Rosé: “šampanjac” Millenijumovaca i hit među klaberima

May30

I dok se u Francuskoj na ružičasta vina gleda kao na “staromodni napitak”, ovo vino je doživelo procvat popularnosti u Sjedinjenim Američkim Državama. Pjerik Buke (Pierrick Bouquet) primetio je ovaj trend kao uspešnu poslovnu priliku, pa je u tu svrhu i osnovao dve popularne manifestacije: „La Nuit en Rosé“, koja se odigrava od 18. do 20. maja, i „Pinknic“, od 24. do 25. juna.

U intervjuu za dvojezični mesečnik France-Amérique, ovaj 34-godišnji Parižanin objašnjava kako je roze postao “šampanjac Milenijumovaca”, i kakve su sve inovacije Francuzi uveli u vinarstvo, proizvodnju vina i načine da pridobiju nove generacije enofila.

France-Amérique: Kako je roze postao zvezda američkih zabava i prigodnih okupljanja?

Pierrick Bouquet: U oblasti Provansa–Alpi–Azurna obala (Provence-Alpes-Côte d’Azur) pokrenuta je velika inicijativa za promenom imidža roze vina. Vinarija/ vinograd Chateau d’Esclans i njen vlasnik Saša Lašen (Sacha Lachine) dali su neprocenjiv doprinos popularizaciji i poboljšanju ovog vinskog napitka. U međuvremenu, s druge strane Atlantskog okeana, takođe je poboljšan i američki roze. Nekada je ovo vino bilo slatko i jedva nešto svetlije od crnog vina, sasvim se uočljivo ne poklapajući sa roze vinima napravljenim na Azurnoj obali. Ali, američki proizvođači su pre pet godina iznajmili usluge francuskih enologa ne bi li savladali provansalske tehnike vinogradarstva. Zahvaljujući njihovom radu, prodaja rozea je u Sjedinjenim Američkim Državama doživela veliki i nagli rast. Ovo vino u SAD sada poseduje divnu pastelnu boju, uz laki, voćni ukus. Neka američke ružice danas poseduju isti kvalitet kao i ona koja su napravili njihovi francuski učitelji i„vinske kolege“.

F. A. : Zašto francuska ružičasta vina uživaju daleko bolji imidž i reputaciju u Sjedinjenim Državama nego u Francuskoj?

P. B. : Zaista dobru ružicu možete pronaći u u francuskoj regiji Langdok–Rusijon (Languedoc-Roussillon), gde košta između 11 i 15 evra (cena u Francuskoj). U Njujorku, pak, boca odličnog francuskog rozea trenutno košta između 30 i 35 dolara. U marketingu to nazivamo „strateškim pozicioniranjem cena“ (price positioning strategy): Francuska ružica je već u startu skupa, što je čini „šik pićem“. Amerikanci, naime, povezuju francuska ružičasta vina s nečim što se naziva „provansalski glamur“. Ružice iz vinograda na Provansalskoj obali (Côtes de Provence) se odlično prodaju ovde (u SAD). Vino iz berbe „Šapat Anđela“, nastalo od grožđa iz vinograda Šato Deklan (Chateau d’Esclans) u departmanu Var bilo je najbolje prodavano francusko vino u Sjedinjenim Američkim Državama u 2016. (ne računajući šampanjac i penušava vina).

F. A. : Kako je roze postao centralna tema vaših vinskih događaja u Sjedinjenim Državama?

P. B. : Pre pet godina smo pokrenuli festival hrane i vina „La Nuit en Rosé“, upriličen na brodu koji krstari rekom Hadson. Tom prilikom, naši gosti na brodu otkrili su svu raskoš ružičastih vina koje su im tada predstavili somelijeri i kuvari. Njujork je otvorio oči za sve boje „ružičastog“. Naš cilj je tada imao edukativni karakter: poučiti Amerikance, i uvesti ih u svu raznolikost gamea ružičastih vina. Dopalo im se, i ubrzo je ružica postala „trendi“ piće, dok je njegova konzumacija u restoranima i noćnim klubovima eksplodirala. Roze je postao „šampanjac“ među pripadnicima tzv. Milenijumske generacije – posebno žena koje su u 30-im; ružicu su počeli da piju oni koji su već bili “smoreni” crvenim i belim vinima omiljenim u prethodnim generacijama vinofila. Ove godine, festival „Noć u ružičastom“ ponudiće skoro 125 vrsta ružičastih vina iz devet zemalja.

F. A. : Da li je uspeh rozea proizvod odlične marketinške kampanje ili iza ovog uspeha stoji još nešto?

P. B. : Rezultat skoka popularnosti i prodaje ružičastih vina nije tek neki marketinški trik. Već i sama nagla potrošnja rozea doprinela stvaranju čitave jedne paralelne industrije koja „igra“ poslovnu igru zasnovanu na istim kodovima – time je, takođe, uvećana popularnost ružice u SAD. Prošle godine smo pokrenuli prvo izdanje festivala „Pinknic“, džinovskog tematskog „piknika–festivala“ u ružičasto-belim bojama održanom na Guvernerskom ostrvu u Njujorku. Ideja je bila da se stvori svečani događaj čija je potka u ružičastim vinima, i, u skladu s njima, probrane festivalske kuhinje, uz sve to prodavali smo i prigodnu odeću-suvenire a festival obeležava i plesna elektronska muzika (takođe prepoznatljiv afinitet među Milenijumovcima). U prošloj 2016. godini, imali smo 8.000 posetilaca, a u ovoj 2017. dočekujemo barem njih 12.000 . Proizvodi povezani i inspirisani roze vinima tada se pojavljuju posvuda. Dve devojke iz Kalifornije otvorile su nalog na Instagramu pod nazivom @YesWayRosé, i uspešno generišu zajednicu od skoro 40.000 ljudi, pravu komunu ispletenu oko ružičastih vina. Njih dve su, takođe, uspostavile i prodaju „ružičastih“ proizvoda, uključujući tu i majice na bretele, bejzbol kape i “Eau de rosé” sveće.

F. A. : Koji su najnoviji trendovi u industriji rozea?

Planirano je da “Ružičasti ribnjak“ (Rosé Piscine) svoju premijeru ima na ovogodišnjem izdanju festivala „La Nuit en Rosé“ – radi se o vinu dizajniranom da zadrži svoj ukus čak i onda kada se služi sa ledom. Vinograd „La Grande Sieste“ nedavno je otpočeo marketinšku kampanju u kojoj promoviše svoje „ledene kocke” rozea. Kocke se prodaju za 1.50 evro po komadu, među Milenijumskim klaberima poznate su pod nazivom “Rose Stone”. Ove dve Amerikanke su osmislile još jedan vinsko-klaberski hit: savremeno i naočito dizajniranu konzervu rozea “Una Lou”. Moj tim i ja smo upravo lansirali “Rosé S’il Vous Plaît”, novu paletu koktela napravljenih s ružičastim vinima. Ovog juna će biti dostupne tri različite boce: Rosé Mimosa, Rosé Sangria i Rosé Bellini. “Želimo da Amerikancima između 21 i 29 godina predstavimo koncept konzumacije rozea kroz koktele koje već poznaju i vole.

France-Amerique

Sprintom do vrha ili: uspon vrhunskih kineskih vina

May12

Ukoliko vam se posreći da na retko vedar dan posetite kinesko vinogorje „Grejs“ na 500 kilometara jugozapadno od Pekinga, moglo bi vam se dogoditi da ga lako pomešate s nekom od trendi vinarija u Toskani. Balkonska vrata italijanske vile otvaraju se pravo ka bujnim špalirima vinove loze koja se proteže sve do ivice horizonta, gde planine lelujaju kroz slojeve toplog vazduha. Raštrkani piknik stolovi leže u vrtu pod tanušnim stablima, uz šuštanje lišća na suvom vetru, upečatljivo opisuje Tony Perrottet za dnevni list The Australian.

