Category Archives: Travel

10 stvari koje su Španci radili leti a koje sada izgledaju nezamislivo

Od naručivanja piva “čisto da se malo počasti” i vaše dvanaestogodišnje dete, pa do vožnje duge 400 kilometara bez stavljanja sigurnosnog pojasa – na većinu onoga što se nekada smatralo za sasvim uobičajeno se u Španiji danas gleda sa čuđenjem.

1. Nakon ručka, čeka se tri sata do odlaska na kupanje

Za špansku (a i svu ostalu) decu bio je to najgori i najočajniji trenutak tokom dana. Uzbuđeni i nestrpljivi da se što pre vrate u bazen, more ili na dušek, deca bi slušala neumorna predavanja i „zvocanja“ svojih roditelja o misterioznim „crevnim grčevima” koji bi „mogli nastupiti prebrzo“, ako se ulazi u more odmah nakon jela. Nije važno šta bi se prethodno pojelo – deca su morala da čekaju između dva i tri sata pre nego što bi se vratila u vodu. Ovo je pomalo preterivanje, priznaje doktor Maria del Carmen Vidal s Univerziteta u Barseloni. “Ako pojedete salatu, varenje je veoma brzo; ako ste konzumirali teško jelo, može trajati do dva sata. Masnoća usporava varenje. “Slika: scena iz TV serije” Cuentame como paso “(Recite mi kako se desilo).

2. Naručiti pivo i za vašeg dragog 12-godišnjaka

Mnogi španski roditelji smatrali su da je normalno naručiti pivo i svojoj deci, koja još nisu ni u tinejdžerskim godinama. Neki su iskreno verovali da je ovakav vid „upoznavanja“ sa alkoholom dobar način za sprečavanje budućih ekscesa. Pa ipak, australijska studija iz 2016. godine kaže da bi ovako uvreženo mišljenje “moglo biti pogrešno”. Danas je prosečni Španac „uveden“ u alkohol već sa 13 godina, iako na drugi način. Prema podacima Opservatorije za detinjstvo (Childhood Opservatory), alkohol je u zapadnim zemljama najzastupljeniji faktor u uzroku smrti među tinejdžerima (saobraćajne nezgode, ubistvo, samoubistvo). Scena iz serije “Verano Azul” (Plavo leto).

3. Ostavljanje dece u letnjim kampovima

Bilo je uobičajeno da španski roditelji tokom ferija ostave decu u letnjem kampu i ne čuju se s njima čak po dve nedelje. Dete bi se tada obično preobražavalo u neku verziju Moglija – dok bi roditelji bili blaženo nesvesni u čemu je stvar. Ipak, u današnjoj eri, ovaj nedostatak komunikacije je nezamisliv uz, recimo, WhatsApp ili Instagram. Čak se i priroda letnjih kampova promenila. Umesto 15 dana u prirodi, kampovi se sada fokusiraju na doslovce sve oblasti: od učenja maternjeg i stranog jezika, preko pozorišta, sve do vežbanja sviranja trombona ili jahanja. Na slici: scena iz filma “La Llamada” (Poziv).

4. Preskakanje sijeste da bi se gledao  Miguel Induráin kako osvaja još jedan Tour de France

Španska deca nikada ne bi odustala od svakodnevne popodnevne dremke, osim ukoliko ne bi trebalo da gledaju Tour de France – ili, konkretnije, trijumf španskih biciklista Pedra Delgada i Miguela Induraina. Delgado je otišao kući sa žutim dresom 1988. godine, dok je Indurain ovu prestižnu biciklističku titulu osvajao pet godina zaredom, između 1991. i 1995. godine. Na gornjoj slici: Indurain koji 1995. osvaja drugu fazu „Tura“.

5. Provoditi jutro u čitanju štampe

Uz intenzivna sportska takmičenja tokom svakog leta, mnogi Španci su uživali u prelistavanju stranica „caklećih“ časopisa ne bi li saznali što više o svojim omiljenim poznatim ličnostima: ličnostima koji su kao glumica Ana Obregón ili Rocíito, kćer poznatog para Rosije Hurado (Rocio Jurado) i Pedra Karaska (Pedro Carrasco). Ali, digitalni mediji su sve ovo promenili. Mnogi ljudi sada vole da pregledaju fotografije svojih prijatelja na Instagramu. Sociolog Juan Carlos Barajas objašnjava da su se profili slavnih ličnosti takođe promenili. “Pojavila se nova ličnost, koja je srasla sa društvenim mrežama, ona koja postavlja trendove i formiranje ukusa u javnom mnjenju, diktirajući način ponašanja ili izbora pri kupovini: „Jutjuber”, objašnjava on. Iznad, scena iz serije ‘Blancanieves’ (Snow White).

6. Boravak na suncu bez sredstava za zaštitu

Bilo je doba kada se na muškarca koji nanosi sredstvo za sunčanje gledalo kao na neobičnu pojavu, baš kao i videti čoveka sa obrijanim nogama. Srećom, danas postoji veća svest o štetnim efektima ultraljubičastih zraka. Specijalista dermatologije Angel Pizarro preporučuje: “Potražite senku, zaštitite se šeširom i odećom i izbegavajte produženo izlaganje suncu u podne.” Iznad: scena iz filma “Krampack”.

7. Upotreba putne mape za pronalaženje sela u, recimo, Mursiji

Decenijama je u Španiji jedini način za dolazak do odredišta bio praćenjem auto-mape. Bio je to u ono doba pravi izazov. Putnik sa suvozačkog sedišta pokušao bi da dešifruje uputstva sa nepregledne karte, dok bi vreli vazduh ulazio kroz prozore. Danas, međutim, gotovo svaki vozač koristi GPS tehnologiju. Studija iz 2016. godine pokazala je da 46% vozača uvek koristi GPS, a njih još 27% ga gotovo uvek koristi.

8. Telefonirati hotelu kako bi se napravila rezervacija

Pre nego što je postojao Airbnb ili čak internet, španske porodice morale su da nazovu hotelsku službu za rezervacije. Štaviše, s obzirom da je prosečna španska familija brojčano narastala tokom godina uoči svetske finansijske krize iz 2008, bilo je normalno da se za jednu familiju rezervišu najmanje dve hotelske sobe. Iznad: glumica Adriana Ugarte u seriji ‘El tiempo entre costuras’ (Vreme između šavova).

9. Putovanje automobilom 400km bez vezivanja pojaseva

Iako je u Španiji obavezno vezivanje sigurnosnog pojasa još od 1974. godine, on se nije redovno koristio na dugim putovanjima, čak ni pri prelasku kroz uvek vetrovitu klisuru Despenjaperos (Despeñaperros). Prizor dece koja se bacakaju po zadnjem sedištu bio je čest, baš kao i peškir koji je leti korišćen kao blokada od prodora sunca kroz prozore… ili neumorno preslušavanje kasete sa šalama koje je prosipao španski komičar Euhenio (Eugenio). Prema podacima španskih saobraćajnih vlasti (DGT), sigurnosni pojasevi smanjuju rizik od smrtnih slučajeva za 50%, a čak do 90% u slučajevima udara glavom. Dok je Španija prešla dug put od svoje „bezbrižne“ prošlosti, 20% putnika sa pozadinskim sedištem još uvek putuje bez stavljanja sigurnosnog pojasa. Iznad: scena iz filma “Verano de 1993” (Leto 1993).

10. Opšte mišljenje da je „letenje avionom samo za bogate“

Bilo bi preterano reći da su nekadašnja putovanja avionom bila neuobičajena baš kao što je to bio, recimo, let u svemir. To je, međutim, važilo za mnoge španske porodice. Tek su u današnje vreme, zahvaljujući jeftinim avio-prevoznicima, letovi postali “dostupni gotovo svakome”, kaže sociolog Jose Antonio Barajas.

Miguel Ángel Bargueno, El Pais

Šta smete da uzmete iz aviona ako ste u prvoj ili biznis klasi?

U najkraćem: ništa – dok prvo ne pitate osoblje. Ovoga se, naravno, ni najbogatiji putnici ne pridržavaju, piše Volsrit džornal.

Što su njihove pogodnosti ekstravagantnije, to je avio-prevoznicima teže da zaustave putnike koji odlaze iz aviona sa prekrivačima, jastučićima od memo-pene i srebrnim posuđem.

Kada Stiv King krene dvaput mesečno preko Atlantika na posao, često se vraća sa suvenirima – iz aviona.

Kada je kod kuće, Stiv pijucka brendi iz svojih omiljenih čaša kompanije Britiš ervejz, a njegova deca umotavaju se u premijum ćebad pokupljenu iz kabina aviona Norwegian Air Shuttle. Britiš ervejz je prošle godine počeo da nudi meke, satenaste deke kompanije White, vrhunskog brenda. King ih ima tri.

“Definitivno sam izbirljiv ovih dana”, kaže King, koji vodi jednu kompaniju za obradu podataka. “Kvalitet stvari u biznis klasi je sada sjajan. Nude zaista vredne stvari.”

Putnici već godinama izlaze iz aviona sa predmetima koji  se obezbeđuju samo vrhunskim klijentima. Što su vrednije „stvarčice” koje se nude putnicima u poslovnoj i prvoj klasi, to je teže avio-kompanijama da previde svo to „kraduckanje“.

Troškovi zamene-nadopune visokokvalitetne ćebadi, jastučića, posuđa, čaša  i srebrnog pribora može se dodatno uvećati. Ipak, avio-kompanije teško da žele da osramote svoje najluksuznije kupce.

Tako su neki letni operateri počeli da u svoje ponude ubacuju „primamljive nagoveštaje“. Meniji u letelicama Junajted erlajnza savetuju putnike koje se to stvari mogu slobodno uzeti nakon leta, usmeravajući ih u onlajn prodavnicu gde mogu da kupe sve ostalo.

Deca Stiva Kinga, koji često putuje preko Atlantka, opuštaju se pod ćebetom uzetim iz jednog norveškog aviona. Foto: Stiv King

Deca Stiva Kinga, koji često putuje preko Atlantka, opuštaju se pod ćebetom uzetim iz jednog norveškog aviona. Foto: Stiv King

Mišel Krof (Michele Kropf), PR kompanije Britiš ervejz kaže: “Podstičemo [putnike] da kada lete s nama pokušaju da pokupe 40 namigivanja, umesto posteljine”.

Avioni ne predstavljaju najskuplja mesta za provesti noć, tako da aviokompanije u velikoj meri nagrađuju kupce koji plaćaju više hiljada dolara za prvu ili poslovnu klasu. Dodaci su postali toliko fini da mnogi vrhunski klijenti – a povremeno i oportunistički kupci – odbijaju da se dele sa njima.

“Skoro sve što nije na neki način zakovano ili prišvršćeno za sam avion će u nekom trenutku nestati”, kaže Henri Hartevelt, analitičar turističke industrije i bivši menadžer marketinga u jednoj avio-kompaniji; on se priseća svojih nekadašnjih letova, uključujući i jednu visoku čašu „pokupljenu“ iz El Ala prilikom svog prvog leta za Izrael.

Neke avio-kompanije ove „pozajmice“ prihvataju kao trošak poslovanja, ponekad čak i podstičući svoje putnike „značajnim namigivanjem“. Ameriken erlajnz je pre više godina proizveo pepeljare na čijoj je poleđini pisalo: “Nekadašnje vlasništvo Ameriken Erlajnza.” Slanici i bibernjače na letovima Virdžin atlantika pokazali su se toliko neodoljivima da se ova avio-kompanija pomirila sa ponašanjem svojih klijenata, pa je na njihovoj poleđini odštampano: “Uzeto sa (leta) Virdžin Atlantika“. Kompanija je izjavila da je u proteklih 12 meseci nestalo nekih 26.700 kompleta (oko 2400 mesečno, što je otprilike 80 kompleta dnevno).

Hartevelt ukazuje na deceniju staru reklamu danas nepostojećeg avio-operatera Braniff International Airways, koja je promovisala remont aviona i prikazivala ženu koja skida omot sa bombona, sa ćebetom i naočarima u svojoj torbi pre nego što odlazi sa celim avionom. “Nismo protiv lova na avionske suvenire dokle god ne izmakne kontroli”, čuje se u pozadini glas naratora.

Većina od 1.700 laganih ćebadi koje je avio-kompanija Virgin počela da nudi ove godine u višim razredima na avionima A330-200 je – nestalo.

“U prvim nedeljama smo  mozgali, nastojeći da utvrdimo, „Hej, šta se desilo sa ovim ćebadima? Bili smo zaprepašćeni”, kaže Danijel Kercner, potpredsednik kompanijskog sektora za rad sa korisnicima. On kaže da avio-kompanija vidi ovu reakciju kao laskavu i potencijalno čak i dobru za posao… iako je uvek nanovo morao da naručuje još ćebadi.

Slanici i bibernjače na letovima Virdžin atlantika pokazali su se toliko neodoljivima da se ova avio-kompanija pomirila sa ponašanjem svojih klijenata

Slanici i bibernjače na letovima Virdžin atlantika pokazali su se toliko neodoljivima da se ova avio-kompanija pomirila sa ponašanjem svojih klijenata. Foto: Virgin Atlantic

Avio-kompanije za sada ne preduzimaju strog tretman prema ovim sitnim krađama, nadajući se da će se za ove stvari iznaći “prijateljsko” saglasje između njih i klijenata. Prema Međunarodnoj asocijaciji za vazdušni saobraćaj, premijum kabine – u prvoj i poslovnoj klasi – čine tek 5,5% međunarodnog putničkog saobraćaja, ali više od 30% prihoda.

