Tag Archives: vina

Rosé: “šampanjac” Millenijumovaca i hit među klaberima

I dok se u Francuskoj na ružičasta vina gleda kao na “staromodni napitak”, ovo vino je doživelo procvat popularnosti u Sjedinjenim Američkim Državama. Pjerik Buke (Pierrick Bouquet) primetio je ovaj trend kao uspešnu poslovnu priliku, pa je u tu svrhu i osnovao dve popularne manifestacije: „La Nuit en Rosé“, koja se odigrava od 18. do 20. maja, i „Pinknic“, od 24. do 25. juna.

U intervjuu za dvojezični mesečnik France-Amérique, ovaj 34-godišnji Parižanin objašnjava kako je roze postao “šampanjac Milenijumovaca”, i kakve su sve inovacije Francuzi uveli u vinarstvo, proizvodnju vina i načine da pridobiju nove generacije enofila.

France-Amérique: Kako je roze postao zvezda američkih zabava i prigodnih okupljanja?

Pierrick Bouquet: U oblasti Provansa–Alpi–Azurna obala (Provence-Alpes-Côte d’Azur) pokrenuta je velika inicijativa za promenom imidža roze vina. Vinarija/ vinograd Chateau d’Esclans i njen vlasnik Saša Lašen (Sacha Lachine) dali su neprocenjiv doprinos popularizaciji i poboljšanju ovog vinskog napitka. U međuvremenu, s druge strane Atlantskog okeana, takođe je poboljšan i američki roze. Nekada je ovo vino bilo slatko i jedva nešto svetlije od crnog vina, sasvim se uočljivo ne poklapajući sa roze vinima napravljenim na Azurnoj obali. Ali, američki proizvođači su pre pet godina iznajmili usluge francuskih enologa ne bi li savladali provansalske tehnike vinogradarstva. Zahvaljujući njihovom radu, prodaja rozea je u Sjedinjenim Američkim Državama doživela veliki i nagli rast. Ovo vino u SAD sada poseduje divnu pastelnu boju, uz laki, voćni ukus. Neka američke ružice danas poseduju isti kvalitet kao i ona koja su napravili njihovi francuski učitelji i„vinske kolege“.

F. A. : Zašto francuska ružičasta vina uživaju daleko bolji imidž i reputaciju u Sjedinjenim Državama nego u Francuskoj?

P. B. : Zaista dobru ružicu možete pronaći u u francuskoj regiji Langdok–Rusijon (Languedoc-Roussillon), gde košta između 11 i 15 evra (cena u Francuskoj). U Njujorku, pak, boca odličnog francuskog rozea trenutno košta između 30 i 35 dolara. U marketingu to nazivamo „strateškim pozicioniranjem cena“ (price positioning strategy): Francuska ružica je već u startu skupa, što je čini „šik pićem“. Amerikanci, naime, povezuju francuska ružičasta vina s nečim što se naziva „provansalski glamur“. Ružice iz vinograda na Provansalskoj obali (Côtes de Provence) se odlično prodaju ovde (u SAD). Vino iz berbe „Šapat Anđela“, nastalo od grožđa iz vinograda Šato Deklan (Chateau d’Esclans) u departmanu Var bilo je najbolje prodavano francusko vino u Sjedinjenim Američkim Državama u 2016. (ne računajući šampanjac i penušava vina).

F. A. : Kako je roze postao centralna tema vaših vinskih događaja u Sjedinjenim Državama?

P. B. : Pre pet godina smo pokrenuli festival hrane i vina „La Nuit en Rosé“, upriličen na brodu koji krstari rekom Hadson. Tom prilikom, naši gosti na brodu otkrili su svu raskoš ružičastih vina koje su im tada predstavili somelijeri i kuvari. Njujork je otvorio oči za sve boje „ružičastog“. Naš cilj je tada imao edukativni karakter: poučiti Amerikance, i uvesti ih u svu raznolikost gamea ružičastih vina. Dopalo im se, i ubrzo je ružica postala „trendi“ piće, dok je njegova konzumacija u restoranima i noćnim klubovima eksplodirala. Roze je postao „šampanjac“ među pripadnicima tzv. Milenijumske generacije – posebno žena koje su u 30-im; ružicu su počeli da piju oni koji su već bili “smoreni” crvenim i belim vinima omiljenim u prethodnim generacijama vinofila. Ove godine, festival „Noć u ružičastom“ ponudiće skoro 125 vrsta ružičastih vina iz devet zemalja.

F. A. : Da li je uspeh rozea proizvod odlične marketinške kampanje ili iza ovog uspeha stoji još nešto?

P. B. : Rezultat skoka popularnosti i prodaje ružičastih vina nije tek neki marketinški trik. Već i sama nagla potrošnja rozea doprinela stvaranju čitave jedne paralelne industrije koja „igra“ poslovnu igru zasnovanu na istim kodovima – time je, takođe, uvećana popularnost ružice u SAD. Prošle godine smo pokrenuli prvo izdanje festivala „Pinknic“, džinovskog tematskog „piknika–festivala“ u ružičasto-belim bojama održanom na Guvernerskom ostrvu u Njujorku. Ideja je bila da se stvori svečani događaj čija je potka u ružičastim vinima, i, u skladu s njima, probrane festivalske kuhinje, uz sve to prodavali smo i prigodnu odeću-suvenire a festival obeležava i plesna elektronska muzika (takođe prepoznatljiv afinitet među Milenijumovcima). U prošloj 2016. godini, imali smo 8.000 posetilaca, a u ovoj 2017. dočekujemo barem njih 12.000 . Proizvodi povezani i inspirisani roze vinima tada se pojavljuju posvuda. Dve devojke iz Kalifornije otvorile su nalog na Instagramu pod nazivom @YesWayRosé, i uspešno generišu zajednicu od skoro 40.000 ljudi, pravu komunu ispletenu oko ružičastih vina. Njih dve su, takođe, uspostavile i prodaju „ružičastih“ proizvoda, uključujući tu i majice na bretele, bejzbol kape i “Eau de rosé” sveće.

F. A. : Koji su najnoviji trendovi u industriji rozea?

Planirano je da “Ružičasti ribnjak“ (Rosé Piscine) svoju premijeru ima na ovogodišnjem izdanju festivala „La Nuit en Rosé“ – radi se o vinu dizajniranom da zadrži svoj ukus čak i onda kada se služi sa ledom. Vinograd „La Grande Sieste“ nedavno je otpočeo marketinšku kampanju u kojoj promoviše svoje „ledene kocke” rozea. Kocke se prodaju za 1.50 evro po komadu, među Milenijumskim klaberima poznate su pod nazivom “Rose Stone”. Ove dve Amerikanke su osmislile još jedan vinsko-klaberski hit: savremeno i naočito dizajniranu konzervu rozea “Una Lou”. Moj tim i ja smo upravo lansirali “Rosé S’il Vous Plaît”, novu paletu koktela napravljenih s ružičastim vinima. Ovog juna će biti dostupne tri različite boce: Rosé Mimosa, Rosé Sangria i Rosé Bellini. “Želimo da Amerikancima između 21 i 29 godina predstavimo koncept konzumacije rozea kroz koktele koje već poznaju i vole.

 

France-Amerique

Sprintom do vrha ili: uspon vrhunskih kineskih vina

Ukoliko vam se posreći da na retko vedar dan posetite kinesko vinogorje „Grejs“ na 500 kilometara jugozapadno od Pekinga, moglo bi vam se dogoditi da ga lako pomešate s nekom od trendi vinarija u Toskani. Balkonska vrata italijanske vile otvaraju se pravo ka bujnim špalirima vinove loze koja se proteže sve do ivice horizonta, gde planine lelujaju kroz slojeve toplog vazduha. Raštrkani piknik stolovi leže u vrtu pod tanušnim stablima, uz šuštanje lišća na suvom vetru, upečatljivo opisuje Tony Perrottet za dnevni list The Australian.

Prođite kroz vrata ove vinarije, i već ćete biti korak bliže srcu provincijalne Kine. Uske, asfaltirane staze vode do farmerskih sela u kojima se i sada mogu uočiti ruševne fasade i ostaci starih, krečom ispisanih parola Komunističke partije Kine; na fasadama i dalje vise pocepane crvene zastave. Na ulici, zaglušujuća buka jednog prastarog motocikla, relikta iz Maovih dana; u vinograde kreću berači grožđa sa svojim tradicionalnim, širokim seljačkim kapama – ovakvu scenu zatičemo u oblasti vinogorja Grejs.

