Tag Archives: procentni poen

Svet se priprema za Trampov „bum“

Globalna ekonomska perspektiva izgleda obećavajuće – pogotovo ako ste azijski izvoznik, piše Fajnenšel tajms.

Svetska ekonomija će uživati u dvogodišnjem izobilju i sve to zahvaljujući Donaldu Trampu. Bila je to suština prošlonedeljne prognoze MMF-a, u kojoj su dominirali predsednikovi rezovi po pitanju trgovačkih taksi, kao i njihove neizbežne posledice: veliki rast deficita tekućeg računa SAD. Predsednik koji mrzi trgovinske deficite će ih ovim potezom veoma povećati. Kontrolisanje posledica ovog poteza biće veliki izazov za globalnu ekonomiju.

U svom najnovijem predviđanju (World Economic Outlook), MMF predviđa globalni rast od 3,9 odsto u 2018. i 2019. Ovo je nadgradnja od 0,2 procentna poena od poslednjeg kruga prognoze Fonda, i bio bi najbolji rezultat još od 2011. godine. Polovina ove nadgradnje tj korekcije usledila je zbog globalnih efekata koje proizvode Trampove mere ekonomskih podsticaja američke privrede (fiskalni stimulus). Ova prognoza izgleda stvarno obećavajuće – pogotovo ako ste azijski izvoznik.

Trampov fiskalni stimulus stvara snažan rast kod kuće ali ima i velike globalne efekte, jer su SAD već tako blizu punoj zaposlenosti. Njegov paket poreskih olakšica i planovi za potrošnju odnosno rashode podrazumevaju da su SAD na putu ka budžetskom deficitu od oko pet odsto bruto domaćeg proizvoda.

Stvorite puno dodatne potražnje kada ima malo nezaposlenih Amerikanaca da tu potražnju zadovolje, a prirodni rezultat koji se potom nametne je da će se potražnja „usisati“ kroz uvoz. Stimulus bi, takođe, mogao primorati američke Federalne rezerve da podiže referentne stope, kako bi se sprečilo pregrevanje privrede, što će značiti višu kamatu na dug prema strancima. Kao rezultat toga, MMF predviđa da će se deficit tekućeg računa SAD u periodu između 2017. i 2019. godine povećati za jedan puni procentni poen, na 3,4 procenta BDP-a. Ovo je neizbežna posledica politike Donalda Trampa.

Izostanak potražnje nakon američkog fiskalnog stimulansa će biti veliki podsticaj za ostatak sveta. Međutim, on takođe ispostavlja i teška pitanja za zemlje koje su, za razliku od Amerike, u suficitu tj „u plusu“ – zemlje kao što su Kina, Japan i Južna Koreja. Tramp, zbog toga, verovatno neće veselo tvitovati niti sebi javno čestitati zbog većih trgovinskih deficita SAD-a tokom njegovog mandata. Još je manje verovatno da će za takav razvoj situacije okriviti sebe. A postoji i ta mogućnost, naime, da će američka inflacija naglo porasti, što će Fed navesti da „povuče ručnu“ – sa, naravno, bolnim posledicama po globalni finansijski sektor i čitavu svetsku ekonomiju.

Već znamo kakav je Trampov odgovor na trgovinski deficit: on je uveo tarife na čelik, navodno da bi zaštitio američku nacionalnu bezbednost; predložio je, isto tako, i obiman paket tarifa za Kinu; potom, vrši pritisak na američke saveznike – od Kanade i Meksika, sve do Južne Koreje i Japana – da ponovo pregovaraju o trgovinskim sporazumima. A onda će, kako se američki deficit sa ovim zemljama bude širio i produbljivao, verovatno odgovoriti sa još više tih istih mera.