Prođite kroz vrata ove vinarije, i već ćete biti korak bliže srcu provincijalne Kine. Uske, asfaltirane staze vode do farmerskih sela u kojima se i sada mogu uočiti ruševne fasade i ostaci starih, krečom ispisanih parola Komunističke partije Kine; na fasadama i dalje vise pocepane crvene zastave. Na ulici, zaglušujuća buka jednog prastarog motocikla, relikta iz Maovih dana; u vinograde kreću berači grožđa sa svojim tradicionalnim, širokim seljačkim kapama – ovakvu scenu zatičemo u oblasti vinogorja Grejs.

U daljini na horizontu leže poluzaboravljeni puteljci i staze provincije Šansi (Shanxi), regiona o kojem se znalo još u doba kineskih careva; ova je oblast bila poznata kao bogati trgovački centar. Samo nekoliko minuta vožnje odatle leže ostaci drevne i slavne kineske istorije: tu je ogromno plemićko imanje i na njemu kuće porodice Čang, luksuznog prebivališta trgovaca čajem tokom dinastije Ming.

Vinogradi Grejs gledaju u budućnost Kine. Elegantnom trpezarijom ukrašenom savremenim umetničkim delima razletela se mala armija poslužitelja koji profesionalno i nečujno klize oko gostiju. I dok se u kuhinji ovog zdanja priprema gozba sa sjajnim poslasticama iz oblasti Šansi, uključujući “kineske rezance na makaze”, sotiranu rečnu ribu i pržene kolače “Bing”, uz probrana vina koja se gostima dosipavaju u redovnim intervalima – bili su tu najbolji Kaberne, baršunasto „Predsedničko“ Grand Reserve vino koje je čuveni američki vinski kritičar Robert Parker stavio na 85. mesto zbog svog suptilnog ukusa s aromom kupine, lovorovog lista, bibera i kedra. Inače, oznaka „Reserve“ ili „Riserva“ na vinima asocira na nešto skupo, posebno, kvalitetno, na neki način i ekskluzivno. Međutim, u stvarnosti se dešava da vinari, u želji da što bolje i skuplje prodaju svoja vina, često okite svoje etikete ovim izrazom – pa i onda kada se radi o tek prosečnom vinu; tako se može desiti da platite više nego što bi trebalo, ili bar više nego što bi vas koštalo neko stvarno posebno vino bez natpisa Reserve. Drugi će, još gore, na nekom jako jeftinom vinu napisati Gran Reserva jer je odležalo. Nema jeftinih a dobrih vina, ali, isto tako, ni sva skupa vina ne moraju da budu dobra. Zato, probajte što više različitih vina pa ćete tako sami otkriti svoje omiljeno vino u kome ćete često uživati. A do tada – uživajte u istraživanju.

Vinarija Grejs odvažno predvodi jedan od najneverovatnijih kineskih trendova, kao najuspešnija vinarija iz novog talasa butik-vinarija. Danas Kina ima više od 400 takvih vinograda u zemlji, uglavnom u suvim regionima Šansi i Ninšja na severu, dok enološki konsultanti koji pomažu Kinezima dolaze iz Francuske, Kalifornije i Australije – sve je ovo postalo uobičajeno, kao što je danas već potpuno uobičajena slika viđati inostrane IT stručnjake zaposlene u Šangaju.

Štaviše, renomirani vinski kritičari su od 2012. počeli da obraćaju pažnju i na kineska vina. Te su godine u Pekingu pobedila četiri kineska crvena vina, predvođena već pomenutim Grace’s Chairman’s Reserve, potukavši tada francuski Bordo na testu ukusa i bukea naslepo, u kojem su učestvovale međunarodne sudije. Iako su neki u Francuskoj ovaj test proglasili „nepoštenim i prljavim“ – trebalo je da vina budu jeftinija od 100$, uključujući i porez od 48% na ona iz uvoza – ovaj iznenađujući rezultat ohrabrio je Kineze da s punom ozbiljnošću priđu proizvodnji vina kao važnoj grani kineske industrije.

Afinitet za kulturu gajenja vinove loze deluje nam prilično daleko od Srednjeg kraljevstva. Kinezi su se tokom četiri milenijuma uglavnom družili s pirinčanim vinom, tamnim i izuzetno žestokim alkoholnim napitkom čiji ukus podseća na suvi šeri. I – kao i mnogi neupućeni autsajderi – kada mi je prvi put ponuđena čaša kineskog vina u jednom izuzetno otmenom šangajskom restoranu, „Mišel na nasipu“ (M on the Bund), mislio sam da je to nekakva šala. Ideja je bila upravo takva: izazvati kod gostiju komentare u vezi njegovih „toksičnih sporednih efekata“ – recimo, gubljenja osećaja za ukus na jeziku, ili čak i vida na jednom oku.

“Da ste to rekli pre nekoliko godina, možda biste bili u pravu” kaže Mišel Garno (Michelle Garnaut), Australijanka koja u Kini drži nekoliko skupih restorana poput M on the Fringe, Capital M, M on the Bund i The Glamour Bar. Pruža mi čašu vrsnog šardonea iz zadnje berbe, dok stojimo na balkonu okrenuti ka neverovatnoj panorami kojom dominiraju futuristički neboderi. Prvi gutljaj je iznenađenje: jasna i svetla aroma, sa suptilnim ukusom nektarine.

U Kini je vino od grožđa svoj komercijalni uspon prvi put doživelo 1892. godine, kada je korišćena i uzgajana loza uvezena iz Kalifornije, dok je širi zamah proizvodnje ponovno otpočeo tokom 1980-tih, pošto je kineska privreda usvojila neke odlike kapitalizma. Akcenat je tada, međutim, bio na kvantitetu a ne na kvalitetu. Želeći da baci makar letimičan pogled na vinariju koja pripada „staroj školi“ proizvodnje vina, pisac ove priče Toni Perotit se jednog blago kišnog popodneva uputio ka nasledniku originalnog proizvođača iz 1892., vozeći do vinarije neobičnog imena „Zamak Čangju“ (Chateau Changyu AFIP Global), smeštenoj u seoskoj oblasti na 90 minuta putem severoistočno od Pekinga.

Vinograd nije bilo teško uočiti, jer je, što i njegovo ime sugeriše, na posedu sazidana neverovatna reprodukcija francuskog klasičnog zamka, sa svojom elegantnom kupolom koja se izdiže nad zelenim vinogradima. „Osećaj da sam zabasao u pravu diznijevsku fantaziju još se više pojačao na ulasku u „Strani grad“, jedno od krila kompleksa vinarije i nestvarnu imitaciju srednjovekovnog evropskog sela – sve zajedno sa srednjovekovnom crkvom i radnjom po imenu Sveti gral; tog trenutka sve je bilo pusto, a domaćini su očekivali nove ture autobusa punih turista.

Na put do vinarije pratio me je Džim Bojs koji živi i radi u Pekingu, vinski bloger razbarušenog izgleda čiji je opori humor podsećao na Njumana iz TV serije Sajnfeld. Mladi vodič, devojka po imenu Nan Sja vodi nas u istraživanje vinskih podruma ukrašenih grbovima i živopisnom heraldikom a la Kralj Artur; tu je i muzej u kome je na vidnom mestu istaknuta fotografija vina Čangju, posluženog predsedniku Obami tokom državne večere. Naša „turneja“ završava u ogromnom prostoru za degustaciju, gde nas je mlada somelijerka poslužila šardoneom iz 2008. na sobnoj temperaturi, ulepšanog muzičkim ugođajem lift-verzije pesme iz „Titanika“.