U daljini na horizontu leže poluzaboravljeni puteljci i staze provincije Šansi (Shanxi), regiona o kojem se znalo još u doba kineskih careva; ova je oblast bila poznata kao bogati trgovački centar. Samo nekoliko minuta vožnje odatle leže ostaci drevne i slavne kineske istorije: tu je ogromno plemićko imanje i na njemu kuće porodice Čang, luksuznog prebivališta trgovaca čajem tokom dinastije Ming.

Vinogradi Grejs gledaju u budućnost Kine. Elegantnom trpezarijom ukrašenom savremenim umetničkim delima razletela se mala armija poslužitelja koji profesionalno i nečujno klize oko gostiju. I dok se u kuhinji ovog zdanja priprema gozba sa sjajnim poslasticama iz oblasti Šansi, uključujući “kineske rezance na makaze”, sotiranu rečnu ribu i pržene kolače “Bing”, uz probrana vina koja se gostima dosipavaju u redovnim intervalima – bili su tu najbolji Kaberne, baršunasto „Predsedničko“ Grand Reserve vino koje je čuveni američki vinski kritičar Robert Parker stavio na 85. mesto zbog svog suptilnog ukusa s aromom kupine, lovorovog lista, bibera i kedra. Inače, oznaka „Reserve“ ili „Riserva“ na vinima asocira na nešto skupo, posebno, kvalitetno, na neki način i ekskluzivno. Međutim, u stvarnosti se dešava da vinari, u želji da što bolje i skuplje prodaju svoja vina, često okite svoje etikete ovim izrazom – pa i onda kada se radi o tek prosečnom vinu; tako se može desiti da platite više nego što bi trebalo, ili bar više nego što bi vas koštalo neko stvarno posebno vino bez natpisa Reserve. Drugi će, još gore, na nekom jako jeftinom vinu napisati Gran Reserva jer je odležalo. Nema jeftinih a dobrih vina, ali, isto tako, ni sva skupa vina ne moraju da budu dobra. Zato, probajte što više različitih vina pa ćete tako sami otkriti svoje omiljeno vino u kome ćete često uživati. A do tada – uživajte u istraživanju.

Vinarija Grejs odvažno predvodi jedan od najneverovatnijih kineskih trendova, kao najuspešnija vinarija iz novog talasa butik-vinarija. Danas Kina ima više od 400 takvih vinograda u zemlji, uglavnom u suvim regionima Šansi i Ninšja na severu, dok enološki konsultanti koji pomažu Kinezima dolaze iz Francuske, Kalifornije i Australije – sve je ovo postalo uobičajeno, kao što je danas već potpuno uobičajena slika viđati inostrane IT stručnjake zaposlene u Šangaju.

Štaviše, renomirani vinski kritičari su od 2012. počeli da obraćaju pažnju i na kineska vina. Te su godine u Pekingu pobedila četiri kineska crvena vina, predvođena već pomenutim Grace’s Chairman’s Reserve, potukavši tada francuski Bordo na testu ukusa i bukea naslepo, u kojem su učestvovale međunarodne sudije. Iako su neki u Francuskoj ovaj test proglasili „nepoštenim i prljavim“ – trebalo je da vina budu jeftinija od 100$, uključujući i porez od 48% na ona iz uvoza – ovaj iznenađujući rezultat ohrabrio je Kineze da s punom ozbiljnošću priđu proizvodnji vina kao važnoj grani kineske industrije.

Afinitet za kulturu gajenja vinove loze deluje nam prilično daleko od Srednjeg kraljevstva. Kinezi su se tokom četiri milenijuma uglavnom družili s pirinčanim vinom, tamnim i izuzetno žestokim alkoholnim napitkom čiji ukus podseća na suvi šeri. I – kao i mnogi neupućeni autsajderi – kada mi je prvi put ponuđena čaša kineskog vina u jednom izuzetno otmenom šangajskom restoranu, „Mišel na nasipu“ (M on the Bund), mislio sam da je to nekakva šala. Ideja je bila upravo takva: izazvati kod gostiju komentare u vezi njegovih „toksičnih sporednih efekata“ – recimo, gubljenja osećaja za ukus na jeziku, ili čak i vida na jednom oku.

“Da ste to rekli pre nekoliko godina, možda biste bili u pravu” kaže Mišel Garno (Michelle Garnaut), Australijanka koja u Kini drži nekoliko skupih restorana poput M on the Fringe, Capital M, M on the Bund i The Glamour Bar. Pruža mi čašu vrsnog šardonea iz zadnje berbe, dok stojimo na balkonu okrenuti ka neverovatnoj panorami kojom dominiraju futuristički neboderi. Prvi gutljaj je iznenađenje: jasna i svetla aroma, sa suptilnim ukusom nektarine.

U Kini je vino od grožđa svoj komercijalni uspon prvi put doživelo 1892. godine, kada je korišćena i uzgajana loza uvezena iz Kalifornije, dok je širi zamah proizvodnje ponovno otpočeo tokom 1980-tih, pošto je kineska privreda usvojila neke odlike kapitalizma. Akcenat je tada, međutim, bio na kvantitetu a ne na kvalitetu. Želeći da baci makar letimičan pogled na vinariju koja pripada „staroj školi“ proizvodnje vina, pisac ove priče Toni Perotit se jednog blago kišnog popodneva uputio ka nasledniku originalnog proizvođača iz 1892., vozeći do vinarije neobičnog imena „Zamak Čangju“ (Chateau Changyu AFIP Global), smeštenoj u seoskoj oblasti na 90 minuta putem severoistočno od Pekinga.

Vinograd nije bilo teško uočiti, jer je, što i njegovo ime sugeriše, na posedu  sazidana neverovatna reprodukcija francuskog klasičnog zamka, sa svojom elegantnom kupolom koja se izdiže nad zelenim vinogradima. „Osećaj da sam zabasao u pravu diznijevsku fantaziju još se više pojačao na ulasku u „Strani grad“, jedno od krila kompleksa vinarije i nestvarnu imitaciju srednjovekovnog evropskog sela – sve zajedno sa srednjovekovnom crkvom i radnjom po imenu Sveti gral; tog trenutka sve je bilo pusto, a domaćini su očekivali nove ture autobusa punih turista.

Na put do vinarije pratio me je Džim Bojs koji živi i radi u Pekingu, vinski bloger razbarušenog izgleda čiji je opori humor podsećao na Njumana iz TV serije Sajnfeld. Mladi vodič, devojka po imenu Nan Sja vodi nas u istraživanje vinskih podruma ukrašenih grbovima i živopisnom heraldikom a la Kralj Artur; tu je i muzej u kome je na vidnom mestu istaknuta fotografija vina Čangju, posluženog predsedniku Obami tokom državne večere. Naša „turneja“ završava u ogromnom prostoru za degustaciju, gde nas je mlada somelijerka poslužila šardoneom iz 2008. na sobnoj temperaturi, ulepšanog muzičkim ugođajem lift-verzije pesme iz „Titanika“.

“Opisao bih ovo vino kao slabo”, primećuje Bojs. “Buke mu ne ostaje u nosu. Ali je, ako ništa drugo, veoma bistro.” Kada mu je rečeno da se na tržištu prodaje za više od $120 po boci, Bojs je skoro ispustio čašu. “Mogu da kupim bocu čileanskog za $15 u bilo kom supermarketu u Pekingu – i bilo bi bolje od ovoga! Zašto bih kupovao baš ovo vino?” Naša somelijerka se smeška, šireći dlanove ka nama. “Ne znam!”

Nan Sja je potpuno neuznemirena ovim lošim komentarom. “Možemo li da se slikamo svi zajedno?” Pruža Bojsu svoju vizit-kartu, „u slučaju da negde sa strane čuje za posao u nekoj drugoj vinariji“.

Nakon iskustva sa Čangjuom, lako je razumeti zašto je pojava manjih proizvođača kao što je Grejs izazvala takvo uzbuđenje među kineskim ljubiteljima vina. Kinesko vinarstvo je još uvek u ranoj fazi, a vinski butici su skupi zbog malog obima proizvodnje i visokih transportnih troškova; zato je cena vina u maloprodaji između $50 i $100, a proizvodnja u nekim vinogradima gotovo zanemarljiva. Pa ipak, ne može se osporiti istinski potencijal jer Kina ima tle, klimu i sve vrhunske tehničke aspekte za proizvodnju vrhunskih vina; raspon i paleta domaćih vina se stalno i ubrzano uvećava – kao i sve ostalo u Kini.