Problem s njegovom strategijom je u tome što trgovinske barijere gotovo nimalo ne utiču na trgovinske deficite. Umesto toga, one umanjuju ukupan obim trgovine i pomeraju ga. Kako ističe Joseph Gagnon iz Instituta Peterson, zemlje sa niskim trgovinskim barijerama, kao što su Švajcarska i Singapur, imaju neke od najvećih trgovinskih viškova, dok su jako zaštićeni Brazil i Indija imali deficite. Ono što, zapravo, odlučuje o deficitu na tekućem računu jeste razlika između štednje i ulaganja u zemlji. Uz ovakav svoj „podsticaj“, Tramp se odlučno trudi da u Americi proširi taj jaz.

S obzirom na to, ne bi imalo puno smisla kada bi američki trgovinski partneri reagovali kontra-merama na Trampov pritisak. Američki trgovinski deficit produbiće se onoliko koliko to bude bilo moguće. Trik je u iskorišćavanju tj sprovođenju sopstvenog udela u izvoznoj potražnji, sve dok Trampa konačno ne umilimo i stišamo taktičkim ustupcima, tako da se ovaj “glavni pregovarač i ključ svih sporazuma” napokon ne proglasi pobednikom. Ovu je taktiku posebno vešto primenila Južna Koreja: u zamenu za neka sasvim beznačajna obećanja koja se tiču upravljanja valutama i trgovinom vozilima, Seul je ponovo pregovarao o svom trgovinskom sporazumu sa SAD i tom se prilikom oslobodio Trampovih novih tarifa na čelik; Sada će ova zemlja nesmetano uživati u plodovima trgovine sa Sjedinjenim državama.

Izgleda da je Japan spreman da apsorbuje tarife koje im je Tramp „lupio“ na čelik, mada je odugovlačenje opasna igra kada je u pitanju ovaj američki predsednik. Kina je isuviše velika da bi lako izbegla suočavanje s Trampovim merama. Izgleda da je nekoliko zemalja koje imaju izuzetne suficite na tekućem računu, poput Singapura i Tajvana, promaklo njegovoj pažnji, dok su u evrozoni Nemačka i Holandija udobno izmakle Trampovim protekcionističkim potezima.

Širi američki deficit će povećati neuravnoteženost – karakteristika koja je odlikovala globalnu ekonomiju početkom 2000-ih. Nezadovoljan stanjem američkih finansija, MMF od Vašingtona zahteva “srednjeročni plan za obaranje rasta javnog duga”. Malo je verovatno da će ga od Trampa i dobiti. Jedna čvršća i „zategnutija“ finansijska regulativa mogla bi sprečiti da se dotok kapitala u SAD pretvori u nepotrebne viškove na Vol stritu. Međutim, američki trgovinski partneri mogu se, takođe, potpomognuti svođenjem trgovinskih neravnoteža na minimum.

Činjenica da Kina više ne zadržava rast renminbija trebalo bi da doprinese da se izbegne ponavljanje scenarija iz 2000-ih godina, mada bi i ostale azijske zemlje koje imaju veliki suficit trebalo da dozvole rast svojih valuta. Uzgred, veća javna ulaganja u Nemačku privredu bi pomogla da se  izbalansira ne samo evrozona već i svetska ekonomija.

Trampovi protekcionistički instinkti često se opisuju kao pretnja globalnom prosperitetu. Međutim, u naredne dve godine, njegov fiskalni stimulus samo će značiti da ćemo doživeti procvat upravo zahvaljujući Trampu. Nadajmo se da se kontradikcije koje su svojstvene njegovoj politici neće završiti njegovim slomom.

Financial Times

 

Globalni rast  i dalje je „Made in China“

Uprkos ogromnoj neizvesnosti koja postoji u svetskoj javnosti oko usporavanja kineske ekonomije, ona i dalje pruža najveći pojedinačni doprinos rastu svetskog BDP-a. Za globalnu ekonomiju koja posrće i gubi dah – a uz to najverovatnije nije ni u stanju da izdrži veliki šok bez ponovnog sunovrata u neku „renoviranu“ recesiju – doprinos Kine sve je važniji.

