Biti velik, a ne biti moćan i bogat


“Trampov slogan “Učinimo Ameriku ponovo velikom” urezao se u  kolektivnu (medijsku i ) nacionalnu svest Amerikanaca. Ali, teško je dokučiti šta to sve stoji iza tog prilično uopštenog i nejasnog slogana.

Nemamo, na primer, jasnu definiciju “velikog”, ili tog istorijskog momenta kada je, po svoj prilici, Amerika zaista bila takva (tj. velika). Sa ekonomskog stanovišta, ne možemo govoriti o nacionalnom bogatstvu, jer je zemlja danas bogatija nego što je ikada bila: Neto prihod po članu domaćinstva dostigao je rekordni nivo, pokazuju podaci američkog Odbora Federalnih rezervi (Ono što je u Srbiji Savet guvernera).

Raspodela bogatstva je, međutim, sasvim izvesno pretrpela promenu: nejednakost se značajno povećala. Uključujući efekte poreskih nameta i plaćanja državnih transfera (tj. transfera države prema socijalno ugroženima), stvarni prihodi za donju polovinu stanovništva porasli su samo 21 odsto od 1980. do 2014. godine. Ovo treba porediti sa povećanjem od 194 odsto koje je, po najnovijim podacima Tome Piketija, Emanuela Saeza i Gabrijela Zukmana, u tom periodu ostvario onaj čuveni jedan procenat najbogatijih.

Zbog toga je logično što je Trampov poziv na “povratak američke veličanstvenosti” posebno odjeknuo među radnicima bez završenog koledža, i to mahom onih koji su nastanjeni u državama tzv “Pojasa Rđe” (Rust Belt) – nestali su oni koje je pogodilo nestajanje dotad dobrih poslova dotad prisutnih u njihovom području. Ali, prisiljavanje poslodavaca da obnavljaju ili u nedogled održavaju neke poslovne profile nije razumno, dok je stvaranje novih i održivih radnih mesta jedan složen poduhvat.

Inače, “Pojas rđe”, pre ekonomskog propadanja i deindustrijalizacije bio je poznatiji kao “Proizvodni pojas” ili “Pojas čelika”; prostire se zapadno i severno od zapadnog Njujorka i zahvata zemlje američkog Srednjeg zapada – Pensilvaniju, Zapadnu Virdžiniju, Ohajo, Indijanu, donji deo poluostrva Mičigen, područje oko Velikih jezera završava se u Severnom Ilinoisu i istočnoj Ajovi.

Učiniti Ameriku ponovo velikom je teško – onoliko koliko može biti teško otvaranje novih radnih mesta – i sasvim sigurno treba da znači daleko više od zapošljavanja. Zato vredi porazmisliti o onome šta je to što treba ostvariti i ka čemu treba nastojati kako bi se ta “veličina” postigla. Srećom, politički lideri i akademski sloj već poduže vremena razmišljaju o nacionalnoj veličini, a njihov odgovor jasno nadmašuje pitanje visokog nivoa bogatstva.

Adam Smit, možda prvi pravi ekonomista u istoriji, dao je nekoliko odgovora u svom čuvenom delu “Bogatstvo naroda (“An Inquiry Into the Nature and Causes of the Wealth of Nations”, Preispitivanje prirode i uzroka bogatstva naroda). Ta analiza se neretko smatra “biblijom kapitalizma”. Njegovi osvrti barem delimično opisuju postizanje veličine “kroz težnju za bogatstvom na slobodnim tržištima”. Smit, međutim, nije verovao da samo novac obezbeđuje nacionalni rast. Takođe se s neodobravanjem pisao o  uskogrudoj i isključivoj usredsređenosti na obezbeđivanje bogatstva, rekavši da je takav način ponašanja “najvažniji uzrok korupcije naših moralnih osećanja”. Umesto toga, on je naglasio da pristojni ljudi treba da traže stvarno postignuće, “ne samo pohvale, već biti vredni te pohvale, koju treba zaslužiti”.