“Avio-kompanije žele da obezbede dovoljnu količinu ulaganja u svoje najvrednije kupce”, kaže Skot Hornik, partner u konsultantskoj firmi Oliver Vajman. Čak i neki od visokokvalitetne ćebadi i jastuka, kada ih od nabavljača naručuje u velikim količinama, koštaju avio-kompaniju negde između osam i deset 10 dolara po komadu, kaže on – što je relativno skromna investicija.

“Naše avio-posade znaju šta je ono što bi se moglo „otuđiti“ a šta  što bi trebalo da ostane u avionu, pa stoga, u skladu s tim, mogu da ljubazno instruiraju svoje klijente”, kaže portparolka Delta erlajnza. Odlično da se zna: možete zadržati komplete za održavanje marke Tumi. Šta je najbolje ostaviti iza sebe i ne dirati: posuđe i posrebreni escajg koje je dizajnirala italijanska firma Alessi.

Ovo može prouzrokovati neprilike stjuardesama, kaže Sara Nelzon, predsednica međunarodnog Udruženja stjuardesa i stjuarta (CWA).

“Većina ljudi, ako im napomenete kakav je ‘kućni red’ u avionu u koji se ukrcavaju, te stvari samo vrate nazad”, kaže ona. Radi se o tome što im morate neprestano govoriti da ono što čine nije baš najispravnije – postoji neki strah, podozrenje.”

Kabina prve klase Airbus SE A380 u floti kompanije Etihad Airvais. FOTO: Natali Nakaš/ Blumberg

Kabina prve klase Airbus SE A380 u floti kompanije Etihad Airvais. FOTO: Natali Nakaš/ Blumberg

Cena karata u premijum klasi može da ide i više hiljada dolara. Karta u jednom pravcu od Njujorka do Londona kompanijom Britiš ervejz košta gotovo 8.800 dolara u poslovnoj klasi. Jedna karta za let poslovnom klasom od Čikaga do Pariza koštala je čak 12.962 dolara.

Neki putnici kažu da osoblje sa zadovoljstvom usvaja zahteve za kupovinom suvenira. Liz Stivenson zavolela je jedno od ćebadi koje je koristila na svom putovanju u “rezidenciji” aviona koji pripada Etihad ervejzu: to je trodelni apartman koji uključuje sopstveno kupatilo sa tušem, dnevnu sobu i bračni krevet.

“Radi se o mekoći”, kaže ona. “Koja je prosto neverovatna. Ćebe je finije od egipatskog pamuka. Liz Stivenson kaže da je ključno prvo dobiti dozvolu. “Nikada ne bih na svoju ruku odnela tu odeću osim ukoliko mi osoblje na letu ne kaže da mogu.”

“Situacija gotovo da je gora sada, kada su proizvodi postali bolji”, kaže SK Sharma, 36-godišnja iskusna putnica sa sedištem u Del Maru, Kalifornija.

Nakon što je Delta razvila Westin Hotels & Resorts – brendiranu “nebesku” posteljinu, Šarma videla putnika u sedištu do njenog koji je u avion uneo torbu upravo kako bi pokupio ćebad „i još neke stvarčice“. Nedavno je primetila putnika u  poslovnoj klasi na letu Emirates erlajnza iz Los Anđelesa ka Dubaiju – sa kartom čija cena ide i do 15.000 dolara – kako sa praznih sedišta prikuplja „prijatne sitnice“… jastuke i sve druge stvari.

Nakon što je Delta uvela posteljinu i ćebad marke Westin Hotel & Resorts - putnici su ove brendirane stvari počeli da masovno iznose iz aviona. Foto: Delta erlajnz.

Nakon što je Delta uvela posteljinu i ćebad marke Westin Hotel & Resorts – putnici su ove brendirane stvari počeli da masovno iznose iz aviona. Foto: Delta erlajnz.

United Airlines je na svojoj novoj međunarodnoj poslovnoj klasi „Polaris“ želeo da ponudu nadopuni čaršavima, jastucima i ćebadima. Prevoznik bi trebalo da bude u mogućnosti da pere i ponovo koristi predmete kako bi ovaj poslovni model funkcionisao, kaže Tarek Abdel-Halim, generalni direktor za snabdevanje aviona ovakvim proizvodima. “Nećemo putnike progoniti ili zaustavljati zbog ovog sitnog kraduckanja”, kaže on, “mada nameravamo da klijentima jasno pokažemo da ovakvim njihovim manirima nismo nimalo oduševljeni”.

Izgleda da su ćebad i pokrivači koje za Junajted dizajnira Saks Fifth Avenue toliko popularna da je ta avio-kompanija počela da ih – prodaje. Meniji u letelici usmeravaju putnike ka onlajn prodavnici, gde je Polarisovo ćebence po ceni od 59,99 dolara, a jastuk od memo-pene sa rashlađujućim gelom 27,99 dolara.

Na nesreću po avio-kompaniju, nema te konkurencije koja može parirati prostom kraduckanju.

Deni Kašu (Danny Kashou, 53), vlasnik firme u San Dijegu bio je impresioniran mekim i udobnim tkaninama ali i Saksovim monogramima na ćebadima na međunarodnom putovanju početkom ove godine. “Hej, da, uzeli smo ih”, kaže Kašu. “Nismo nikoga pitali. Samo su se tek našla u našim rukama, i mi smo izašli iz aviona s njima.”

“Leteo sam dovoljno dugo”, kaže on. “Zaslužujem ih.”

 

Alison Sider, Andrew Tangel, WSJ

Kako stranci razmišljaju o Kini pošto je posete?

Pre četiri godine sam posetio Kinu kao nezreli 16-godišnji Amerikanac.

Pre nego što sam otišao, nikada nisam razmišljao o Kini. Ona je, naprosto, bila sa druge strane sveta. Bili su komunisti. Imali su puno ljudi i zagađenja. Ako danas pogledam unazad, čini se toliko naivnim ignorisati najveću zemlju sveta. Pretpostavljam da je to uobičajeni američki problem, mada on ne može biti opravdanje.

U avionu za Kinu sedeo sam pored jednog Kineza. U razgovoru smo došli do religije, kada mu rekoh da sam hrišćanin. Rekao mi je da je i on takođe. Otvaraju mi se oči: U Kini ima onih koji su religiozni.

U Šangaju sam se popeo na vrh Svetskog finansijskog centra i odatle, sa visine od gotovo pola kilometra (492m) video najveći grad na planeti. Bio sam zapanjen. Kasnije tog dana otišao sam do pijace u jednom od siromašnijih gradskih okruga grada, gde sam se zapanjio na jedan drugačiji način.

Noćnim vozom otputovao sam u Vuhan. Osećao sam kao da je trebala čitava večnost kako bismo stigli tamo, pa sam pretpostavio da moramo biti negde na pola puta preko zemlje. Nisam bio ni blizu; Kina je ogromna.

Vuhan je glavni industrijski grad i definitivno nije glavna turistička destinacija. Zagađenje je bilo prilično veliko dok sam tamo boravio. Ali, posle nedelju dana ili više provedenih u Vuhanu, otputovali smo u Hangžu, koji je poznat po prelepom Zapadnom jezeru. razlika u odnosu na Vuhan bila je kao noć i dan – ljudi u Hangžuu su poštovali saobraćajne propise, objekti i zgrade su održavani, a osećalo se kao da je grad pun života. Bilo je to za mene još jedno otvaranje očiju – Kina je kao i svaka druga velika zemlja. Ima svoje pobednike i gubitnike, svoje prelepe delove ali i one utilitarne, koji pre svega služe svrsi (bavljenje industrijom). Neki od njih žive ne previše lagodno jer rade u fabrikama. Neki drugi, pak, vode biznise i žive u prelepim penthausima.

Na kraju smo posetili i mali grad (po kineskim standardima) koji se zove Venling, gde sam odseo kod jedne kineske porodice, usput se zabavljajući piratskom verzijom igrice „Fifa 13 sa momkom mojeg godišta. Sa njim sam otišao u školu i sreo se sa studentima koji su se intenzivno pripremali za nacionalni ispit. Video sam engleske nastavnike koji su pokušavali da mlade Kineze podučavaju jeziku kojeg ni sami nisu tečno govorili, kako bi pomogli deci da se jednog dana izbore za dobar posao. Upoznao sam devojku koja je rekla kako bi volela da može da ode do Amerike, jer joj u Kini nije dozvoljeno da bude levoruka (pretpostavljam da je to pitanje pritiska koji na nju vrši porodica).

Putujući kroz Kinu sam upoznao neverovatno ljubazne ljude, ali i one grube, mlade ljude a i one stare, one koji su sanjali o ženi svog života ili o dobrom automobilu; bilo je i onih koji su samo pokušavali da se nekako provuku i „fintom“ izmanevrišu do boljeg života.

A ono što sam shvatio je da je Kina poput Sjedinjenih Država. To je komplikovano mesto, puno kontradikcija i kontrasta. Ali, baš kao i Sjedinjene Države, ali i kao svaka druga zemlja u kojoj sam bio, Kina je zapravo jedno neverovatno mesto sa divnim ljudima koje treba upoznati, sa predivnim mesta koje treba istraživati.

Po povratku u Sjedinjene Države, počeo sam da čitam o Kini. Počeo sam da uzimam časove kineskog ali i časove u kojima sam upoznavao istoriju ove zemlje. I – što sam više učio o njoj, sve sam više uviđao koliko je nemoguće da je ikada do kraja shvatim i zaista razumem. Na kraju krajeva, čitav svoj život možete provesti pokušavajući da razumete jednu osobu… kako tek izgleda „sasvim shvatiti“  1,4 milijarde Kineza.

A moje putovanje u Kinu je učinilo da shvatim koliko su glupi svi nesporazumi i problemi naše (američke) vlade. Hajde da izgradimo prijateljstva umesto da krstarimo razaračima kroz Južno Kino more. Radimo zajedno kako bi svet postao sigurnije mesto. Hajde da učimo i saznajemo o Kini i Aziji i pustimo da najmnogoljudniji kontinent na svetu zadobije veću ulogu, da se probije do svetske kulturne scene i globalnog liderstva.

U suprotnom, garantujem da će naše neznanje biti pogubno po nas.

Bendžamin Kijeta, živi u Americi; posetio Kinu i učio o njoj.

Quora

 

Koje avio-kompanije nude dobra a jeftina vina?

Ono što dobijate kao putnik koji leti poslovnom klasom može se razlikovati u zavisnosti od avio-kompanije, pa čak i od toga da li ste na zemlji ili u vazduhu, piše Skot Mekartni, urednik putničke rubrike “Srednje sedište” u Vol strit džornalu.

Jedan od najomiljenijih trikova kojima se avio-kompanije zdušno koriste jeste izbor vina koja poslužuju svojim putnicima u biznis-klasi na međunarodnim letovima. Verovali ili ne, avio-prevoznici privlače svoje buduće klijente i neodoljivim opisima vina u vinskim kartama koje sastavljaju vrhunski somelijeri – opisa koji ne izostaju čak ni za boce koje koštaju samo devet dolara.

Provera cenovnika u vinskim kartama desetak vrhunskih međunarodnih avio-kompanija otkriva nam širok spektar odgovora. Neki od operatera služe skupa vina, dok neki drugi čak imaju svoju burad u kojima se dovršava starenje vina – spomenimo i to da ova burad leže u vinskim podrumima čiji su vlasnici, takođe, sami avio-prevoznici. Drugi, pak, poslužuju neke manje poznate brendove koji nisu skupi ali su „uvijeni u oblande“ sjajnih opisa –za brojne je putnike, iako se radi o biznis-klasi, presudna visina maloprodajnih cena, koje se kod nekih operatera kreću u razumnom proseku.

Možda biste pomislili na British Airways Club World kao vrhunsku poslovnu klasu, ali da li kao putnik očekujete Novozelandski Šardone za 11 dolara, čak i ako je “svež i kremast sa notama vanile i tarta od limuna”(?!)

British Airways brani kvalitet svojih vina koje drži u ponudi: “Puno brige posvećujemo selekciji naših vina od koji su sva oprobana u testovima naslepo, kako bismo se osigurali da poslužujemo najbolje.”

Još jedan trik: nikada ne služiti dobre stvari na zemlji, gde avio-kompanije moraju da plaćaju porez. Ako svoja vina otvore tokom međunarodnog leta, „na ničijoj zemlji“, tada avio-kompanije više nemaju nikakvih problema.

Tako je, na primer, Delta erlajnz uvela penušavu dobrodošlicu sa italijanskim Prošekom od 11 dolara, dok je „leteći šampanjac“ Lanson Black Label Brut od $48  već u meniju za jun-septembar. Baš je nedavno jedan bloger „uhvatio“ Deltu u trenutku kada je posluživala kalifornijsko penušavo vino Andre uoči samog leta biznis-klasom. Avio-kompanija je ovo nazvala „greškom u dostavi“ (catering mistake).

