“Čelično prijateljstvo Srbije i Kine podignuto na viši nivo”

Posetu Kini srpska parlamentarna delegacija nastavila je u Šangaju. Predsednicu Skupštine Srbije Maju Gojković ugostila je predsednica Svekineskog kongresa grada Šangaja Jin Jicuji. Zaključile su da je osnivanjem zajedničke Komisije srpskog i kineskog parlamenta čelično prijateljstvo dva naroda podignuto na viši nivo.

Otvorena je mogućnost da se kroz skupštinske odbore ostvari saradnja u ekonomiji, poljoprivredi, odbrani, kulturi i ostalim oblastima.

Gojkovićeva je na sastanku sa Jicuji istakla da Srbija i NR Kina razvijaju izvanredne političke odnose koji su podignuti na nivo sveobuhvatnog strateškog partnerstva, što je dobar podsticaj za razvoj saradnje na polju ekonomije, turizma, obrazovanja i kulture, kao i na lokalnom i regionalnom planu.

Maja Gojković je istakla da sveobuhvatno strateško partnerstvo Srbije i Kine, koje se odvija na političkom i ekonomskom planu, kao i u okviru inicijative “Pojas i put” i formata Kina-CIEZ, otvara brojne mogućnosti za saradnju i podvukla da su parlamenti dali važan doprinos kroz formiranje Parlamentarne komisije Skupštine Srbije i Svekineskog narodnog kongresa.

Jicuji je naglasila da Srbija i Kina imaju ne samo dugu istoriju dobrih odnosa, već i svetlu budućnost, imajući u vidu da ih duboko razvijaju, da dve zemlje podržavaju jedna drugu po vitalnim nacionalnim pitanjima i da su odnosi dostigli nivo “čeličnog prijateljstva”.

Jin Jicuji predložila je da Beograd i sa Šangajem ima direktnu avio-liniju. Gojkovićeva i Jicuji su izrazile uverenje da će ukidanje viza i uvođenje avio-linije Beograd-Peking dodatno doprineti još većem povezivanju gradova i regiona dve zemlje.

Dve predsednice skupština veruju da budućim generacijama treba ostaviti nove simbole prijateljstva, kao što su to decenijama filmovi “Valter” i “Most”.

Predsednica Svekineskog kongresa grada Šangaja je upoznala predsednicu Skupštine Srbije sa razvojnim potencijalom Šangaja, kao svetske metropole sa 24 miliona stanovnika.

Gojkovićeva je rekla da je razvojna vizija čelnika Šangaja zadivljujuća i pozdravila saradnju regiona i gradova Srbije i Kine, navodeći da je u tom okviru posebno značajno nedavno uspostavljene saradnje između Beograda i Šangaja, kao i održavanje susreta gradonačelnika u formatu saradnje Kina-CIES “16+1” u Beogradu sledeće godine.

Predsednica Skupštine Srbije je navela da se značaj saradnje potvrđuje i uspešnim i zapaženim nastupom Beograda na 14. sajmu turizma u Šangaju u aprilu 2017. godine, kao i predstavljanju planova Novog Sada kao Evropske prestonice kulture 2021. godine, za kapitalne projekte na Forumu o saradnji evropskih i istočno-azijskih prestonica kulture.

Gojkovićeva i Jicuji su naglasile značaj razvoja saradnje i u oblasti kulture, a Gojkovićeva je kao dobar primer te saradnje navela izložbu savremenih mladih srpskih slikara u Šangaju.

Sa 24 miliona stanovnika, godišnjim prihodom od 400 milijardi dolara i jednom od najvećih luka u svetu, Šangaj je otvoren za Srbiju i poziva parlamentarace da na brojne festivale dovedu srpske umetnike, poručili su domaćini.

Predsednica parlamenta posetila je i šangajski Centar za žene i decu, gde se upoznala sa programima i projektima koji pomažu i osposobljavaju žene za tržište rada, kroz brojne obuke kojima stiču potrebna znanja i veštine, saopšteno je iz Skupštine Srbije.

 

rts.rs

Radivoj Raša Popov: Život je sladak, brate

Dositeji našeg doba su dobitnici nagrada na matematičkim olimpijadama. Novaka treba propisivati kao lek. Kupujem stare stvari i često se osećam kao partizan – nosim odela pokojnih Nemaca – priča Raša Popov u svom poslednjem intervjuu za Večernje novosti.

