Tag Archives: korekcija

Svet se priprema za Trampov „bum“

Globalna ekonomska perspektiva izgleda obećavajuće – pogotovo ako ste azijski izvoznik, piše Fajnenšel tajms.

Svetska ekonomija će uživati u dvogodišnjem izobilju i sve to zahvaljujući Donaldu Trampu. Bila je to suština prošlonedeljne prognoze MMF-a, u kojoj su dominirali predsednikovi rezovi po pitanju trgovačkih taksi, kao i njihove neizbežne posledice: veliki rast deficita tekućeg računa SAD. Predsednik koji mrzi trgovinske deficite će ih ovim potezom veoma povećati. Kontrolisanje posledica ovog poteza biće veliki izazov za globalnu ekonomiju.

U svom najnovijem predviđanju (World Economic Outlook), MMF predviđa globalni rast od 3,9 odsto u 2018. i 2019. Ovo je nadgradnja od 0,2 procentna poena od poslednjeg kruga prognoze Fonda, i bio bi najbolji rezultat još od 2011. godine. Polovina ove nadgradnje tj korekcije usledila je zbog globalnih efekata koje proizvode Trampove mere ekonomskih podsticaja američke privrede (fiskalni stimulus). Ova prognoza izgleda stvarno obećavajuće – pogotovo ako ste azijski izvoznik.

Trampov fiskalni stimulus stvara snažan rast kod kuće ali ima i velike globalne efekte, jer su SAD već tako blizu punoj zaposlenosti. Njegov paket poreskih olakšica i planovi za potrošnju odnosno rashode podrazumevaju da su SAD na putu ka budžetskom deficitu od oko pet odsto bruto domaćeg proizvoda.

Stvorite puno dodatne potražnje kada ima malo nezaposlenih Amerikanaca da tu potražnju zadovolje, a prirodni rezultat koji se potom nametne je da će se potražnja „usisati“ kroz uvoz. Stimulus bi, takođe, mogao primorati američke Federalne rezerve da podiže referentne stope, kako bi se sprečilo pregrevanje privrede, što će značiti višu kamatu na dug prema strancima. Kao rezultat toga, MMF predviđa da će se deficit tekućeg računa SAD u periodu između 2017. i 2019. godine povećati za jedan puni procentni poen, na 3,4 procenta BDP-a. Ovo je neizbežna posledica politike Donalda Trampa.

Izostanak potražnje nakon američkog fiskalnog stimulansa će biti veliki podsticaj za ostatak sveta. Međutim, on takođe ispostavlja i teška pitanja za zemlje koje su, za razliku od Amerike, u suficitu tj „u plusu“ – zemlje kao što su Kina, Japan i Južna Koreja. Tramp, zbog toga, verovatno neće veselo tvitovati niti sebi javno čestitati zbog većih trgovinskih deficita SAD-a tokom njegovog mandata. Još je manje verovatno da će za takav razvoj situacije okriviti sebe. A postoji i ta mogućnost, naime, da će američka inflacija naglo porasti, što će Fed navesti da „povuče ručnu“ – sa, naravno, bolnim posledicama po globalni finansijski sektor i čitavu svetsku ekonomiju.

Već znamo kakav je Trampov odgovor na trgovinski deficit: on je uveo tarife na čelik, navodno da bi zaštitio američku nacionalnu bezbednost; predložio je, isto tako, i obiman paket tarifa za Kinu; potom, vrši pritisak na američke saveznike – od Kanade i Meksika, sve do Južne Koreje i Japana – da ponovo pregovaraju o trgovinskim sporazumima. A onda će, kako se američki deficit sa ovim zemljama bude širio i produbljivao, verovatno odgovoriti sa još više tih istih mera.

Problem s njegovom strategijom je u tome što trgovinske barijere gotovo nimalo ne utiču na trgovinske deficite. Umesto toga, one umanjuju ukupan obim trgovine i pomeraju ga. Kako ističe Joseph Gagnon iz Instituta Peterson, zemlje sa niskim trgovinskim barijerama, kao što su Švajcarska i Singapur, imaju neke od najvećih trgovinskih viškova, dok su jako zaštićeni Brazil i Indija imali deficite. Ono što, zapravo, odlučuje o deficitu na tekućem računu jeste razlika između štednje i ulaganja u zemlji. Uz ovakav svoj „podsticaj“, Tramp se odlučno trudi da u Americi proširi taj jaz.

S obzirom na to, ne bi imalo puno smisla kada bi američki trgovinski partneri reagovali kontra-merama na Trampov pritisak. Američki trgovinski deficit produbiće se onoliko koliko to bude bilo moguće. Trik je u iskorišćavanju tj sprovođenju sopstvenog udela u izvoznoj potražnji, sve dok Trampa konačno ne umilimo i stišamo taktičkim ustupcima, tako da se ovaj “glavni pregovarač i ključ svih sporazuma” napokon ne proglasi pobednikom. Ovu je taktiku posebno vešto primenila Južna Koreja: u zamenu za neka sasvim beznačajna obećanja koja se tiču upravljanja valutama i trgovinom vozilima, Seul je ponovo pregovarao o svom trgovinskom sporazumu sa SAD i tom se prilikom oslobodio Trampovih novih tarifa na čelik; Sada će ova zemlja nesmetano uživati u plodovima trgovine sa Sjedinjenim državama.

