Tag Archives: pravila

Globalna ekonomija nafte: nova pravila igre

Ukoliko uvoz SAD opadne, američki interes za stabilnost na Bliskom istoku će se smanjiti a interes Kine i Indije porasti, piše glavni ekonomski komentator Fajnenšel Tajmsa, Martin Volf.

Zašto su cene nafte pale? Da li je ovo privremeni fenomen ili odražava strukturnu promenu na globalnim tržištima nafte? Ako je strukturna, ona će imati značajne implikacije na svetsku ekonomiju, geopolitiku i naše sposobnosti da upravljamo klimatskim promenama.

Sa američkim potrošačkim cenama kao deflatorom, realne cene pale su za više od polovine od juna 2014. do oktobra 2015. U ovom poslednjem mesecu, realne cene nafte bile su 17 odsto niže od njihovog proseka od 1970. godine, iako su bili daleko iznad nivoa u ranim 1970-im i između 1986. i početkom 2000-ih.

Govor Spensera Dejla, (Spencer Dale) glavnog ekonomiste naftne kompanije BP (i bivšeg glavnog ekonomiste Banke Engleske) baca svetlo na ono što utiče na cene nafte. On tvrdi da ljudi imaju tendenciju da veruju da je nafta neobnovljiv resurs čija će cena verovatno porasti tokom vremena i da su potražnja i ponuda krivi za strmu (neelastičnu) cenu nafte, da nafta teče pretežno u zapadne zemlje i da je OPEC voljan da stabilizuje tržište. Veći deo ove konvencionalne mudrosti oko nafte je, tvrdi on, lažan.

Jedan deo onoga što dovodi u pitanje ove pretpostavke je američka revolucija rafinacije nafte iz škriljaca. Od gotovo nultog rezultata u 2010. godini, proizvodnja nafte iz škriljca u Sjedinjenim Državama je porasla na oko 4,5 miliona barela dnevno. Većina ove „frekovane“ nafte je, ukazuje Spenser Dejl, profitabilna: između $50 i $60 za barel.

Štaviše, produktivnost proizvodnje nafte iz škriljaca (merena kao početna proizvodnja po platformi) porasla je na preko 30 odsto godišnje između 2007. i 2014. godine. Povrh svega ovoga, ubrzani rast proizvodnje nafte iz škriljaca je bio odlučujući faktor za prošlogodišnji kolaps cene sirove nafte: proizvodnja nafte u SAD se povećala za skoro dva puta iznad povećanja tražnje. To je, jednostavno, bila stvar ponude.

Šta bi to moglo da podrazumeva?

Jedna implikacija je da je kratkoročna elastičnost ponude nafte veća nego što je bila. Relativno visok procenat troškova proizvodnje nafte iz škriljaca je promenljiv, jer je investicija brza i daje brz povratak profita. Kao rezultat toga, snabdevanje bolje reaguje na cenu nego što je to slučaj za konvencionalnu naftu, koja ima visoke fiksne troškove i relativno niske varijabilne troškova.

Ova relativno visoka elastičnost ponude znači da tržište treba da stabilizuju cene efikasnije nego u prošlosti. Ali proizvodnja nafte iz škriljaca je takođe zavisnija od raspoloživosti kredita nego što je to kod konvencionalne nafte. Ovo dodaje direktan finansijski kanal snabdevanju naftom.

Druga implikacija je ogroman pomak u pravcu trgovine. Posebno, Kina i Indija će verovatno postati daleko važniji neto uvoznici nafte, dok se američki neto uvoz smanjuje. Sasvim moguće da će 60 odsto globalnog povećanja potražnje za naftom, u narednih 20 godina, doći od strane ova dva azijska kolosa.

Od 2035. godine, Kina će verovatno uvoziti tri etvrtine svoje nafte a Indija skoro 90 odsto. Naravno, to podrazumeva da transportni sistem i dalje ostane zavisan od nafte tokom ovog dugog perioda. Ako se to desi, ne treba nam veliki mentalni sklop da bi smo pretpostavili da će interesovanje SAD za stabilizaciju na Bliskom istoku opadati, a interes Kine i Indije porasti. Geopolitičke implikacije mogu biti duboke.

Dalja implikacija odnosi se na izazov za OPEC da stabilizuje cene. U svom World Energy Outlook 2015 (pdf). Međunarodna agencija za energiju (IEA) predviđa cenu od $80 po barelu u 2020. godini, kako rastuća potražnja bude apsorbovala ono što u ovom trenutku izgleda kao višak ponude. Prognoze o nižoj ceni nafte se takođe razmatraju sa cenama koje bi ostale blizu 50 dolara za barel tokom ove decenije.

Dve pretpostavke su u osnovi ove druge prognoze: elastična ponuda nafte SAD i odluka proizvođača OPEC, posebno Saudijske Arabije, da brani strukturu proizvodnje (i samog tržišta nafte). Ali strategija niskih cena bi stvorila teškoću za proizvođače kako javna potrošnja nastavlja da prevazilazi prihode od nafte za duži vremenski period. Koliko bi taj zastoj mogao da traje?