Uspeh Vinograda Grejs predstavlja model budućeg razvoja kineske vinske industrije – čak je i način na koji je ova vinarija uspela podseća na zaplet iz nekog TV rijalitija. “Nazivaju nas čudom”, kaže Džudi Čen, izvršna direktorka ove porodične firme, kojoj je bilo tek 24 godine kada je 2002. preuzela poslovne uzde ove tada pet godina stare vinarije.

Počevši svoju karijeru kao bankarka Goldman Saksa u Hong Kongu, jedino što je Džudi znala o vinima bilo je njeno tinejdžersko iskustvo s odmora u Burgonji, gde je popila dve čaše crvenog vina i potom zaspala na kauču. “Kada su mi vinari pomenuli Cabernet sauvignon, nisam imala pojma o čemu su mi to pričali,” kaže ona.

Džudi Čen je brzo angažovala vinskog konsultanta, Australijanca Kena Marčisona; u cilju poboljšanja kvaliteta, morao je da povadi polovinu već postojećih čokota. Ubrzo je vinograd Grejs privukao pažnju međunarodne enofilske javnosti (uzgred, Marčison je prošle godine otišao iz Grejs vinograda pravo u penziju).

Ključni proboj na tržište dogodio se u trenutku kada je legendarna hotelska grupa „Peninsula“ počela da služi Grejsova vina. Uskoro je usledio još jedan kineski hotel sa pet zvezdica. I tako se zavrtela priča sa kineskim vinima, koja postaju sve popularnija.

Džudi Čen kaže da aktuelni restorani za srednju klasu Kineza čine glavni deo tržišta, mada su među strancima još uvek prisutne predrasude o kineskim vinima. “Ljudi zaboravljaju da su, kada su kalifornijska i australijska vina prvi put izašla na tržište, potrošači bili veoma, veoma skeptični. Francuzi su decenijama gledali prezrivo i s visine na kalifornijsko carstvo vina, Dolinu Napa“, kaže ona.

Mnogi veruju da profitne šanse i izgledi za lokalne vinare u budućnosti mogu biti samo još bolji.

“Tačno je da kineska vina još uvek ne poseduju prepoznatljiv identitet, za razliku od, recimo, klasičnih kalifornijskih vina iz doline Napa ili onih iz Južne Australije, iz doline Kler (Clare Valley)“, kaže Dejvid Šumejker, somelijer u šangajskom hotelu Pudong Shangri-La. “Ali, vrlo brzo ćemo biti u mogućnosti da probamo njihova vina i kažemo: ‘Ah, pa to je klasika… dobri stari Šansi’.”

 

Tony Perrottet, The Australian

 

 

Ljubav Milenijumaca za vino

Preduzetnici pokušavaju da prodru do nove generacije ljubitelja vina: milenijumaca.

Impresionirati goste nekim sjajnim vinom na večeri nije uvek lako. Ovo je utoliko teže ako ste mladi i tek što ste započeli s ozbiljnom fermentacijom grožđa u vino.

10

Na sreću, pomoć je nadomak nas.

IT i tehnološki preduzetnici širom sveta stvaraju aplikacije i veb sajtove kako bi pomogli mladima da se uče vinima i uzgajanju, ujedno se nadajući da će uspeti da svojim kompanijama donesu profit.

Mnogi milenijumci – izraz za one koji su rođeni u periodu između 1980. i 2000. godine – tradicionalno pribegavaju kupovini vina koja su u ponudi u nekom od njihovih lokalnih supermarketa, ili njima najbližoj radnji specijalizovanoj za prodaju vina. Ali, prema istraživanju agencije Wine Intelligence, postoje nagoveštaji da su milenijumci danas spremni da na vino potroše značajno više nego nekada. Ova agencija utvrdila je da vino piju osobe starosti od 18 do 35 godina, kao i da imaju natprosečna primanja – takvi, a to su milenijumci, sada u Britaniji čine 31% svih potrošača vina, u odnosu na 24% koliko ih je bilo u 2013. godini.13

Kaspar Bous (Caspar Bowes), GrapePip

Kaspar Bous, preduzetnik sa strašću za vino koje seže decenijama unazad, jedan je od preduzetnika koji se nadaju da će iskoristiti vinski entuzijazam mladih.

On i tim programera u Lesteru napravili su sajt pod nazivom GrapePip, koji se može opisati kao “e-Bay za vino”.

Govoreći za Business Insider na adresi 67 Pall Mall, odmah pored londonske palate Sent Džejms  – mesto na kojem uživaju članovi jednog privatnog kluba ljubitelja vina – Bous je u intervjuu rekao: “Ono što pokušavamo je da stvorimo potpuno novo tržište.”

GrapePip je osmišljen kako bi pomogao proizvođačima vina da povećaju svoju prodaju, dajući potrošačima pristup visoko kvalitetnim vinima – i to po cenama nižim nego što tržištu nameću trgovci, koji kupuju pa preprodaju njihova vina.

Bous kaže da mnogi današnji proizvođači vina prodaju svoje akcije upravo vinskim trgovcima koji ta vina, pre no što ih preprodaju, pogrešno skladište – a kupcima ih veoma često prodaju po naduvanim cenama. “Zašto [vinari] dozvoljavaju da trgovci njihovim vinima licitiraju sa cenom, pri tom prodajući vina veoma različitog kvaliteta i porekla – i da, na kraju, dopuštaju da im (preprodavci) kažu koliko ona vrede? Iznesite vaša vina direktno na tržište, i pustite da ona iznađu i ispostave sopstveni nivo tržišne cene.”

“To vam je baš kao i kad licitirate cenu robe na vebsajtu e-Bay“, nastavlja Bous. “Počnete nadmetanje sa, ukoliko želite, približnom najmanjom cenom, a sami određujete vreme učestvovanja u licitaciji, kao i maksimalnu cenu koju biste želeli da date za određeni artikl u ovom slučaju vino). Čim, kao na i-Beju, odredite svoju maksimalnu cenu koju ste spremni da platite, to zapravo znači: „okej, platiću za to najviše toliko i toliko“. Potom ukucate ove repere u internet–modul, a automatizovani sistem licitacije uradiće umesto vas sve ostalo.”

14Ono što je u ovom postupku veoma praktično i korisno jeste da ne morate obitavati nad računarom tokom čitave licitacije, već automatizovani proces licitiranja to čini umesto vas. Time uštedite na dragocenom vremenu.

Većina vina navedena na GrapePip prodaje se na sanduke, a njihova cena u proseku uglavnom ide do 480-500 evra. Bous, ipak, insistira “da tu ima ponečeg za svakoga.”

Da bi zaradio novac, GrapePip uzima 10% provizije na cenu svake transakcije (5% od prodavca i 5% od kupca).

Kompanija ima oko “50 ili 60 vinskih entuzijasta koji se uredno vraćaju” na vinske licitacije, a ukupno 850 korisnika. U poslednja dva meseca, preko GrapePip aplikacije prodato je vina u vrednosti od 72 hiljade evra, a ta brojka konstantno se povećava, kaže Bous.

Ovaj preduzetnik, na čije se ime vode još dva vinska biznisa, sada traži način kako da GrapePip poveća korisničku bazu, pa je stoga potražio pomoć kroz reklamnu kampanju u jednoj od najpoznatijih svetskih poslovnih novina.

Hajni Zakarijasen (Heini Zachariassen), Vivino

Još jedan vinski startup koji traži način da usluži milenijumovce vične računarima, mobilnim uređajima i tabletima je Vivino, mala firma iz San Franciska, koja je stvorila aplikaciju sa ciljem da kupcima olakša pristup i informacije o vinima i njihovim cenama. Ova aplikacija je do sada imala 17 miliona preuzimanja.

Ova šest godina stara kompanija tvrdi da je tehnologija za prepoznavanje slika ugrađena u njihovoj aplikaciji sposobna za brzu identifikaciju 6,6 miliona vinskih etiketa, pružajući korisnicima ocene, recenzije, i prosečne cene. Klijenti, takođe, kroz Vivino aplikaciju vina mogu i kupovati.