Iako je više voleo istoriju, Popov se opredelio za studije književnosti u Beogradu. Novinarsku karijeru počeo je u novosadskom Dnevniku, a radio u listu “Mladost”, u Radio Beogradu, u Televiziji Beograd. Bio je lektor za srpskohrvatski jezik u Londonu, Birmingemu i Notingemu i glavni urednik izdavačke kuće “Matica srpska”. Oženjen Radojkom, profesorkom književnosti. Dobitnik je mnogobrojnih priznanja, najskorija nagrada za životno delo “Dositej Obradović”.

“Popov P. Radivoj – Raša”

Sveznalica, autentični mudrac i Orfej našeg doba, najbolji su epiteti kojima je na Vikipediji opisan novinar i književnik Radivoj Raša Popov (Mokrin, 26. jun 1933 ― Beograd, 19. april 2017). U vreme prikazivanja serijala “Fazoni i fore” bio je pomalo svačiji deda. Danas, kad uveliko gazi devetu deceniju i dalje je nenadmašni pripovedač i humorista, kome ne nedostaje ni lucidnosti ni elana.

Ništa čudno, ako se zna da je već u trećoj godini, zahvaljujući ocu, listao enciklopediju “Sveznanje”, a sa devet prvi put pročitao Dositejev “Život i priključenija”. Danas, mnogo decenija kasnije, ovenčan je nagradom koja nosi ime ovog prosvetitelja.

Intelektualno je sazrevao uz Makavejeva, kao književnik kada mu je “selektor” bio Vasko Popa u “Poslednjoj šansi” na Tašmajdanu, odakle su kretale najlepše ideje. Iz njih su nastale nezaboravne emisije za decu “Neven”, “Šešir bez dna”, “Radost saznanja”.

Čika Raša, koji je voljom za lepotom života dva puta uspeo da savlada kancer, koji se trudi da ignoriše dijabetes, a da smehom i perom napaja dušu, za „Bilje i Zdravlje“ otkriva deo svojih životnih priča…

* Kakav je bio osećaj primiti nagradu koja nosi ime Dositeja Obradovića?

– To je bilo neobično laskavo, bio sam iznenađen, nisam očekivao tako veliko priznanje. Do sada sam dobijao male nagrade za dečiju literaturu, ovo je prva kapitalna nagrada koja me čini javnom ličnošću.

* Ko su Dositeji našeg doba?

– Dobitnici nagrada na matematičkim olimpijadama. Nisu iz književnosti, ali su iz carstva inteligentnih ljudi.

* Šta je starije: vaše druženje sa knjigom ili sa decom?

– Sa decom, jer sam imao dva starija brata. Nisam bio tip vođe, čak ni kada sam bio urednik, nisam se dobro osećao kao zapovednik, kontrolor.

* Kojoj knjizi iz detinjstva i danas volite da se vratite?

– Imam šezdesetak knjiga iz tog perioda…Draga mi je uvek bila “Knjiga o sportu” Ljubomira Vukadinovića, sportskog novinara. Izdata je 1936. godine, otac mi je kupio, a ja sam je pročitao najmanje 15 puta. Kada sam pisao svoju knjigu o sportu “Neobične priče o sportistima sveta i Srbije” posvetio sam je Vukadinoviću, jer je bio moj učitelj i inspirator.

* Jedno poglavlje knjige posvećeno je i Novaku Đokoviću…

– U knjizi sam o Đokoviću rekao: “Kad Novak pobeđuje, bolesnici ozdravljaju. “Kada sam dva puta operisao rak, najveću radost mi je pričinjavala Novakova pobeda. Novaka treba propisivati kao lek u svakoj terapiji.”

* Bili ste junak detinjstva mnogih generacija. Ko je bio “heroj” vašeg doba?

– Heroj moga doba, apsolutni uzor i idol bio je mamin stric Radivoj Ubović. Po njemu sam dobio ime. Bio je plemenita, genijalna osoba, govorio je 16 jezika, čak i kečua i guarani. Pred Prvi svetski rat napustio je Prag, gde je diplomirao gradnju železnica i brodom otišao u Argentinu. 1916. godine bio je u postojbini Inka, gde su ga smatrali božanstvom.

* Verujete li da je ime sudbina?

