Zašto je Kjubrikova “Odiseja“ i danas tako neodoljivo zagonetna i misteriozna?

Stenli Kjubrik ga je možda započeo kao naučno-fantastični film ali „2001: Odiseja u svemiru“, koja  ove sedmice puni 50 godina, bliža je našoj matici Zemlji no što nam se čini, piše Nikolas Barber za BBC.

Prošlo je 50 godina od „Odiseje u svemiru“, a mi i dalje pokušavamo da ga „osmislimo“ logikom i racijom. Ovo nesvakidašnje reprezentativno sci-fi remek delo Stenlija Kubrika biva redovno izglasano kao jedno od najvećih i istoriji kinematografije: po anketi koju je sprovela rubrika za kulturu Bi-Bi-Sija, reč je o najbolje rangiranom američkom filmu koji je ikada prošao kroz bioskope; glasovima učesnika ove ankete „Odiseja“ je izbila na četvrto mesto. On, međutim, važi i za jedan od najzagonentnijih filmova ikada napravljenih. Šta je, na primer, onaj sjajni pravougaoni monolit u praistorijskoj Africi? Zbog čega jedan astronaut proleće kroz ona psihodelična svetla na svom putu do Drugog Univerzuma – pre nego što se pretvori u kosmički fetus? S obzirom na to da je mesto zbivanja koje otvara film postavljeno milionima godina u prošlost – a da su dve ključne scene postavljene u hronološko-dramaturški razmak od samo 18 meseci – koliko se zaista od svega toga dogodilo te 2001. godine?

Svo to naše „češkanje po glavi“ i dileme ne bi samog Kjubrika ni najmanje uznemirile. “Slobodno spekulišite o filozofskom i alegorijskom značenju filma”, rekao je on jednom novinaru 1968. godine, “ali naprosto ne želim da verbalno opisujem niti da rečima objašnjavam ‘mapu puta’ i ’uputstvo za upotrebu’ filma kao što je ‘Odiseja’ zbog kojih bi se potom svaki gledalac osećao obaveznim da ih sledi, ili se pak uplaši kako je ’propustio suštinu i promašio poentu’.” Kjubrik je na scenariju za ovaj film sarađivao sa piscem istoimenog romana po kojem je ovo delo snimljeno, čuvenim piscem i naučnikom Arturom Klarkom (Arthur C. Clarke), koji je i sam rado odgovarao na neka od ovih pitanja rado postavljanih i Kjubriku; često bi odgovarao kako se neke od veza za rešavanje naših glavolomki kao gledalaca nalazi u samom njegovom romanu, koji je – što je do danas nečuveni gaf – objavljen tek po ulasku filma u bioskopske dvorane. Sam režiser je, međutim, sve te naše dileme „doveo u red“, tako što se taj filozofski i metafizički sloj ne bi mogao previše lako shvatiti. Sam Kjubrik imao je običaj da ga poredi sa slikama i klasičnom muzikom koje pre svega treba doživeti “na unutrašnjem nivou svesti”. I pored svega, sama „Odiseja u Svemiru“ nije glavolomka pred kojom ostajemo skamenjeni od zbunjenosti. Ono što je sasvim izvesno jasno jeste to koliko ima zajedničkog sa nekim od njegovih prethodnih filmova u kojima je bila izražena antiratna crta i borba protiv lažnih autoriteta – posebno se tu nameće njegov „Doktor Strejndžlav“ (Dr. Strangelove, 1964).

Gledano sa distance od pola stoleća, oba ova filma teško da bi i danas mogla izgledati drukčije nego u trenutku kada su snimljeni. Doktor Strejndžlav (1964), crno-beli film završen nekoliko godina pre „Odiseje“, farsična je satira o američko-ruskom utrkivanju u naoružanju sa Piterom Selersom kome je zapalo više nezaboravnih uloga; drugi film je bogato obojena kontemplacija koja se odvija u nepreglednim međuzvezdanim prostranstvima, opisana na originalnom posteru kao “epska drama avanture i istraživanja”. Ali osvrnimo se sada i na njihove sličnosti: Tajnovitost i zatvorenost koji su postojali tokom Hladnog rata između Amerike i Rusije, sastančenja u prostorijama krcatim sredovečnim muškarcima u tamnim odelima, a tu je i navodno „nepogrešiva mašina“ (interkontinentalni nuklearni projektil), projektovana s namerom da napravi pokolj među tim istim ljudima koji su je sazdali. Setimo se scene u kojoj General Kong (Slim Pickens) ponovo žicama premošćuje pokvarena vratanca spremnika za bombe na B-52 i popravlja ih – scene gotovo identične onoj iz „Odiseje u svemiru“, u kojoj astronaut Dejvid Boumen (Keir Dullea) deaktivira i zapravo „ubija“ računar koji je u jednom trenutku zaposeo kontrolu nad njegovim svemirskim brodom.