Hajni Zakarijasen, osnivač i izvršni direktor Vivina rekao je za poslovni portal Business Insider da “Jednostavno rečeno, naša tehnologija omogućava korisnicima da daju svoje viđenje, ocenu i recenziju svakog potojećeg vina na svetu. Sistem ocenjivanja primenjen u Vivino aplikaciji prvi je i za sada jedini koji vinski rejting zasniva na mišljenju ljubitelja vina na svakom nivou stručnosti.”

Zakarijasen je rekao da milenijumci imaju značajan uticaj kako na njegov biznis tako i na vinsku industriju u celini.

15“Razlog za ovakav trend leži u načinu na koji (milenijumci) konzumiraju i vino a i informacije“, kaže on. “Oni ga više piju a i probaju veći broj sorti od bilo koje druge generacije; nisu posvećeni specifičnim vinskim brendovima već više vole da istražuju i uvek probaju nešto različito.”

“Tehnologija i javno ocenjivanje svega što probaju duboko su ukorenjeni u njihovu svakodnevicu. Milenijumci su na taj način prirodno otvoreni za korišćenje obe stvari: tehnologije i tuđih ocena – kako bi otkrili koje bi vino želeli u svojoj sledećoj čaši.”

A potom žele da opštoj oceni doprinesu i svojim osvrtom na kvalitet (vina).

Da bi ocenio svest, percepciju i podatke o potrošnji i kupovnim navikama koji se tiču kupovine vina, Vivino je sproveo nekoliko istraživanja. Jedno od najnovijih uključilo je 1.526 ispitanika uzrasta od 21 do 59 godina. Tom je prilikom utvrđeno da 72% milenijumaca planira da u narednih šest meseci preuzme jednu od trenutno raspoloživih i popularnih vinskih aplikacija.

Aleks Fišman (Alex Fishman), Delectable

Delectable (“slasno”) je firma koju je 2011. osnovao Aleks Fišmen, a aplikacija ovog startapa omogućava korisnicima da direktno pronalaze i kupuju vino, pivo i žestoka pića.

“Postoji nešto magično u tome da neki restoran napiše šta želi, tipa ’želim sanduk ovoga [vina] i da naredne sedmice bude dostavljen na moju adresu’ “, rekao je Fišman tokom intervjua za VentureBeat.

Prema portalu Crunchbase, Fišman je za svoju kompaniju  Delectable skupio sedam miliona dolara, dok je za startup Vivino, preko crowd fundinga, skupljeno 36 miliona dolara.

Uz pomoć ovih aplikacija, zaista nema opravdanja da sada uzimate bocu nekakvog neproverenog Širaza čija je akcijska cena skresana upola – sa npr. 8 na 4 evra – kada je bolje da po toj akcijskoj ceni uzmete neko od provereno dobrih vina.

I, kako to Bous iz startapa GrapePip voli da kaže, “vreme je da vas opiju neke bolje stvari”.

16

Sam Shead UK Business Insider

Pobediti (sa) vinom

Nova generacija preduzetnika otkriva u čemu je privlačnost posla vezanog za – grožđe.

02

Pri pomisli na raznovrsnost biznisa koje preduzetnici otvaraju svake godine, šanse da postanete “vinar” ne bi bile na vrhu ove vaše liste. Pa ipak, iznenađujuće je veliki broj početnika koji su ušli u veoma konkurentnu arenu vinara, pritom uspevši da pronađu svoje tržišno mesto a i profit.

Šta je u igri?

Ukoliko se radi o već tradicionalnom putu vinara – gde kupujete zemljište, postrojenja, berete grožđe, pravite od njega vino i na kraju ga flaširate – izazovi su ogromni. Između cene zemljišta i berbe je Hirovitost Majke Prirode, uz vreme potrebno da vino sazri i bude spremno za prodaju – vinarstvo, u najboljem slučaju, predstavlja rizičan posao. Čak i ako grožđe ne uzgajate sami već ga kupujete, pridodajući tom izdatku i troškove marketinga, rizike od globalne konkurencije, uz strogo pridržavanje stabilnoj mreži kanala distribucije – uverićete se koliko je ovaj posao nepredvidiv a ishod poslovanja varljiv.

Svako ko želi da vodi uspešan vinarski biznis mora da ima veliki broj unapred osmišljenih koraka koji, između ostalog, uključuju: profesionalno realizovanje ulaganja, dubok džep, dugoročnu viziju, debelu kožu (tj sposobnost da primite udarac) i nepokolebljivu veru u krajnji ishod.

“Morate biti i pomalo ludi [ako želite da ste u ovom poslu], ali to je sasvim okej”, kaže Keti Korison (Cathy Corison), jedna od prvih žena koje su još sredinom 1970-tih imale svoj vinski podrum u dolini Napa u Kaliforniji (a na podsmeh njenih “muških” kolega koji nisu želeli da joj pomognu, ubeđeni da vinarstvom ne može da se bavi “žensko”). Keti je vlasnik malog ali unosnog biznisa: vodi svoju vinariju “Corison” koja ima petoro zaposlenih. Njen Cabernet Sauvignon uspostavio je sjajnu tržišnu nišu u rangu “majstorskih” i maloserijskih vina (artisan), koje je traženo kako na američkom tako i na svetskom tržištu.

Iako kaže da su njeni poslovni počeci bili jedna “uzbudljiva vožnja”, Korison tvrdi da nema ničeg logičnog u poslu malih vinarija jer je u pitanju biznis koji neprekidno iziskuje puno novca i konstantna ulaganja (Keti svoj čuveni Kaberne čuva da odleži u buradima tri godine pre nego što ga pusti na tržište).

“Takođe, stavljeni ste na milost i nemilost odnosa koji vladaju međunarodnom razmenom valuta i stanja u svetskoj privredi, koji vam mogu srezati unapred projektovane profite”, dodaje Korison.

I mada se njeni vinogradi i vinski podrum nalaze u jednom od najvećih vinogradarskih regija na svetu, a ona sama drži poslovni fokus na vrhunski kvalitet malih serija a ne na količinu, Keti je u proteklih četrdesetak godina pokazala da je i jedna žena sposobna da stvori globalni vinski brend, kao i da uspešno napreduje u složenom i teškom poslu vinara.

Jason Grizzanti (levo) Jeremy Kidde (desno) vlasnici Warwick Valley Winery & Distillery

Jason Grizzanti (levo) Jeremy Kidde (desno) vlasnici Warwick Valley Winery & Distillery

Pronalaženje tržišne niše

Džejson Grizanti (Jason Grizzanti) i Džeremi Kid (Jeremy Kidde), obojica 30-togodišnjaci, sprijateljili su se još u sedmom razredu osnovne škole. Kid je 2002. godine ostavio svoju poziciju u banci Credit Suisse kako bi sa Džejsonom započeo posao u vinariji Grizantijevog oca u Vorviku, država Njujork, Warwick Valley Vinery & Distillery.

Sa više od 200 vinarija koliko ih radi u dolini Hadson, Kid i Grizani veoma su brzo uvideli da treba da što pre razviju sopstvenu tržišnu nišu. Tako su počeli da razvijaju brend American Fruits, liniju voćnih rakija i likera.

“U industriji vina je tako oštra konkurencija da je izuzetno teško uspeti ukoliko ne napravite nešto jedinstveno” kaže Kid, čiji je ulazak u posao s lokalno proizvedenim voćnim rakijama i sajderima pokazao kao dobitna kombinacija.

Tokom narednih šest godina, ovi drugari iz detinjstva učetvorostručili su prodaju, povećavši broj zaposlenih sa četiri na dvadeset. Grizanti je glavni vinar i COO (direktor operative), i trenutno drži predavanja iz oblasti vrenja i destilacije na škotskom univerzitetu Heriot-Watt University. Kid je direktor prodaje i CFO (finansijski direktor).

Sa kombinacijom svojih znanja i poslovnih veština, njihova su vina osvojala nekoliko značajnih nagrada – uključujući i zlatnu medalju za svoju kruškovaču (Bartlett Pear) na Međunarodnom vinskom sajmu u Finger Lejksu, i srebrnu (takođe za svoju famoznu rakiju od kruške), koju su dobili na Međunarodnom vinskom sajmu u Riversajdu.