– Apsolutno, čudna je i nepogrešiva psihologija imena. Ja se ponašam kako ime kaže: radujem se, rad sam da radim, dajem.

* Rođeni ste u vreme velike ekonomske krize 1933. godine. Je li bilo lakše preživeti tada ili danas u krizi morala?

– Tada je dinar bio veliki kao točak, kriza se nije rešavala inflacijom. Uvek je bilo dobrih i loših ljudi. Sada se svet vratio veri i to daje nadu da ćemo o(p)stati…

* U supruzi ste imali veliku, iskrenu, duboku ljubav “za ceo život”. Kako danas gledate na opšti sunovrat porodičnih vrednosti?

– Kad vidim na ulici oca kako nosi bebu, nasmešim se od radosti i blaženstva. To su pravi ljudi. Oni čuvaju svetinju porodice, jer su dobri očevi. Kad majka nosi bebu, to se podrazumeva. Unoseći birane misli Marije Montesori u svoju knjigu saznao sam da za razliku od muškaraca žene poseduju izvanredan dar za planiranje i organizaciju. Obično se misli da su glavni planeri u društvu muškarci, a to je zabluda. Ona i porodicu drži na okupu, neguje je, podiže.

* Učili su nas da je važno biti bogat duhom. Šta mislite ko je danas bogat čovek?

– Po mom osećanju bogatstvo se stiče uzurpiranjem para od drugih ljudi i od društva. Često iza bogatstva stoji prevara i podvala, tako da ja ne mogu da uvažavam bogataše. Duhovna bogatstva više mi vrede od materijalnih, što se vidi po mojoj modi “apa drapa”: kupujem u prodavnici starih stvari i često se osećam kao partizan – nosim odela pokojnih Nemaca.

* Da li nam se i nacija zagubila negde u tranziciji?

– Imena su odgovor. U vreme monopolskog društva i takozvanog prisilnog internacionalizma mi novinari kad pišemo “napisano srpskim jezikom”, morali smo da stavimo, “našim jezikom.” Sada se imenuje srpska zastava, srpski grb, srpski teniser…

*Vaša deca nisu se latila pera: sin Bojan je sveštenik u Moskvi, ćerka Dijana ikonopisac…

– Bojan je sveštenik, ali i čovek od pera, veoma mudar. Po kanonima pravoslavne crkve umesto on meni, ja njemu moram da se obratim sa “Oče”. Ćerka je u Beogradu, voli ikonopis i divno ga radi, a moj dom krasi ikona Svetog Stefana, kog slavimo. Imam troje unučadi i najstarija Maša (Marija Popova Filips), koja živi u Melburnu, uneta je u knjigu srpskih pisaca u rasejanju. Priznajem, poezija joj je bolja od dedine.

* Kada vas sećanja vrate u detinjstvo, šta vas prvo tamo sačeka? Koje slike rodnog Mokrina?

– Ležim bolestan od difterije, a dve glave, krupniji i sitniji dečak zaviruju kroz odškrinuta vrata. Ne smeju da uđu, ni da mi priđu, da se ne zaraze. Moja braća Duško i Laza, radoznali, a ja očajavam. Pamtim kao da je juče bilo.

* Dugo ste radili informativni i dečiji program na televiziji. Danas smo, čini se, uskraćeni za takve vrednosti.

– U ona prosvetoiteljska vremena, 1980. godine, Bajford je snimio “Neven”, a Biserka Pejović po strogoj instrukciji stvorila obrazovni program za decu “Kockica”. Ršum je prošle godine obnovio “Fazone i fore”. Nije sve propalo, ima mnogo više malih sveznalica nego što mislimo.

* Može li se stalna potraga za srpskim političkim mesijom uporediti sa vašim davno napisanim “Novim čovekom sa Cvetnog trga”? Postaje li se “nov” i drugačiji preko noći?

– Bio sam koautor Dušana Makavejeva. Rugali smo se zamisli ultralevičara da se revolucijom stvara novi čovek, koji nije zavidljiv, pakostan i sebičan, već milosrdan, kao hrišćanin. Trebalo je iz kolevke ateizma stvoriti darežljivog dobroćudnog čoveka. To je bilo nemoguće: prvo, kolevka mu je bila pogrešna, a i nemoguće je izmeniti prirodu čoveka datu rođenjem. I danas ima mnogo dobrih, plemenitih ljudi, kojima se po glasu i po intonaciji pozna da su – novi ljudi.