Konačni set implikacija vezan je za klimatske politike. Pojava nafte iz škriljaca naglašava ono što je već prilično jasno, naime, da je globalni kapacitet snabdevanja ne samo ogroman, nego se i širi. Zaboravite vrh snabdevanja naftom. Kako Dejl primećuje: “U veoma teškim uslovima, u proteklih 35 godina, svet je konzumirao oko 1 trilion barela nafte. U istom periodu, pokazalo se da su rezerve nafte porasle za više od jednog triliona barela. ”

Problem nije u tome da svetu ponestaje nafte. Ima je daleko više nego što svet može da iskoristi dok ima bilo kakvu nadu da može ograničiti porast srednje globalne temperature iznad pred-industrijskog nivoa do 2°C. Samo korišćenjem postojećih rezervi nafte i gasa trostruko će biti premašen globalni karbonski budžet. Dakle, ekonomija fosilnih goriva i upravljanje klimatskim promenama su u direktnoj suprotnosti. Jedno mora popustiti. Duboka tehnološka promena može uzdrmati ekonomiju fosilnih goriva. Ako ne, to će morati da urade političari.

Ovo potcrtava obim izazova s kojima se suočavaju lideri na klimatskoj konferenciji u Parizu. Ali odgovor na pad cena nafte pokazuje kako su kreatori politika bili bez nade. Prema IEA, subvencije za nabavku i korišćenje fosilnih goriva i dalje iznose $493bn u 2014. Istina, oni bi bili $610bn bez reformi koje su sprovođene od 2009. Dakle, neki napredak je napravljen.

Niske cene nafte, međutim, sada opravdavaju ukidanje subvencija. U bogatim zemljama prilike koje pruža niska cena nafte mogle bi – a, zapravo, i trebalo bi – da budu iskorišćene za nametanje viših poreza na njeno korišćenje. Time bi se postiglo osnaživanje podsticaja za uštede u korišćenju fosilnih goriva, povećanje fiskalnih prihoda i omogućavanje smanjenja ostalih poreza, posebno na zapošljavanje. Ipak, zaključuje svoj članak Martin Volf iz FT, ova važna prilika je gotovo potpuno ispuštena.

 

Martin Wolf, FT

Kina napušta politiku jednog deteta – da li je za to već prekasno?

Kina napušta politiku jednog deteta, možda najpoznatiji upliv Komunističke partije u kineske živote, usred demografske krize koja preti da ugrozi dugoročne izglede druge po veličini ekonomije na svetu, donosi Wall Street Journal.

03Svim kineskim parovima će biti dozvoljeno da imaju dvoje dece, saopštili su državni kineski mediji, pokazujući da Peking ipak nije spreman da se u potpunosti odrekne pritiska na domove i spavaće sobe svojih podanika.

Demografi upozoravaju da to može biti i premalo i da dolazi prekasno, jer se Kina već suočava opadajućom i sve starijom populacijom u kojoj nema dovoljno radno sposobnog stanovništva da podmiri potrebe rastuće ekonomije.

Ipak, taj potez je bar od važnog simboličnog značaja jer predstavlja javno priznavanje društvenih i demografskih problema sa kojima se politika kreirana pre 35 godina suočava. “Ovo je istorijski trenutak koji signalizira potpun kraj politike jednog deteta”, rekao je Vang Feng demograf na Univerzitetu Fudan u Šangaju.

Vlada nije ponudila vremenski okvir za primenu nove politike, ali će implementacija biti postepena. Prema transkriptu konferencije za novinare, Nacionalna komisija za zdravlje i planiranje porodice će delovati polako kako bi se osiguralo da postoji dovoljno usluga za parove koji žele da imaju drugo dete i kako bi se izbegli veliki skokovi u rastu i fluktuaciji broja stanovnika. Lokalni zvaničnici će pojednostaviti procedure za parove, koji trenutno moraju da prolaze kroz komplikovanu proceduru koja se često može otegnuti na više meseci, kaže se u transkriptu.

Saopštenje u vezi sa novom politikom rađanja izdato je poslednjeg dana sastanka najviših stranačkih lidera poznatog kao Peti plenum, gde oni iscrtavaju ekonomske i socijalne planove za Kinu u narednih pet godina.

Sastanak i odluka da se odustane od politike jednog deteta desio se u trenutku kada u Kini vlada nesigurnost među rukovodećom garniturom. Proizvodnja i ulaganja u infrastrukturu, koji su bili u pozadini neverovatnog rasta u poslednje tri decenije više ne proizvode takav efekat na ostatak ekonomije. Troškovi rada već rastu usled većih očekivanja kineskih radnika.

02Peking se uočava sa teškim zadatkom negovanja dugoročnog rasta, uključujući i težak zaokret ka većem oslanjanju na potrošnju i sektor usluga. Starenje stanovništva sa sve manjim brojem mladih ljudi moglo bi da isprazni resurse i da tu promenu učini težom.