“Opisao bih ovo vino kao slabo”, primećuje Bojs. “Buke mu ne ostaje u nosu. Ali je, ako ništa drugo, veoma bistro.” Kada mu je rečeno da se na tržištu prodaje za više od $120 po boci, Bojs je skoro ispustio čašu. “Mogu da kupim bocu čileanskog za $15 u bilo kom supermarketu u Pekingu – i bilo bi bolje od ovoga! Zašto bih kupovao baš ovo vino?” Naša somelijerka se smeška, šireći dlanove ka nama. “Ne znam!”

Nan Sja je potpuno neuznemirena ovim lošim komentarom. “Možemo li da se slikamo svi zajedno?” Pruža Bojsu svoju vizit-kartu, „u slučaju da negde sa strane čuje za posao u nekoj drugoj vinariji“.

Nakon iskustva sa Čangjuom, lako je razumeti zašto je pojava manjih proizvođača kao što je Grejs izazvala takvo uzbuđenje među kineskim ljubiteljima vina. Kinesko vinarstvo je još uvek u ranoj fazi, a vinski butici su skupi zbog malog obima proizvodnje i visokih transportnih troškova; zato je cena vina u maloprodaji između $50 i $100, a proizvodnja u nekim vinogradima gotovo zanemarljiva. Pa ipak, ne može se osporiti istinski potencijal jer Kina ima tle, klimu i sve vrhunske tehničke aspekte za proizvodnju vrhunskih vina; raspon i paleta domaćih vina se stalno i ubrzano uvećava – kao i sve ostalo u Kini.

Uspeh Vinograda Grejs predstavlja model budućeg razvoja kineske vinske industrije – čak je i način na koji je ova vinarija uspela podseća na zaplet iz nekog TV rijalitija. “Nazivaju nas čudom”, kaže Džudi Čen, izvršna direktorka ove porodične firme, kojoj je bilo tek 24 godine kada je 2002. preuzela poslovne uzde ove tada pet godina stare vinarije.

Počevši svoju karijeru kao bankarka Goldman Saksa u Hong Kongu, jedino što je Džudi znala o vinima bilo je njeno tinejdžersko iskustvo s odmora u Burgonji, gde je popila dve čaše crvenog vina i potom zaspala na kauču. “Kada su mi vinari pomenuli Cabernet sauvignon, nisam imala pojma o čemu su mi to pričali,” kaže ona.

Džudi Čen je brzo angažovala vinskog konsultanta, Australijanca Kena Marčisona; u cilju poboljšanja kvaliteta, morao je da povadi polovinu već postojećih čokota. Ubrzo je vinograd Grejs privukao pažnju međunarodne enofilske javnosti (uzgred, Marčison je prošle godine otišao iz Grejs vinograda pravo u penziju).

Džudi Čen – Lajsner

Ključni proboj na tržište dogodio se u trenutku kada je legendarna hotelska grupa „Peninsula“ počela da služi Grejsova vina. Uskoro je usledio još jedan kineski hotel sa pet zvezdica. I tako se zavrtela priča sa kineskim vinima, koja postaju sve popularnija.

Džudi Čen kaže da aktuelni restorani za srednju klasu Kineza čine glavni deo tržišta, mada su među strancima još uvek prisutne predrasude o kineskim vinima. “Ljudi zaboravljaju da su, kada su kalifornijska i australijska vina prvi put izašla na tržište, potrošači bili veoma, veoma skeptični. Francuzi su decenijama gledali prezrivo i s visine na kalifornijsko carstvo vina, Dolinu Napa“, kaže ona.

Mnogi veruju da profitne šanse i izgledi za lokalne vinare u budućnosti mogu biti samo još bolji.

“Tačno je da kineska vina još uvek ne poseduju prepoznatljiv identitet, za razliku od, recimo, klasičnih kalifornijskih vina iz doline Napa ili onih iz Južne Australije, iz doline Kler (Clare Valley)“, kaže Dejvid Šumejker, somelijer u šangajskom hotelu Pudong Shangri-La. “Ali, vrlo brzo ćemo biti u mogućnosti da probamo njihova vina i kažemo: ‘Ah, pa to je klasika… dobri stari Šansi’.”

Tony Perrottet, The Australian

AI & roboti vs. Radnik & osnovni prihod

Nov3

Čak i najjednostavniji poslovi zahtevaju određene veštine – poput, recimo, kreativnog rešavanja problema – to je ono što AI sistemi još uvek ne mogu da kompetentno obavljaju piše Vinsent Konicer, profesor računarstva, ekonomije i filozofije na Univerzitetu Duke a prenosi MIT Technology Review.

Ne prođe ni dan a kada ne čujemo nešto novo o “opasnostima” koje za sobom povlači prodor veštačke inteligencije u radni proces, što nam već neko vreme svakodnevno preuzima poslove: od vozača kamiona, preko računovođa, do radiologa. Analiza instituta Mekinsi sugeriše da je “sada prisutna tehnologija sposobna da potpuno automatizuje 45 odsto aktivnosti ljudi koji su plaćeni da ih obavljaju.” Postoje čak i onlajn-alati, koncipirani na istraživanjima Univerziteta u Oksfordu, kojima je moguće validno proceniti stepen verovatnoće i rok u kojem će određeni poslovi biti automatizovani.

Ova rastuća zabrinutost da će napredak u AI učiniti da najveći broj naših profesija postane zastareo, navelo je neke da se opsete (univerzalnog) osnovnog prihoda, naime, ideju po kojoj bi svi građani povremeno i bezuslovno primali novac od države (videti: Basic Income: A Sellout of the American Dream, “Osnovni prihod: rasprodaja američkog sna”). Y Combinator, istaknuti startup inkubator u Silicijumskoj dolini, pokrenuće pilot studiju o osnovnom prihodu u Ouklendu, Kalifornija. Predsednik ove firme izjavio je da “u nekom trenutku u budućnosti, kako tehnologija bude nastavila da eliminiše tradicionalne poslove i bude stvarano novo opšte bogatstvo, imaćemo prilike da vidimo neku verziju ovog društveno-ekonomskog fenomena na nacionalnom nivou (Sjedinjenih Država). Nedavnim izveštajem Evropskog parlamenta o mogućim posledicama koje će robotika i veštačka inteligencija imati na tržiše rada,”opšti osnovni prihod treba ozbiljno razmotriti”, dok, istovremeno, ova evropska institucija “poziva sve države članice da to i učine”. U junu ove godine, Švajcarska je održala referendum o osnovnom prihodu (iako je 77 odsto birača glasalo protiv njega).

Da li je kolaps potražnje za ljudskim radom zaista neminovan? Kao AI istraživač, pisac ovih redaka misli da je odgovor odričan, a evo i njegovog objašnjenja.

“Da budem jasan, mislim da u bliskoj budućnosti možemo očekivati značajan napredak AI kao i da će roboti izvršiti značajan uticaj na tržište radnom snagom. S obzirom na napredak u autonomnim vozilima, može se zamisliti da će mnogi profesionalni vozači u velikoj meri biti eliminisani. Značajan napredak ostvaren je u automatizaciji analize medicinskih snimaka i drugih podataka. Algoritmi preuzimaju sve veći udeo u profesijama koje se tiču finansijskog sektora. Roboti-kuvari su uveliko u fazi razvoja. Ova lista je podugačka i za sada se još više nastavlja”, piše Vinsent Konicer.