Osvrnimo se samo na ubeđenja i autorski kredo koji su tako slični i važeći za oba filmska dela: da su ljudi, suštinski, nasilni do tačke samouništenja, i da svako ko se smatra bićem koje je uvek stoprocentno u pravu po svemu sudeći opasni manijak. Možda bismo otišli predaleko kada bismo „Odiseju u svemiru“ nazvali ciničnom političkom komedijom, ali da Kjubrik nije želeo da se nasmejemo ne bi se onoliko  znakovito usredsredio na scenu “toaleta sa nultom gravitacijom”, niti bi u film ugradio poglavlje pod nazivom „Osvit čoveka“ (The Dawn of Man) u kojem ljudsko biće u svojim začecima – od prvog trenutka kada je shvatilo da se kost ulovljene životinje može upotrebiti i kao smrtonosno oružje za ubijanje životinja kojima se hrani – tu istu kost primeni i kao oružje u borbi protiv drugog ljudskog bića to jest „neprijatelja“… smrskavši mu glavu ovim „korisnim alatom“.

Sjajni, krupni čovekoliki majmuni

U ovoj sekvenci koja otvara film, naši kosmati preci (sve njih glumili su profesionalni pantomimičari), prehranjuju se isključivo korenjem i bobicama… sve dok ih, jednog afričkog jutra, u sam cik zore iznenada ne razbudi volšebno prisustvo visokog crnog monolita (svojevremeno upoređivanog s nadgrobnim spomenikom, mada se danas na njega može gledati i kao na „preuveličani ajfon“). Taj misteriozni monolit drastično ubrzava učenje i mentalni napredak majmuna, a u jednom od njih (u čoporu poznatom kao Gleda-Mesec“) rađa se ideja da kost mrtve životinje iskoristi kao oružje. Nakon što je ubio jednog tapira, ali i drugog majmuna iz „protivničkog tabora“, on, po ubistvu, tu kost baca visoko u vazduh; ovde nam je Kjubrik podario nezaboravnu scenu koja se uvek pojavljuje kada u svoj internet-pretraživač upišete “match cut”: kost koja se obrće kroz vazduh zamenjena je svemirskom stanicom koja kruži oko Zemlje (Kjubrikov „match cut“, tj. podudaranje scena – između pračovekove kosti koja se vrti dok leti uvis, i svemirske stanice koja se okreće u svemiru – najpoznatiji je i najambiciozniji primer korišćenja ove tehnike. „Match cut“ je povezivanje dve različite scena jednom radnjom).

…Osim što to nije svemirska stanica, kao takva: naime, po Klarkovim rečima, orbitirajući objekat koji je trebalo da usledi nakon kadra sa kosti “trebalo je da bude orbitirajuća svemirska bomba, oružje u svemiru”. Ako nigde drugde, a onda na ovom mestu, možemo dokučiti šta je to što je Kjubrik inicijalno hteo da nam poruči: „ljudski napredak“ je, po njegovim procenama, samo lepa fraza iza koje se krije razvoj sve većih i boljih načina za međusobno ubijanje, sve do potpunog istrebljenja.

Umesto bombe koja orbitira (setimo se Reganovog projekta razvoja vojne tehnologije petnaestak godina nakon filma, tzv „Rata zvezda“ iz 80-tih), u ovom delu filma susrećemo Hejvuda Flojda (William Sylvester), naučnika na putu ka Mesecu na kojem je otkriven još jedan vanzemaljski monolit. Flojd, međutim, ne spada u konvencionalne naučnike iz naučno-fantastičnih filmova: on niti je zaluđeni štreber u laboratorijskom mantilu a nije ni simpatično-romantični intergalaktički heroj. Flojd je, umesto svega toga, jedan tipično američki samozadovoljni hranilac porodice, sklon prisustvu lepih kosmo-stjuardesa u svojoj neposrednoj blizini, i koji – tipično američki – propušta rođendan svoje ćerke jer je “na putu”. U momentu kada svojim kolegama deli komplimente povodom njihovog otkrića, po njihovom izrazu i reakcijama ne biste ni pomislili da su upravo pronašli epohalni dokaz za postojanje vanzemaljskog života, jer deluju kao da su malopre sastavili novi reklamni džingl. “Pa, moram vam priznati,” progovara Flojd kroz osmeh, “da ste izvesno doprli do nečega.”

Bilo da su to američki generali u filmu „Dr Strangelove“, ili francuski generali u „Putevima slave“ ili ministar unutrašnjih poslova koji tvrdi kako poseduje lek kojim je moguće izlečiti zločinačke porive u „Paklenoj pomorandži“, Kjubrik je oduvek uživao da u svojim filmovima istakne kako ljudi zaduženi za naše sudbine nisu nužno i najinteligentnija ili najmaštovitija bića u sunčevom sistemu. Takođe, u njegovim se filmovima uvek radi o – muškarcima. Jedini ženski lik u filmu „Doktor Strejndžlav“ jeste sekretarica američkog generala odevena u bikini; žene se u „Odiseji u svemiru“, pojavljuju sa više odeće, ali ne i propratnih dijaloga.