Politika jednog deteta je izazvala i društvene poremećaje. Zbog kulturnog pritiska na žene da rađaju dečake, danas se, prema zvaničnim medijima, u Kini na oko 116 dečaka rodi svega 100 devojčica, za razliku od ostatka sveta gde je prema podacima Svetske zdravstvene organizacije prirodna razmera oko 105 do 100. To je takođe dovelo do strašnih priča o lokalnim kineskim zvaničnicima koji su primoravali žene na abortus da bi ispunili zacrtane kvote o porastu stanovnika.

Kineski zvaničnici će se sada naći pod pritiskom da u potpuno odustanu od reproduktivne kontrole. Mnogi demografi kažu da je politika kojom su relaksirana pravila, doneta pre dve godine, rezultirala veoma skromnim porastom broja dece.

Nije jasno koliko bi novih rođenja moglo proizaći iz promene politike rađanja.

“Jedan do dva miliona prinova je najviše što je u ovom trenutku moguće predvideti,” kaže gospodin Vang.

Kina ima najveću populaciju na svetu 1,37 milijardi. Ali kinesko radno sposobno stanovništvo-oni koji su u dobi od 15 do 64-drastično se smanjuje. Ujedinjene nacije predviđaju da će broj Kineza starijih od 65 godina skočiti za 85% na 243 miliona, u 2030., u odnosu na 131 miliona ove godine.

U stvari, rekao je Cai Jong, stručnjak za demografsku politiku Kine i profesor na Univerzitetu u Severnoj Karolini, Kina rizikuje da postane stara pre nego što postane bogata. “Sasvim sam pesimista”, rekao je Cai koji je rekao da Komunistička partija propustila najbolju priliku da ukine ovu politiku rađanja pre deset godina.

07Čak i bez politike jednog deteta, mnogi Kinezi brinu se da bi troškovi drugog deteta, u zemlji u kojoj obrazovanje i proizvodi kao što je uvezena hrana za odojčad mogu biti preskupi, bili preveliki teret.

Parovi poput šangajskog bankarskog radnika Li Shuning i njenog supruga, Vang Jian, oboje u dobi od 32 godine, imaju godinu dana starog sina i ne žele više dece. “Za drugo dete, moj odgovor je ne, ne, ne. Nije bitno šta je politika “, rekla je Li.

Cena podizanje deteta je previsoka i napor je suviše velik, rekla je ona. “Ne mogu da zamislim ko bi imao snage da podigne još jedno dete”, rekla je ona.

Mnogi privrednici, uključujući Jamesa Lianga, ko-osnivača i izvršnog direktora sajta za putovanja Ctrip.com International Ltd., kažu da je prilagođavanje od jednog na dva deteta nedovoljno.

Granicu bi “trebalo potpuno ukloniti”, rekao je Liang. “Čak i bez ograničenja, bilo bi suviše malo beba.”

Ipak, mnogi demografi i građani su pozdravili najavu od četvrtka, koja je dominirala kineskim društvenim medijima.

“Ovo je ogromno prilagođavanje populacione politike Kine. Pozdravljam odluku centralnih vlasti “, napisao je Le Iun, vanredni profesor sa Guangdong Tehnološkog univerziteta, na svom mikroblogu.

Bao Fan, predsednik i izvršni direktor investicione banke China Renaissance, opisao je na društvenim medijima kako je tekla razmena mišljenja na javnom forumu kada ga je neko upitao kako će Kina izgledati za sto godina. “Rekao sam dve stvari: prvo, Kina će postati najveća kuća starijih ljudi “, napisao je on. “Drugo, Kina će imati najveću svetsku populaciju robota.”

05Ograničenja rađanja imala su svoje neželjene posledice, kao što je trend turističkih porođaja u poslednjih nekoliko godina. Da bi izbegli kazne koje su kineske vlasti propisivale kod rađanja više dece, mnogi roditelji su putovali u inostranstvo na mesta kao što su Hong Kong i SAD da bi dobili drugo dete.

Ksi Veina, 36-godišnji menadžer jedne tehnološke firme u Pekingu, izjavila je da želi drugu bebu i da planira da ode u SAD da se porodi. “Nameravam da o tome ozbiljno porazgovaram sa mojim mužem, “, kazala je Ksi.

Neki od kineskih demografskih problema dolaze kao rezultat uspeha zemlje. Trendovi u kretanju broja stanovnika u Kini pratili su one u SAD, Japanu i Južnoj Koreji gde je bolje obrazovanje i materijalni status pratilo i opadanja broja dece.

Kineska stopa fertiliteta-ili približno ukupan broj rođenja po ženi tokom perioda fertiliteta -bila je 1,7 u 2013. godini, prema najnovijim podacima Svetske banke, u poređenju sa 1,9 u SAD. To je manje od 2 deteta po ženi za obe zemlje u odnosu na 20 godina ranije.