S druge strane, prikladno je ostaviti “u rezervi” i neki stepen skepticizma. Zapitajte se: Koliko smo tokom protekle decenije bili impresionirani napretkom robota-usisivača? Šta reći o napretku robo-mašine za pranje posuđa? Zapravo, ,,veoma je teško osmisliti potpuno autonomne AI sisteme spremne za ovakav entropičan i neuredan svet poput našeg, i naše realno okruženje koje je neretko u stanju haosa. Uopšteno govoreći, trenutni AI sistemi nemaju široko shvatanje sveta, uključujući i naše društvene konvencije, a ne poseduju ni zdrav razum. Razumevanje jezika je dobar primer za tu vrstu problema; izuzetno je teško proizvesti kompjutere koji će uspešno odgovarati na široku paletu veoma jednostavnih pitanja (videti članak “Problem jezika u veštačkoj inteligenciji” i “Tvrđi dubinski Turingov test pokazuje koliko su chatbot programi zapravo glupi” – “AI’s Language Problem”, “A Tougher Turing Test Exposes Chatbots’ Stupidity”)..

AI sistemi još uvek nisu u stanju da istinski apstrahuju; stran im je svet apstrakcije, baš kao i uzmicanje korak unazad kako bi ponovo porazmislili i uzeli u razmatranje i neke druge alternative i opcije; nesposobni za preispitivanje sopstvenih procesa rezonovanja, a nisu sposobni ni da uopštavaju ono što se dešava i iz toga izvuku zaključak. Jedna od posledica ovih nedostataka je da su mašine i dalje ograničene kada je u pitanju kreativnost. One, istina, mogu doći do novih rešenja problema. Google DeepMind, je, recimo, sačinio računarski program AlphaGo za igranje igre “Go”, koji je odigrao izuzetno neobičan potez u jednoj od svojih nadmetanja protiv šampiona u ovoj igri, Lija Sidola (Lee Sedol). Veštačka inteligencija može stvoriti neku vrstu “umetnosti”, kao što je očigledno bio slučaj s psihodeličnim radovima nastalim preko Guglove neuronske mreže DeepDream. To, ipak, nije ona vrsta kreativnosti koja zaista može pružati jednu novu perspektivu iz prve ruke. Nije potrebno ni pomišljati a ni potezati takve uzvišene duhovne podvige kao što je, recimo, Ajnštajnova formulacija Opšte teorije relativnosti da bismo potvrdili još uvek nedodirljivu teritoriju rada ljudske mašte i duha. Uzmimo, na primer, asistenta koji predlaže kombinovanje dva sastanka u jedan kako bi učesnici uštedeli vreme. Takvo rešavanje problema za nas je sasvim rutinsko, ali bi veštačkoj inteligenciji i njenom “mentalnom sklopu” bilo veoma teško da ga ponovi.

Sve u svemu, dok nastojimo da AI prodre u naša postojeća radna mesta kako bi ih preuzela, često možemo zapaziti neuspeh mašina, i to u aktivnostima u kojima ljudsko biće ne bi nikada pogrešilo. Istorija AI istraživanja obiluje primerima gde istraživači stvaraju sisteme koji funkcionišu iznenađujuće dobro kada se radi o dobro definisanim zadacima – samo kako bismo se još jednom uverili da je teško zameniti ljude koji još uvek obavljaju slične zadatke u ovom stvarnom i nepredvidljivom, neuređenom svetu.

Možda će tipičniji slučaj biti da poslovi budu delimično eliminisani jer će jedan njegov deo moći da obavlja AI. Tehnološki napredak takođe može da dodatno olakša outsourcing poslove širom sveta. Istovremeno, mnogi poslovi ostaće imuni na robotizaciju, barem u doglednoj budućnosti, jer oni u osnovi zahtevaju veštine koje AI teško da može da oponaša.

Uzmimo, na primer, terapeute, trenere, ili vaspitače u vrtiću: ovi poslovi zahtevaju opšte razumevanje sveta, uključujući ljudsku psihologiju, društvenu inteligenciju i rezonovanje, sposobnost da se nosi sa neobičnim okolnostima i tako dalje. AI može čak da jedan deo radne snage ponovo vrati u radni proces. Na primer, napredak u robotici mogao bi biti neprocenjivo olakšanje za osobe sa invaliditetom, pružajući im priliku da zadrže neke poslove, dok napredak AI u obradi jezika može isto učiniti za osobe koji imaju poteškoća pri korišćenju postojećih računarskih interfejsa.

“Svakako da je moguće kako uopšte nisam u pravu, i da će napredak u AI nastupiti daleko brže nego što sam očekivao; tehnološki napredak je jako teško prognozirati. Ali, ako neko zaista veruje da postoji dobra šansa da će veštačka inteligencija u relativno kratkom roku uveliko premašiti ljudske sposobnosti, onda čovek, kao vrsta, ima veći problem nego što je dilema da li primeniti osnovni prihod ili ne (zapravo, postoje ljudi koji ozbiljno brinu o tome, ali to je već jedan poseban članak).

Ideja da će najskoriji napredak u razvoju AI sprečiti većinu ljudi da smisleno doprinose društvu je besmislica. Možda ćemo, doduše, morati da načinimo neke promene u načinu na koji društvo funkcioniše, uključujući i to što će biti olakšana obuka za radnike koji su se izmestili usled gubitka posla; a možda će u nekom trenutku nezadrživa robotizacija nagnati državu da poveća javnu potrošnju, trošeći na (recimo) pažljivo odabrane infrastrukturne projekte kao protivtežu gubitku radnih mesta u privatnom sektoru. Takođe, treba imati na umu da napredak u AI može doći neočekivano, pa stoga treba učiniti sve kako bismo se na to pripremili, stvarajući društvo dovoljno otporno na takve šokove.

Ali ideja da smo zakoračili u tehno-utopije skoro bez potrebe za ljudskim radom nije podržana trenutnim stanjem u oblasti AI istraživanja. Zemlje koje u potpunosti revidiraju svoje sisteme zaštite na osnovu ove ideje, sada bi se mogle jako pokajati – ukoliko postane jasno da najnoviji napredak u AI, koliko god impresivan, i dalje ima svoja ograničenja.

MIT Technology Review, 31. Okt, 2016

8 dobrih priča o uspešnim preduzetnicima

Oct27

Nikad ne prestaju da nas zadivljuju oni koji troše ogromne količine vremena u beskrajnoj potrazi za magičnom “prečicom”, kako bi postigli preduzetnički uspeh i ispunjenje poslovnih snova. A samo je, zapravo, jedan jedini, pravi put, s kojim se neprekidno suočavaju: stvarni preduzetnici, koji pokreću stvarne firme, koje zapošljavaju stvarne ljude, koji pružaju stvarne proizvode i usluge – i to stvarnim kupcima.

Da, već nam je poznato da je takvo šta teško ostvariti. Ima puno posla kojeg treba uraditi. Ono što se može reći je: pa, to je život. Osim toga, treba gledati na svetlu stranu ove situacije: Moći ćete da učinite ono što želite i ukazaće vam se prilika da pokušate da to učinite na svoj način. Postoji samo jedna kvaka: Morate odnekud početi. Poslovne ideje i mogućnosti neće se same od sebe materijalizovati tek tako, ni iz čega.