Ono što je upečatljivo je to što je nacionalna veličina figurirala kao centralno pitanje u prethodnim kampanjama američkih predsednika: Lindon B. Džonson je 1964. pozvao na stvaranje “Veličanstvenog (američkog) društva, a ne samo društva koje bi bilo bogato ili moćno društvo. Umesto toga, Džonson je govorio o postizanju jednakih mogućnosti za sve američke građane zarad postizanja tog cilja. “Takvo veličanstveno društvo (“Great Society”) predstavlja mesto gde svako dete može pronaći znanje kako bi obogatilo svoj um i uvećalo svoje talente”, govorio je on. “To društvo je mesto gde je slobodno vreme nadasve dobrodošla prilika za sopstvenu izgradnju i razmišljanje; dokolica koja nije samo prosto bekstvo od dosade i uznemirenosti”.

Reči predsednika Džonsona i dalje zvuče istinito. Prilike nisu jednake za sve u Americi. Načini na koje se danas upražnjava slobodno vreme zaista je preraslo u strah čiji su uzrok dosada i strepnja za one koji su izgubili posao, koji su izgubili prekovremeni rad, koji imaju zaposlenje sa nepunim radnim vremenom onda kada žele stalno zaposlenje ili oni koji su otišli u prevremenu penziju, na koju su bili primorani i koju nisu želeli.

Postoje međutim, granice onoga što vlada može učiniti. Džejn Džejkobs, poznati ekspert za urbanizam svojevremeno je pisala da su velikim nacijama potrebni veliki gradovi, ali da ih ne mogu lako stvarati. “Velike prestonice moderne Evrope nisu postale sjajni gradovi jer su bili glavni gradovi”, rekla je Džejkobsova. “Uzroci i posledice proizašle iz njih odvijali su se na drugi način. Pariz u početku nije bio veće i važnije sedište francuskih kraljeva nego što je to bilo barem 5-6 drugih lokacija sa kraljevskim rezidencijama.”

Džejkobsova kaže da “Gradovi rastu organski, zaposedajući određenu dinamiku, jedan krug i područje vrlina, specijalizovanu kulturu stručnosti, gde jedna industrija vodi stvaranju drugih industrija i sa reputacijom koja privlači motivisane i sposobne došljake.

Amerika još uvek ima ovakve gradove, ali činjenica koja se ne pamti je da je i Detroit bio jedan od njih. Njegov rast bio je postepen. Kao što je pisala Džejn Džejkobs, prevoz brašna je 1820-ih i 1830-ih zahtevao brodove na Velikim jezerima, što je dovelo razvoja do parnih brodova, brodskih motora i širenja drugih industrija. Sve ovo je postavilo pozornicu za automobile, čime je Detroit postao globalni Centar za sve tada zainteresovane za tu tehnologiju.

Kao dete sam kod rođaka u Detroitu iskusio lepotu i uzbuđenje mog prvog kontakta sa automobilskom industrijom. Danas, stanovnici Detroita i druge metropole koje su izgubile svoje stanovnike žele da se njihovi nekadašnji gradovi vrate, ali potrebne su generacije onih koji moraju da kreiraju sveže ideje i industrije tako preko potrebne da bi se veliki gradovi održali u životu – a ne mogu to učiniti pod okriljem Vašingtona.

Sve to znači da intervencija vlade u cilju ponovnog uspostavljanja američke veličine neće biti jednostavna stvar. Postoji rizik da bi promene u dobrom smislu mogle pogoršati stvari. Protekcionističke politike i kazne za one koji izmeštaju svoj biznis na teritorije izvan Sjedinjenih Država izvoznike možda neće povećati dugoročne mogućnosti za Amerikance koji su ostavljeni negde iza, “izgubljeni u prevodu”. Zamašna redukcija propisa iz oblasti ekologije, socijale i benefita od zdravstvenog osiguranja, ili značajnije učešće Amerike u svetu mogu povećati potrošnju, pa ipak – sve nas ostaviti s osećajem dubljeg gubitka.

Veličina se oličava ne samo kroz prosperitet već je povezana i sa atmosferom, društvenim okruženjem koje čini život značajnim. Evo još jednom reči nekadašnjeg predsednika Džonsona, koji je rekao da “veličanstvenost zahteva ne samo povezanost telesnih potreba sa zahtevima trgovine, već i strast za lepotom i želju za zajedništvom”.