Kineski lideri odlučili su se na sprovođenje politike jednog deteta u 1980. u nastojanju da obuzdaju eksplozivni rast stanovništva i podstaknu podizanje životnog standarda. Ta odluka je ukorenjena u Mao Cedungovoj eri bejbi buma. Kineska populacija je porasla za skoro polovinu na oko 807 miliona ljudi u 1969., 20 godina pošto je Komunistička partija preuzela vlast. To je dovelo do straha među kineskim rukovodstvom da zemlja suočena sa takvim rastom stanovništva, neće moći da prehrani svoje građane.

Stopa fertiliteta u Kine pala je na 2,7 u 1979., u odnosu na 5,5 u 1970. zbog politike podsticanja ljudi da se udaju kasnije, duže čekaju na rađanje prvog deteta i imaju manje dece. Ipak, strahovi o prenaseljenost koji su opsedali rukovodstvo, doveli su do uvođenja politike jednog deteta.

Politika jednog deteta dovela do mnoštva problema, uključujući i abortuse i sterilizaciju koje su žene bile prisiljene da izvrše pod pritiskom zvaničnika da bi se ispunili ciljevi o obuzdavanju rasta stanovništva a na male nuklearne porodice sa jednim detetom svalio se teret negovanja starih. Oko 150 miliona kineskih porodica, ili jednu u tri, ostalo je na samo jednom detetu, rekao je gospodin Vang na Fudan Univerziteta.

Demografi su početkom 2000, počeli da predstavljaju jedinstveni front, tvrdeći da je Kina opasno blizu pada ispod stope zamene od 2,1 dece za svaku ženu. Aktivisti su poduprli stavove naučnika. Chen Guangcheng slepi aktivista koji je pobegao iz kućnog zatvora i uspeo da dođe do ambasade SAD 2012, postao je poznat u Kini 2000-ih zbog protivljenja prinudnom abortusu.

U četvrtak je nekoliko akcija kompanija povezanih sa bebama poraslo neposredno pre partijskog saopštenja. Akcije proizvođača dečjih kolica i auto-sedišta Goodbaby International Holdings Ltd skočile su za 7,4%, dok su akcije proizvođača formule za odojčad Biostime International Holdings porasle za 5,5% a akcije Beingmate Baby & Child Food za 4,8%.
Kina je suštinski napustila politiku jednog deteta 2013. godine, kada je dozvoljeno da parovi imaju dvoje dece, ako jedan od roditelja potiče iz domaćinstva bez drugih rođaka. Takođe su dozvoljeni izuzeci u nekim delovima zemlje.

Kao i ovog četvrtka i te 2013. došlo je do velikog uzbuđenja na berzi i skakanja akcija preduzeća koja su na neki način povezana sa rađanjem dece. To je dovelo do 1,45 miliona novih zahteva matičnim uredima, prema najnovijim podacima Komisije za nacionalno zdravlje i planiranja porodice iz maja ove godine. Ali te brojke su za sada razočarale mnoge demografe.

Čak i stanovnici ruralnih sredina, od kojih su mnogi bili oslobođeni politike jednog deteta, nisu voljni da imaju veće porodice, rekao je Skot Rozelle, (Scott Rozelle) ko-direktor Programa za obrazovanje seoskog stanovništva sa Stanford univerziteta. “Fertilitet je opao i u seoskim i siromašnim sredinama”, rekao je Rozelle. “Svako može da ima dva ili tri bebe, ali niko to ne želi.”

 

Wall Street Journal

Ukrštena koplja TTIP: prikazivati trgovinski sporazum Evrope sa Amerikom kao “strateški” je problematično

Sve je teže setiti se vremena kada Evropa nije bila u krizi. Tek što je Evropska unija ugasila grčku vatru (iako se žar i dalje sjaji) ona se suočila sa rekom izbeglica kojom ne ume da upravlja. Odnosi sa Rusijom, već teško ugroženi posle invazije Ukrajine, sada se dodatno komplikuju pozicioniranjem Kremlja u Siriji. I britansko dugo uspavano “ponovno pregovaranje” od uslovima njenog članstva u EU uskoro će postati pitanje velikih uloga koje bi se moglo završiti Breksitom (Brexit), donosi evropsko štampano izdanje britanskog magazina The Economist.

01Berlinci protiv Transatlantskog trgovinsko-investicionog partnerstva (TTIP)

Pored ove kuće užasa, postizanje trgovinskog sporazuma trebalo bi da bude lako. Tako su bar evropski lideri mislili kada su dali mandat Evropskoj komisiji da da pregovara o Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP) sa Amerikom 2013. godine. Evropskoj uniji bi prijalo malo privrednog rasta, a Amerika je prirodni partner Evropske komisije; ne bi trebalo da bude nikakvih zađevica oko jeftinih roba koje podrivaju položaj evropskih radnika. Ipak, TTIP je naleteo na zid opozicije. Ankete pokazuju da se u nekoliko zemalja ovom sporazumu protivi većina građana. Lokalne vlasti širom Evrope (besmisleno) su se izjasnile kao zone bez primene TTIP, dok je 10. oktobra najmanje 150.000 Nemaca marširalo Berlinom kako bi pokazalo svoje neslaganje.