Jedini poznati (i pravi) način za dobar i pravilan početak je dobro naučiti utržive veštine, dakle, one koje se mogu prodati: odmah se baciti na posao kako biste se što bolje “prodali” klijentima. Po iskustvu Stiva Tobaka, pisca ovih redaka u magazinu “Entrepreneur” ali i knjiga o poslovanju i preduzetništvu, to je mesto gde ideje, mogućnosti, partneri i finansije izgleda da uvek pritiču. Naravno da poslovni uspeh iziskuje ogromne količine truda, dodaje Tobak, ali to je naprosto tako: ogromni napori su ta neizbežna i neprijatna stavka zbog koje jedan posao postaje – i ostaje – uspešan.

Ukoliko želite da se preduzetništvom bavite na pravi način, pred vama je osam priča koje verovatno niste nikada čuli – o kompanijama za koje ste svakako čuli.

Pierre Omidyar:

On je, kao računarski programer, još 1995. Lansirao platformu za internet-aukciju, i to na svojoj ličnoj veb stranici. AuctionWeb; naziv pod kojim je pre 20 godina bio poznat njegov sajt, bio je zapravo samo lični projekat, ali je rapidno narastajuća internet-trgovina nalagala potrebu za nadgradnjom na ozbiljan poslovni-internet nalog. U tom momentu je Omidyar počeo da naplaćuje proviziju za svaki artikl koji se prodavao preko njegovog vebsajta. Tada je, zapravo, došao i trenutak kada je morao da angažuje svog prvog zaposlenika, koji je proveravao i zavodio uplate provizija. Ova veb stranica danas je poznata kao eBay.

John Ferolito & Don Vultaggio:

Dva prijatelja iz Bruklina su tokom 70-ih započela distribuciju piva, a razvozili su ga starim Folksvagenovim kombijem. Dve decenije kasnije, nakon što su videli kako to dobro radi Snapple, odlučili su da svoju poslovnu sreću okušaju u bezalkoholnim pićima; tako su pokrenuli Arizona zeleni čaj (AriZona Green tea). Danas su Arizona čajevi br. 1 u Americi i distribuiraju se širom sveta, dok su njih dvojica i dalje vlasnici ove kompanije.

Matt Maloney & Mike Evans:

Kad se ovaj tandem čikaških softveraša, tokom pretraživanja na sajtu za Apartments.com gotovo razboleo od pozivanja restorana, a u potrazi za brzim obrokom koji bi im bio večera, „upalila im se lampica“: Zašto ne bi postojalo jedno mesto – i to virtuelno – na kojem preko interneta i/ili mobilne aplikacije možete birati i naručivati hranu na dostavu? Tako je ovaj par odlučio da pokrene GrubHub, koji je aprila 2014. na inicijalnoj javnoj ponudi preko njujorške berze dostigao vrednost od više od 3 milijarde dolara.

Joe Coulombe:

Nakon što je u južnoj Kaliforniji vodio mali lanac trgovačkih radnji mešovitom robom, Džou Kolombu je sinula ideja: diplomci koledža, koji su inače brzo napredovali na društvenoj lestvici, možda su želeli da u svom okruženju – kampusima – imaju i nešto malo bolje nego što je to bio lanac junk-food prodavnica 7-eleven. Tako je prvo u Pasadeni otvorio samoposlugu sa tropskim vizuelnim tematom. Ova radnja bila je snabdevena dobrim vinima i kvalitetnim pićima, a Kolomb je angažovao dobre ljude koje su bili dobro plaćeni. U blizini univerziteta, on je svoje radnje otvorio na više lokacija; zatim je u ove bakalnice uneo zdravu hranu; i tako je nastao čuveni lanac prodavnica hrane Trader Joe’s.

Howard Schultz:

Jedan put u Milano dao je sjajnu ideju tom mladom stručnjaku za marketing, koji je u to vreme radio za jednu pržionicu kafe iz Sijetla. On se, naime, dosetio da značajno uveća broj espresso-kafića, upravo nalik onima koje je imao prilike da vidi širom cele Italije. Njegov poslodavac nije pokazivao interes za posedovanje lanca espresso-kafea, ali je učinio nešto veoma značajno: pristao je da finansira Šulcov preduzetnički poduhvat. Čak su mu prodali i ime svog brenda, pa je Šulc otvorio – Starbucks.

Phil Robertson:

Ovo je priča o momku koji je toliko voleo lov na patke da je odustao od profesionalne karijere kvoterbeka u NFL ligi. Nakon što je izumeo svoju jedinstvenu vabilicu za patke – najprostiju pištaljku Duck Call (koju je patentirao pod nazivom svog startupa, “Duck Commander”), preneo je posao na svog sina Vilija Robertsona. Posao je sasvim neslućeno – i sasvim zaprepašćujuće – prerastao u višedecenijski medijski spektakl i trgovačku imperiju jedne belačke familije polupismenih likova s američkog Juga, galerije živopisnih likova koji su u ekranizovanoj formi poznatiji pod imenom Duck Dinasty.

Konosuke Matsushita:

U Japanu se 1917. godine 23-godišnji pripravnik kompanije za električno osvetljenje, bez formalnog obrazovanja, uspeo lestvicama uspeha tako što je patentirao svoja poboljšanja sijaličnog grla. Njegov šef nije bio previše zainteresovan za sve te patentne uzorke i prototipove koje je mladi Macušita počeo da izrađuje u svom podrumu. Macušita je potom proširio svoju ponudu na baterijske farove za bicikle i još obilje drugih električnih/elektronskih proizvoda. Matsushita Electric, koja je pod tim imenom bila poznata širom sveta sve do 2008. godine, službeno je promenila ime u Panasonic, koji sada vredi 66 milijardi dolara.

Steve Wozniak & Steve Jobs.

Sprijateljili su se još tokom srednje škole, i obojica su prekinula školovanje na koledžu: upravo je ovaj prekid učinio da se oba Stiva u velikoj meri okrenu svojoj zajedničkoj opsesiji: svetu računara. Razvijali su softver za video igrice tokom svojih noćnih smena u kompaniji Atari. I treći osnivač kompanije Apple, Ron Wayne, takođe je bio “pitomac” Atarija.

Volim da kažem da je svet pun beskonačnih mogućnosti i bezbrojnih prilika, ali, nažalost, vaš život i karijera su vremenski ograničeni. To znači da imate ograničeni vremenski rok kako biste pronašli ono što tražite i ostavite svoj trag u svetu. Ova sadašnjica, ona je to vaše vreme. Imate ga, ali u ograničenoj količini. I vi, kao i vaš poslovni i privatni život ste oročeni – stoga ga nemojte protraćiti.

Pronađite nešto što volite da radite – i uradite to do kraja. To je način na koji uvek počinju pravi preduzetnici.

Steve Tobak, (magazin Entrepreneur)

Kako boja vina utiče na naše mišljenje o njegovom ukusu?

Sep27

Ljubitelji vina kažu da piti vino podrazumeva mnogo više od proste procene ukusa. Aroma, temperatura i lepa boca – sve ovo utiče na naše iskustvo u ispijanju, recimo, Bordoa (Bordeaux). Ali, šta ako spoljašnji faktori kao što je boja vina, ili čak i osvetljenje u prostoriji u kojoj ga pijemo mogu da zaista promene način na koji opažamo njihov ukus?

Dejvid Manksgard (David Munksgard), vinar iz vinograda Iron Horse u Sonomi, Kalifornija, kaže da koristi malo crnog vina u nekim od svojih blistavih mešavina kako bi nagovestio kakav bi sve ukus trebalo da ima atribut penušavosti – i to pre nego što vlasnici vinarije uzmu prvi gutljaj.