* Makavejev ima upečatljivo mesto u vašem životu…

– Bio je najbolji student psihologije, čitao je celokupnu modernu psihologiju, a voleo je da pročitanu knjigu priča prijateljima. Ja sam bio taj kome je pričao i kad sam rekapitulirao svoj život, shvatio sam da sam uz književnost završio i fakultet – Dušan Makavejev, fakultet ekskluzivne egzistencijalne psihoanalize i psihologije. Dobro je imati druga koji čita vredne knjige i pripoveda ih. To je veliko blago.

* Koji vas moto vodi kroz život?

– Trebalo bi da bude: “Manje brbljaj”, ali ne držim se toga. Najteže trenutke u životu doživeo sam zbog toga što nisam znao da skratim jezik.

* Po čemu je čika Raša pravi “Lala”?

– Moja pokojna žena Radojka, u vreme dok smo živeli sa mojom porodicom, otkrila je šta je glavno lalinsko: kada im preti opasnost skreću pažnju na nešto sasvim sporedno.

* Jednom prilikom ste mi rekli da ste u četvrtoj fazi svog bitisanja na planeti. U čemu je lepota života?

– Moja najnovija knjiga pesama zove se “Život je sladak, brate, ko bi želeo na groblje da ga prate.” U Londonu sam video taj natpis. Treba naći zadovoljstvo u malim stvarima.

* Imate li omiljenu biljku, čaj, zdrave navike?

– Od lekovitih cvetova najviše mi se dopao dragoljub. O toj biljci više sam saznao za svoju seriju “Šešir bez dna”, da je doneta iz Amerike, a da smo joj mi dali ovo lepo ime. Ne pijem čajeve, pijem sodu bikarbonu koju dobijam iz Brisela.

* Je li danas usud biti intelektualac u Srbiji?

– Nestao je čuveni beogradski liberalizam, pojavile su se desničarske diktatorijalne spodobe, pa danas intelektualcu ne preti ideološka komisija Saveza komunista, već razni opskuranti. Još u moje vreme bilo je primetno da visoki intelektualci dolaze iz provincije, da provincija rađa genije.

*Kada ste se i gde osećali ponosno, uzvišeno?

– U Studenici kada sam video sarkofage u kojima leže Stefan Nemanja i Stefan Prvovenčani. Oduševila me je dalekosežnost srpske države i civilizacije. Bio sam pun ponosa što sam rođen na ovim prostorima. Nedavno, u 83. godini konačno sam pročitao Ćopićev “Prolom” i plakao kao kiša, jer sam bio fasciniran veličinom tog dela i autora.

 

Novosti.rs

Istorija kao slon u sobi

08

SRPSKA LABORATORIJA SEĆANJA

Gde počinje savremena srpska istorija? I koje mesto u njoj zauzima jugoslovensko nasleđe? Da li razgovori o sećanju i zaboravu u post-konfliktnim društvima uopšte imaju smisla? Sa ovim pitanjima sam otišla iz Srbije u oktobru 2016. Pre 6 godina sam pošla na studijska putovanja o kulturi sećanja po celom post-jugoslovenskom prostoru u organizaciji Memory Laba (Laboratorije sećanja), edukacijske mreže koja se bavi temom kulturnog savladavanja prošlosti u zapadnoj Evropi i na zapadnom Balkanu. Od našeg prvog susreta u Sarajevu 2010. godine, nas 40 aktivista i analitičara smo zajedno putovali i istraživali kako društva u zapadnoj Evropi i na zapadnom Balkanu predstavljaju svoju istoriju. Posetili smo Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Francusku, Nemačku i nemačko-poljsku granicu, Kosovo, Makedoniju, Belgiju, a 2016. smo stigli u Srbiju.

28Svake godine, tih 5 jesenjih dana provedenih sa ljudima iz Laboratorije sećanja za mene su bili puni intenzivnih doživljaja. Ali istraživanje u Srbiji je bilo drugačije: tu sam se suočila sa ogromnom prazninom. Prvog dana u Beogradu imali smo 3 predavanja o društvenoj istoriji Srbije. Uvodni referat je održala istraživačica sa Instituta za noviju istoriju Srbije, pod naslovom „Savremena istorija Srbije sa posebnim osvrtom na period od 2. svetskog rata do danas“.