“Politička” politika

Šta objašnjava ove strahove? Prijatelji i neprijatelji se slažu u jednom: TTIP nije trgovinski sporazum iz vremena naših deda i baba. Kao i kod Trans-Pacifičkog Partnerstva (TPP), nedavno zaključenog ugovora između Amerike i 11 drugih zemalja, eliminisanje tarife je manji deo TTIP, jer je ostalo malo toga što bi se moglo smanjiti. Modeliranje je teško, ali Evropska komisija misli da će kresanje “necarinskih barijera” učestvovati sa četiri petine u 0,5% BDP-a evropskog privrednog rasta koje bi ovaj ambiciozni sporazum mogao da donese 2027. Ove prepreke obuhvataju jednaka, ali međusobno nespojiva pravila o pitanjima kao što su testiranje hrane i bezbednost automobila, koji američkim i evropskim proizvođačima čine skupim rad na tržištima jednih kod drugih.

To zvuči smrtno dosadno, ali za protivnike TTIP ta “regulatorna saradnja” je zamka koja će naterati hlorom natopljene (američke) piliće niz evropska grla i dovesti freking (fracking) na njihovu zemlju. Suočavanje sa takvim žalbama, uzdiše jedan evrokrata “je kao borba sa ruskom propagandom”. Odbacite mitove, i suočićete se sa nezgodnom istinom: “Nova generacija” sporazuma kao što je TTIP koji se bave pravilima a ne tarifama podložni su sumnji građana o prikrivenom preuzimanju od strane korporacija, uništavanju radnih mesta i socijalnih prava. Takve brige su već prisilile EU komesara za trgovinu, Sesiliju Malmstrom, na delimično povlačenje u vezi sa onim delom TTIP koji omogućava firmama da tuže vlade. Štaviše, neodređena priroda dogovora, čini ozbiljne ekonomske prognoze teškim. Opozicija je najžučnija u Nemačkoj i Austriji, dvema zemljama sa snažnim socijalnim sistemima i malim procentima nezaposlenosti: imaju mnogo toga da izgube, a malo toga da dobiju, rekli bi kritičari.

Sada pristalice TTIP ističu dva srodna strateška argumenta. Prvo, TTIP će učvrstiti savezništvo između velikih demokratskih svetskih sila u nestabilna vremena; neki govore o “ekonomskom NATO-u”. Drugo, uspostavljanje zajedničkih, ili međusobno priznatih, standarda na dva najveća svetska potrošačka tržišta će obavezati ostatak sveta da ih sledi, čak i u takvim pitanjima kao što su radna i ljudska prava. A ako udeo Evrope i Amerike u globalnoj ekonomskoj proizvodnji opada, sve je više razloga da se pravila na putu uspostave danas. Nova EU strategija trgovine koju je ove nedelje pokrenula gospođa Malmstrom ima za cilj da ugradi takve ideje u praksu u novim poslovima sa zemljama poput Australije i Novog Zelanda, čak i ako su za sada detalji nejasni.

02

Ima nečega u svemu ovome. TTIP navijači u nezgodnim zemljama poput Austrije kažu da bi se neprijateljski raspoložena javnost mogla odobrovoljiti kada se ovaj dogovor predstavi kao dogovor dva demokratska partnera. Rusija daje sve od sebe da potkopa pregovore oko TTIP, što ukazuje na to da su pregovarači pred nečim opipljivim. Za Angelu Merkel, nemačku kancelarku, se kaže da ona smatra strateški značaj TTIP ubedljivijim od ekonomskog, iako je za sada ona sama malo toga učinila da pridobije skeptične birače.

Ipak, u takvom pristupu ima i dosta opasnosti. Ako se bilateralni ili regionalni sporazumi oslanjaju na vrednosti, a ne na ekonomske razloge, postoji rizik od otuđenja onih koji su ostali izvan sporazuma. Takvi ugovori mogu završiti kao podrivači multilateralnog sistema, koji je već bolestan. Razgovor o ekonomskom NATO-u ne može biti drag onima kojima nije blizak vojni original: takvi ljudi će se radije povući nego što će se obradovati pričama o osnaživanju transatlantskog zagrljaja. Na kraju, postoji poseban rizik u Britaniji, koji će održati in/out referendum do kraja 2017. Njeni evroskeptici kažu da bi bilo bolje da zemlja sklapa sopstvene trgovinske sporazume umesto da se oslanja na lenjivce u Briselu. Ako od TTIP ne bude ništa, neki Britanci će misliti da imaju pravo.

Superoružje EU: regulativa

Pregovori o TTIP usporeni su do puzanja; čak i diskusije o eliminaciji tarifa, koje je trebalo da budu lake, jako se otežu. (Dve strane će razgovarati o novoj ponudi na sastanku u Majamiju sledeće nedelje.) Glave pregovarača su bile jedne uz druge na nedavnom sastanku u Vašingtonu, a pregovarači se nadaju da neka vrsta dogovora može biti postignuta do kraja Obaminog mandata u januaru 2017. Ako ne uspeju, sledeći stanovnik Bele kuće može otkriti i druge prioritete, a dogovor bi mogao da postane talac izbora u Francuskoj i Nemačkoj.