Međutim, kada se sve sabere, Deltina lista vina – koja uključuje i francuski Šardone od 9 dolara – spadala je među najjeftinije u ovom veoma neformalnom istraživanju vinske ponude kod 12 avio-prevoznika. Amerikanci, takođe, na svojim trans-atlantskim menijima nude i bočicu vina od devet dolara.

Među avio-kompanijama i putnicima je poznato da suv vazduh u kabini letelice „ubija“ ukuse, zatupljujući čak i najosetljivija nepca. Da bi nadoknadili ovaj manjak punoće ukusa, avio-kompanije biraju vina izraženije voćne arome a prigušenije kiselosti nego što bi neki somelijeri preporučivali ukoliko bismo ih konzumirali na zemlji a ne u vazduhu. Jeftinija vina mogu biti zaista ukusna kada se nađete na 15km od tla. Skupa vina, ispijena na suvom kabinskom vazduhu, mogu nam delovati sasvim prosečno.

“Uzeti tokom leta neko vrlo fino, vrlo klasično, vrlo staro vino nije baš stvar koju bi trebalo da činite, niti bih vam savetovao takvo šta”, kaže Herman Frajdank, menadžer u sektoru nabavke hrane i pića za Singapur erlajnz. “Putnicima tokom leta morate ponuditi vino koje u svom ukusu ima nešto više svežine, nešto više živahnosti.”

Avio-kompanije se agresivno bore kako bi pridobile što brojniju klijentelu za svoje kabine biznis-klase, preplavljujući jedni druge sedištima rasklopivim u krevete, a sada i ličnim odeljcima i garniturama nameštaja. Ali, kako je prisutna opšta poplava po kvalitetu veoma sličnih luksuznih sedišta, tu u trku ulazi – vinska karta; ona može biti ultra-konkurentna stavka, koja je u stanju da zadobije novog klijenta. Mnogi klijenti iz poslovne klase smatraju se poznatim vinarima.

Mekartni je zatražio od poznatih avio-kompanija da mu daju na uvid trenutne vinske karte i cenovnik za biznis-klasu na aktuelnim letovima u Severnoj Americi, a potom i ona koje je osoblje vebsajta Wine-Searcher.com odabralo po cenovnom razredu („najbolja od skupih vs najbolja od jeftinih“ unutar cenovnika svake avio-kompanije pojedinačno). Ovo je, uostalom i taktika koju neki okoreli putnici rutinski izvode, naime, kada po ukrcavanju ugrabe iz biznis-klase meni i okače ga kroz aplikacije ili svoje veb-lokacije, kaže Ras Braun, direktor odeljenja za nabavku hrane i pića u Ameriken erlajnzu.

Po Mekartnijevoj anketi, avio-operater Emirates je u svojoj poslovnoj klasi imao najvišu prosečnu cenu vina (na osnovu menija sa najnovijih letova na liniji Njujork-Dubai). Prosečna cena izvučena na osnovu cena četiri flašice u ponudi – dve crvenog i dve belog vina – bila je 29 dolara po komadu, što je više nego duplo od cenovnog proseka bočica u Britiš ervejzu na nedavnim letovima od Čikaga do Londona. Po ovom istraživanju, flašica bordoškog šatoa Sen-Žorž (Chateau Saint-Georges Bordeaux, 2010) bila je najskuplja boca. Na vebsajtu Wine-Searcher.com kaže se da je berba 2010 bila poslednji put dostupna u martu, i to po ceni od 41 dolara za bočicu.

„Emirati“ su više od bilo koje druge avio-kompanije iskoristili vina radi osnaživanja reputacije kroz kvalitet. Ovaj prevoznik iz Dubaija poseduje i svoje skladište vina u Burgundiji, u Francuskoj, u kojem vino ponekad leži i čitavu deceniju. Iz „Emirata“ poručuju da njihov vinski podrum ima 4.7 miliona boca.

Mnogi faktori mogu „umrsiti“ klasično poređenje na osnovu kvaliteta i cene, jer su i te kako prisutna dobra i ukusna vina po niskim cenama – baš kao što je i cena prosečnih vina u avionima mahom preterana. Avio-kompanije obično kupuju direktno od vinarija i to u velikim količinama i uz velike popuste. Geografija, takođe, može dodatno zakomplikovati uporedni prikaz cena: cena kalifornijskog vina u Ajovi ili Nju Hempširu razlikuje se od one u prodavnicama na Menhetnu ili u San Francisku, a, naravno, i od cene koju to vino ima kao izvozna roba u Aziji, Rusiji ili u Evropi.

Za Singapur erlajnz su, recimo, vina iz Kalifornije preskupa. Sva vina koja kupi, ova avio-kompanija isporučuje u Singapur pre nego što ih dalje distribuira na glavne aerodromske lokacije – u nekim slučajevima natrag na mesta sa kojih je vino stvarno i poteklo. Bočica avionskog vina može proputovati i preko 30 hiljada kilometara pre no što bude otvorena; ova kilometraža se takođe ugrađuje u njegovu konačnu cenu.

U avionima je, poput budžeta, ograničena i količina korisnog prostora, tako da, shodno tome, prevoznici ograničavaju i vinsku ponudu. Na letu poslovnom klasom, većina ih nudi  dva crvena i dva bela, plus jedan šampanjac, penušavo vino uoči poletanja a često i porto ili neko drugo desertno vino.

Ponekad posluživanje skupog vina u biznis-klasi predstavlja jeftiniju opciju, jer mogu uprosečiti cenovni razred; veće cene vina u prvoj klasi možda će zahtevati niže cene istih u poslovnoj klasi.

Strategije avio-prevoznika variraju. Air France služi – bien sûr! – samo francuska vina. Iz ove avio-kompanije kažu da uglavnom targetuju vinske etikete sa međunarodnom reputacijom kako bi impresionirali kupce iz Azije i Amerike, a kupuje mlada vina koja će sazrevati naredne četiri ili pet godina. Er Frans je, nakon Emirata, imao drugu najvišu prosečnu cenu svojih bočica.

“Ovo je u potpunosti ugrađeno u naše gene”, kaže Gizlen van Brantegem (Ghislaine Van Branteghem), Er Fransova menadžerka za ketering na dugim letovima.

Američke avio-kompanije nemaju previše sentimenta za američka vina: Junajted erlajnz nije imao nijedno vino iz američkih vinograda na meniju svoje biznis-klase, a umesto njih je izabrao dve francuske etikete, jedan nemački rizling i jedan argentinski kaberne. Tokom letova između Sjedinjenih Država i Evrope, Amerikanci služe vina iz Južne Afrike, Španije i Argentine, poznatih po dobrim buteljkama čije su cene po pravilu znatno niže. Na vinskoj listi Delta erlajnza za leto pred nama istaknute su vinske boce iz Francuske, Španije i Čilea.

Od avio-operatera iz američke „Velike trojke“, Junajted erlajnz imao je najvišu prosečnu cenu bočice, a od 12 kompanija koje su bile predmet ove ankete, Junajtedu je dopalo četvrto mesto. Junajtedove vinske etikete „zaglavile“ su se u uskom cenovnom rasponu od $22 do $17 (prema cenama poslednji put proverenim na sajtu Wine-Searcher.com u utorak i sredu 17-18.apr ). Američka vina kretala se od $19 to $9. Cena vina koja se nude u biznis-klasi Delta erlajnza kretala se između 9 i  17 dolara. To znači da su dva najskuplja vina kompanije Delta, prema cenovniku njihovih letnjih menija, bila približno iste cene kao i ona najjeftinija iz  Junajtedove ponude.

U Delti kažu kako im je poznato da kupci obraćaju pažnju na vino, uključujući i njihove cene. Deltina „vinska strategija“ je u pravljenju spoja prepoznatljivih brendova i malo poznatih iznenađenja, kaže Liza Bauer, potpredsednica sektora letnih usluga. “Mislim da (među našim klijentima u biznis-klasi)  skupoća vina ne igra veliku ulogu, već je naglasak pre svega na užitku koji im ta vina pružaju”, kaže ona.

U Ameriken erlajnzu kažu da pažljivo odabiraju dobra vina uz pomoć majstora somelijera i kompanije za vinski menadžment iz Nape, Kalifornija. Ključ je, kako kažu, ponuditi proizvod kojim će svi biti zadovoljni, a pri tom ne probiti prethodno zacrtani troškovni  budžet. “U pitanju je igra brojkama”, kažu u ovoj kompaniji.

Kvantas toči svojim klijentima mešavinu istaknutih australijskih etiketa, plus aktuelne „hitove“ potekle iz malih vinarija, od kojih neke sa tipičnim australijskim nazivima poput „Ladies Who Shoot Their Lunch Chardonnay”.

Nil Peri, australijski restorater koji posluje i kao Kvantasov kreativni direktor za hranu, napitke i usluge, smatra da 30% do 40% Kvantasovih klijenata obraća izuzetnu pažnju na savršena vina. On, takođe, smatra da je ukus tokom leta danas poboljšan ukoliko letite novim avionima poput Boeinga 787 ili Erbasa A350 i A380, koji imaju veći nivo vlažnosti putne kabine, smanjujući tako dehidraciju putnika.

“Po mom mišljenju, hrana i vino koji su dobrog ukusa na tlu, ukusni su i u vazduhu”, kaže Peri. “Mislim da se kod brojnih avio-kompanija koje se oko hrane  pića ne potrude dovoljno lako uoči bela zastava kao simbol predaje: poklekli su pred nedostatkom dovoljno dobrog ukusa.”

Avio-vina: koja su najjeftinija a koja najskuplja?

Avio-kompanije nalaze se usred beskrajnog nadmetanja za pridobijanje klijenata poslovne klase kroz ponudu raskošnih sadržaja. Vino igra veliku ulogu u ukupnoj slici i zadovoljstvu putnika letom. Bacimo pogled na najviše (High) i najniže cene (Low) među crvenim i belim vinima sa menija poslovne klase 10 svetski renomiranih avio-prevoznika.

Air China

High: $30 Chateau Milon Saint Emilion Grand Cru Cabernet Franc-Merlot, France*

Low: $10 Château Moulin de Launay, France*

Air France

High: $27 2010 Chateau Rollan de By Medoc, France

Low: $19 2013 Domaine Paul Corneau Pouilly-Fume, France

American 

High: $19 2015 Kaiken Ultra Cabernet Sauvignon, Argentina

Low: $9 2017 Kleine Zalze Vineyard Selection Chardonnay, South Africa

British Airways

High: $17 2016 The Hedonist Shiraz, Australia

Low: $11 2016 Seifried Chardonnay, New Zealand

Delta

High: $17 2016 Pazo de Villarei Albarino, Spain, and 2015 Ritual Pinot Noir, Chile

Low: $9 2016 Maison Ventenac Les Plos Chardonnay, France

Emirates

High: $41 2010 Château Saint-Georges Bordeaux, France

Low: $20 2015 Schloss Vollrads Alte Reben Riesling, Germany

Etihad

High: $16 2016 Bouchard Pere et Fils Chardonnay, France; 2012 Le Baron Malleret Bordeaux, France

Low: $13 2015 M. Chapoutier Belleruche Grenache-Syrah, France

Lufthansa

High: $20 2014 Vina Errazuriz Max Reserva, Chile

Low: $16 2016 Donovan-Parke Chardonnay, California

Singapore

High: $27 2015 Heirloom Shiraz, Australia

Low: $14 2015 Weinhaus Ress Kabinett Riesling, Germany

United

High: $22 2016 Domaine Joseph Drouhin Chablis, France

Low: $17 2015 Bouchard Pere et Fils, France

Izvor: Avio-prevoznici koji obezbeđuju nabavku za svoje potrebe. Prikazane su svetske maloprodajne cene vina izražene u američkim dolarima, ažurirane 17. i 18. aprila 2018, a po podacima sa vebsajta Wine-Searcher.com

Wall Street Journal

 

Zašto je Kjubrikova “Odiseja“ i danas tako neodoljivo zagonetna i misteriozna?

Stenli Kjubrik ga je možda započeo kao naučno-fantastični film ali „2001: Odiseja u svemiru“, koja  ove sedmice puni 50 godina, bliža je našoj matici Zemlji no što nam se čini, piše Nikolas Barber za BBC.

Prošlo je 50 godina od „Odiseje u svemiru“, a mi i dalje pokušavamo da ga „osmislimo“ logikom i racijom. Ovo nesvakidašnje reprezentativno sci-fi remek delo Stenlija Kubrika biva redovno izglasano kao jedno od najvećih i istoriji kinematografije: po anketi koju je sprovela rubrika za kulturu Bi-Bi-Sija, reč je o najbolje rangiranom američkom filmu koji je ikada prošao kroz bioskope; glasovima učesnika ove ankete „Odiseja“ je izbila na četvrto mesto. On, međutim, važi i za jedan od najzagonentnijih filmova ikada napravljenih. Šta je, na primer, onaj sjajni pravougaoni monolit u praistorijskoj Africi? Zbog čega jedan astronaut proleće kroz ona psihodelična svetla na svom putu do Drugog Univerzuma – pre nego što se pretvori u kosmički fetus? S obzirom na to da je mesto zbivanja koje otvara film postavljeno milionima godina u prošlost – a da su dve ključne scene postavljene u hronološko-dramaturški razmak od samo 18 meseci – koliko se zaista od svega toga dogodilo te 2001. godine?