‘Doktor Strejndžlav u svemiru’

Treći deo filma postavljen je u ogromnu svemirsku letelicu zaključanu gravitacijom Jupitera. Posadu broda čine Dejvid Boumen (Keir Dullea) i Frenk Pul (Gary Lockwood), zajedno sa još tri astronauta koji su u stanju hibernacije; i pored ljudske posade, većinu brodskih operacija nadgleda računar po imenu HAL 9000 (kojem je svoj glas pozajmio glumac Douglas Rain). Može li ovaj veštački inteligentni pilot prouzrokovati nevolje posadi za čiju je bezbednost zadužen? Pa, sam računar izjavljuje da je, “shodno bilo kojoj praktičnoj definiciji te reči, besprekoran i nesposoban za grešku” (“by any practical definition of the words, foolproof and incapable of error”), a takvo samopouzdanje u filmu je kod Kjubrika obično loš znak. Samouvereno im tvrdeći neistinu, HAL smišljeno ubeđuje Dejvida i Frenka u laž, naime, da je  brodski tanjir za komunikaciju pokvaren. Pod pretpostavkom kako HAL mora da je neispravan, astronauti odlučuju da će morati da ga isključe. Nažalost, HAL odlučuje da, pre no što oni isključe njega, on „isključi“ – njih.

Ovde se naročito može uočiti paralela s Kjubrikovim prethodnim filmom – u tolikoj meri da bi se u ovom trenutku mogao nazvati “Dr Strangelove u svemiru”: i u „Odiseji“, baš kao nekada i u „Strejndžlavu“, Kjubrik se usredsređuje na naše u svemu prenaduvano samopouzdanje, kao i na našu apsurdnu veru u bilo koji sistem ili mašinu koja nam deluje kao da ima odgovore na sva pitanja sveta. U „Doktoru Strejndžlavu“, filmu iz 1964. godine, postoji “sudbinski uređaj” (doomsday device) koji je trebalo da garantuje svetski mir a koji će, zapravo, uništiti civilizaciju – uz to i programiranog tako da ga niko ne može zaustaviti. U „Odiseji“, filmu iz 1968. godine, ova ironijska crta još je izraženija. HAL je kompjuter koji pravi grešku. Kontrolor misije potvrđuje da je u pitanju greška – jer to tvrdi njegov identičan HAL računar koji na Zemlji paralelno simulira uslove svog parnjaka u orbiti oko Jupitera. HAL koji se nalazi u svemirskom brodu, međutim, ostaje siguran u sebe kao što je u sebe siguran i poludeli general u filmu Dr Strangelove: “Pa, mislim da ne postoji nikakva nedoumica u vezi toga”, mehanički prede HAL svojim smirujućim, gotovo emotivnim glasom. “To se može pripisati samo ljudskoj grešci.” Oslušnite pažljivije i moći ćete ovde da čujete kako i sam Kjubrik jeca u  očaju.

Na „Odiseju u svemiru“ ne treba uprošćeno gledati kao na ‘nastavak’ filma „Dr. Strangelove“. Ostavimo li po strani gorku satiru koja ne podleže vremenu i prolaznosti, ovde još uvek na delu imamo neverovatne specijalne efekte, besprekoran produkcijski dizajn, doslovce proročki osmišljenu i plasiranu tehnologiju, zanosnu klasičnu muziku i sveobuhvatnu čudnovatost/nepoznanicu: Boumenovo uzbudljivo putovanje do svog vrhunca, na „mesto“ koje je “izvan beskonačnog”; putovanje do vrhunca i danas iznova šokantnog po duh i čula, baš kao što je to bio i 1968. godine.

Bez obzira na to, upadljivo je to što se Kjubrik  latio pravljenja “poslovično dobrog naučno fantastičnog filma” (da se poslužimo Klarkovom frazom), kao i da ga je ideja o stranim oblicima života u svemiru posebno fascinirala. Kjubrik je, kao i uvek, i ovde rešio da bude beskompromisan, upotrebljavajući svoj jedinstveni filmski jezik i ne pomažući se klišeiziranim vizuelnim komentarima na ljudske forme života. Upravo je ovo jedan od (po svemu izvesno najčudnijih i potpuno nelogičnih!) razloga zbog kojih je njegova „Odiseja u svemiru“ i dalje toliko ubedljiva, a onoliko zagonentna koliko to jedan film samo može biti.

Stenli Kjubrik je sanjao o drugim svetovima, ali je oduvek stajao s obe noge na Zemlji.

Nikolas Barber, BBC

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s