To bi potkopalo evropski pristup koji čeka svoj prvi test. Za razliku od spoljne politike, trgovina je oblast u kojoj EU ima stvaran autoritet. Ali stručnjaci EU bave se fitosanitarnim standardima i zahtevima o obaveznoj dokumentaciji, a ne glavnim strategijama. Trgovinski sporazumi mogu biti smrtonosno oružje, kao što je EU to naučila 2013. godine, kada je dogovor koji su njene tehnokrate ponudile Ukrajini od strane Vladimira Putina protumačen kao geopolitička ofanziva, koja j podstakla revoluciju i rat. To da je EU počela da razmišlja ozbiljnije o trgovini kao sredstvu spoljne politike sugeriše da je dobro naučila ovu prethodnu lekciju. Ali bi trebalo da bude svesna rizika.

 

Iz štampanog izdanja magazina The Economist (Europe)

Da li Uber podriva ekonomiju deljenja? (1/2)

32

U Beogradu su se u maju jedva smirile strasti pošto je republičko Ministarstvo građevine, saobraćaja i infrastrukture obećalo domaćim taksistima da će učiniti sve što je u njihovoj moći da onemogući Uber da u Srbiji posluje mimo zakonskih pravila. Ništa drugačije nije bilo ni u Briselu, Parizu, i Zagrebu, no Uber je već vrlo uspešno startovao na ulicama Bukurešta, Beča i Varšave, pa je teško zamisliti da neće uspeti da se instalira i na ulicama velikih gradova u regionu.

Ovde bi pravilo dobrog pisanja teksta nalagalo da se u jednoj rečenici, za one koji možda ne znaju šta je to Uber, objasni šta je predmet žučnog bunta taksista, ali baš tu počinje najvažnija nepoznanica ove priče o, zvanično, jednoj od prvih perjanica ekonomije deljenja, procenjenoj na 50 milijardi dolara.

Najrasprostranjenija definicija ekonomije deljenja je da je ovde reč o potpuno novom ekonomskom konceptu, sa”levim” i “ekološkim” predznakom, koji se bazira na ideji da stvari treba koristiti – umesto posedovati, razmenjivati ih – umesto na njih trošiti novac, pozajmljivati ih – umesto kupiti, poklanjati – umesto bacati.

Neki od oblika ekonomije deljenja poput Couchsurfinga ili Airbnb su dobro poznati mnogim ljudima u našem regionu, neki su preko njih stekli prijatelje i obišli svet a drugi dopunjavaju budžet izdavanjem slobodnog kreveta ili sobe u stanu. Konačno, ni domaći preduzetnički duhovi nisu sedeli skrštenih ruku pa su nacionalne i regionalne replike nekih od oblika ekonomije deljenja itekako prisutni u regionu – od deljenja prevoza (u Sloveniji Prevoz.org, u Bosni i Hercegovini MojTaxi.ba, koji je dostupan u Zagrebu, Beogradu, Skoplju i Podgorici) poslovnog prostora, do Autohopa, servisa za deljenje vožnje na dužim međugradskim relacijama, koji je brzometno ‘skočio’ iz Mađarske u Hrvatsku i Srbiju a odnedavno je postao deo svetskog servisa BlaBlaCar. On za sada diže znatno manju prašinu od Ubera možda i zbog činjenice da izborom destinacija za šerovani prevoz prvenstveno nagriza posao javnih prevoznih preduzeća a manje taksi službi koje su u privatnom vlasništvu.

19

Zašto je Uber toliko nepoželjan? Za taksiste on je vuk u jagnjećoj koži ekonomije deljenja. Naoko, samo još jedno od čuda tehnologije, mobilna aplikacija za naručivanje prevoza, Uber je, smatraju oni, zapravo pokušaj globalizacije taksi službe – multinacionalka koja bi da sa tržišta izbaci domaće male mreže prevoznika.

Iza ovakvog shvatanja ekonomije deljenja stoji uverenje da živimo u zero sum game svetu. Ako neko izmisli Uber, on ne može postojati na drugi način nego da “pokrade” mušterije (i radno mesto) tradicionalnih taksista – kolač je jedan samo je pitanje ko će ga pojesti. Na drugoj strani je shvatanje ekonomije deljenja kao pravca koji je otvorio prostor za iskorišćenje resursa i sa kojima je na tržište ušla dodata vrednost. Prevedeno na “uber rečnik”, ljudi koji se voze nekim od šerovanih vožnji po prihodima (a čak možda i po stavovima) nisu oni koji bi se vozili u tradicionalnom taksiju, što znači da ova dva skupa ne dele iste potrošače odnosno da se sa ekonomijom deljenja na tržištu pojavilo ekstra parče kolača.