03Od “korporativca” do vinskog poznavaoca

Dženifer Meklaud (Jennifer McCloud), koja je osnovala Vinograde Krisalis (Chrysalis Vineyards) zna kakvu vrednost ima tržišna niša koju uspete da osvojite. Meklaudova je izabrala da njena vinarija bude u Virdžiniji (Midlburg), a ne u Napi, i to iz jednog specifičnog razloga:

“U našem vinogradu imamo najveći zasad ove loze na svetu i aktivno učestvujemo u obnovi ovog nasleđenog dragulja”, kaže ona. “Radije bih pravila najbolji Norton nego da uzgajam 40. najbolji Merlo na svetu.”

Ovo je, verovali ili ne, već 14. poslovni poduhvat ove “masovne preduzetnice”. Dženifer Meklaud radila je u softverskom biznisu pre nego što je kupila 412 hektara, seljačku zemlju nadomak Vašington Di-Sija.

Svake godine, Dženifer zapošljava između 25 i 40 ljudi, i na preko 70 hektara proizvodi 15 vina; u proizvodnju je uključila i domaću, američku sortu – Norton, kao i francuski Vjonje (Viognier). U ovom poslovnom poduhvatu, Meklaudova se suočila s nekoliko prepreka, od kojih nije bila najmanja ona koja se ticala prilagođavanja sporijem tempu seoskog života.

Da bi svoj vinski posao postavila na put uspeha, “bilo je potrebno motivisati ljude da ostvare sve što je potrebno kako bi se čitava stvar pokrenula”, kaže Dženifer, koja smatra da “brzina kojom možete ostvariti svoje ciljeve određuje i snagu vađe kompanije”.

Meklaudova takođe vrši pozitivan uticaj na životnu sredinu kroz “nove” oblike poljoprivrednog uzgajanja, i to na mestu koje je po tradiciji glavni generator robne proizvodnje Virdžinije (ova američka država je značajan proizvođač pšenice, kukuruza i mlečnih proizvoda).

Preokret

Kada joj je iznenadni razvod preokrenuo život naopačke, Debora Brener (Deborah Brenner) počela je da ga korenito menja.

“Razvod je bio moj katalizator”, kaže Brenerova, koji je napustila svoj unosan posao uspešnog egzekutivca u marketingu i razvoju poslovanja, postavši proizvođač vrhunskih vina. “Znala sam da ravnotežu u svom životu i karijeri ne mogu postići ako ne siđem s ‘pokretne trake’, na kojoj sam se  dotad nalazila u svom svakodnevnom poslu.”

Strast za dobrim zalogajem i sjajnim vinom podstakli su je na putovanje do doline Napa, američkog vinarskog carstva, kao i na slučajan i veoma srećan susret: dogodio joj se “nepredviđeni” ručak sa Karen Kejkbred (Karen Cakebread), koja je vlasnica Podruma Kejkbred. Razgovor sa Karen je, po rečima Brenerove, “razbistrio” dosta toga što je za Deboru bilo od ključne važnosti, uključujući tu i sličnosti koje su njih dve imale: rad u granama kojima dominiraju – muškarci.

Njena urođena radoznalost i potkovanost u novinarstvu podstakli su Brenerovu da se pozabavi istraživanjem na temu žena u biznisu proizvodnje vina. Ideja za  osnivanje udruženja “Žene od vina” (Women of Vine) je rođena, a Debora je ubrzo zatim krenula put Kalifornije kako bi intervjuisala pasionirane (i poznate) “vinarske preduzetnice”.

Radeći ove intervjue, shvatila je da – pored knjige koju je pisala o uspešnim vinarkama – može još neposrednije da dokaže tezu o uspešnosti žena u vinarstvu tako što će i sama ući u vinski posao; tako je rođen brend pod nazivom “Podrumi žena od vina” (Women of the Vine Cellars).

05

Brenerova je u početku imala želju da vina kupuje od vinarki i potom ih preprodaje. A onda je ideja je evoluirala: želela je da i sama postane deo kreativnog procesa i da proizvede ono što Debora naziva “umetničkom galerijom vinarstva”, praveći ograničene serije nekoliko ručno proizvedenih vina, a koristeći se talentima isključivo vinarki – žena koje su uspešne i umešne u veštini pravljenja dobrih vina.

Za razliku od vinara koji žive na ili u blizini vinarije koju su pokrenuli, Debora Brener radi od svoje kuće smeštene u Roklend Kauntiju, u državi Njujork.

Dakle, ukoliko imate dovoljno duboke džepove za skupu investiciju – da kupite već postojeću ili iz temelja uspostavite potpuno novu, funkcionalnu vinariju – ukoliko ste zainteresovani da razvijete tržišnu nišu za vaš proizvod i ako strasno želite da svoju etiketu ponosno stavite na proizvod napravljen u vašem kraju – možda će vam priče o ovim istinskim, tvrdokornim i tvrdovernim enofilima biti dobar putokaz za pronalaženje sopstvenog, uspešnog poslovnog modela u vinarstvu.

Pattie Simone, The Entrepreneur

Podrumski detektivi vs. smrdljivi čepovi (plus još ponešto)

Nazovimo ovo slučajem nalik onima u TV seriji CSI:  epizoda „Dolina Napa, Kalifornija“. Jer, ono što miris, to jest vonj plutanog čepa može učiniti vinu je – zločin. Jednom kada osetite ustajao miris vlažnih pasa ili memljivog papira u vašoj čaši, to se naprosto ne može zaboraviti, piče Mišel Loke za magazin ViVino.

U slučaju trule i pokvarene plute, to je tim vinskih CSI stručnjaka iz vinograda Šefer (Shafer Vineyards). Oni su proveli više od 20 godina ispitujući tragove ovog zloglasnog počinioca od kojeg strepi svaki vinski podrum. Koristeći se sofisticiranim tehnikama, kao što su forenzičke laboratorijske analize ali i taktike potekle iz „stare škole“ ispitivanja –  kao što su nosevi – oni istražuju bukvalno sve vezano za bocu: od skladišnih paleta, plute i čepova do proizvođača vinskih buradi.

I sada su upravo spremni da zatvore jedan (vinski) slučaj.

“Budućnost Šeferovih vina je u čepovima koji nemaju TCA (trihloroanisol), koji je glavni uzročnik lošeg mirisa vinskog čepa”, kaže vlasnik vinarije Dag Šefer.

Vaš je nos već saznao…

Kako da znate da li posedujete pokvarena vina? Neka istraživanja pokazuju da osobe sa neuobičajeno osetljivim nepcima mogu detektovati TCA u potpuno zanemarljivim tragovima: u dva na bilion delova. Neki ga ne primećuju sve dok se ne postignu daleko veće koncentracije. Evo jedne dobre reference koja vam može predočiti kakva je osetljivost nepca u pitanju: jedan u bilion delova je kao zrno peska u olimpijskom bazenu.

Ukoliko identifikujete neku manu, obično u vinskoj radnji ili od proizvođača možete dobiti novu flašu u zamenu. Šta svakog savesnog vinara drži u pripravnosti u po dana i noći jesu potrošači, koji naprosto mogu pomisliti da njihovo vino nije naročito dobro pa će se okrenuti nekom drugom proizvođaču i marki.

Kao i većina loših glumaca, loša pluta ima nekoliko pseudonima pod kojima „nastupa“. Možda je znate kao TCA; ako ste vinski zanesenjak na višem nivou, možda čak i znate znati da je to akronim za hemijsko jedinjenje 2,4,6-trihloroanizol (Lično, uvek moramo da gledam tu jednu.) Ova supstanca je bezopasna po ljude ali je sigurna smrt za dobro vino, kojem podaruje zloglasno loš miris.

Pluta je na lošem glasu i često nepravedno osuđivana zbog TCA, ali nije ona uvek „počinilac zločina“. TCA voli da svoj dom načini od svega što je porozno i organsko. Ovo uključuje drvo i karton, kojih ima u izobilju u većini podruma.

“Kada smo 1990. počeli da istražujemo TCA, pronalazili smo sve više i više mesta na kojima TCA može biti prisutan u (vinskom) podrumu”, kaže vinar u Šeferu, Ilajas Fernandez (Elias Fernandez). “Ono što je komplikovano u vezi TCA je to da se krije na mestima za koja niste ni pomišljali.”

01

Izvan opasnosti

Prva stvar koju je tim uradio bila je da se oslobodi drvenih paleta za skladištenje, zamenjujući ih sa plastičnim paletama. Potom se odustalo od drvene buradi koja su odmenila ona od nerđajućeg čelika. Čak su se i drveni klinovi koji su se koristili za zadržavanje buradi na mestu, zamenjeni aluminijskim.