“To je ono što određuje čitavu scenu”, kaže Munksgard. “Ukoliko je [vino] sipano u čašu od tamnog stakla – i vi ne vidite boju – onda vaš mozak uopšte neće obrađivati tu temu. Jednostavno ćete se skoncentrisati na miris a onda isprobati kakvog je ukusa. Ali, ono što vas čini ljudskim bićem jednostavno neće moći da odoli da promisli kakvog će vino biti ukusa i mirisa.

Čarls Spens slaže da boja i drugi čulni fenomeni mogu da pripreme naš mozak za određeni ukus, utičući na stvaranje očekivanja u vezi sa aromom, koja će zapravo predodrediti naša iskustva u vezi sa onim što jedemo i pijemo. Spens vodi istraživačku laboratoriju Crossmodal na Univerzitetu u Oksfordu i proučavao je efekte “poboljšanja raspoloženja” na našu percepciju ukusa vina. On kaže da je naša sklonost da kategorišemo ukuse prema bojama možda rezultat evolucije koja nam pomaže da razlučimo da li je neka hrana spremna za konzumiranje i da li je otrovna ili ne.“U kakvom bi smo svetu živeli kad bi smo sve morali prvo da prinesemo ustima da bi smo znali da li je hranljivo ili otrovno ili ne?” pita se Spens. “Dakle, naši mozgovi su naučeni da predvide i kažu nam: ‘U redu, ja sam naučio da ako vidim zrelu crvenu boju voća, pretpostavim da je reč o nečemu slatkom. Kada vidim nešto što je zeleno, verovatno je nezrelo, možda kiselo ili manje hranljivo. “Ako mogu da napravim takve prognoze, to mi daje prednost u odlučivanju ima li smisla da se penjem na neko drvo kako bih obezbedio ukusno voće i šta drugo da jedem.”

Da bi testirali uticaj boja na ukus vina, Spens i njegov tim su 2014. Godine izveli eksperiment u kojem su stanovnicima Londona, više od 3.000 njih dali da degustiraju crveno vino u crnim čašama, skrivajući tako koje je boje napitak. Oni su tada zamolili ljude da pijuckaju isto piće pod belim, crvenim i zelenim svetlima i ocene ukus vina, u svakoj od te tri prilike.

“Ono što smo uspeli da pokažemo sa ovih 3.000 redovnih konzumenata – ne stručnjaka za vino i njima sličnih – jeste da smo zabeležili promenu od 15 do 20 odsto u percepciji ljudi u vezi sa svežinom i voćkastošću arome, kao i u njihovim procenama koliko im se vino dopalo, jednostavno kao funkcije pozadinskog osvetljenja u prostoriji u kojoj se odvijala degustacija, “kaže Spens.

Na primer, Spens kaže da čak i kada imamo neprozirne vinske čaše, crveno-osvetljena soba može ipak pripremiti naš mozak da očekuje slast.“Kada smo u naš Color Lab doveli vinare na ovakav događaj, imali smo pred sobom prave eksperte za vino“, kaže Spens. “Pomislili biste da će oni biti imuni na boju i da će jednostavno prepoznati šta je u čaši, ukus i buke (Bouquet). Ipak, i oni su nam govorili: ‘Hej, treba da znamo više o tome.’ “

Spens kaže da i druge senzorne informacije takođe mogu da nam pomognu da dođemo do trenutnih sudova o karakteru vina i pre nego što smo ih gucnuli. Da li ste otvorili čep uz karakterističan zvuk, ili se čula škripa otvaranja plutanog čepa? Kakav je zvuk pravila tečnost dok ste je sipali u čašu? Zvuk je, kaže Spens “zaboravljeni instinkt za ukus.”

“Iz zvuka sipanja… možete nešto reći o temperaturi,” kaže Spens. “Možda možete nešto reći o velični čaše. Možete reći nešto o vrsti pića koja je sipana, a možda čak i o njenoj viskoznosti. Koje informacije odatle dolaze? Mi nikada stvarno ne mislimo o tome, jer obično vidimo vino, pa ipak naš mozak kupi te signale i oni mogu suptilno promeniti naša očekivanja. “

A šta se dešava kada vi (ili konobar) postave bocu vina na sto, možda sa uzdahom zadovoljstva? Spens kaže da je i to igra čula, do izvesne mere.” Kada smo testirali ili ocenili šest ili sedam stotina boca u prodavnici vina u Oksfordu… ono što smo našli je da za svaku dodatnu funtu koju plaćate, dobijate osam dodatnih grama stakla”, kaže Spens. “Postoje neki proizvođači koji prave boce koje su možda dva i četvrt kilograma stakla kada se istoči vino, u poređenju sa drugima gde puna boca teži manje od kilograma.”

Na kraju krajeva, ipak, ne možete staviti ruž na svinju – ili poturiti jeftino vino kao skuplje i bolje samo zato što je u težoj boci sa raskošnim čepom.

“Može biti da se vina srednje kategorije mogu vozati duž cele ove skale, ali kako ih onda zvati? ‘Two Buck Chuck?’ [urbani sleng za jeftino vino ali boljeg ukusa od očekivanog koje se može nabaviti u lancu samoposluga Trejder Džo (Trader Joe’s) za dva dolara]. Možda ćete se suočiti sa većim izazovom, “kaže Spens. “Samim tim što ste ga stavili u težu bocu, možda ćete ubediti neke, ali mislim da nećete baš sve uspeti da zavedete.”

24. Sept 24 2016, Julia Franz, PRI.org

Od sporta do vina (2/2)

Aug24

Varijacije na temu

Možda je najveća razlika između sportskog i vinskog pisanja ta da je sportskim navijačima često već poznat ishod jednog sportskog događaja o kojem su čitali, dok “u vinima, tek morate da napravite rezultat” kaže Stejmen.

Povrh toga, čitaoci sportskih rubrika veoma često puno toga znaju o timovima i ligama. Ali, kada je pitanju vino – ne toliko.

“Vino je nekako oduvek predstavljalo ‘najstrahotniju’ temu za čitaoce, a ljudi se gotovo po pravilu osećaju nesigurno i inferiorno u vezi sa svojim degustatorskim veštinama”, kaže Džejms Laube, urednik dopisničke rubrike i recenzent magazina Wine Spectator iz Kalifornije, dodajući da je zadatak vinskog pisca pre svega da “razbije ta strahovanja, faktor zastrašivanja, svodeći priču na nešto što je ljudima shvatljivo.”

Šoenfeld, čije pisanje za najveće vinske, sportske i turističke publikacije poseduje dubinu i širinu dobrog starog Bordoa, vidi ovde još jednu razliku između te dve oblasti pisanja: “Vino je odlična i zavodljiva tema ali po svojoj prirodi ne poseduje bilo kakvu unutrašnju napetost u sadržaju, tako da tu napetost morate sami da smislite”, kaže on. “Za razliku od vina, tenzija u sportu je nešto što je bitna odlika sporta po sebi: Uz svakog pobednika, tu je i po jedan – gubitnik.

“Ipak, dobra vest je da [vinari] uvek žele da vas vide uz sebe, pa vas oni, samim tim, uvek i – dobro nahrane. Tetoše vas i to je sjajno. Za razliku od vinske priče, u sportu je suprotno. Sportisti ne žele da razgovaraju s tobom”, zaključuje Šoenfeld.

Da biste se obezbedili od komplikacija, kaže Goldfarb, “vi se jednom sportisti, kao komentator, nikada ne približavate onoliko koliko to sebi možete da priuštite kada je u pitanju vinar.” Takođe, poentira Goldfarb dosetkom, da su “vinari skloni da budu pametniji od sportista”.