Izgleda da je Japan spreman da apsorbuje tarife koje im je Tramp „lupio“ na čelik, mada je odugovlačenje opasna igra kada je u pitanju ovaj američki predsednik. Kina je isuviše velika da bi lako izbegla suočavanje s Trampovim merama. Izgleda da je nekoliko zemalja koje imaju izuzetne suficite na tekućem računu, poput Singapura i Tajvana, promaklo njegovoj pažnji, dok su u evrozoni Nemačka i Holandija udobno izmakle Trampovim protekcionističkim potezima.

Širi američki deficit će povećati neuravnoteženost – karakteristika koja je odlikovala globalnu ekonomiju početkom 2000-ih. Nezadovoljan stanjem američkih finansija, MMF od Vašingtona zahteva “srednjeročni plan za obaranje rasta javnog duga”. Malo je verovatno da će ga od Trampa i dobiti. Jedna čvršća i „zategnutija“ finansijska regulativa mogla bi sprečiti da se dotok kapitala u SAD pretvori u nepotrebne viškove na Vol stritu. Međutim, američki trgovinski partneri mogu se, takođe, potpomognuti svođenjem trgovinskih neravnoteža na minimum.

Činjenica da Kina više ne zadržava rast renminbija trebalo bi da doprinese da se izbegne ponavljanje scenarija iz 2000-ih godina, mada bi i ostale azijske zemlje koje imaju veliki suficit trebalo da dozvole rast svojih valuta. Uzgred, veća javna ulaganja u Nemačku privredu bi pomogla da se  izbalansira ne samo evrozona već i svetska ekonomija.

Trampovi protekcionistički instinkti često se opisuju kao pretnja globalnom prosperitetu. Međutim, u naredne dve godine, njegov fiskalni stimulus samo će značiti da ćemo doživeti procvat upravo zahvaljujući Trampu. Nadajmo se da se kontradikcije koje su svojstvene njegovoj politici neće završiti njegovim slomom.

Financial Times

 

“Kvantitativno popuštanje”: osiromašenje evropskih naroda i ukidanje njihovog suvereniteta ?

Vest – kao i svaka druga – bila je da će Evropska centralna banka pokrenuti projekat “Kvantitativno popuštanje” (QE), kojim će spašavati svoj evro – pozitivno je uticala na stopu inflacije i pomogla je evropskim ekonomijama. Plan prvog čoveka ECB, Marija Dragija, sastoji se u tome što će se svakog meseca štampati šezdeset milijardi evra i tako sve do kraja septembra 2016. Ovim novcem će on kupovati državne obveznice članica evrozone i na taj način stimulisati „ekonomije u sunovratu“.

01

Naravno da ovaj plan prati i propagandna kampanja, kažu protivnici mera QE, premda malo ko navodi da je reč o jednom od poslednjih koraka u prenosu nacionalnih suvereniteta na institucije Evropske unije i, kako mnogi ekonomisti tvrde, “najvećoj pljački u istoriji”.

Oni još kažu kako je “Valjda svima već jasno da će ECB kupovinom državnih obveznica samo dodatno povećati javni dug zemalja koje budu obuhvaćene ovom merom, dok će zadužene zemlje dobijena sredstva vraćati s kamatom. Stanovništvo će biti prisiljeno na dodatna odricanja, povećanja poreza ali i rasprodaju i dodatno oporezivanje javnih kompanija i dobara.”

02Zabrinjavajuće je, kažu kritičari kvantitativnog popuštanja, što mnogi ne shvataju da je svaka zemlja koja ima suverenu monetarnu vlast u stanju da stvara novac, pa nije prisiljena da ga pozajmljuje od “nelegalnog i velikog kamataša“ iz Frankfurta, gde se nalaze centrala ECB-a i kancelarija Marija Dragija.

Po onome što zastupa prvi čovek ECB-a, rizik kupljenih obveznica biće ravnomerno podeljen u kvoti od dvadeset odsto od ukupnog iznosa između svih centralnih banaka koje su članice evrozone.

S obzirom da se Evropa suočava s još jednom velikom “prevarom”, kažu ovi ekonomisti, trebalo bi da se iskreno zapitamo kakvi su realni rizici od stvaranja novca ni iz čega, što je, uostalom, praksa koju godinama upražnjava Američka centralna banka (FED), “a znaju se posledice ovakve politike”. Izuzev toga, ovaj novac bi izvorno već trebalo da pripada evropskim narodima.

Ipak, to nije sve, poručuju skeptici: Dužnički novac kojeg će emitovati ECB, kako su već i sami potvrdili – “niotkuda” – pozajmljivaće se uz obezbeđivanje njegovog povraćaja, što će se ostvariti preko oporezivanja ili prodaje državnih preduzeća i drugog javnog vlasništva, a uz saradnju i učestvovanje političara podređenih sistemu.