Istoričarka nam je objasnila da se geografski nalazimo na ušću dveju reka, Save i Dunava, koje su vekovima razgraničavale dve suparničke imperije: Austrougarsku monarhiju i Osmansko carstvo. Polaznu tačku „savremene istorije Srbije“ ona je označila kao mesto spajanja ovih dveju kultura. Izborom reka kao metafore za istoriju ona nam je ukazala na fluidnost i neprekidnu promenu kao ključne osobine srpske istorije.

Prvi važan datum koji je pomenula bilo je osnivanje Jugoslavije 1918. (tada još Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca). Posle njenog pada, detaljno nam je objasnila specifičnosti Titove socijalističke Jugoslavije (društvena svojina, samoupravljanje, pokret nesvrstanih). Svoje izlaganje je završila sledećom napomenom: „Iako sva post-jugoslovenska društva imaju svoje specifičnosti, među njima ima i mnogo sličnosti.“

00

Ne sećam da li je istoričarka uopšte pomenula reč „Srbija“ u celom svom izlaganju”. Predstavila nam je savremenu istoriju Srbije kao prazninu. Nije spomenula pad predsednika Socijalističke partije Srbije, Slobodana Miloševića, niti atentat na demokratskog premijera Zorana Đinđića u martu 2003. Ni referendum kojim se Crna Gora odvojila od Srbije 2006. ili proglašavanje nezavisnosti Kosova 2008. nisu našli mesta u njenoj „savremenoj istoriji Srbije“. Od tolikog prećutkivanja, savremena istorija Srbije je narasla do ogromnog „slona u sobi” – on je tu, ali svi se prave da ga ne vide.

09Ona je govorila ljudima iz BiH, Hrvatske, Srbije, Makedonije, Kosova i zemalja zapadne Evrope. Možda bi njena prezentacija bila drugačija pred drugom publikom. Možda je procenila da je narativ o socijalističkoj Jugoslaviji najsigurniji način da se izbegne rasprava o ratovima iz devedesetih godina prošlog veka. Neko iz publike je pitao za nedavnu rehabilitaciju generala Draže Mihailovića. Tokom 2. svetskog rata on je bio vođa srpskog nacionalističkog pokreta, poznatijeg kao četnički pokret. Na početku rata četnici su se borili protiv nemačkog okupatora, ali su se ubrzo okrenuli protiv Titovih partizana i nesrpskog stanovništva. Njihov cilj je bila „homogena Srbija”.[1] Posle rata, Mihailoviću je bilo suđeno za izdaju i ratne zločine, bio je proglašen krivim i streljan. U maju 2015. Vrhovni sud u Beogradu proglasio je presudu iz 1946. nevažećom i presudio da suđenje Mihailoviću nije bilo pravično, već ideološki pristrasno.

Tokom ovog kontroverznog procesa koji se nije bavio time da li je Mihailović zaista počinio zločine za koje osuđen, nego više time da li je sudski proces bio pravovaljan, konsultovano je mnogo istoričara. Kolega naše predavačice iz Instituta za noviju istoriju je podržao ovu simbolički važnu rehabilitaciju. Naša istoričarka je objasnila: „Ovde ćete naći sve vrste istoričara koji će vam potvrditi svaku istinu“. Pomislila sam: „Sve znači ništa“. Ako svaki istoričar može da tvrdi bilo šta, istorija kao nauka gubi svoju svrhu naše orijentacije u vremenu. Ako njen sadržaj može biti bilo šta, onda kao posledicu imamo dezorijentaciju društva.

I ja sam bila dezorijentisana posle ovog predavanja o „savremenoj istoriji Srbije“. Ali zahvaljujući njemu sam shvatila važnu distinkciju: da socijalistička Jugoslavija i nacionalistički četnički pokret iz Drugog svetskog rata danas stoje u potpunoj suprotnosti. Titova Jugoslavija je bila protiv nacionalizma i fašizma, a četnički pokret je simbolizovao veliku, monarhističku Srbiju, nacionalizam i saradnju sa fašistima. Možda je savremena srpska istorija zaista nemoguća misija, ako njena izgradnja počiva na takvim protivrečnostima.