Stvari se u sportu dodatno zapetljavaju i ogromnim prilivom novca od TV prenosa. “Ali, u vinskom novinarstvu – snaga i dinamika su drugačiji”, kaže Grej. “Tu vi nemate onaj kontradiktorni odnos koji se ponekad razvija sa igračima ili trenerima jer ne zavisite od bilo kog tima. Već i sami razgovori na temu sporta često su puko zezanje. Za razliku od toga, vinari su takođe i naučnici, ali i vrsne zanatlije. Oni su obrazovani, radoznali, ljudi širih pogleda (od sportista).”

Sportisti su često umeli da me pljunu i maltretiraju, dok je industrija vina po pravilu sinonim za gostoprimstvo i blagonaklonost.”

Tu je lekciju Linda Marfi savladala iz prve ruke i to tokom svojih putešestvija kao početnica u sportskoj redakciji. Ona je druga žena-sportska komentatorka koja je uspela da uđe u svlačionicu profesionalnih sportista (1979. godine sa timom San Diego Padres). Danas radi kao pisac knjiga (mahom o vinima) i urednica je jednog vinskog magazina.

Poput mnogih svojih kolega, nesumnjivo je da se i ona našla daleko bolje primljenom u svetu vinara nego li među sportistima.

“U vinskoj industriji ljudi su pristojniji”, kaže Linda Marfi. “Sportisti su me pljuvali i maltretirali, dok industriju vina po pravilu sačinjavaju oni koji su skloni gostoprimstvu… ne mogu se setiti nijednog trenutka u svojoj karijeri vinske spisateljke da sam osetila bilo kakvu diskriminaciju, ili da sam privlačila pažnju sagovornika samo zbog toga što sam bila – žena.”

Dati vinu sportsku šansu

Ove metamorfoze su, uzgred, skoro u potpunosti stvar razlike u mentalitetu ljudi koji žive na Levoj (zapadnoj) obali Sjedinjenih država. “Kada sam 1973. došao u San Francisko, brzo sam naučio da je br.1 na Levoj obali vino i hrana, pa sam odmah prešao da tamo živim”, kaže Goldfarb.

Napredak “od sportskog magarca do vinskog konja” nije bio baš uvek tako nagao. Steiman je jedno duže vreme radio kao gastronomski pisac i urednik, u stalnom manevrisanju između njegove karijere pisca kako u sportu tako i u enologiji. Luis Perdju (Lewis Perdue), urednik/izdavač publikacije Wine Industry Insight, proveo je neko vreme kao profesor novinarstva na UCLA. Berger je bio biznis-kolumnista. Grej je šest godina živeo u Japanu, pišući o hrani i – sakeu, tj. japanskoj industriji pirinčanog alkohola.

Od svih njih, Linda Marfi je verovatno imala najprirodniju a možda i najdugotrajniju “evoluciju”. Trebalo joj je najviše vremena da se potpuno preorijentiše sa sportske na vinsku industriju.

Nakon 13 godina pisanja za sportsku redakciju u San Dijegu, Linda se konačno umorila od propuštenih božićnih slavlja, venčanja, “uvek odsutna od sopstvenog privatnog života”. Ona je takođe otkrila čudesni svet vina tokom degustacija sa svojim kolegama i prijateljima Vajtlijem i Bergerom (van redakcije!). “Napokon sam pomislila” ‘hej, da znaš – ima nečeg sjajnog u svemu ovome’. Bila sam u najvećoj vinogradarskoj oblasti Kalifornije, Sonomi, i u jednom trenutku me je ova rečenica i saznanje obasjalo kao veliki neonski natpis; tako sam se 1990. preselila u Healdsburg [Kalifornija].”

“Svaka berba je drugačija a svaki sportski tim je takođe malo drugačiji. I, u tom kontekstu, svaka godina/sezona poseduje svoj jedinstveni ton, stil, osećaj svrhe.”

Deni Berger već se dotad preselio u Sonomu, i bio je na svojoj teritoriji. Počeo je Lindi Marfi da daje preostale uzorke vina koji bi preostali nakon degustacija. Onda ju je odveo na jednu vinsku aukciju, gde je Linda doživela svoj “A-HA!” vinski trenutak – pravo profesionalno prosvetljenje.

“Bila sam zaljubljena ne toliko u vina koliko u ljude”, kaže ona. “Svi ti ljudi imali su sjajne priče o sjajnim vinima i sjajnoj hrani. Tako sam pomislila, ‘Hej, moraš da postaneš deo ovoga.’ “

Sa svojim novopronađenim afinitetom za Pinot Noir i ljude koji ga proizvode, Marfijeva je prvu godinu svog boravka u Kaliforniji provela radeći u vinariji ali i kao PR za odnose s medijima na vinsku tematiku pre nego što se vratila u novinarstvo. “Volim da se našalim na svoj račun, da sam tih godinu dana provedenih u vinarijama Sonome nadopunjavala svoje navike konzumiranja vina”, kaže ona, “ali sam u stvari značajno nadopunila broj ljudi s kojima se i danas i družim. A i hrana je bolja na Levoj obali; još se živo sećam hot-dogova u stiroporskim kutijama [Smeh]. “

Ostali, kao što su Šoenfeld i Dejl Robertson iz Hjuston kronikla (Houston Chronicle i dalje se susreću s viršlama tokom sportskih susreta, i dalje pišući i o sportu a i o vinima, kao što su to – poput njih, a i pre njih – radili Paul Zimmerman iz Sports Illustrated i čuveni kolumnista lista San Francisco Examiner, Art Spander.

Šoenfeld uživa u obe ove oblasti spisateljstva, ali ne propušta dane kada je angažovan kao sportski pisac s punim radnim vremenom. “Nije u pitanju to što prerastete sport”, kaže on. “Već prerastete situaciju da razmišljate samo o sportu – a vino je lep civilizacijski korak napred.“

Bill Ward je vinski i gastro-bloger koji piše i o putovanjima. Osvojio je nagradu James Beard 2004. godine za seriju o italijanskoj regionalnoj kuhinji.

Od sporta do vina (1/2)

Bio sam Britanac… sve do DNK testa

Aug16

Da li će nauka o genetici promeniti način na koji razmišljamo o našoj nacionalnoj pripadnosti? U svakom slučaju, ova naučna disciplina je promenila način na koji ja gledam na svoje poreklo, piše Anthony Whitehead za magazin The Spectator

Izjašnjavanje o nacionalnoj pripadnosti predstavlja jednu izjavu duboko utemeljenu u osećaju identiteta. Kazati “Ja sam Britanac” ukazuje na to da se nekako, na neki način, sastojim od “nečeg britanskog” (Britishness) – a to “britansko” utkano je u mene, kao prva suština mojeg bića, koje je “britansko”.

Osim što ja lično, očigledno, nisam nešto posebno “britanski štof”. Rezultati mog DNK testa o etničkoj pripadnosti kažu da sam 63 posto Irac, 20 posto Zapadni Evropljanin, 11 odsto skandinavske a tri odsto iberijske krvi. Šta bih vam, nakon ovakvih rezultata testa, rekao u vezi svojih osećanja o nacionalnoj pripadnosti?

Pola epruvete moje pljuvačke bilo je sve što je konačno pokazalo ko su moji preci i kakva je moja genealogija – malo pljuvačke bilo je dovoljno da nauka dođe do ovih brojki i rezultata. A jednom kada se već dođe do ovakvih nalaza, prva neposredna reakcija bila bi otprilike ovakva: “Pa, rezultat testa ništa ne menja na stvari. Ja sam Britanac, rođen sam u Engleskoj, od roditelja takođe rođenih u Engleskoj, i to je to.”

