nezaposlenosti gravitira ka svojoj prirodnoj stopi. Zato je dugoročna Filipsova kriva vertikalna). Drugi veliki problem je dramatičan pad u procenama potencijalnog BDP, koji je jasno u korelaciji sa dubinom cikličnih kriza.

Robert Valdman (Robert Waldmann) piše da je razlog zbog koga je Krugman bio iznenađen slabim stranama ekonomije ponude to što nije obratio dovoljnu pažnju na evropski problem nezaposlenosti. Hipoteza o prirodnoj stopi nezaposlenosti je spektakularno propala u Evropi u 1980. Izuzetno visoka stopa nezaposlenosti nije dovela do deflacije – već je koegzistirala sa umerenom inflacijom dugo vremena, a zatim i sa niskom inflacijom. Do 2008. godine, ravna Filipsova kriva je već bila vrlo jasna svakome ko je čitao italijanske novine.

Bred Delong (Brad DeLong) piše da su “hiksijanski” ekonomisti (sledbenici ekonomiste Džona Hiksa) pogrešno razumeli kratkoročnu Filipsovu krivu. Ona je trebalo da bude mali množilac tipičnog trajanja ugovora u privredi – recimo  šest godina u ekonomiji koju karakterišu trogodišnji ugovori o radu, a možda i tri godine u jednoj ekonomiji u kojoj radnici i poslodavci donose odluke na godišnjem nivou. Nakon tog vremena, nominalne cene i plate bi trebalo da budu dovoljno prilagođene nominalnim agregatima ponude i tražnje na kojima u tom trenutku počiva privreda ili je na putu da dostigne svoju dugoročnu strukturu pune zaposlenosti.

Lorens Samers (Lawrence Summers) piše da je prilično teško odoleti zaključku da će – suprotno jednostavnim udžbenicima ekonomije – kada se recesija dogodi 2020. godine, naše prognoze BDP u 2028. biti dosta skromnije nego što bi to bile da nije bilo recesije.

U nedavnom govoru u centru Klausen (Clausen), Benoa Kor (Benoit Coeure) piše da nedavna teorijska i empirijska istraživanja počinju sa dekonstrukcijom tri važne pretpostavke u našem razumevanju međunarodnog makroekonomskog procesa prilagođavanja: da pomeranje agregatne tražnje ka svim privredama održava odgovarajući tempo globalnog rasta; da slobodno fluktuirajući kurs podržava takvu tražnju i deluje kao amortizer uspona i padova; i da prekogranični kapitalni tokovi čine međunarodno prilagođavanje lakšim, doprinoseći boljoj globalnoj alokaciji kapitala.

Odučavanje od mikroekonomije

Noa Smit (Noah Smith) piše da iznova i iznova, standardne ideje – stvari koje većina dece nauči na uvodu u ekonomiju – biva zdrobljeno teškom rukom novih podataka. Tona standardnih, uobičajenih teorija gotovo nimalo ne odgovara onome sa čim se srećemo u realnosti.

Na primer:

Ako na primer nacrtate neki brz grafikon ponude i potražnje na tabli, izgledaće kao će određivanje minimalnih zarada nauditi zaposlenosti na kratak rok. Ali podaci pokazuju da se to verovatno neće desiti.

Ako postoji bilo kakvo ograničenje u mobilnosti, onda jednostavna teorija o potražnji za radnom snagom kaže da će veliki priliv imigranata pritisnuti plate radnika sa sličnim veštinama u toj zemlji na dole. Međutim, podaci pokazuju da je u mnogim slučajevima, posebno u SAD, taj efekat bio veoma mali.

Jednostavna teorija o izboru između rada i slobodnog vremena predviđa da će u slučaju postojanja socijalne pomoći njeni primaoci nastojati da manje rade. Ali gomila novih studija pokazuje da u zemljama širom sveta, programi socijalne pomoći jedva da smanjuju napor radnika za iznalaženjem adekvatnog radnog mesta.

Većina standardnih ekonomskih teorija ne uzima u obzir postojanje društvenih normi. Ali, eksperimenti dosledno pokazuju da su društvene norme (ili moral, široko shvaćen) veoma bitne za ljude.

Noa Smit piše da ne treba da obučavamo buduću poslovnu elitu da poklanja pažnju onim empirijskim teorijama koje – u empirijskom smislu – imaju malo uspeha. Jednostavne teorije koje učimo na časovima Uvoda u ekonomiju (na primer o uticaju minimalnih plata i povećanja socijalne pomoći) funkcionišu s vremena na vreme, ali u mnogim važnim slučajevima nisu uspešne. To je ono što smo naučili iz empirijske revolucije u ekonomiji. Mi sada imamo akademsku ekonomsku profesiju usmerenu na ispitivanje dokaza i na jedan program učenja iz Uvoda u ekonomiju koji je fokusiran na pričanje prijatnih ali često beskorisnih bajki. To ima velike političke implikacije. Ukoliko oni koji diplomiraju ekonomske nauke napuste svoje klupe verujući da su one teorije koje su naučili uglavnom tačne, oni će donositi loše odluke i u vođenju ekonomskih politika i u donošenju poslovnih odluka.

Noa Smit piše da je problem u tome što se stavljanjem naglaska na teorije i potiskivanjem dokaza na margine, udžbenici ekonomije (i kursevi ekonomije) teže da prevare decu, naime: da im „objasne“ kako teorije mnogo više odgovaraju realnosti nego što je to zaista slučaj. Kada se ljudi posvete detaljnom izučavanju teorija mislim da su oni prirodno skloni da veruju da teorije imaju svoju empirijsku podlogu izuzev ako ne uoče dokaze koje govore suprotno.

 

Bruegel.org