Hlorofenol kao što je to TCA može nastati upotrebom hlora kao sterilizatora, što je razlog zbog kojeg su brojne vinarije prestale da koriste hlorisanu voda, pokušavajući da nađu nove načine za čišćenje rezervoara i opreme.

Oni su u igru takođe uključili svoje čepove, dobijenih prečišćenom plutom francuskog proizvođača Diam, koji je za vinariju Šeferovo vino Ranch Red Shoulder Ranch Chardonnay i Merlot. Kada je reč o starim vinima, koja će dugo stajati u buradima, uključujući Relentless, One Point Five Cabernet Sauvignon i prestižni Hillside Select, Šefer koristi tradicionalno napravljene čepove od kojih je svaki pojedinačno testiran na TCA.

Upotrebljavajte obnovljenu burad

Njihov najnoviji proboj sastojao se u promeni načina izrade svojih buradi. Tradicionalno, tanak sloj smese od brašna koristio se za zaptivanje glave. Fernandez je prstom pokazao da je ova smesa potencijalni izvor buđi, pa je stoga u Napi, zajedno sa majstorom za burad Demptosom radio na buradima zapečaćenim neutralnim parafinom – umesto sa brašnom.

Da li je slučaj rešen?

Tokom jedne prosečne nedelje, kako kaže Šefer, tim za doček otvara i sipa otprilike jedan sanduk s bocama vina Shafer Red Shoulder Ranch Chardonnay. Nekada im je TCA kvario samo nešto ispod jedan odsto. Budući da su u međuvremenu napravili mnoštvo promena, prebacivši se na pampure od prečišćene plute za berbu iz 2013., “TCA je na nuli, a isto važi i za berbu 2014.”

Šefer se nada da su on i njegov tim zauvek odstranili TCA.

“Dugo smo radili na ovome kako bismo postigli ovaj rezultat i oduševljeni smo jer smo dostigli do ove tačke”, kaže on.

Okusite (i pomirišite!) rezultate Šeferovih istraživanja TCA:

Shafer Chardonnay Red Shoulder Ranch
Shafer Merlot
Shafer Cabernet Sauvignon Hillside Select
Shafer One Point Five
Shafer Relentless

Mišel Loke (Michelle Locke) je fotoreporterka koja radi u San Francisku, specijalizovana za prehrambeni i vinski, kao i sektore alkoholnih pića i putovanja. Drugim rečima, sve ono što život čini zabavnim. Mišel je saradnica agencije Associated Press i kolumnista u vinskom magazinu Palate Press, takođe i za njegovo online izdanje; ona, takođe, razvija, piše, snima i fotografiše priče koje se pojavljuju u publikacijama širom Sjedinjenih Država.

Michelle Locke, 15. Sept. 2016, ViVino

Kako boja vina utiče na naše mišljenje o njegovom ukusu?

00

Ljubitelji vina kažu da piti vino podrazumeva mnogo više od proste procene ukusa. Aroma, temperatura i lepa boca – sve ovo utiče na naše iskustvo u ispijanju, recimo, Bordoa (Bordeaux). Ali, šta ako spoljašnji faktori kao što je boja vina, ili čak i osvetljenje u prostoriji u kojoj ga pijemo mogu da zaista promene način na koji opažamo njihov ukus?

Dejvid Manksgard (David Munksgard), vinar iz vinograda Iron Horse u Sonomi, Kalifornija, kaže da koristi malo crnog vina u nekim od svojih blistavih mešavina kako bi nagovestio kakav bi sve ukus trebalo da ima atribut penušavosti – i to pre nego što vlasnici vinarije uzmu prvi gutljaj.

“To je ono što određuje čitavu scenu”, kaže Munksgard. “Ukoliko je [vino] sipano u čašu od tamnog stakla – i vi ne vidite boju – onda vaš mozak uopšte neće obrađivati tu temu. Jednostavno ćete se skoncentrisati na miris a onda isprobati kakvog je ukusa. Ali, ono što vas čini ljudskim bićem jednostavno neće moći da odoli da promisli kakvog će vino biti ukusa i mirisa.

Čarls Spens slaže da boja i drugi čulni fenomeni mogu da pripreme naš mozak za određeni ukus, utičući na stvaranje očekivanja u vezi sa aromom, koja će zapravo predodrediti naša iskustva u vezi sa onim što jedemo i pijemo. Spens vodi istraživačku laboratoriju Crossmodal na Univerzitetu u Oksfordu i proučavao je efekte “poboljšanja raspoloženja” na našu percepciju ukusa vina. On kaže da je naša sklonost da kategorišemo ukuse prema bojama možda rezultat evolucije koja nam pomaže da razlučimo da li je neka hrana spremna za konzumiranje i da li je otrovna ili ne.11“U kakvom bi smo svetu živeli kad bi smo sve morali prvo da prinesemo ustima da bi smo znali da li je hranljivo ili otrovno ili ne?” pita se Spens. “Dakle, naši mozgovi su naučeni da predvide i kažu nam: ‘U redu, ja sam naučio da ako vidim zrelu crvenu boju voća, pretpostavim da je reč o nečemu slatkom. Kada vidim nešto što je zeleno, verovatno je nezrelo, možda kiselo ili manje hranljivo. “Ako mogu da napravim takve prognoze, to mi daje prednost u odlučivanju ima li smisla da se penjem na neko drvo kako bih obezbedio ukusno voće i šta drugo da jedem.”

Da bi testirali uticaj boja na ukus vina, Spens i njegov tim su 2014. Godine izveli eksperiment u kojem su stanovnicima Londona, više od 3.000 njih dali da degustiraju crveno vino u crnim čašama, skrivajući tako koje je boje napitak. Oni su tada zamolili ljude da pijuckaju isto piće pod belim, crvenim i zelenim svetlima i ocene ukus vina, u svakoj od te tri prilike.

“Ono što smo uspeli da pokažemo sa ovih 3.000 redovnih konzumenata – ne stručnjaka za vino i njima sličnih – jeste da smo zabeležili promenu od 15 do 20 odsto u percepciji ljudi u vezi sa svežinom i voćkastošću arome, kao i u njihovim procenama koliko im se vino dopalo, jednostavno kao funkcije pozadinskog osvetljenja u prostoriji u kojoj se odvijala degustacija, “kaže Spens.

Na primer, Spens kaže da čak i kada imamo neprozirne vinske čaše, crveno-osvetljena soba može ipak pripremiti naš mozak da očekuje slast.10“Kada smo u naš Color Lab doveli vinare na ovakav događaj, imali smo pred sobom prave eksperte za vino“, kaže Spens. “Pomislili biste da će oni biti imuni na boju i da će jednostavno prepoznati šta je u čaši, ukus i buke (Bouquet). Ipak, i oni su nam govorili: ‘Hej, treba da znamo više o tome.’ “

Spens kaže da i druge senzorne  informacije takođe mogu da nam pomognu da dođemo do trenutnih sudova o karakteru vina i pre nego što smo ih gucnuli. Da li ste otvorili čep uz karakterističan zvuk, ili se čula škripa otvaranja plutanog čepa? Kakav je zvuk pravila tečnost dok ste je sipali u čašu? Zvuk je, kaže Spens “zaboravljeni instinkt za ukus.”

“Iz zvuka sipanja… možete nešto reći o temperaturi,” kaže Spens. “Možda možete nešto reći o velični čaše. Možete reći nešto o vrsti pića koja je sipana, a možda čak i o njenoj viskoznosti. Koje informacije odatle dolaze? Mi nikada stvarno ne mislimo o tome, jer obično vidimo vino, pa ipak naš mozak kupi te signale i oni mogu suptilno promeniti naša očekivanja. “

A šta se dešava kada vi (ili konobar) postave bocu vina na sto, možda sa uzdahom zadovoljstva? Spens kaže da je i to igra čula, do izvesne mere.” Kada smo testirali ili ocenili šest ili sedam stotina boca u prodavnici vina u Oksfordu… ono što smo našli je da za svaku dodatnu funtu koju plaćate, dobijate osam dodatnih grama stakla”, kaže Spens. “Postoje neki proizvođači koji prave boce koje su možda dva i četvrt kilograma stakla kada se istoči vino, u poređenju sa drugima gde puna boca teži manje od kilograma.”

Na kraju krajeva, ipak, ne možete staviti ruž na svinju – ili poturiti jeftino vino kao skuplje i bolje samo zato što je u težoj boci sa raskošnim čepom.