U poslednje vreme, nastavljaju protivnici da razvijaju svoju tezu, Mario Dragi “igra ulogu koju su mu dodelili veliki globalni vladari novca i neoliberalna kapitalistička elita”, pa izjavljuje kako je ”vrlo iznenađen da je pitanje podele rizika odjednom postalo najvažnije pitanje u raspravi o Kvantitativnom popuštanju, iako sve ponuđene prevare na engleskom jeziku zvuče prihvatljivije.”

Prema agencijama, ova mera će “pomoći da se otkloni rizik prekomerne inflacije“. Poznato je, međutim, kako nijedna država ne može da “štampa” novac, jer će u suprotnom prouzrokovati inflaciju.

03

Neki, zato, predstavljaju ovakvu kalkulaciju: uzmimo 60 milijardi evra mesečno – i tako 20 meseci – a onda priupitajmo nezavisne stručnjake: da će li to stvoriti inflaciju? Jedno je sasvim sigurno: stvaranje lažne ekonomske ideologije, ozlojeđeno primećuju neki, koju u ovom eksperimentu Marija Dragija mora podržati klasična ekonomija, “gura EU narode ka osećaju odbojnosti prema politici uopšte, ali u isto vreeme i na pasivno prihvatanje odluka koje u njihovo ime donose nepoznati entiteti”.

Plan Evropske centralne banke s kupovinom državnih obveznica trajaće sve do kraja septembra 2016. i „prouzrokovaće kontinuiranu korekciju inflacije s ciljem da njen nivo ne pređe dva odsto u srednjoročnom periodu”. Barem je tako potvrdio šef ECB-a, iako se, kada se govori ovako u brojkama, “gubi osećaj za stvarnu i pravnu prirodu novca”. Dakle, kažu suparnici kvantitativnog popuštanja, opet se treba vratiti na pitanje: Zbog čega Mario Dragi pozajmljuje novac državama?

U pokušaju da se odgovori na to pitanje potrebno se prisetiti se osnovnog “atavističkog dualizma”, koji zadire u samu suštinu i pojam novca: on je stvoren od dve strane, koje su međusobno u potpunosti različite.

Prvi deo je materijalan a i, naravno, simboličan – valuta, koja može biti od papira, metala, ili elektronska i nju karakteriše gotovo nepostojeći trošak proizvodnje. Drugi deo, onaj apsolutno najvažniji, jeste vrednost, odnosno kupovna moć nematerijalne prirode – ali koja se gleda kroz prvi deo koji je, u ovom slučaju, simbol. Ova vrednost stvorena je od strane građana jedne nacije tj. države, koji su odlučili da ga koriste, a zatim prihvate konvencionalni simbolični novac kao sredstvo plaćanja.

I, “kao što je nesumnjivo dokazano”, nastavljaju anti-kvantitativci, oni koji stvaraju vrednost novca jesu ljudi koji se njim i koriste, pa stoga jedino njima i mora pripasti pravo na posedovanje celokupnog iznosa izdate monetarne vrednosti.

04

Sledeći ovo, ECB bi, po njihovoj proceni trebalo da svakom pojedinom građaninu odobri deo izlazne vrednosti, preostali deo evropskim zemljama za njihove potrebe, dok bi ECB trebalo da dobije samo jedan – deo nužan za servisiranje troškova proizvodnje i upravljanje uslugama.

“Naravno da ECB ne funkcioniše kao banka evropskih građana i pred nama je velika prevara, možda i najveća prevara u istoriji”, žestoko reaguju kritiari QE.

Očigledno da se od vrlo složene političke i ekonomske mašinerije ne može očekivati da promeni svoju suštinu i prirodu. Ona je podložna Evropskoj centralnojoj banci, što se vidi već iz proste činjenice da je “plan QE usvojen i usmeren radi postizanja zacrtanih ciljeva: stvoriti novac ni iz čega, a u zamenu za prodaju stvarnog bogatstva i nacionalnog suvereniteta”.

Poređenja radi, ako kupimo automobil mi smo se zadužili kod koncesionara, ali smo zauzvrat za dug dobili automobil. Međutim, kroz kvantitativno popuštanje, Evropska centralna banka će dodatno zadužiti evropske građane, ne dajući pritom ništa, jer taj novac zemlje i narodi Evrope i sami mogu da izdaju kroz sopstvene centralne banke – bez duga – i pri tom da imaju puni iznos koji su izdali.

Vreme je da evropski narodi “shvate veliku prevaru koja stoji iza dužničke valute”. Samo tako će budućim generacijama, kako kažu protivnici QE, oni biti u stanju da ostave nadu da će pre ili kasnije biti sposobni da osiguraju svoja prava i vlasništvo nad nacionalnom valutom.

Business Insider

ECR Research

The Economist

BBC: What is quantitative easing?