17

Neobični kontinuitet jugoslovenstva

Moj utisak je bio da ako se hvali četnički pokret onda je to zbog toga što jasno izražava srpstvo. Taj jasan naglasak na srpstvu je važan u kontekstu suprotstavljanja neobičnom kontinuitetu jugoslovenstva. Srbija nije svojevoljno izašla iz Jugoslavije. Naprotiv, Milošević je izgrađivao Jugoslaviju sa namerom da, kako bi to rekao Tramp, „opet učini Srbiju velikom“. Jugoslavija se nije raspala samo zbog ratova već i zbog demokratskih promena. Prvo su bili izbori, pa tek onda ratovi. Na kraju tog procesa, ustavnim promenama je tiho i konačno prestala da postoji poslednja državna konstrukcija koja je nosila ime Jugoslavija: u februaru 2003. Savezna Republika Jugoslavija postala je Državna zajednica Srbija i Crna Gora.

18Posle svega, Srbija je preostala kao neka vrsta nevoljnog jugoslovenskog ostatka, pošto su svi ostali u međuvremenu napravili svoje male, nezavisne države. Nenad Dimitrijević je odatle zaključio da „srpski nacionalni identitet više ne postoji. Projekat koji je bio usmeren na homogenizovanje svih Srba u „Veliko Jedno” u potpunosti je uništio naciju“.[2]

U svakom slučaju, opet imamo zemlju pod imenom Srbija, mada je ona „uvek nekako ostajala nedovršena“, kako kaže istoričarka Dubravka Stojanović. Uništena nacija u nedovršenoj državi pretvara svoju istoriju u prazninu. To zvuči logično, ali za stanovnike Srbije je ravno katastrofi.

0000

Biti Srbin/Srpkinja

Memory Lab ne posećuje samo muzeje i spomenike, već i reflektuje šta ova iskustva prenose. Mi smo i analitičari sećanja i aktivni posmatrači. U pitanju je antropološki pristup gde je istraživač istovremeno i deo proučavanog procesa. On u opis svog problema uključuje i refleksiju sopstvene pozicije u njemu. Svi mi smo u isto vreme i zamorčići i naučnici Memory Laba.

19Ponekad imamo rasprave u manjim grupama. U Beogradu smo u takvoj grupi dobili zadatak da opišemo svoj odnos prema Srbiji. Jedna učesnica iz srpske nevladine organizacije za ljudska prava je objasnila: „Osećam se odsečeno od Srbije. Ne mogu da se identifikujem sa njom, jer ne prihvatam zvanični nacionalistički narativ“. Jedna druga učesnica je rekla: “Namučila sam se da bih postala Srpkinja“. Njen problem je bio konstruisanje identiteta kroz negaciju. Otkrila je argumente koji su joj omogućili da se oseća prijatno govoreći: „Ja sam Srpkinja“. Kroz tu pripadnost ona prihvata odgovornost da transformiše značenje toga biti Srpkinja na način koji joj je prihvatljiv. Ona želi da spreči da negiranjem svog srpskog identiteta zbog dominantnih nacionalističkih stremljenja – zanemari njegove poželjnije karakteristike koje se ne uklapaju u zvanični stereotip. Zato ona izbegava raskid sa svojim srpskim identitetom i teži tome da premosti njegove antagonizme.

04Jedna učesnica, nastavnica jezika i književnosti u Srbiji, iznela je opasku: “Pre rata sam bila Jugoslovenka. Danas odbijam da se identifikujem sa državom ili nacijom“. Zato ona svoj predmet definiše kao „jezik i književnost“, kako bi mogla da predaje i književnost iz ostatka Jugoslavije. Jedan LGBT+ aktivista je izjavio: „Ne govorim to inače, ali ja sam Srpkinja. Moja porodica je sa Kosova. Kada sam svojoj majci rekao da sam trans-gender, ona nije razumela. Onda sam joj objasnio: „Rođena sam kao žensko, ali se ne osećam kao žena. To je kao da se rodiš kao Srpkinja, ali se ne osećaš tako“. Aktivista je hteo da pokaže koliko je identitet takođe izbor shvaćen kao priznavanje određenih atributa. Na njegovo iznenađenje, majka je prihvatila to što se on ne oseća kao žena, ali ne i njegovo odbijanje da bude Srpkinja.