Šta je zapravo istina od ova dva, za sada je teško reći – ekonomisti se tek bave dubljim istraživanjima njenih efekata i za sada dolaze do protivrečnih zaključaka. Na primer, u radu “Peer-to-Peer Rental Markets in the Sharing Economy”, Samuel Fraiberger sa Universty of New York (NYU) i Arun Sundararajan sa Leonard N. Stern School of Business, NYU, su u radu objavljenom u martu ove godine, izložili analizu funkcionisanja nekih od najpoznatijih oblika ekonomije deljenja koji se odnose na rentiranje dobara i usluga i pokušali da kvantifikuju posledice deljenja vožnji kroz servise kao što su Uber i drugi, na tražnju za automobilima u Americi u poslednje dve godine.

Došli su do sledećih rezultata: šerovanje vožnji doprinosi (1) boljoj alokaciji resursa i stoga stvaranju novih prihoda u trgovanju između konzumenata, (2) stvaranju dodatne vrednosti za one konzumente koji ranije nisu mogli da sebi priušte kola, (3) otvara mogućnost da se tražnja pomeri ka višem kvalitetu automobila i povećaju prihodi proizvođača automobila kroz povećanu tražnju za vozilima koja će biti korišćena u šerovanim oblicima prevoza. S druge strane povećano korišćenje automobila dovodi do skraćivanja njegovog radnog veka i snižava ravnotežnu cenu koja se može postići u davanju ovakve usluge jer se trajna dobra koriste na efikasniji način.

Srazmerno najveću korist od ekonomije deljenja, zaključili su ovi istraživači, imaju oni potrošači čiji su prihodi ispodprosečni jer se ovom novom uslugom tržište dodatno otvorilo prema njima i omogućilo im da u većem broju uživaju usluge taksi prevoza, da im postanu dostupna vozila boljeg kvaliteta i da im se otvori nova mogućnost za stvaranje prihoda kroz (potencijalno) rentiranje sopstvenih vozila.

Za razliku od ovog faktografskog istraživanja baziranog na statističkim podacima, mnogo veći broj radova bavi se kritikom Uber-a i Airbnb (pre svih ostalih) sa vrednosnog aspekta. U njima se kaže da, čak i ako su Uber i Airbnb, nekada bili vođeni idejom ekonomije deljenja, oni su danas tipične, regularne tržišne kompanije – zapravo preduzeća za pružanje taksi i usluga izdavanja nekretnina sa zaista inovativnim načinom organizovanja posla. Neki, levičari kao na primer ekonomista Robert Rajh, celu ekonomiju deljenja smatraju neoliberalnim trojanskim konjem koji podriva prava zaposlenih, dok drugi ove dve i njima slične kompanije smatraju izdajom jednog u osnovi duboko socijalnog modela, izraslog iz krize i zasićenosti idejom posedovanja.

00

Sam Uber ima tri nivoa: Uber Black koji ima licencirane vozače koji pružaju klasične taksi usluge, UberX u kojem svako ko želi može biti taksista iako za to nema dozvolu niti je registrovan (to je Uber koji funkcioniše u Evropi pod imenom UberPOP) i Uber Pool aplikaciju koja omogućava većem broju putnika da se zajedno nađu na mreži i dogovore o deljenju jednog taksi vozila što predstavlja potpuni primer shared economy.

Najveći predmet žučnih rasprava je UberX za koji stručnjaci kažu da bi mogao biti deo ekonomije deljenja ako onaj koji tako prevozi putnike i inače prelazi određenu destinaciju pa je deli sa drugim saputnicima (kao kad na primer s prijateljima idemo na more istim kolima da prođemo jeftinije), ali prestaje da bude deo ove ekonomije ako tu liniju prelazi isključivo da bi zaradio novac od prevoženja putnika (kao linijski taksi na primer). Isto tako i Airbnb predstavlja deo ekonomije deljenja ako nekom rentiramo stan u kojem živimo a deo regularnih turističkih usluga ako smo se iz svog stana iselili i konstatno ga rentiramo.

Reč je o tankoj ali važnoj liniji. U ovom drugom slučaju, proglašavanje takve delatnosti za ekonomiju deljenja zapravo predstavlja način da se izbegne plaćanje poreza državi, ne plaćaju licence, ne postupa u skladu sa propisanim standardima za obavljanje delatnosti i izvlači od odgovornosti ukoliko na primer putnik u ovakvom vozilu bude povređen ili nastrada, ili ne dobije odgovarajuću uslugu smeštaja.

Ključna odbrana dve kompanije je da se one zapravo ne bave davanjem bilo kakvih konkretnih usluga, već predstavljaju isključivo tehnološke platforme koje su zapravo revolucionizovale način umrežavanja ljudi. To je verovatno argumentacija koja neće izdržati sud vremena u kojem poreske saobraćajne i druge državne službe i u SAD i u Evropi razmatraju kako da odgovore na ovaj nestandardni ekonomski izazov.