000

Nekoliko brojki i statističkih pokazatelja pokazuju ovo. Ako u 2016. rast kineskog BDP-a dostigne 6,7% – u skladu sa zvaničnim ciljem aktuelne kineske Vlade – a što je projekcija samo neznatno iznad najnovijeg predviđanja Međunarodnog monetarnog fonda (6,6%) – Kina može da računa na 1,2 procentnih poena rasta svetskog BDP-a. Sa MMF-om koji trenutno očekuje samo 3,1% globalnog rasta ove godine, Kina će, dakle, ovom rastu doprineti sa skoro 39% od ukupne prognoze.

05Taj udeo nadmašuje doprinos drugih velikih ekonomija. Na primer, dok su Sjedinjene Države naširoko hvaljene zbog svojeg „solidnog oporavka“, očekuje se da će njihov BDP u 2016. porasti za samo 2,2% – dovoljno da ukupnom rastu svetskog BDP-a doprinese sa samo 0,3 procentna poena, ili samo oko jedne četvrtine doprinosa koji daje Kina.

Očekuje se da će sklerotična evropska ekonomija pridodati samo 0,2 procentna poena svetskom privrednom rastu, a Japan čak ni 0,1 procentni poen. Kineski doprinos globalnom rastu je, u stvari, za 50% veći od svih doprinosa tzv razvijenih ekonomija, koje će zajedno ostvariti tek 0,8 procentnih poena.

04Štaviše, nema te brzorastuće privrede koja se može iole približiti doprinosu Kine globalnom rastu. Očekuje se da će indijski BDP ove godine imati rast od 7,4%, ili 0,8 procentnih poena više od Kine. Međutim, udeo kineske ekonomije u ukupnoj svetskoj proizvodnji je čitavih 18% (mereno na osnovu pariteta kupovne moći) – što je više nego dvostruko više od Indije, čiji je udeo 7,6% svetske proizvodnje. To znači da će ovogodišnji doprinos Indije globalnom rastu BDP-a verovatno biti samo 0,6 procentnih poena – samo polovina prognoziranog rasta za Kinu, za koju se očekuje da će imati 1,2 procentnih poena.

Gledajući širu sliku, očekuje se da će kineski udeo u ukupnom rastu BRICS zemalja biti čak 73%. Dobici Indije (7.4%) i Južne Afrike (0,1%) su nadoknada onog što se gubi recesijom u Rusiji (-1,2%) i Brazilu (-3,3%). Ne računajući Kinu, očekuje se da rast BDP-a zemalja BRICS u 2016. bude „anemičnih“ 3,2%.

Dakle, bez obzira na to kako je posmatrate i analizirate, Kina i dalje ostaje glavni svetski motor rasta. Istina je da je kineska ekonomija značajno usporila u odnosu na svoj doskorašnji prosečan godišnji rast od 10%, koji je beležen u periodu 1980-2011. Ali, čak i nakon prelaska iz nekadašnjeg uobičajenog rasta na ono što je kinesko rukovodstvo nazvalo “novom normalom”, globalni ekonomski rast i dalje u velikoj meri zavisi od Kine.

07

Tri ključne implikacije proizilaze iz konstantne, kineske privredne dinamike na globalnom nivou.

0000Prvo, i najočiglednije, nastavak usporavanja kineskog rasta imao bi daleko veći uticaj na inače slabu globalnu ekonomiju nego što bi to bio slučaj da je svetski rast bio nešto bliži svom inače dugoročnom trendu od 3,6%. Svetski rast BDP-a u 2016. izuzev Kine, biće oko 1,9% – daleko ispod famoznog praga od 2,5%, koji je često povezan sa globalnim recesijama.

Druga implikacija, a koja je u vezi sa prvom, jeste da bi široko rasprostranjeni strah od ekonomskog “tvrdog prizemljenja” Kine mogao imati ogroman uticaj na rast globalnog BDP-a. Svaki procentni poen pada kineskog rasta BDP znači direktno usporavanje svetskog BDP-a za 0,2 procentna poena; uključimo li ovde i efekte prelivanja koji potiču iz spoljne trgovine, ukupan globalni uticaj kineskog rasta bio bi oko 0,3 procentna poena.