Shvatila sam da svim ovim ljudima nije problem da budu Srbi, već to što biti Srbin podrazumeva velika pojednostavljenja identiteta. Dubravka Stojanović tvrdi da je taj monizam ili anti-pluralizam glavni problem srpskog društva. Ipak, ona priznaje da je upravo to jedan od retkih kontinuiteta u razvoju srpskog identiteta.[3]

0001

To oslikava ključnu dilemu: identitet djeluje kao konstruisanje kontinuiteta.[4] Ali šta ako neka prošlost sadrži više lomova nego kontinuiteta? Amplitude preloma i promena u prošlosti Srbije možda objašnjavaju moć antipluralističke argumentacije i privlačnost uprošćenog narativa koji možemo nazvati „istinski srpskim“.

20Ali shvatiti argument ne znači i njegovo opravdanje. Ako identitet posmatramo kao izgrađeni kontinuitet, onda imamo više prostora za odluke, kao što pokazuje diskusija u našoj grupi. A ako ima prostora za odluke, ima ga i za promene. Samo izgleda da je mnogim ljudima u Srbiji dosta promena, posle svih ratova, hiperinflacije i sankcija koji su ekonomski i politički uzdrmali ovu zemlju.[5]

Možda je ipak moguća alternativa pluralističke Srbije? Pri tome ne mislim na stvaranje nove Jugoslavije. Pluralizam ovde ne treba izjednačiti sa nestalom, multinacionalnom Titovom Jugoslavijom. Mnogi ljudi koji su živeli u Jugoslaviji gaje prema njoj velike simpatije.[6] Ali ipak mislim da je izjednačavanje pluralizma sa Jugoslavijom zamka. Bojim se da razumevanje jugoslovenstva kao oblika građanskog otpora nacionalizmu samo pojačava parališuće antagonizme.[7] Povezivanje antinacionalizma, antifašizma i antikapitalizma sa Jugoslavijom samo obnavlja već davno izgubljenu ideološku bitku.

29

Pravi Drugi

30Da bismo izbegli zamku ovog ukorenjenog istorijskog antagonizma, treba uzeti u obzir jedan drugi ključni deo formiranja identiteta, a to je definisanje sebe u poređenju sa drugima. U ovom kontekstu, način na koji se u Srbiji gradi „drugi“ postaje veoma važan. Sa Memory Lab grupom posetila sam Muzej istorije Jugoslavije. Muzej je napravljen u doba Jugoslavije povodom Titovog 70. rođendana kao poklon grada Beograda. Ovaj kompleks sadrži nekoliko muzeja i neke stambene objekte. Nakon smrti vođe 1980. osnovan je memorijalni centar pod nazivom Kuća cveća, koji je deo ovog muzeja. Na tom mestu su sahranjeni Josip Broz Tito i njegova supruga Jovanka. U međuvremenu je ovo mesto postalo neka vrsta svetilišta.

Od 2013. Muzej istorije Jugoslavije je definisan kao kulturna institucija od nacionalnog značaja. Po meni, to znači izlazak iz zamke istorijskog antagonizma, jer se priznaje da je jugoslovensko iskustvo deo srpskog identiteta. Jugoslavija je prestala da bude Drugi i postala deo same Srbije.

32Dakle, ako je jugoslovensko iskustvo važna komponenta srpskog identiteta, kako su onda definisani ostali? Kada nam je kustos Muzeja istorije Jugoslavije rekao da su 80% posetilaca muzeja stranci, pomislila sam na francuske, američke, poljske i ruske turiste u potrazi za izložbom o jugoslovenskoj istoriji. Pitala sam se ko kupuje nostalgične majice, tašne i olovke sa oznakama Jugoslavije u prodavnici muzeja. Onda sam se setila svoje kupovine autobuske karte Zagreb-Beograd, kada sam spontano stala ispred šaltera za domaće linije. Putovanje između Zagreba i Beograda za mene nije bilo međunarodno putovanje. To iskustvo mi je pomoglo da shvatim da su 80% „stranih posetilaca” muzeja verovatno pre svega turisti iz bivše Jugoslavije. Da li to znači da i bivši delovi Jugoslavije pripadaju onim Drugima nasuprot kojih Srbija definiše samu sebe?

Muzej Jugoslavije i dalje razvija svoju stalnu postavku. Tu se organizuju i tematske izložbe, kao na primer ona u Kući cveća koja se bavi Titovim kultom. Tu sam zatekla jedan eksponat koji ilustruje moje shvatanje savremene istorije Srbije kao praznine.

Jacqueline Nießer (Peščanik)