“Može biti da se vina srednje kategorije mogu vozati duž cele ove skale, ali kako ih onda zvati? ‘Two Buck Chuck?’ [urbani sleng za jeftino vino ali boljeg ukusa od očekivanog koje se može nabaviti u lancu samoposluga Trejder Džo (Trader Joe’s) za dva dolara]. Možda ćete se suočiti sa većim izazovom, “kaže Spens. “Samim tim što ste ga stavili u težu bocu, možda ćete ubediti neke, ali mislim da nećete baš sve uspeti da zavedete.”

24. Sept 24 2016, Julia Franz, PRI.org

Od sporta do vina (1/2)

Ili: kako su sportski komentatori postali vinski entuzijasti

00

Dnevni list San Diego Union je 1980-tih poslao na teren tim novinara, uključujući Lindu Marfi, Dena Bergera, Roberta Vajtlija i Brusa Šonfelda  kako bi čitaocima predstavili poznate sportske ličnosti.

Danas se ova četiri veterana sportskog žurnalizma mogu svrstati među najcenjenije svetske pisce o vinima, a njihovi napisi pojavljuju se u prestižnim enološkim časopisima kao što su Decanter i Wine Spectator, pišući ujedno i kolumne za The New York Times Magazine, ali i knjige kao što je American Wine.

01A oni nisu usamljen slučaj: čitava plejada uvaženih i rečitih novinara-voditelja preokrenuli su svoje karijere postavši, nakon sportskog novinarstva, vrhunski pisci o vinima ali i insajderi u svetu vinskog biznisa. Sledi 10 intervjua s piscima koji su sa sportskih borilišta “pretrčali” u vinograde i vinske podrume.

Vlada opšta saglasnost oko sadržaja i forme napisanog: i sportsko pripovedanje, baš kao i ono koje se oslanja na vina, moraju imati odgovarajući sadržaj i stil koji su međusobno odgovarajući. Svaka tema zahteva razumevanje ali i umešnost u baratanju upravnim govorom. “Stil pisanja u sportu jedan je od najslobodnijih oblika pisanja u novinarstvu,” kaže Vajtli. “Urednici će vam dati malo više ovlašćenja kako biste se razmahali u opisnoj strukturi, kao i da priči pripišete neku svoju tačku gledišta. Pokušavate da stvorite priču, i tu se sportsko pisanje jako lepo može uvezati s pisanjem o vinima. Princip je isti.”

Zatim, tu je zanos faktor zanosa  – žar i oduševljenje, uz respekt za ukuse dobrog života. “Sportski pisci se malo više zabavljaju od ostalih”, kaže Harvi Stejnmen za Wine Spectator. “A to važi i za “ vinopisce”. I tu se nalazite u miljeu koji je po svojoj prirodi vrlo pozitivan.”

02U oba sveta, kako kaže Alen Goldfarb kaže, postoji varijacija stare izreke, da “oni koji ne mogu da nešto učine, mogu makar da poučavaju o tome”. “Ja sam hedonista i posmatrač životnih fenomena, a ne učesnik. Ja nisam sportista, a takođe neću biti vinar, pa je samim tim prirodno da, kao posmatrač i pisac, pišem o vinima – ne moram da ih pravim.”

Za Goldfarba i ostale, obe stvari – vina i sportovi – jesu dve strane iste medalje, u kojoj se igraju sopstvenim strastima. Vajtli je vinski entuzijasta bio mnogo pre nego što je postao vinski pisac. Još 1970-ih, kada se kao sportski pisac i komentator često na raspolaganju imao raskošne rashode za troškove izlaska s poznatim sportistima, navukao se na francuska vina tokom ručkova i večera sa sportistima i trenerima. Pisanje o vinima tada nije bilo previše popularno, a ni unosno zanimanje, pa je ostao u vodama sportskog komentatorstva sve do 1991. godine (a danas piše nedeljnu kolumnu o vinima za Creators Syndicate), usput deleći svoju pasiju za vinima sa svojim kolegama-komentatorima.

Kao sportski komentator, ne navijate za tim. Navijate za igru. Navijate za priču. Slično je i s pričom o vinima.”

05Šoenfeld, urednik magazina Travel & Leisure u kojem su glavna tema vina i alkoholna pića – takođe je i plodan i talentovan frilenser. On ističe da se “sportski novinari veoma razlikuju od stereotipa, naime, da su aljkavi i nemarni. Takav izgled potiče od njihove situacije: Od svih ostalih novinara, oni putuju najviše pa su u prilici da vide svet, a samim tim su orijentisani na međunarodni okvir, a ne na lokalne događaje. Oni, takođe, imaju dosta vremena za konzumiranje obroka. Dakle, u takvoj situaciji, vi kao sportski komentator morate biti baš izuzetno nezainteresovani pa da se baš nikada ne pitate o izvrsnoj hrani i vinima na koje svakodnevno nailazite.”

Bez obzira zadiru li u svet fermentisanog soka od grožđa ili ne, sportski novinari se konstantno bruse za novinarstvo važne veštine, usavršavajući svoj profesionalni način razmišljanja. Najvažniji među njima bi glasio: uvek se trudite da u svoje pisanje ulijete žar i polet na zadatu temu, uz to brusite svoju perspektivu i gledišta i budite – jedinstvena ličnost. Biti subjektivan nije greh ni u sportu a ni u pisanju o vinima.

10

…I još važnih osobina…

Berger, dugogodišnji vinski kolumnista za Los Angeles Times, kaže da, “s obzirom da nijedna od ove dve oblasti ne razmatra teme koje su pitanje života i smrti, skloni su da u svoj stil pisanja unesu fluidnost, uz to i neformalan odnos prema čitaocima. Mnogo toga je sasvim lične prirode.” Njegov prijatelj Marfi slaže se sa Bergerom: “…U sportu možete dodati malo svoje “žice”, talenta za sportsko pisanje, primenjujući sportski stil u pisanje o vinima – ili ćete, u protivnom, čitaoce smoriti do suza.”

24Radi se o tome što, povrh svega, treba imati “nos” i za vesti ali i za vino. Sportski pisci moraju da procene razloge i ishode igara koje pokrivaju, uključujući tu i proces vrednovanja kojeg Steiman naziva “razvrstavanje po kvalitetu”.

“Morate biti u stanju da kažete kako, na koji način i zbog čega je neki tim ili igrač dobar; da umete da auditorijumu prenesete ne samo šta se desilo, već i zašto”, kaže Steiman koji je glavni urednik magazina Wine Spectator. “Jedna je stvar reći “ovo je dobro vino”, ali čitaocu morate reći zašto je to tako – razlog zbog kojeg mislite da je baš određeno vino kvalitetno, kao i način na koji ste stigli do takvog zaključka.”

Druga plodna lekcija koju su ovi novinari savladali tokom godina je, prema Vajtliju, to “da nikada ne budete navijač tj. pristrasni ili da gajite strahopoštovanje za osobe koje pokrivate svojom pričom”, kao i “da se nikada ne plašite da pitate čak ni glupo pitanje, jer vam ponekad upravo ono daje najbolje odgovore. “

09

Lepota i istina

Tu je i čulni aspekt čitave priče – ne, nije reč o seksu već pre o nečemu što je više platonski, ono što W. Blake Gray naziva “estetskom sličnošću. Dobri sportski pisci i komentatori naći će da su dobro odigrane utakmice sjajne”, dodaje on. “Kipte od entuzijazma i dele ga s drugima. Isto je i sa piscma o vinima”

12Goldfarb, koji je ovaj čin delikatne ravnoteže postigao na oba polja, kao vinski novinar i kao publicista, saznaje da estetika prednjači u poslu pisca-novnara. “Ne navijate za tim”, kaže on. “Vi navijate za igru. Navijate za priču. Slično je i s vinima, kada navodite određenog vinara koji daje dobar citat. Ali ne navijate za njega iz ostrašćenosti (već tražite dobre razloge za svoju naklonost prema baš njegovim vinima).”

Kao I u svakom drugom poslu, deo koji se odnosi na rad i kontakt s ljudima, pre svega na price o ljudima a ne samo o sportu jeste od suštinskog značaja, kaže Grej. Pronaći najbolji ugao za priču često znači pronaći pravu temu i odgovarajuće izlaganje dotične.