Svo to naše „češkanje po glavi“ i dileme ne bi samog Kjubrika ni najmanje uznemirile. “Slobodno spekulišite o filozofskom i alegorijskom značenju filma”, rekao je on jednom novinaru 1968. godine, “ali naprosto ne želim da verbalno opisujem niti da rečima objašnjavam ‘mapu puta’ i ’uputstvo za upotrebu’ filma kao što je ‘Odiseja’ zbog kojih bi se potom svaki gledalac osećao obaveznim da ih sledi, ili se pak uplaši kako je ’propustio suštinu i promašio poentu’.” Kjubrik je na scenariju za ovaj film sarađivao sa piscem istoimenog romana po kojem je ovo delo snimljeno, čuvenim piscem i naučnikom Arturom Klarkom (Arthur C. Clarke), koji je i sam rado odgovarao na neka od ovih pitanja rado postavljanih i Kjubriku; često bi odgovarao kako se neke od veza za rešavanje naših glavolomki kao gledalaca nalazi u samom njegovom romanu, koji je – što je do danas nečuveni gaf – objavljen tek po ulasku filma u bioskopske dvorane. Sam režiser je, međutim, sve te naše dileme „doveo u red“, tako što se taj filozofski i metafizički sloj ne bi mogao previše lako shvatiti. Sam Kjubrik imao je običaj da ga poredi sa slikama i klasičnom muzikom koje pre svega treba doživeti “na unutrašnjem nivou svesti”. I pored svega, sama „Odiseja u Svemiru“ nije glavolomka pred kojom ostajemo skamenjeni od zbunjenosti. Ono što je sasvim izvesno jasno jeste to koliko ima zajedničkog sa nekim od njegovih prethodnih filmova u kojima je bila izražena antiratna crta i borba protiv lažnih autoriteta – posebno se tu nameće njegov „Doktor Strejndžlav“ (Dr. Strangelove, 1964).

Gledano sa distance od pola stoleća, oba ova filma teško da bi i danas mogla izgledati drukčije nego u trenutku kada su snimljeni. Doktor Strejndžlav (1964), crno-beli film završen nekoliko godina pre „Odiseje“, farsična je satira o američko-ruskom utrkivanju u naoružanju sa Piterom Selersom kome je zapalo više nezaboravnih uloga; drugi film je bogato obojena kontemplacija koja se odvija u nepreglednim međuzvezdanim prostranstvima, opisana na originalnom posteru kao “epska drama avanture i istraživanja”. Ali osvrnimo se sada i na njihove sličnosti: Tajnovitost i zatvorenost koji su postojali tokom Hladnog rata između Amerike i Rusije, sastančenja u prostorijama krcatim sredovečnim muškarcima u tamnim odelima, a tu je i navodno „nepogrešiva mašina“ (interkontinentalni nuklearni projektil), projektovana s namerom da napravi pokolj među tim istim ljudima koji su je sazdali. Setimo se scene u kojoj General Kong (Slim Pickens) ponovo žicama premošćuje pokvarena vratanca spremnika za bombe na B-52 i popravlja ih – scene gotovo identične onoj iz „Odiseje u svemiru“, u kojoj astronaut Dejvid Boumen (Keir Dullea) deaktivira i zapravo „ubija“ računar koji je u jednom trenutku zaposeo kontrolu nad njegovim svemirskim brodom.

Osvrnimo se samo na ubeđenja i autorski kredo koji su tako slični i važeći za oba filmska dela: da su ljudi, suštinski, nasilni do tačke samouništenja, i da svako ko se smatra bićem koje je uvek stoprocentno u pravu po svemu sudeći opasni manijak. Možda bismo otišli predaleko kada bismo „Odiseju u svemiru“ nazvali ciničnom političkom komedijom, ali da Kjubrik nije želeo da se nasmejemo ne bi se onoliko  znakovito usredsredio na scenu “toaleta sa nultom gravitacijom”, niti bi u film ugradio poglavlje pod nazivom „Osvit čoveka“ (The Dawn of Man) u kojem ljudsko biće u svojim začecima – od prvog trenutka kada je shvatilo da se kost ulovljene životinje može upotrebiti i kao smrtonosno oružje za ubijanje životinja kojima se hrani – tu istu kost primeni i kao oružje u borbi protiv drugog ljudskog bića to jest „neprijatelja“… smrskavši mu glavu ovim „korisnim alatom“.

Sjajni, krupni čovekoliki majmuni

U ovoj sekvenci koja otvara film, naši kosmati preci (sve njih glumili su profesionalni pantomimičari), prehranjuju se isključivo korenjem i bobicama… sve dok ih, jednog afričkog jutra, u sam cik zore iznenada ne razbudi volšebno prisustvo visokog crnog monolita (svojevremeno upoređivanog s nadgrobnim spomenikom, mada se danas na njega može gledati i kao na „preuveličani ajfon“). Taj misteriozni monolit drastično ubrzava učenje i mentalni napredak majmuna, a u jednom od njih (u čoporu poznatom kao Gleda-Mesec“) rađa se ideja da kost mrtve životinje iskoristi kao oružje. Nakon što je ubio jednog tapira, ali i drugog majmuna iz „protivničkog tabora“, on, po ubistvu, tu kost baca visoko u vazduh; ovde nam je Kjubrik podario nezaboravnu scenu koja se uvek pojavljuje kada u svoj internet-pretraživač upišete “match cut”: kost koja se obrće kroz vazduh zamenjena je svemirskom stanicom koja kruži oko Zemlje (Kjubrikov „match cut“, tj. podudaranje scena – između pračovekove kosti koja se vrti dok leti uvis, i svemirske stanice koja se okreće u svemiru – najpoznatiji je i najambiciozniji primer korišćenja ove tehnike. „Match cut“ je povezivanje dve različite scena jednom radnjom).

…Osim što to nije svemirska stanica, kao takva: naime, po Klarkovim rečima, orbitirajući objekat koji je trebalo da usledi nakon kadra sa kosti “trebalo je da bude orbitirajuća svemirska bomba, oružje u svemiru”. Ako nigde drugde, a onda na ovom mestu, možemo dokučiti šta je to što je Kjubrik inicijalno hteo da nam poruči: „ljudski napredak“ je, po njegovim procenama, samo lepa fraza iza koje se krije razvoj sve većih i boljih načina za međusobno ubijanje, sve do potpunog istrebljenja.

Umesto bombe koja orbitira (setimo se Reganovog projekta razvoja vojne tehnologije petnaestak godina nakon filma, tzv „Rata zvezda“ iz 80-tih), u ovom delu filma susrećemo Hejvuda Flojda (William Sylvester), naučnika na putu ka Mesecu na kojem je otkriven još jedan vanzemaljski monolit. Flojd, međutim, ne spada u konvencionalne naučnike iz naučno-fantastičnih filmova: on niti je zaluđeni štreber u laboratorijskom mantilu a nije ni simpatično-romantični intergalaktički heroj. Flojd je, umesto svega toga, jedan tipično američki samozadovoljni hranilac porodice, sklon prisustvu lepih kosmo-stjuardesa u svojoj neposrednoj blizini, i koji – tipično američki – propušta rođendan svoje ćerke jer je “na putu”. U momentu kada svojim kolegama deli komplimente povodom njihovog otkrića, po njihovom izrazu i reakcijama ne biste ni pomislili da su upravo pronašli epohalni dokaz za postojanje vanzemaljskog života, jer deluju kao da su malopre sastavili novi reklamni džingl. “Pa, moram vam priznati,” progovara Flojd kroz osmeh, “da ste izvesno doprli do nečega.”

Bilo da su to američki generali u filmu „Dr Strangelove“, ili francuski generali u „Putevima slave“ ili ministar unutrašnjih poslova koji tvrdi kako poseduje lek kojim je moguće izlečiti zločinačke porive u „Paklenoj pomorandži“, Kjubrik je oduvek uživao da u svojim filmovima istakne kako ljudi zaduženi za naše sudbine nisu nužno i najinteligentnija ili najmaštovitija bića u sunčevom sistemu. Takođe, u njegovim se filmovima uvek radi o – muškarcima. Jedini ženski lik u filmu „Doktor Strejndžlav“ jeste sekretarica američkog generala odevena u bikini; žene se u „Odiseji u svemiru“, pojavljuju sa više odeće, ali ne i propratnih dijaloga.

‘Doktor Strejndžlav u svemiru’

Treći deo filma postavljen je u ogromnu svemirsku letelicu zaključanu gravitacijom Jupitera. Posadu broda čine Dejvid Boumen (Keir Dullea) i Frenk Pul (Gary Lockwood), zajedno sa još tri astronauta koji su u stanju hibernacije; i pored ljudske posade, većinu brodskih operacija nadgleda računar po imenu HAL 9000 (kojem je svoj glas pozajmio glumac Douglas Rain). Može li ovaj veštački inteligentni pilot prouzrokovati nevolje posadi za čiju je bezbednost zadužen? Pa, sam računar izjavljuje da je, “shodno bilo kojoj praktičnoj definiciji te reči, besprekoran i nesposoban za grešku” (“by any practical definition of the words, foolproof and incapable of error”), a takvo samopouzdanje u filmu je kod Kjubrika obično loš znak. Samouvereno im tvrdeći neistinu, HAL smišljeno ubeđuje Dejvida i Frenka u laž, naime, da je  brodski tanjir za komunikaciju pokvaren. Pod pretpostavkom kako HAL mora da je neispravan, astronauti odlučuju da će morati da ga isključe. Nažalost, HAL odlučuje da, pre no što oni isključe njega, on „isključi“ – njih.

Ovde se naročito može uočiti paralela s Kjubrikovim prethodnim filmom – u tolikoj meri da bi se u ovom trenutku mogao nazvati “Dr Strangelove u svemiru”: i u „Odiseji“, baš kao nekada i u „Strejndžlavu“, Kjubrik se usredsređuje na naše u svemu prenaduvano samopouzdanje, kao i na našu apsurdnu veru u bilo koji sistem ili mašinu koja nam deluje kao da ima odgovore na sva pitanja sveta. U „Doktoru Strejndžlavu“, filmu iz 1964. godine, postoji “sudbinski uređaj” (doomsday device) koji je trebalo da garantuje svetski mir a koji će, zapravo, uništiti civilizaciju – uz to i programiranog tako da ga niko ne može zaustaviti. U „Odiseji“, filmu iz 1968. godine, ova ironijska crta još je izraženija. HAL je kompjuter koji pravi grešku. Kontrolor misije potvrđuje da je u pitanju greška – jer to tvrdi njegov identičan HAL računar koji na Zemlji paralelno simulira uslove svog parnjaka u orbiti oko Jupitera. HAL koji se nalazi u svemirskom brodu, međutim, ostaje siguran u sebe kao što je u sebe siguran i poludeli general u filmu Dr Strangelove: “Pa, mislim da ne postoji nikakva nedoumica u vezi toga”, mehanički prede HAL svojim smirujućim, gotovo emotivnim glasom. “To se može pripisati samo ljudskoj grešci.” Oslušnite pažljivije i moći ćete ovde da čujete kako i sam Kjubrik jeca u  očaju.

Na „Odiseju u svemiru“ ne treba uprošćeno gledati kao na ‘nastavak’ filma „Dr. Strangelove“. Ostavimo li po strani gorku satiru koja ne podleže vremenu i prolaznosti, ovde još uvek na delu imamo neverovatne specijalne efekte, besprekoran produkcijski dizajn, doslovce proročki osmišljenu i plasiranu tehnologiju, zanosnu klasičnu muziku i sveobuhvatnu čudnovatost/nepoznanicu: Boumenovo uzbudljivo putovanje do svog vrhunca, na „mesto“ koje je “izvan beskonačnog”; putovanje do vrhunca i danas iznova šokantnog po duh i čula, baš kao što je to bio i 1968. godine.

Bez obzira na to, upadljivo je to što se Kjubrik  latio pravljenja “poslovično dobrog naučno fantastičnog filma” (da se poslužimo Klarkovom frazom), kao i da ga je ideja o stranim oblicima života u svemiru posebno fascinirala. Kjubrik je, kao i uvek, i ovde rešio da bude beskompromisan, upotrebljavajući svoj jedinstveni filmski jezik i ne pomažući se klišeiziranim vizuelnim komentarima na ljudske forme života. Upravo je ovo jedan od (po svemu izvesno najčudnijih i potpuno nelogičnih!) razloga zbog kojih je njegova „Odiseja u svemiru“ i dalje toliko ubedljiva, a onoliko zagonentna koliko to jedan film samo može biti.

Stenli Kjubrik je sanjao o drugim svetovima, ali je oduvek stajao s obe noge na Zemlji.

Nikolas Barber, BBC

Da li je ski-industrija na klizavoj padini?

Sa još jednom zimom i turističko-takmičarskom ski-sezonom koja nas zahuktalo očekuje na padinama planinskih centara, i predstojećom Zimskom olimpijadom u Južnoj Koreji koja je tu, „iza ćoška“, skijanje je u ovom trenutku sport koji uživa izuzetnu medijsku pokrivenost.

Skijanje je više nego samo uzbudljiv sport; na njega se gleda i kao na glamuroznu industriju koja ispunjava i troši naše slobodno vreme (a i novac), pružajući nam zdrave sportske aktivnosti, turističke ugođaje i gostoprimstvo.