16Definišući kinesko „tvrdo prizemljenje“ kao pojavu koja može doslovce prepoloviti tekuće stope rasta od 6,7%, kombinovani direktni i indirektni efekti takvog ishoda bi stoga bili oko jedan odsto ukupnog svetskog rasta. Po takvom scenariju, ne postoji način na koji bi svet mogao da izbegne još jednu potpunu recesiju.

I na kraju (a po mišljenju pisca ovih redaka, Stivena Rouča, nekadašnjeg predsedavajućeg poslovne grupe Morgan Stanley Asia, a sada njegovog glavnog ekonomiste), tu je i globalni uticaj uspešnog rebalansa kineske privrede. Svet veoma očigledno ima velike koristi ako komponente kineskog BDP-a nastave da se i dalje pomeraju proizvodnjom diktiranog izvoza i investicija na sektor usluga i potrošnju kineskih domaćinstava.

Pod takvim okolnostima, kineska domaća tražnja ima potencijal da prerasta u sve važniji izvor izvoznog rasta u zemlje koje su glavni trgovinski partneri Kine – pod uslovom, naravno, da je tim drugim zemljama obezbeđen slobodan i otvoren pristup rapidno rastućim kineskim tržištima. Uspešan scenario kineskog rebalansa ima potencijal da ponovo „zavergla“ globalnu potražnju sa novim i važnim izvorom agregatne tražnje – to je moćan protivotrov za inače prespori svetski rast. Tu mogućnost ne treba zanemariti, i to u trenutku kada aktuelni politički pritisci prevladavaju nad globalnom trgovinskom debatom.

15

Sve u svemu, uprkos medijskog fokusa uperenog na SAD, Evropu ili Japan, Kina nastavlja da drži adute u slabašnoj globalnoj ekonomiji kakva je danas. I dok bi kinesko tvrdo prizemljenje moglo biti katastrofalno po svetsku privredu, uspešni rebalans kineske privrede bio bi potpuna blagodet za sve ekonomije sveta. To bi dobrim delom moglo da ustoliči Kinu kao odlučujući privredni faktor gledano iz globalne ekonomske perspektive.

14Iako najnoviji mesečni pokazatelji pokazuju stabilizaciju kineske ekonomije, sa stopom rasta oko 6,7% koja je zabeležena u prvoj polovini 2016. godine, ne može biti greške oko prognoze „čeonog vetra“ koji se nadvija nad Kinom tokom druge polovine ove godine. Tu je posebno važno naglasiti mogućnost daljeg „nižeg stepena prenosa“ u sektoru privatnih investicija kroz fiksna sredstva, čime se može pogoršati tekući pritisak u vezi sa razduživanjem, uporno slabom eksternom tražnjom, i posustajanjem ciklusa trgovine nekretninama.

Ali, za razliku od velikih ekonomija u razvijenom svetu, gde je politički prostor strogo ograničen, kineske vlasti imaju dovoljno prostora za akomodativne poteze koji bi mogli da podupru  ekonomsku aktivnost i budu njen oslonac. I, za razliku od velikih ekonomija u razvijenom svetu, koje se neprestano bore sa kompromisom između kratkoročnih cikličnih pritisaka i dugoročnih strukturnih reformi, Kina je savršeno sposobna da oba ova izazova rešava istovremeno.

U meri u kojoj je kinesko rukovodstvo u stanju da održi takvu višedimenzionalnu politiku i fokus na reforme, slaboj i dalje ranjivoj globalnoj ekonomiji privredni rast Kine može samo da koristi. Svetu je uspešna Kina potrebnija više nego ikad.

Stephen S. Roach, Project Syndicate

(Stephen S. Roach je bivši predsednik bankarske grupacije Morgan Stanley Asia i njen glavni ekonomista, viši je saradnik na Institutu Jackson Global Affairs pri Univerzitetu Jejl i viši predavač u Školi za menadžment pri Univerzitetu Jejl. Autor je knjige „Van ravnoteže: Međusobna zavisnost Amerike i Kine“ (Unbalanced: The Codependency of America and China).