“Sportski pisci koji imaju svoje kolumne u štampi moraju da prave brze odluke o tome šta jednu priču čini zanimljivom i vrednom čitaočeve pažnje, a to su, obično, ljudske priče”, kaže Grej, koji među svoje brojne frilenserske aktivnosti ubraja i svoju poziciju urednika kalifornijskog vinskog sajta Wine-Searcher.com “Ne zakopavajte čitaoce brojkama već pronađite ličnosti koje igru čine zanimljivom.”

16Ne radi se o tome da brojke nisu bitne. Većina vinskih pisaca, zapravo, nije nimalo nakloni i ne voli tih famoznih i sveprisutnih 100 tačaka rejting sistema, mada su mnogi od njih fascinirani podacima o vinima, dakle, očarani upravo brojkama – baš kao što su nekada u desku sportskih novinara bili opčinjeni prosekom udaraca ili procentima realizacije tačdaunova, koševa i golova.

Marfi, urednik magazina Sonoma i koautor enciklopedijskog izdanja o američkim vinima navodi procenat alkohola i nivoa kiselosti kao statistiku koja može i treba da postoji u člancima, ili koja se možda ne navodi, ali podrazumeva: “Mi smo dobri u plasiranju inače suvoparnih cifri, pa znamo kako da te brojke prevedemo čitaocima na daleko zanimljiviji način.”

Berger kaže da je pre nekoliko godina shvatio način na koji se ove dve naizgled sasvim suprotne oblasti – sport i vina – mogu spešno spojiti. Ispostavilo se da glavni sportovi i njihovi timovi takođe imaju – berbe.

“Svake godine timovi prolaze kroz specifične cikluse situacija“, kaže on. “Svaka berba je drugačija, a svaki sportski tim će u narednoj sezoni biti nešto malo drugačiji nego što je bio u prethodnoj. I, u tom kontekstu, svake godine imate neki jedinstven ton, stil, osećaj svrhe koji se nameću od sebe. U oba slučaja, imate početak, sredinu i kraj. A na samom kraju [sportske sezone ili vinske berbe], po pravilu se dogodi neka izuzetno važna stvar.”

Od sporta do vina (2/2)

Zabrinuti ste za Grčku? Spasavajte je sami

Ako spadate među one koji žele da se grčka finansijska drama što pre okonča, i bez potrebe za Grexitom, na stolu postoji nova opcija: otkupite sami grčke dugove.

01

Grupno dobrovoljno prikupljanje novca (crowdfunding) za otkup grčkih dugova pokrenut je sa vebsajta IndieGoGo, lokacije koja se obično koristi više za “kreativne projekte, dokumentarce o plivačima, transportna rešenja budućnosti i raspar-čarape”, donosi magazin Atlantik na svom blogu Quartz.

Projekat “Fond za otkup grčkog duga” (The Greek Bailout Fund) ima za cilj prikupljanje 1,6 milijardi evra (1,8 milijardi dolara) koje Grčka mora da plati Međunarodnom monetarnom fondu. “Ovo može izgledati kao puno para, ali to je samo nešto više od tri evra iz džepa svakog građanina EU”, stoji na veb-stranici ovog projekta. “To je otprilike kao pola litre piva u Londonu. Ili kada bi, jednog dana, svi u EU ručali salatu sa fetom i (grčkim) maslinkama.”

Grčka je saopštila da neće biti u stanju da plati svojih 1.6 milijardi evra, osim ako prethodno ne dobije novu tranšu gotovine za spasavanje u vrednosti od 7.2 milijarde evra. Ali, da bi taj novac dobila, Grčka vlada bi morala da pristane na zahteve koju pred nju postavljaju poverioci: da smanji određene troškove kod kuće, mada novoizabrana SIRIZA (SYRIZA) koja je nedavno došla na vlast, kako je već obećala, neće učiniti takve rezove.

Kampanja omogućava članovima da javno daju donacije u visini od malopre pomenuta tri evra, u zamenu za spasavanje Grčke i razglednicu od premijera Aleksisa Ciprasa. Veće donacije biće nagrađene porcijom salate sa fetom i maslinkama (isporuka bilo gde u svetu!), uz bocu uza ili grčkog vina.

Fond za otkup grčkog duga nije jedini projekat koji od javnosti traži gotovinu kojom bi se Grčkoj pomoglo u izvlačenju iz dužničke krize. Brodovlasnik Peter Nomikos je 2012. pokrenuo akciju “Grčka bez dugova”, kojom apeluje na pojedince da doniraju svoju gotovinu u cilju otkupa grčkog duga, ali je potom tu akciju obustavio. Preteče ovakvog razmišljanja nalaze se krajem 1990-tim godinama prošlog veka, kada su zemlje poput Indonezije i Južne Koreje, tokom azijske finansijske krize apelovale na građane da doniraju zlato i druge vrednosti kako bi poduprli svoje centralne banke. Iako su ovi potezi pomogli u podizanju morala, istina je da nisu puno doprineli finansijskom oporavku.

Fond za otkup grčkog duga, uz opciju salate i pića po izboru, već je prvog dana prikupio više od 20.000 evra, a ostalo im je još sedam dana. Ovo je hrabar potez, iako rok koji je postavio MMF ističe danas. Produžavanje roka od strane MMF-a, kada je u pitanju ova kampanja nije sasvim nemoguća, premda bi to bila prva koja je tako i toliko probila rokove.

03

Londonski Gardijan donosi tekst pod naslovom “Gde je završio novac za grčko spasavanje?”, u kojem piše kako je tek nešto manje od 10% novca dobijenog za spasavanje grčka vlada uspela da iskoristi za nužne ekonomske reforme i očuvanje ranjivijih članova društva.

Grčka je 2010. i 2012. primila tek samo delić od ukupno 240 milijardi evra, namenjenih za spasavanje ove zemlje: samo je mali deo kredita zaista i ušao u vladine kase u cilju ublažavanja udaraca nastalih svetskim finansijskim krahom iz 2008. kao i programima finansijskih reformi.

Najveći deo novca otišao je bankama od kojih je Grčka pozajmljivala pre svetske ekonomske krize.

Za razliku od većine EU zemalja, koje su pravile velike budžetske deficite kako bi zaštitile svoje penzionere i primaoce socijalne pomoći, Atina je tada bila primorana da drastično smanji deficit kresanjem penzija i smanjenjem minimalnih plata.

Trojka kreditora prvi put je zakoračila na grčku scenu u proleće 2010. godine, posle čega Atina više nije mogla da sebi priušti servisiranje €310 milijardi pozajmljenih od širokog spektra najvećih evropskih banaka.

Samo nekoliko sati do isteka trenutnog plana za spasavanje, Atina predlaže novi dvogodišnji ugovor uz plan za smanjenje duga – ali kako će reagovati poverioci?

04Foto: Fox News (Alexis Tsipras & Jean-Claude Juncker)

Dve godine kasnije, Međunarodni monetarni fond (MMF), Evropska komisija (EK) i Evropska centralna banka (ECB) došli su s planom za drugo spasavanje, čiji je fokus bio na 100 milijardi evra otpisa duga od strane kreditora u privatnom sektoru.
Privatni vlasnici obveznica prisutvovali su padu vrednosti njihovih obveznica od 53%, još jednom doživljavajući gubitak zamenom duga za hartije od vrednosti sa nižom kamatnom stopom.

Na ovaj je način eliminisano oko 100 milijardi evra duga, ali je 34 milijarde upotrebljeno za isplaćivanje raznih “zaslađivača”, kako bi dogovor bio prihvaćen. Te 34 milijarde evra je dodato ukupnom grčkom dugu. Grčki penzioni fondovi, koji su bili glavni privatni kreditori, takođe su pretrpeli strašne gubitke.

Potom je €48.2 milijarde iskorišćeno za spasavanje grčkih banaka koje su bile primorane da prihvate gubitke, čime je oslabila njihova sposobnost da zaštite kako sebe tako i svoje štediše.

Na kraju, €140 milijardi je potrošeno za plaćanje izvornih dugova i kamata.

Tek je manje od 10% novca namenjenog za spasavanje ostalo grčkoj vladi da ga iskoristi za ekonomske reforme i očuvanje ranjivijih članova/slojeva društva.

Dug grčke vlade je i dalje oko 320 milijardi evra, a 78% od toga duguje Trojki. Kao što stoji na sajtu Jubilee Debt Campaign: “Radilo se o spasavanju evropskog finansijskog sektora, pri čemu je dug – čiji su vlasnici bili u privatnom sektoru – prešao na javni sektor.”