Ali, kao i drugi sportovi koji su tradicionalno povezani s određenim nivoom ekonomskog statusa i količine novca – poput golfa, recimo – i skijanje se nalazi pred brojnim izazovima – ali i izglednim šansama za razvoj.

Izgleda da je učešće novih ski-turista ujednačenije nego pre, pa je u ekspanziji – ili je, barem, u konstantnom održavanju blagog rasta; ovo je slučaj sa tradicionalnim područjima kontinentalne Evrope i Sjedinjenih Država i Britanije, a sve veći interes postoji među građanima zemalja kao što su Rusija i Kina.

Brojni su faktori koji utiču na ski-industriju: tu treba uzeti u obzir starosni profil skijaša, konsolidaciju poslovanja, tehnološke i klimatske promene – pa čak i Bregzit.

“Industrija ’zimskih radosti’ se gotovo posvuda suočava s izazovom stvaranja dugoročnog rasta”, kaže švajcarski istraživač Loran Vana (Laurent Vanat). On svake godine objavljuje Međunarodni izveštaj o snegu i planinskom turizmu, koji predstavlja detaljan pregled ključnih faktora u ski-industriji.

“Ovo tržište je na mnogim mestima više nego zrelo i u potpunosti razvijeno, a bejbi-bumeri danas još uvek predstavljaju većinu učesnika-klijenata. Ova generacija će se progresivno povlačiti sa nekih zrelih tržišta, bez adekvatne zamene – a sve usled nedostatka ski-entuzijazma među budućim generacijama”.

Bogati u mehuru

I zaista, u Britaniji – gde je – prema turističkoj firmi SkiWeekends.com – ski tržište vredno blizu 3.4 milijarde evra, odnosno tri milijarde funti – više od dve trećine onih koji skijaju stari su između 43 i 65 godina.

A ovu neumoljivu statistiku potvrđuje i Čarls Oven, generalni direktor kompanije European Pubs Ltd koja posluje u barovima i restoranima u francuskim odmaralištima čiji su posetioci iz Britanije ali i drugih zemalja.

“Kao ni golf, ni skijanje nije jeftin sport, a postoji i „mehur bogatstva“ odnosno kritična masa finansijskih sredstava koje treba dostići – to je, uglavnom, moguće tek kako postajemo stariji”, kaže on. “Lako mogu zamisliti situaciju na budućem tržištu skijanja, na kojem, ukoliko ne budemo pažljivi, možda nećemo imati dovoljno mladih ljudi za skijanje, baš kao ni regularne skijaše koji iz sezone u sezonu redovno odlaze na skijanje.”

Oven kaže da se, naročito za britanske ski-operatere, postavlja izazov osvajanja tržišta evro-kontinentalnog skijanja, usled potencijalniih nus-efekata Bregzita i izlaska Britanaca iz Evropske unije.

Sa padom vrednosti britanske funte nakon britanskog referenduma o ostanku u Evropskoj uniji – to jest po izlasku iz nje – britanskim skijašima je sve skuplje da odu na skijanje do nekog od zimskih centara zemalja evro-zone.

“Zapravo, sve je više ljudi iz ski-industrije koji su doslovce prestravljeni razvojem događaja”, kaže on. “Nema nikakve garancije da će Britanci i dalje nastaviti da pohode planine u ovakvom broju. U Francuskoj su zabrinuti ako kompanije iz Britanije prestanu da prodaju praznične ski-pakete, tamo će, stoga, biti potrebno restrukturisati tržište”.

On kaže da je u nekim “britanskim” odmaralištima u Francuskoj već došlo do demografskih promena, u skijalištima kao što su Val-d’Isere ili Meribel, gde se sve više pojavljuju skijaši iz kopnene Evrope. On, takođe, kaže da je sve više ruskih skijaša koji ulaze na francusko tržište, naročito u okolini Kuršvela (Courchevel).

I mada priznaje probleme s kojima se ova industrija suočava,  Oven kaže da je ski-tehnologija značajno napredovala – sa udobnijim pancericama i paraboličnim, zakrivljenim skijama – što početnicima potencijalno olakšava savladavanje osnova ovog sporta.

U međuvremenu, niskobudžetne avio-kompanije posetiocima takođe olakšavaju dolazak u zimska odmarališta, a neki od značajnih anticipatora novih formi poslovanja, poput firme AirBnB, kažu da bi skijaši sada, uz pomoć njihove platforme, mogli sa sklapaju sopstvene turističko-putne pakete, bez daljnje potrebe za boravkom u skupim hotelima i kućama.

Vreme uživanja

U tradicionalnim alpskim ski-utočištima srednje Evrope su se, za to vreme, odvijale neke druge promene, kako bi ova industrija ostala relevantna i privlačna i u 21. veku.

Zapravo, podaci za prethodnu zimsku sezonu 2016-2017 iz Statističkog zavoda Austrije prikazuju da je bilo porasta posete: 68,57 miliona noćenja (više za 0,1%), dok je broj dolazaka bio 18,82 miliona (povećan za 2,5%).

Dr Robert Kaspar sa Univerziteta Schloss Seeburg u Austriji kaže da posetioci sada dolaze na kraće odmore, obično na produžene vikende, a takođe zahtevaju da u njihove planinarske boravke budu uključene drukčije, raznovrsnije aktivnosti.

“Danas ljudi žele da u planinama imaju drukčija iskustva, na primer jahanje konja, a tu je i razvoj kulinarskih ‘čarolija’. Iako sada dolaze na kratko, ljudi žele da imaju ugodno vreme kao i da dobro pojedu”, kaže on.

“Uloženi su napori da se celo iskustvo postane intenzivnije i atraktivnije. U trenutnoj atmosferi koja vlada, vezanoj za terorističke napade širom planete, ljudi takođe žele da posećuju zemlje koje se smatraju sigurnim, a takođe žele i da budu fizički aktivniji nego što su nekada bili.”

Pored toga, Kaspar kaže da je veći obim trgovine i razmene posetilaca među susednim ski-centrima takođe doprineo da se skijališta međusobno spajaju. Tako je došlo i do ukrupnjavanja skijaških regiona, a time i do osnaživanja ski-biznisa.

“To je dobro, jer je skijašu na austrijskim stazama obezbeđeno da, tokom jednog dana, može da prokrstari daleko širim područjem, posećujući veći broj staza nego što je to mogao ranije”, kaže Kaspar.

Ključni posetioci austrijskih Alpa su Nemci, a drugo tržište koje je zaljubljenicima u ski-sportove dovoljno zanimljivo jeste – Holandija; tamo još uvek ima dovoljno posetilaca iz Britanije. “Uvek postoje mogućnosti za nove posetioce, a sada su u značajnijem broju počeli da pristižu i naši ruski posetioci”, dodaje on.

Na onom žilavom ali sve ranjivijem tržištu, kaže Kaspar, postoji nekoliko nedostataka: sklonost ljudi da unajmljuju skije a ne da ih kupuju, što negativno deluje na proizvođače opreme, a i dalje je uporno prisutna i opasnost od klimatskih promena, odnosno od globalnog otopljavanja, koje utiče na dostupnost snega u zimskim odmaralištima smeštenim na ispod 1.000 metara nadmorske visine.

Kinezi, potpuno fokusirani

I dok razvijene ski lokacije gostima nude inovacije, kako bi ih posetio što veći broj posetilaca, jedna narastajuća nacija skijaša gaji nadu da će se njihova velika zemlja pretvoriti u globalno čvorište zimskih sportova.

“Zimski sportovi su zaista postali veoma važni u Kini”, kaže Sajmon Čedvik (Simon Chadwick), profesor sportskog preduzetništva u Poslovnoj školi u Salfordu.

“Sport kao što  skijanje, kao i razvoj industrije opreme za zimske sportove, definitivno postaju prioritet. Postoji veliki interes, a on se odnosi na rast kineske srednje klase kao i činjenicu da je Peking za četiri godine (početkom 2022.) domaćin Zimskih olimpijskih igara.

“U Pekingu se priča da se novac uzima od letnjih olimpijskih sportova i preusmerava na zimske (sportove i takmičenja).”

Čedvik kaže da je na Univerzitetu Cinghua u toku istraživanje koje bi trebalo da im pomogne da razviju sve aspekte ključne za podizanje zdrave industrije zimskih sportova.

“Kinezi su potpuno fokusirani na sve aspekte: od otvaranja i pokretanja skijaških centara, do komercijalizacije i prodaje skijaške opreme i odeće”, kaže Čedvik.

“Što se tiče tržišta, Kina je značajna prilika za industriju kao celinu, a ova grana može tamo da raste, dok u Britaniji, Sjedinjenim Državama i Evropi postoji konstantna pretnja od pomanjkanja interesa”.

Loran Vana, međutim, upozorava da – ukoliko se što pre ne iznađu brži načini podučavanja mlađih naraštaja kako da skijaju, uključujući i Kineze, industrija će se veoma uskoro suočiti sa neizvesnom budućnošću.

“U suprotnom, može se dogoditi da mladima postane dosadno, pa onda započnu da se bave nečim drugim. A ukoliko ne uspostavimo nove metode podučavanja mladih generacija – razvijajući tehnike obuke koje će im oduzeti nekoliko sati a ne nedelju dana pa i više – osnovni strukturni problemi ski-industrije ostaće zauvek prisutni”.

Bill Wilson, novinar biznis rubrike, BBC News

 

U krupnom planu: Nikola Olić – put u središte Dalasa

Nikola Olić, softveraš, fotograf, BMX bajker i pijanista govorio je za Dallas Observer kako su ga biciklizam i programerstvo povezali sa arhitekturom i fotografijom.

Strast za vožnjom BMX-a  otvorila je Nikoli Oliću, Beograđaninu iz Dalasa, ljubav prema urbanoj fotografiji. Bicikl je bio za njega oduvek bio prevozno sredstvo kojim je najlakše “jedriti” ulicama i ispitivati tajne jednog grada, spolja i iznutra. Njegovi fotosi su fascinantni prikazi arhitektonskih struktura – i to ne samo Dalasa i drugih američkih gradova, već i svih onih mesta na planeti na kojima se Nikola, tokom svog 25 godina dugog „gast-arbajta“, zatekao.

Moglo bi se reći da je Nikola Olić, barem zvanično, inženjer i programer. To je, uostalom, ono što je studirao na Univerzitetu u Teksasu, u Arlingtonu. Po dobijanju diplome zaposlio se u kompaniji za medicinski softver, „Doctor Alliance“, čiji je bio i koosnivač. Ali, za Nikolu možete slobodno reći i da je klasični pijanista, profesionalni BMX biciklista i fotograf koji uspeva da na jedinstven način prikaže arhitekturu na pomalo nematerijalan, apstraktan način… apstraktne fotografije stvarnih objekata, moglo bi se pojednostavljeno reći.

Olić je 1992. iz srpske prestonice dospeo u srednju školu u Arlingtonu, kao student iz programa obrazovne razmene. Početak rata u Jugoslaviji zatekao ga je tamo, što ga je sprečilo da se naredne godine (’93.) vrati u Beograd. Tako je odlučio da Univerzitet Severni Teksas (North Texas) i Dalas postanu njegov stalni dom. Olić je još kao tinejdžer „zaglibio do grla“ u veštine fletlendinga (flatlanding), stila BMX biciklizma unekoliko sličnog brejkdensu ali sa malim dvotočkašem – radi se o izvođenju akrobacija na ravnoj površini koje nemaju puno veze sa samom vožnjom koliko sa veštinom održavanja ravnoteže na biciklu tokom izvođenja atraktivnih figura i okreta. Kada je stigao u Arlington, bio je veoma prijatno iznenađen spoznajom da se, sticajem slučajnih okolnosti, obreo u jednom od glavnih svetskih centara ovog atraktivnog sporta.

Tokom svojih prvih dana u Teksasu, pred njega je iskrsao jedan klinac sa svojim BMX biciklom, dok je Nikola, svojim tada tvrdim akcentom objašnjavao da je novi u gradu, da je poreklom iz Srbije, i da je, takođe, zagriženi BMX-ovac. Klinac je pozvao Olića da se na prvom sledećem takmičenju pridruži njemu i njegovim prijateljima, a Olić je s ovim bajkerima ostao blizak sve do danas. “Pet izuzetnih BMX vozača svetskog nivoa živelo je u krugu od 15km od mene”, kaže Nikola. „Bila je to potpuna slučajnost. Naravno, nikada do tada nisam čak ni čuo za Arlington.”

Olić je bio deo prvobitne grupe koja je BMX biciklizam donela iz Kalifornije u Srbiju. On i njegovi prijatelji neprestano su olupavali i lomili svoje bicikle zabavaljajući se vožnjom i uvežbavanjem akrobacija. Nikola je oduvek bio zaljubljen u BMX modele, otkad je u specijalizovanim magazinima prvi put video praktično nesalomive varijante bajkova. Našao je način da ih nabavi prilikom svog  putovanja u Kanadu ’87, da bi se već od ’89 on i njegovi prijatelji takmičili širom Evrope. Olić se i dalje, 30 godina kasnije, takmiči, a pre par godina (2015.) učestvovao je na turniru u Hjustonu.