Robert J. Šiler je profesor ekonomije na Jejlu.

Robert J. Shiller, NYT (Upshot)

 

O malim preduzećima u SAD


Na suprotnim obalama Sjedinjenih Država – i suprotnim krajevima spektra – Kalifornija i Konektikat imaju bar ovo nešto zajedničko – obe države očigledno guše mala preduzeća sa “crvenom vrpcom” oko vrata (red tape: američki izraz za upražnjavanje ekstremnih birokratskih formalnosti i pravila).

Zlatna država (Kalifornija) i Konstitutivna država (Konektikat) jesu američke države za koje vlasnici malih poslovnih preduzeća smatraju da imaju najviše opterećujućih propisa u SAD, navodi se u novom istraživanju lokalnih usluga na tržištu koje su uradili Thumbtack i grupa za istraživanje preduzetništva pri fondaciji Kaufman fondacije (Kauffman Foundation).

 

amall biz 01

(Američke države selektovane najtamnijom plavom nijansom predstavljaju najnepovoljnije za mali biznis, po ocenama američkih preduzetnika. Foto Washington Post)

“Od ključnog značaja za ekonomsko zdravlje svakog američkog grada i države jeste da stvori preduzetničko okruženje”, kaže Dejn Stengler (Dane Stangler), potpredsednik odeljenja za istraživanja i politike pri Kaufman fondaciji. On je u svom izveštaju napisao da kreatori američke poslovne politike treba da postavljaju zakone država iz kojih potiču gledajući uvek na dugoročni rast i “slušajući glasove samih vlasnika malog biznisa.”

Ovo je treća godina zaredom da je Kalifornija primila najnižu moguću ocenu u pogledu državnih regulatornih opterećenja, dok su vlasnici malih preduzeća smanjili rejting Konektikata, “bacivši” ga iz prošlogodišnje D kategorije u F u tekućoj 2014. Nijedna druga država ove godine nije zaradila pad u tu kategoriju, po onlajn anketi na koju je odgovaralo 12,632 vlasnika malih američkih preduzeća.

Konkretno, mali poslodavci Kalifornije izrazili su najveću zabrinutost u pogledu propisa koji se tiču životne sredine, kao i radne regulative, dajući svojoj državi najslabiju ocenu u svakoj od ove tri potkategorije. Konektikatu se “zalomila” ista niska ocena u istim ovim oblastima, kao i oko njegovih pravila oko licenciranja i zoniranja, koja se kao pitanja nalaze u svakoj regulatornoj kategoriji ove ankete.

Naravno, crvena vrpca nije jedini potencijalni teret za poslodavce .

Na frontu poreske politike, vlasnici malih preduzeća uručili su svoje negativne ocene Rod Ajlendu, Ilinoisu i – opet – Konektikatu. Kada je reč o poreskom sistemu, Kalifornija je od svojih malih preduzetnika dobila D, jedva se provukavši da ne dobije niži rang.

U pogledu lakoće sa kojom preduzetnici mogu, započeti poslovanje sa svojom novom kompanijom, Konektikat je ovom prilikom stekao D, dok su se Kaliforniji pridružili Ilinois i Rod Ajlend kao jedine tri države koje “garantuju” najniži kvalitet uslova za otvaranje start-upova: sve tri dobile su F. Kada je u pitanju predusretljivost vlasti u odnosu na privatnike, sve tri ove države takođe su jedine koje su zaradile i najslabiju ocenu u ukupnim rezultatima ankete.

Dakle, razmišljate o preseljenju vaše kompanije? Imajući u vidu rezultate istraživanja, poslodavci bi možda trebalo da se klone ovih država u korist nekog novog “toplog doma” koji bi im daleko više odgovara” Ajdaho, ili u Teksasu, u Oklahomi ili Virdžiniji – ove su četiri države dobile najviše moguće ocene od strane vlasnika američkih malih preduzeća.

J.D. Harrison, On Small Business

Washington Post