Menja se način obavljanja posla – i to brzo

01

Način rada se tokom poslednje dve decenije duboko promenio sa tempom razvoja novih tehnologija, privrednim rastom i globalnim porastom on-demand radnih mesta. Ali, šta to znači za pravila rada i obavljanje posla – za sve nas koji smo nas već u tome – kao i za mlade profesionalce koji su tek na početku karijere?

To je tema o kojoj je nekoliko uticajnih osoba na poslovnoj mreži LinkedIn debatovala tokom prošle sedmice. Evo šta je njih dvoje imalo da kaže.

Naomi Simson, osnivač i direktor firme RedBalloon:

Radno mesto se preobražava – duboko i zauvek – piše Simsonova u svom postu o Pet novih pravila rada. Stara pravila izlaze kroz prozor, zamenjena novim normama, ponekad vođenih tehnologijom ili zahtevima-potrebama radnika.

Između starih pravila, koja postaju zastarela – i novih, koji ulaze u igru:

“Staro pravilo: putovati u kancelariju svakog dana. Novo pravilo: Rad se može obavljati bilo gde, bilo gde da ste na zemaljskoj kugli”, piše Naomi Simson. “Više nije toliko uobičajeno znati imena i lica svojih kolega – možete ih znati samo po e-mail adresi ili vremenskoj zoni u kojoj rade.”

02

Ovo takođe može značiti da imate zaista malo vremena kako biste se licem u lice susreli i pričali sa svojim menadžerom (s kojim obično komunicirate “licem u lice” – preko Skajpa), jer ona ili on može biti u drugoj zemlji, udaljen nekoliko vremenskih zona od vaše, piše na svom LinkeIn profilu Simsonova.

“Staro pravilo: rad je od devet do pet. Novo pravilo: dostupni ste (kada želite da radite) 24/7 “, napisala je ona. “To, svakako, varira u zavisnosti od hitnosti i zahteva vašeg poslodavca i profesije, ali, imajući u vidu prirodu našeg zauvek rastućeg onlajn prisustva, ovo bi moglo biti jednostavno, baš kao provera elektronske pošte u krevetu; rad na dokumentima u vozu; razmatranje prezentacije uz vašu večernju šolju čaja. Ova pravila su postala naša druga priroda – i sada radimo gde god da smo, kad god je to moguće.”

Naravno, dodaje Simsonova, uverite se da li ste prisutni sa ljudima koji su oko vas.

“Staro pravilo: ravnoteža posla i privatnog života su nekako dva različite, odvojene sfere. Novo pravilo: na ovaj ili onaj način, linija između života i rada je gotovo u potpunosti nestala”, piše Naomi Simson. “Ukoliko ste strastveni u onome što radite, nećete raditi ni jednog jedinog dana u vašem životu. Kada vrednujete sebe i upoređujete s drugima, kada ste prožeti vašim poslom i do kraja uronjeni u njega, ponosni na vaš doprinos u profesiji, vaš rad je tada podjednako važan kao i vaš dom – tada postoji potpuni spoj između rada i života – imamo samo jedan život, a od toga kako smo odlučili da provedemo svaki njegov trenutak zavisi i naše osećanje lične vrednosti i doprinosa.”

03

Ian C. Read, predsednik i izvršni direktor kompanije Pfizer:

Mladi profesionalci ulaze u svet koji se razlikuje od onog u kojem su svoj radni vek proveli njihovi roditelji. Rid je u svom postu na LinkedInu “Pet karijernih saveta za mlade profesionalce” ponudio savete za one koji tek počinju.

Evo nekih od njegovih saveta:

“Saznajte u čemu ste dobri i zatim to sledite i održavajte mu nivo. Odvajajte vreme kako biste se što bolje upoznali sa svojim jakim i slabim stranama i prepoznajte posao u kome ćete uživati”, napisao je Rid na svom LinkeIn profilu. “Ova poslovno-radna samosvest će vas postaviti daleko ispred vaših vršnjaka. A dobre su šanse da nećete biti uspešni u polju u kojem ne uživate.”

“Proširujte svoje iskustvo i vidike od samih početaka karijere. Divno je biti ekspert u određenoj oblasti, ali mislim da je isto tako važno proširiti paletu svojih sposobnosti i shvatanja još na početku svoje karijere. Ovo će obezbediti veću vrednost vašoj kompaniji a vama će otvoriti više mogućnosti za napredak u karijeri”, piše Rid.

“Vaš početni izbor zanimanja kojim ćete se baviti ne ograničava vas na vrste radnih uloga koje će vam biti dostupne kasnije tokom karijere. Kada počinjete, preispitajte koje su sve vaše opcije. Ne isključujte poziciju koja vas zanima samo zato što vam ne izgleda da ćete svoju viziju uklopiti sa krajnjim karijernim izborom”, završava Ijan Rid i dodaje: “Ne samo da me moj prvi posao kao internog revizora nije ograničavao, već mi je, zapravo, pomogao da proširim paletu svojih poslovnih uloga.”

 

BBC, INFLUENCERS| 31. 07. 2015.