U određenom smislu, Olićevo interesovanje za fotografiju počelo je kao „nuspojava“ listanja svih onih BMX časopisa koje je čitao kao dete. Jedan od magazina koje je redovno čitao imao je kviz-rubriku sa dodelom nagrada: čitaoci bi jednom nedeljno nastojali da prepoznaju koji je deo bicikla snimljen u krupnom planu. “Rekli bi: ’Ovo je deo bicikla’, što je, recimo, bila makro-fotografija kugličnog ležaja”, kaže on. “Sledeće nedelje ćemo vam reći šta je to. Imao sam tada 13 godina i ova prepoznavanja krupnih planova tada su me potpuno obuzela – ta rubrika mi je, u neku ruku, promenila život.”

Međutim, umesto bicikla, objekti na koje je Olić odabrao da primeni tehniku krupnog plana bila je – arhitektura. Devedesetih je radio kao računarska podrška na Univerzitetu u Teksasu, Arlington (UTA), gde bi sebe veoma često zatekao kako provodi vreme radeći na arhitekturi računara svojih profesora. U to vreme, instalirati Microsoft Office u PC mašinu nije bio proces od 10 minuta. Ponekad je trebalo i do šest sati, pa i više – obilje vremena koje je Nikola provodio u razgovoru s profesorima o oblastima svojih proučavanja.

Olić je potom kupio svoju prvu DSLR kameru, otiskujući se u dugačke šetnje centrom Dalasa kako bi fotografisao nadasve atraktivna zdanja ovog grada. “Dešavalo sa da, samo tokom jednog dana, provedem i po deset sati u fotografisanju, tokom kojih bih napravio i do 500 fotografija”, kaže on. “Tek bi mi se neka tamo 110. fotografija neke tamo zgrade učinila zanimljivom”.

Nikola je razvio svoju tehniku: prvi put bi posetio objekat koji želi da slika, kako bi snimio što je više moguće, a onda bi kasnije, kod kuće, razmotrio koji su to uglovi i rakursi koji bi taj objekat prikazali u jednom novom, iznenađujućem izdanju. Rezultat ovakvog pristupa je da njegove naknadne tj. završne fotografije ostavljaju kod posmatrača utisak da neke zgrade – koje, inače, odavno ne primećujete i pored kojih biste bez osvrtanja prolazili na putu ka poslu – mogu izgledati nesvakidašnje interesantno.

Olić je privučen arhitekturom jer, između ostalog, ceni ogromnu količinu vremena i razmišljanja potrebnih da bi se jedno zdanje projektovalo i izgradilo. “Samo mogu da zamišljam kakav je taj proces: trajao je godinama, tokom kojih su neki ljudi smišljali zgrade i crtali ih, da bi u nekom trenutku prosudili: “Ne, hajde da radimo ovo drugo… ne, hajde, ipak, da uradimo ono treće”, kaže on. “Često poželim da upoznam arhitekte koji godinama razrađuju svoje projekte, i da pitam ko su oni i zašto to rade. Sve to što rade mi je zanimljivo.”

Jedan od njemu najomiljenijih je brazilski arhitekta Oskar Nimajer (Oscar Niemeier) kojem se divi zbog njegovih čistih i apstraktnih linija – fascinacija koja je i te kako prisutna i na Nikolinim fotografijama Dalasa koje možete videti na njegovom vebsajtu (kojeg on uredno održava). Najčešće, sve što uradi/ izmeni tiče se jednostavnog opsecanja fotografije; malo ih „podseče“ da bi izbacio nepotrebne „krajeve“, a uz to, sasvim minimalno, podesi osvetljenost i kontrast.

Ove Olićeve ​​maratonske foto-sesije ponekad privlače pažnju policajaca. “Dok sam fotografisao jednu zgradu, Fountain Place, koja se nalazi na platou Ross, jedan policajac je prišao upitavši me:” Šta ste to radili? Stajali ste na tri različita mesta i fotografisali ovaj objekat”, priča Olić.

Ista stvar mu se desila i dok je snimao zgradu Federalnih rezervi u Bostonu. Ovakav i slični susreti, međutim, nisu zaustavili Olića. “Znam koja su moja prava po Prvom amandmanu”, kaže on. “A po tom amandmanu – ništa se dramatično loše ne dešava (tokom mojih foto-sesija).”

Olićeve „foto-potrage i pronalasci“ van svog uobičajenog dnevnog posla na softveru ne završavaju se samo u fotografiji ili vožnji BMX-a. U Srbiji je studirao na muzičkoj akademiji, još uvek održava svoju formu: jednom sedmično sedne za klavir na lokaciji Buzzbrews, na aveniji  Lemon; idealno mesto za izvođenje klasične i džez muzike na otvorenom (Open Classical). “Svaki rad i rezultat proizvod su ljubavi”, kaže Olić. “Čak i softver. Nastojim da radim na svemu što što me čini da se osećam divno.”

Sve fotografije Nikole Olića preuzete s njegovog vebsajta, ArchDaily.com, kao i Nikolinog fejsbuk profila 

Dallas Observer

Nikola Olić, Structure Photography

“Iaora, Tahiti…”

…Ili, u prevodu s maorskog, “U Tahitiju je spas”. Pa, možda je tako kako kaže izreka domorodaca Francuske Polinezije. Jer, tamo se već stvaraju plutajući gradovi, nove forme jednog budućeg društva.

Kad nema zemlje – nema ni sukoba oko nje. Ovo je centralna ideja i konceptualna osovina oko koje se vrti projekat plutajućih gradova.

Plutajući gradovi u eksteritorijalnim vodama možda bi jednog dana, u ne tako dalekoj budućnosti, funkcionisali kao potpuno novi društveni oblici – kao inovativna državna ustrojstva zasnovana na eksperimentalnim, dosad nepoznatim odnosima u društvu. I ne samo to: oni bi bili samoodrživi, ekološki pozitivni i pacifistički projekat, zapravo stav čoveka prema čovečanstvu i planeti. Zvuči možda suludo, ali od naučne fantastike do stvarnosti korak je manji nego što i možemo pretpostaviti. Ovo je suštinski startap ideja u službi idealističkih ciljeva, piše Dejvid Gels za Njujork tajms.

U toku je izrada projekta „Floating Island“ na Tahitiju, u Francuskoj Polineziji. Kompanija Blue Frontiers gradiće i upravljati svojim eksteritorijalnim veštačkim ostrvima, sa ciljem da ih do 2020. godine izgradi desetak; na ostrvima koja će plutati u „ničijim“ tj međunarodnim vodama, a po uzoru na već dobro poznate eksteritorijalne krstarice-kockarnice i brodove za zabavu, biće podignute kuće, hoteli, kancelarije i restorani… cena? Prava sitnica:  oko 60 miliona dolara.

Ova je  ideja ujedno odvažna i veoma prosta, i mada naizgled deluje nemoguće sada je u tehnološkom smislu savladana: gradovi koji plutaju u međunarodnim vodama – nezavisne, samoodržive nacije na površini okeana i mora.

Dugo samo plod naučne fantastike, uz eksploataciju ideje o eksteritorijalnosti, ove „plutajuće strukture“ (Seasteading) su poslednjih godina sazrele i iz čiste fantazije prešle u sferu zbilje, koju sadašnjim tehnološkim sredstvima i postupcima već možemo doseći  – u bliskoj budućnosti. Već postoje kompanije, stručnjaci, arhitekte kao i zainteresovanost vlada i država da prvi prototip bude sagrađen do 2020. godine.

U središtu ovog poduhvata je Institut za razvoj pomorskih i nadvodnih struktura (“Seasteading Institute“), neprofitna organizacija sa sedištem u San Francisku. Grupa entuzijasta koja ga je 2008. godine osnovala provela je deset godina nastojeći da ubedi javnost kako koncept plutajućih gradova-ostrva nije baš sasvim sumanut.

Nije uvek bilo lako. Ponekad bi priča o plutajućim gradovima izgledala takva da je postajala meta sprdnje  i svojevrsna auto-parodija. Okupljanja ljudi u konceptualnom gradu Lerija Harvija iz 1986. u pustinji Nevada nazvanom Burning Man, koje je predstavljalo inspiraciju za zbijanje nebrojenih šala, dok su reference na film Kevina Kostnera “Vodeni svet” bile neizbežne. Projekat se delimično finansirao inicijalnom ponudom kripto-valute  (veoma svežem načinu pribavljanja sredstava osmišljenim u Silicijumskoj dolini, po kojem se novac može sakupiti stvaranjem i prodajom virtuelne valute) i crowdfundinga (prikupljanje novca od brojnih donatora za određeni projekt) ,

A onda, 2017. godine, sa rastom nivoa svetskih mora usled klimatskih promena, i sveprisutnom političkom situacijom napregnutom do tačke pucanja usled globalnog cunamija populizma, ova ideja postala je ne samo veoma praktična (ploveći eksteritorijalni gradovi kao bezbedna utočišta od domicilnih populističkih diktatura), već i neporecivo privlačna.

Vlada Francuske Polinezije je početkom ove godine dala odobrenje Institutu za nadvodne strukture iz San Franciska da otpočne testiranja u njenim vodama. Izgradnja bi mogla započeti uskoro, a prvi plutajući objekti – zapravo jezgro budućeg grada – mogli bi dočekati svoje prve stanovnike već kroz nekoliko godina.

“Ako biste imali plutajući grad, to bi u suštini bila start-up zemlja”, kaže Džo Kvirk (Joe Quirk) koji je predsednik ovog Instituta. “Bili bismo u stanju da stvorimo neverovatnu raznolikost država namenjenih ogromnoj raznolikosti koja krasi čoveka.” Kraće rečeno, veštačka ostrva kao eksteritorijalni prostori sa autonomnim upravama, bila bi po sistemu „za svakog ponešto“.

Termin „Seasteading“ počeo je da se pojavljuje barem od, recimo, 1981. godine, kada je jedan strastveni mornar po imenu Ken Neumajer (Ken Neumeyer) napisao knjigu “Jedriti farmom” (Sailing the Farm), u kojoj je izložio svoj koncept života i održivog boravka na plovilu (u njegovom slučaju, bila je to jedrilica). Na površine i dubine okeana gledao je, sasvim logično i razložno, kao na gigantski izvor hrane ili „farmu“, kako ga je u svojoj knjizi nazvao. Dve decenije kasnije, ova ideja privukla je pažnju Patrija Fridmana (Patri Friedman), unuka ekonomiste i Nobelovca Miltona Fridmana, koji je preuzeo ovaj pojam, utiskujući mu svoje ideje.

Poznat kao čovek slobodoumnih shvatanja Fridman je, još dok je bio na koledžu osnovao “namenske zajednice” („intentional communities“). U to vreme je živeo u Silikonskoj dolini, inspirisan razmišljanjima o velikim stvarima koje mogu služiti za opšte dobro ljudi. Tako  je 2008. godine napustio svoj posao u Guglu da bi osnovao Seasteading institut. Ovaj startap finansiran je novcem Pitera Tila (Peter Thiel), milijardera liberalnih shvatanja čuvenog po ulaganju u veoma hrabre start-up koncepte. U svom eseju iz 2009. godine,  Til je plutajuće strukture opisao kao „koncept – čije šanse, mada tek neznatne (jer je, u tehnološkom smislu, tada još uvek bio neizvodljiv) – ipak dovoljno intrigantan da bi se u njega ulagalo. U međuprostoru između sajber-svemira i vaskolikog Svemira otvara se mogućnost naseljavanja – okeana”, napisao je tada ovaj srčani libertarijanac.

Ulaganje Tila u ovaj koncept izazvalo je ogromnu pažnju medija. Međutim, nekoliko godina nakon osnivanja je prošlo a, Institut Seasteading nije proizve mnogo toga vrednog pažnje. Planirani prototip koji je 2010. trebalo da bude porinut u vode zaliva San Franciska u 2010. godini se nikada nije ostvario, a sam koncept plutajućih struktura postao je omiljena meta presnih šala o tehno-utopijskim fantazijama čije je ostvarenje pošlo naopako, čak postavši i glavna potka HBO serije “Silicijumska dolina”.

Ali tokom godina, osnovna ideja koja se zasniva na uzdržavanju – da plutajući grad u međunarodnim vodama može pružiti priliku da redizajniramo svoje društvo i vladajuće strukture – konstantno zadobija sve više pristalica. Kvirk, koji je autor ovog koncepta je 2011. godine posetio naseobinu Burning Man u Nevadi, kada je prvi put čuo i za ideju seasteadinga. Ona ga je zaintrigirala, pa je tokom narednih godina proučavao ovaj koncept.

Burning Man, u kome se jednom godišnje okupljaju inovatori, za Kvirka nije bio tek prosti uvod u koncept plutajućih naseobina: Bio je to model za vrstu društva koje bi bilo moguće upravo zbog autonomnosti seastanding koncepta. “Svako ko je barem jednom posetio Burning Man, bio bi fasciniran načinom na koji dosadašnja pravila nemaju svoje uobičajene parametre”, rekao je on.

Sledeće godine (2012), Kvirk se vratio u Burning Man, izlažući pred ostalim inovatorima svoj koncept plutajućih gradova formiranih po ugledu na geodetske kupole (delimična primena već postojećih sferičnih geodezijskih kupola sastavljenih od polihedrona). Ubrzo nakon toga uključio se u rad Seasteading instituta, preuzevši funkciju predsednika. Zajedno sa Fridmanom je napisao zapaženu studiju: “Seasteading: kako će plutajuće nacije obnoviti životnu sredinu, obogatiti siromašne, izlečiti bolesne i osloboditi čovečanstvo od političara”.

Seasteading je za Kvirka i saradnike uključene u ovaj projekt  daleko više od bizarnog i neobičnog hobija. Plutajući gradovi su, po njima jedinstvena prilika za ponovno ispisivanje pravila po kojima se upravlja društvom. “Kako vreme prolazi, vlade i državni režimi se jednostavno ne unapređuju niti poboljšavaju”, mišljenja je Kvirk. “Zaglavljeni su, a i mi s njima, u nekim prohujalim vekovima. To je zato što sam koncept posedovanja zemlje/zemljišta/teritorije podstiče nasilništvo u cilju monopola i kontrole drugih. “

A kad nema zemlje – nema ni sukoba oko nje. Ovo je centralna ideja, konceptualna osovina oko koje se vrti projekat plutajućih gradova.

Čak i da se uspešno pokrene nekoliko održivih struktura, ne postoji garancija da će se ova utopistička zajednica održati. Naravno, ljudi se, opšte uzev, sukobljavaju oko daleko više stvari nego što je to parče zemlje, dok su pirati veoma realna pretnja u određenim regionima. Iako pomorski zakon sugeriše mogućnost solidne pravne osnove za postojanje plutajućih gradova, nemoguće je sa sigurnošću predvideti na koji bi način postojeće vlade, države i političari reagovali kada bi se pojavili u svetu neki novi „susedi“ i državne tvorevine koje plutaju međunarodnim morima.

Kvirk i njegov tim sada se fokusiraju na projekat Floating Island u Francuskoj Polineziji. Vlada ove ostrvske države ustanovila je efektivno specijalnu privrednu zonu za Seastanding Institut i njihove dalje eksperimente, ponudivši 100 hektara plaža i obalskog pojasa na kojem projektantska grupa može da operiše.

Kvirk i njegovi saradnici stvorili su novu kompaniju, Blue Frontiers, koja će graditi i upravljati plutajućim ostrvima u Francuskoj Polineziji. Cilj: izgradnja desetak objekata do 2020. godine, uključujući kuće, hotele, kancelarije i restorane, po ceni od oko 60 miliona dolara. Da bi finansirao izgradnju, tim prikuplja novac po malopre navedenom metodu inicijalne javne ponude kroz kripto-valute i crowdfunding. Ukoliko se sve bude odvijalo po planu, objekti će imati „zelene krovove“, koristeći drvnu građu s lokacije gde će projekat biti sproveden, bambus i vlakna kokosa, kao i reciklirani metal i plastiku.

“Želim da plutajući gradovi postanu stvarnost do 2050. godine, nadam se da će ih biti na hiljade, a svaki od njih nudio bi različite načine upravljanja”, rekao je Kvirk. “Što se više ljudi bude kretali među njima, to će više izbora imati – a to znači i uvećanje verovatnoće da konačno možemo imati mir, prosperitet i inovacije koje će doprinositi čovečanstvu”.

Dejvid Gels, Njujork tajms 14/11/2017

Zašto toliko trošimo na odmoru?

Esta Šah (Esta Shah) redovno isplanira neku zabavnu aktivnost na dan nakon povratka s odmora. Ovakva njena  strategija ne predstavlja borbu protiv “bedaka” tipa “natrag u rudnik-da se pokopam poslom” – već je to, pre svega, budžetski trik za koji kaže da je odvraća od raspomamljenog troškarenja tokom odmora. Za BBC priču napisala Alina Dizik.

Znajući da se zabava nastavlja i kad se vratite “sprečava vas da [nepotrebno] troškarite novac tokom poslednjih dana odmora kako biste održali zabavu na nivou”, kaže Šahova, koja predaje marketing na Univerzitetu u Sinsinatiju.

Nastavak zabave i nakon što odmor prođe drži je podalje od razularenog troškarenja jer zna da je zabava čeka i kod kuće, čim se vrati. Ovakav dovitljiv koncept joj, napokon, omogućava da pametno troši novac tokom vremena provedenog na putu, a ne da se, pre no što krene nazad kući, okomi na raznorazne “stvarčice” koje joj uopšte nisu potrebne.

Mnogi od nas vraćaju se s odmora sa stanjem na računima i kreditnim karticama koji pokazuju da nam je minus veći od očekivanog. Prema istraživanju vebsajta Learnvest iz 2017. godine, koje je obrađivalo temu ličnih finansija, u Sjedinjenim Državama prekomerna potrošnja može predstavljati ozbiljan deo prihoda jednog domaćinstva: 74% Amerikanaca priznaje da je tokom odmora otišlo u minus više od 1100 dolara.

Što se Britanaca tiče, veliki deo njih u proseku potroši 532 funte po sosobi (600 evra, ili 718 dolara) – čak i pre nego što napuste zemlju – i to razbacujući se na šarolike načine: od kupovine bescarinske robe u fri šopovima uoči leta ili na graničnim prelazima, do odeće  koju posebno uzimamo za to putovanje, rezultati su istraživanja Udruženja britanskih turističkih agenata.

“Radio sam s puno njih koji u svom finasijskom životu nemaju ama baš nikakvih problema – osim dok su na odmoru”, kaže Bred Klonc (Bred Klontz), psiholog i finansijski savetnik na Havajima koji sa svojim klijentima radi na problemu troškova i trošenja.

Keš je iz raja izašao

Pa, kad je već tako, zašto onda tokom putovanja imamo običaj da izgubimo kontrolu nad svojim troškovima?

Mnoštvo je podsvesnih razloga koji leže u našoj enormnoj potrošnji a teško ih je kontrolisati i nadgledati, kaže Klaus Vertenbroh (Klaus Wertenbroch), profesor marketinga u kampusu INSEAD, pri poslovnoj školi u ​​Singapuru.

Odjednom, valutne razlike mogu da vas veoma lepo prevare u osećaju kako imate više novca za trošenje dok ste u inostranstvu, kaže Vertenbroh.

Jedna studija iz 2007. godine čiji je on bio koautor došla je do dokaza da nominalna (pojavna i na ličnom utisku zasnovana) vrednost novca utiče na to kako ljudi shvataju njegovu stvarnu vrednost: ako ste u zemlji u kojoj je nominalna vrednost deviza deo domaćih valuta – vi ćete verovatno potrošiti više.

Razlike u valutama mogu vas prevariti u osećanju/utisku da imate više novca kojeg ste u stanju da potrošite u inostranstvu.

Na primer, ako putujete iz Kanade u Indoneziju, jedan vaš kanadski dolar vredi otprilike 10.800 rupija. Stoga je veća verovatnoća da ćete vaš novčanik napunjen novčanicama visoke denominacije češće otvarati, te stoga daleko više potrošiti, kaže Vertenbroh. Jer, svo to pretvaranje valuta “u hodu” i dok smo u pokretu, ima svoj danak i cenu: verovatnije da ćete tada napraviti pristrasnu procenu u korist nominalne umesto stvarne vrednosti, tj cene izražene u stranoj valuti.

Putnici mogu veoma lako pokleknuti pri zacrtavanju nerealnih budžeta koji su ili preniski ili previsoki zbog takozvanog “gipkog i savitljivog mentalnog računovodstva”, što pak povećava tendenciju potrošnje, ističe Esta Šah. To je zato što ćemo, najverovatnije, opravdati potrošnju zasnovanu na sadašnjim okolnostima umesto da se pridržavamo striktnog budžeta kako bismo kontrolisali troškove.

Na primer, odredite da tokom puta u inostranstvo trošite iz putnog budžeta samo 100 dolara dnevno – a potom i da “možete” potrošiti još 30 dodatnih dolara dnevno na hranu jer tom svojom “kategorizacijom” hranu postavite kao svakodnevnu kupovinu, a ne kao deo tog prethodno strogo zacrtanog putnog budžeta uoči polaska na odmor. Kao rezultat toga, pravdavamo se da, zapravo, možemo potrošiti dodatnih 30 dolara na hranu, ali ne priznajući da već trošimo više nego što smo zacrtali kod kuće. “Vaš budžet nije toliko dobar koliko mislite da jeste – stvari se raspadaju na osnovu vaših želja i motiva”, kaže ona.

A ni konzervativno “skrojen” budžet ne funkcioniše uvek, dodaje Esta Šah. Na primer, ako odvojite 1000 dolara za jednonedeljno putovanje, shvatajući da ste izdvojili previše novca za trošenje, i da još uvek imate 500 nepotrošenih dolara u džepu poslednjeg dana odmora, to vam “olakšava” situaciju pa je veoma verovatno da taj novac nećete vratiti kući već ćete se, uoči leta kući, razbacivati njime, kaže ona. “Kada uračunate i spojite te “okrugle brojke” koje ste pre putovanja sebi zacrtali – a ne potrošite tu okruglu cifru, već manje – onda ta situacija stvara efekat “izdavanja dozvole”, što nam daje mentalno opravdanje da potrošimo više novca, jer sami sebe nagonimo do trošimo do prethodno uspostavljene okrugle cifre”, objašnjava ona.

Tokom putovanja osećamo i svojevrsnu presiju tipa “sad ili nikad”, koja takođe može uticati na našu potrošnju, kaže Dipak Čabra, čija je specijalnost oblast turizma, koju kao vanredni profesor predaje na državnom univerzitetu Arizona.

Bez obzira na to da li ste na odmoru pronašli nekakav suvenir ili se razbacujete na skupim večerama, “vi kao putnik gledate život iz kratkoročne perspektive i možete se lako zaneti – uloga turiste sve nas ponese”, kaže Čabra. Takođe, dužina vašeg odmora skopčana je i sa tim odakle potičete: jedna studija iz 2016. godine  koju je uradio portal Expedia otkrila je da su putnici iz SAD, Japana i Južne Koreje manje koristili sve svoje dane odmora od Evropljana. Čabra misli da oni koji tokom godine imaju manje vremena za praznike mogu biti voljniji da dobrano porazmisle kada je reč o putnim troškovima.

Pregledajući putovanja naših prijatelja preko društvenih medija može u nama pokrenuti nešto što se označava kao “FOMO” (fear of missing out  – strah da nešto ne propustimo), što može uticati da preterano trošimo; ovome su naročito podložne mlađe generacije putnika, jer su sklonije da tuđa iskustva cene više od drugih generacija, kaže Čabra.

Uočavanje da oni koje poznajemo troše dosta novca tokom svojih putovanja često može biti snažniji motivator da trošimo daleko više tokom našeg puta nego bila koja reklama, kaže ona. “Želite da budete u suprotnosti sa onim što drugi čine”, kaže ona.

Pa, šta bi onda trebalo da učinite?

Umesto da kreirate budžet zasnovan na onome što nameravate da potrošite, tretirajte svoj odmor isto kao i svoju svakodnevicu, preporučuje Šahova.

Uoči putovanja se temeljno upoznajte s lokalnim valutama, njihovom stabilnošću i cenama važnih stavki. Informišite se o troškovima transporta, hrane i zabave, tako da se što bolje informišite o svim bitnim troškovima, a samim tim i s predstavom o realnom obimuvašeg  putnog budžeta. Planirajte uvek dnevni – a ne nedeljni – budžet, zasnovan na vašem istraživanju o tome koliko očekujete da ćete na dnevnom nivou plaćati hranu, prevoz, aktivnosti i bilo šta drugo što planirate da kupite tokom putovanja – tako je najlakše pratiti “tokove novca” i kontrolisati potrošnju istog.

Na kraju, nastojte da otplatite odmor u što je moguće kraćem vremenskom roku; troškovi leta i smeštaja razvučeni na višemesečne rate doprinose da lako izgubimo iz vida koliko ćemo trošiti na putu, poentira Esta Šah.

Alina Dizik, BBC 19. sept, 2017

Švedska vs. ostali: nordijska ljubav prema životu

Nikada nemojte živeti da biste radili već obratno, poručuju Šveđani. Od noćnog kupanja do plažnog roštiljanja i logorovanja u prirodi – i još dalje: evo mini-vodiča kroz švedski stil življenja, objavljenog u britanskom magazinu Stylist.

Samo prolutajte ulicama Stokholma jedne subote oko pet popodne, i počećete da shvatate kako nordijski način života pulsira sasvim drukčijim ritmom i tempom u odnosu na Britaniju a i sve ostale zapadne Evropljane. U trenutku kada je svaka iole prometnija i važnija britanska ulica stecište ogromnih masa tinejdžerki i mladih koji žickaju za pivo „i sve što uz njega ide“, u Švedskoj u tom trenutku ulice odišu spokojem, dok su vrata prodavnica poput Acne, J Lindeberg i Cheap Monday zatvorene.

Subotnje večeri su u Švedskoj svetinja, i izvesno da ovaj trenutak nije predviđen za bilo kakve manijakalne šoping ekscese. Bilo bi teško ignorisati koliko švedski lokalci izgledaju sretno, prijateljski i opušteno. Ne postoji, kao drugde, iskradanje na petominutnu pauzu za kafu između 3:00 i 3:05 popodne; oni s kafom u rukama uživaju za stolom, uz kolač. Domaćinski, reklo bi se.

Uprkos tome što samo tri meseca godišnje imaju nešto sunca i letnjeg ugođaja, tu su noćno i kupanje, plažni roštilj i logorovanje – sve su to njihove standardne aktivnosti u cilju što intenzivnijeg ličnog užitka.

Onima koji žive i rade u Londonu, ovakav švedski način i pravila življenja zasigurno izgledaju revolucionarno. “Imamo prilično lep život”, priznaje stokholmski psiholog Cecilija Daberg (Cecilia Duberg), koja već na prvi pogled odiše obezoružavajućim zdravljem. “Vreme provedeno u prekrasnom okruženju, stalna aktivnost i zajedničko obedovanje jesu od suštinskog značaja za većinu Šveđana.”

Ali, tu je i druga strana medalje: dođite u decembru, kada sunce jedva da se katkad stidljivo promoli, a zapravo ga i nema do sredine proleća. “Hladne, mračne zime mogu biti izazovne”, objašnjava ona, “ali je zato prilagođavanje promenljivim sezonama način da ostanete pažljivi i prisebni.”

Od uživanja u sezonskim jelima, do aktivnog boravka na otvorenom – evo šest pravila za život u švedskom stilu. Pravila koja bi, zapravo, mogli da upražnjavamo i svi mi ostali, koji smo „Ne-šveđani“.

Delite zemlju i tlo pod nogama s ostalima

U Švedskoj ovaj slogan ne važi samo kao izreka i savet – ova misao/parola je deo ustava. Zemlja je „Allemansrätten“, ili ‘pravo na javni pristup’; za zemlju važi zajedničko pravo korišćenja, što omogućava svakome da se slobodno kreće, čak i na privatnom zemljištu, kao i da na njemu podigne šator ili pretražuje tle radi branja jestivog bilja, pečuraka, šumskog voća i bobica itd. Jedino pravilo koje je na snazi je da budemo pažljivi prema drugima – sumirano je u frazu “Ne uznemiravajte, ne uništavajte” –što je i inače sjajna mantra za život.

“Allemansrätten je veoma važan aspekt življenja i ponašanja mnogih Šveđana”, kaže Per Nilsson iz Švedske agencije za zaštitu životne sredine. “Potrebno nam je da živimo život koji želimo.” Više od 80% stanovništva živi u krugu od pet milja od nekog od brojnih nacionalnih parkova, rezervata prirode ili područja zaštićene sredine, a studije pokazuju da provođenje vremena u prirodnom okruženju smanjuje stres, podstiče mentalno zdravlje i čak smanjuje krvni pritisak. Šveđani uče da cene prirodu još od najranijih nogu, a mnogi petogodišnjaci pohađaju već tradicionalnu “školu u prirodi”, dok starija deca uče osnove snalaženja u prirodi, veštinu čitanja geografskih karata i orijentaciju u divljini.

Kako Per Nilson kaže, “Što više znate o prirodi, to vas više zanima „prirodna sredina”. Impresivnih 99% otpada iz švedskih domaćinstava se reciklira ili se koristi za proizvodnju struje, dok nezamislivih 51% energije ove zemlje potiče iz obnovljivih izvora. Šveđani, takođe, češće i više kupuju organsku hranu nego bilo ko drugi, sa “brigom za životnu sredinu” koja se citira, postavlja i nameće kao najveća motivacija.

“Švedski pristup hrani je isključivo sezonski, lokalni i organski”, kaže poznata gastro-kritičarka i stilistkinja Liselotte Forslin iz Uppsale. “Volimo da dobro i lepo jedemo. Inače, potpuno je normalno videti porodicu koja sa plastičnim kantama luta šumom, pažljivo birajući bobice i pečurke koje će jesti, sušiti ili konzervirati, a svaki Šveđanin u glavi drži barem nekoliko klasičnih jela u svom repertoaru „šumskih specijaliteta“, kao što su supa od koprive sa polutkama kuvanih jaja i i pitom od borovnice.”

Globalizacija je možda svetu podarila japansku miso supu ili koreanski kiseli kupus (kimči), ali Šveđani naprosto obožavaju da jedu ono što raste na njihovim poljima i u fjordovima do njihovih kuća – i to sa dobrim razlogom. Dugačke, mračne zime podrazumevaju tradicionalne metode konzerviranja kao što su turšija, sušenje ili dimljenje u pušnici, još uvek pasionirano praveći zbirke tegli sa zimnicom na policama špajza (kako bi inače naša haringa koju smo upecali potrajala do marta?). I, uglavnom, izvesno neuništivo povrće poput rutabage, varijeteta kelja a potomka divljeg kupusa, svojevrsnog miksa cvekle i repe (eng. „swede“- ne, naziv nije slučajnost!)… I  uz – kako ne spomenuti? – neizbežni krompir. Obe vrste krtola zauzimaju suvereno mesto na meniju i stolu svakog istinskog Šveđanina.

Kada je u pitanju hrana, i u ugostiteljstvu je slična priča: brojni su restorani i kafići u Švedskoj koji uzgajaju sopstvene proizvode. Jakob Holmstrom (Jacob Holmström), šef kuhinje u restoranu „Gastrologik“ okićenom Mišlenovim zvezdicama, kaže: “Sami sakupljamo mnoge naše sastojke – tako da možemo biti pomalo zagriženi štreberi” – mada je naš stil kuvanja jednostavan: kada već imate vrhunski kvalitet proizvoda, ne morate još puno toga da učinite kako biste spravili savršeno jelo. “

Nikad ne dozvolite poslu da zavlada vašim životom

Skandinavska radna/ životna ravnoteža već je dugo predmet zavisti kod ostalih, a Švedska je svake godine u vrhu tabela koje ocenjuju kvalitet života i zadovoljstva, pre svega po studijama koje sprovodi evropski zavod za statistiku, Eurostat. Sa prosečnom radnom nedeljom od najviše 40 sati (još uvek nije sigurno da će uvoditi šestočasovno radno vreme jer ova satnica ne zadovoljava odnos efikasnost/isplativost)… i s onim beskrajnim letnjim večerima koje traju po čitavu noć, Šveđani već u startu imaju sjajnu priliku da budu oslobođeni svakodnevnih životnih napetosti. I ne samo to: izuzetno velikodušni zakoni o roditeljskom dopustu omogućavaju roditeljima da imaju 480 (plaćenih!) dana po detetu tokom njegovih prvih osam godina detinjstva. To znači da ukoliko bi jedna porodica želela da svake godine uzima šestonedeljni letnji odmor, to je za njih apsolutno izvedivo, uobičajeno i normalno…

Mnogi urbani Šveđani poseduju tradicionalne izletničke drvene kućice u prirodi, koje se zdušno koriste za vikend-bekstva iz gradova. Šveđani, takođe, čine sve kako bi na redovnoj bazi u svom rasporedu našli vremena za svoj autentični vid relaksacije – takozvanu „fiku“. Fika je švedski izraz koji odbija svaki doslovan prevod – on je prava nacionalna institucija koja obično uključuje ćaskanje, kafu i kolač. Prema Švedskom odboru za poljoprivredu i statistiku, prosečan Šveđanin, zapravo, pojede 316 rolnica od cimeta (kanelbullar) godišnje (zar, uostalom, ne izgledaju sjajno?). Već i ta jedna rolnica dnevno, uz fiku, čini da se osećaju srećnima i ispunjenima.

Život, ah pa naravno, nije savršen. Kako kaže psiholog Cecilija Duberg, “Šveđani se i dalje bore sa stresom i opterećenjima, kao i svugde. Mi se, međutim, prilično dobro nosimo pri uspostavljanju zdravog životnog stila i zdravih navika, jedemo odličnu hranu, vežbamo i uživamo uz fiku: naše vreme za opuštanje. “

Dom je tamo gde je srce

Sa dugim zimama i temperaturama ispod nule, u Švedskoj je “dom” daleko više od pukog mesta za spavanje. “Imamo reputaciju introvertnih, nacije povučene u sebe”, kaže stilistkinja Mia Berg iz Malmea, „mada smo eliki deo godine prinuđeni da ostanemo u zatvorenom prostoru zbog mraka i hladnoće. Dakle, naši domovi su naši rajevi. Upravo zbog toga više volimo da se zabavljamo kod kuće, a to je i razlog zašto je dizajn tako velika stvar za nas. “

Etos, tj kredibilitet koji je ugrađen u temelje švedske estetike ukorenjen je u osnovnim principima življenja. Velika kuhinja je neophodna svakom Šveđaninu, jer je hrana, tako neizbežno, sastavni deo švedskog stila, baš kao i veliki prozori “za besplatnu svetlosnu terapiju tokom cele godine”, kaže dizajnerka enterijera Emma Fischer, koja živi i radi u Geteborgu. Postoji tipičan pristup enterijeru. “Mi volimo bele zidove, drvene podove i sobe koje pružaju lagani, prozračni osećaj”, objašnjava ona. Gro nameštaja je napravljen od lakšeg drveta, kao što je bor, a postoji trend za tople metale kao što su mesing, zlato i bakar. “Imamo puno svetiljki umesto centralnog osvetljenja na plafonu, a moderne komade mešamo sa starinskim nameštajem kako bismo privatnom prostoru utisnuli lični pečat”, kaže Fišerova. To je nešto tipa:” Šta, ova stara komoda? To je bio nameštaj moje bake“ – pre će kuća odisati atmosferom prisnosti i s prepoznatljivim ličnim znakom, nego što će izgledati kao prodavnica nameštaja. Šveđani, upravo stoga što su  nepojamni ljubitelji prirode, u svojim domovima uvek drže brojne velike biljke.”

Ne dozvolite da vas koče vremenski uslovi

Šveđani imaju izreku koja u grubom prevodu glasi otprilike ovako: “Nema lošeg vremena, već samo loše odeće”. Dakle, na prve nagoveštaje proleća, obično negde u aprilu, Šveđani se pokupe i izlaze napolje. “Vreme može biti prilično promenljivo i ćudljivo”, priznaje Ema Fišer, “ali umesto da se vratite unutra kad zahladni, vi odete i uzmete još jedan džemper.” Forslinova se slaže: “Čim se pojavi sunce i živa na termometru pređe 5°C, svi isrčimo napolje. Čak i ako je napolju ledeno. Imamo puno već iskopanih mesta za logorsku vatru, sjajno je ići na skijaški kros-kantri ili planinarenje, a potom na roštilj ili negde na piknik.”

Bebe, međutim, uspevaju da izdrže temperature ispod nule tokom cele godine. Zimska temperatura u Stokholmu može lako pasti ispod tačke smrzavanja; i dok mame i tate sede unutra i greju ruke na vrućim šoljama kafe, svoje bebe ostavljaju napolju da dremkaju u kolicima; ovo čeličenje utemeljeno je na stavu i iskustvu, naime, da je izlaganje svežem, oštom i hladnom vazduhu zdravije nego da bebe budu zaglavljene među četiri zida. Izlaganje vremenskim (ne)prilikama pomaže deci da kasnije u životu ne poboljevaju često. Kada temperatura padne na -15°C, kolica su omotana ćebadima, ali deca i dalje ostaju napolju. Može se slobodno reći da je zavisnost Šveđana od otvorenog prostora  ljubav koja se začinje od najranijeg detinjstva. Zapravo, Šveđani toliko vole da budu napolju da je 25% stanovništva učlanjeno barem u jednu zvaničnu organizaciju za aktivnosti na otvorenom. Ah taj sneg, divota.

Prihvati da su stvari u životu “dovoljno dobre” 

“Dobar život u Švedskoj pre svega ima veze sa divnim i bitnim iskustvima, a ne sa posedovanjem stvari i novca”, kaže psiholog Hoa laj (Hoa Ly). “Postoji jedna reč na švedskom, a to je lagom“, što znači “dovoljno dobro” ili “upravo tačan iznos”, ili „taman tako“ ili „potaman“ – lagom zaista sumira švedske kulturne, društvene i demokratske ideale. Biti dobra osoba i imati bliske prijatelje jeste važnije nego imati blistavi auto. I sa famozno visokim porezima [do 70% vaše plate, prema nekim studijama], Šveđani ne bi ostali tu gde jesu da su bili potpuno motivisani isključivo novcem. “Dakle vaša kuća je ‘lagom’, vaša plata je ‘lagom’, pa čak i vaš pet godina stari džemper koji je pomalo ućeban i s ufrćkanim kuglicama – ali i dalje vrlo topao; i on je, još uvek, lagom.

Umesto da “stiču”i jure najnovije modne trendove ili tehnologiju, Šveđani vole da “čine”. “Od provođenja vremena sa decom i obedovanja s prijateljima, do aktivnosti na otvorenom i bavljenja raznim hobijima”, kaže Laj. Pevanje je izuzetno popularna zabava u zemlji Abbe, a Švedska ima najveći broj horova po glavi stanovnika na svetu – to je još nešto što osvedočeno povećava emocionalno blagostanje: ko peva – zlo ne misli, kažemo mi. Ovo doslovce važi za Šveđane.

Postoji, ipak, još jedna stvar koju Šveđani rade drukčije od drugih. “Takođe osećamo i veliku zahvalnost”, kaže Cecilija Daberg. “Znamo da imamo dobar život i zahvalni smo za to. To nas čini dobrima.”

Život je, napokon, dovoljno dobar da bi se živeo. Život je lagom.

Stylist.co.uk