Neizbežno je, ipak, da naša radoznalost napokon bude zagolicana. I onda počinjemo da nagađamo: Pošto je irsko nasleđe po mojoj majci iz Korka (Cork) bio predvidljiv, skandinavski element u meni učinio mi se daleko zanimljivijim. Ja sam plavokos i sa severa Engleske, tako da je sama pomisao o sebi-kao-potomku-Vikinga bila po sebi uzbudljiva. Da li je trag mojeg porekla, možda, uključen i u moje ime? To me je živo zanimalo.

I već sam se, kao što vidite, osećao kao daleko veći “internacionalac” nego dotad. Nakon testa – sve te stvari koje povezujemo sa pasošem i zvaničnom nacionalnošću, s kulturnim krugom kojem sam lojalan od najranijeg detinjstva i moj osećaj identiteta su se izmenili. Medicinski efekti DNK analize često su predmet ozbiljnije diskusije, a što se tiče političkog aspekta priče o poreklu građana – oni se uopšte i ne pominju.

DNK na svoj jedinstven način pruža novi uvid u to ko smo mi i odakle potiču naši preci. U Britaniji, a Engleskoj posebno, čini mi se da u vezi toga postoji izvesna, opšta zbunjenost i konfuzija. One stare, “večite i nepobitne izvesnosti” – od vere do Britanske imperije – vremenom su otišle u prošlost – a mesto u našim srcima koje su ranije zauzimali Naši Bogovi i Carevine sada nastanjuju najraznovrsnije emocije: od šovinističkog ushićenja, do samoprezira zbog nacionalne pripadnosti. Činjenica je da se nalazimo u dobu turbulentnih previranja i usred jedne od najvećih migracija u ljudskoj istoriji, pa izgleda da će se “uznemirenost” usled saznanja o našem pravom identitetu dalje samo još više povećavati – a ako je odluka Britanaca na referendumu o izlasku iz EU išta pokazala i dokazala, onda je to da se građani Britanije osećaju veoma različito oko toga ko su i gde im je mesto.

Ali, iznad svega ovoga, iznad svih priča, legendi, mitova, mašte, zanesenosti, vere i emocija lebdi – DNK. Ne morate se oko toga s drugima žučno raspravljati ili padati u ropac. Umesto toga, imate grafikon, takozvanu “piticu”. I, šta god da pokazuje, teško da je iznenađujuće to što ne osećate neku odanost prema genetski bliskim osobama i mestima odakle svi mi kao “braća i sestre po genima” potičemo. Sada, kada gledam sjajne skandinavske krimi-drame, pitam se: osećam li nakon rezultata DNK testa da mi je bliskije to sumorno sivilo, ili predeli puni vode i hladnoće? Izgleda blesavo, ali mi se i dalje uporno čini – a i pričinjava – kako nastojim da se “povežem” s tom mojom “švedskošću” koju nosim u sebi.

Kao što se i etnička pripadnost “poremetila”, nakon testa moje pljuvačke, ova analiza je takođe ponudila neke specifičnije informacije. Moja DNK je upoređivana s nalazima mojih drugih osoba iz baze podataka. Kao rezultat ovog testa, sada sam bio u mogućnosti da kontaktiram oko 150 osoba širom sveta čiji su DNK segmenti odgovarali mojoj DNK.

Ova poklapanja se, sasvim izvesno, odnose na mene. Većina njih će verovatno biti moji rođaci po četvrtom ili petom kolenu. Neki od “lovaca na poreklo”, kakav sam i ja, koriste vebsajtove kako bi postavili svoj onlajn profil, dok su neki od njih stavili i svoje fotografije. Vilica mi se opustila do patosa kada sam kliknuo na sliku Marka iz Pensilvanije. Taj Mark je pljunuti ja – ličimo kako jaje jajetu. Izvesna Pattie iz Kalifornije može da mi bude mlađa sestra, toliko smo međusobno slični.

Čudno je kako u sebi počinjete da se mirite s činjenicom da su ovi ljudi zapravo, po svom genetskom poreklu isti kao i vi. Oni su, genetski gledano, poput mene. To što idealizujem i obožavam švedsku obalu ne znači da su ti afiniteti utemeljeni i u mojoj porodičnoj-etničkoj-genetskoj pripadnosti. Zamislite ovo: Ako ste izbeglica koja je proterana iz svoje matične zemlje, ili čak i ako se osećate strancem u svojoj zemlji, uvid u DNK omogućava da spoznate ne samo odakle ste već i da prepoznate koji su i odakle su vaši (relativno) bliski rođaci.

Što se više povećava broj nas koji želimo uvid u sopstveni DNK, eksponencijalno se povećava i broj ljudi koji se mogu povezivati sa drugima na bazi sličnog etniciteta.

Ova je slika i prestava u samom početku ne samo zanimljiva već mislim i poprilično “zastrašujuća”. Jasno je kako DNK ima potencijal da bude iskorišćen – a i zloupotrebljen – u kombinaciji sa, recimo, etničkim čišćenjem. Uzmimo kao primer ovaj test: ukoliko niste dovoljno spremni da smireno i prisebno primite rezultate koji pokazuju ko ste vi, zapravo – onda ima dobrih šansi i da istrpite posledice usled vašeg neprihvatanja činjenica. Ili, kao primer, eugenika: Nemam baš neku preteranu želju da pronalazim i okupljam svoje daleke rođake u cilju osnivanja neke nove skandinavsko-irske rase – ipak, ko može da kaže da neko drugi, sa možda “čistijim” rezultatom nego što je moj, možda neće biti tako naklonjen rasističkoj selekciji jedinki? Ono što mi se nametnulo kao pitanje glasi: šta bi, da je imao ovu tehnologiju, učinio jedan Adolf Hitler? I takođe, šta bi s ovom tehnologijom učinio neki novi, budući, potencijalni Hitler?

Ova pitanja još više zabrinjavaju budući da se 21. vek smatra epohom u kojoj je gotovo nemoguće razgovarati o rasnoj tematici na otvoren, iskren i pošten način. Međutim, pošto je genetski “duh iz lampe” već izašao u svet – iz epruvete u kojoj je bio zapreten – možda bi bila dobra ideja da počnemo da razmišljamo o tome kako ćemo u budućnosti upravljati političkim posledicama ovog bekstva.

Anthony Whitehead (The Spectator)

Surfin’ USA: Jahanje na talasima budućih poplava

Aug9

Lagani zaron: Kako će gradovi američke Zlatne države izgledati za pola milenijuma ako nivo mora poraste kao što je nauka predvidela? Svake godine, nivo mora i okeana poraste za 1.7 milimetara.

Ova serija fotografija i zamišljenih prikaza kalifornijskih gradova nagoni na razmišljanje o budućnosti nekih od najnaseljenijih primorskih mesta u SAD.

Nikolaj Lam (Nickolay Lamm, 24) kreirao je neke zabrinjavajuće ilustracije kako najvećih gradova Kalifornije koji će se izgubiti u okeanu ako se predviđanja naučnika o efektima globalnog zagrevanja pokažu tačnim.

San Francisko postaje plen zaliva nad kojim je sazdan. „Plaža Venecija“ (Venice Beach) već podseća na scene iz originalne Venecije u Italiji, dok Pacifik lagano potapa obodne četvrti Los Anđelesa. Mesto San Dijega kao pomorskog grada je u Lamovoj virtuelnoj predstavi „isprano“ morskom vodom koja neumoljivo plavi dokove i šetališta.

Venecija, Kalifornija: Danas je kalifornijska Venecija poznata po svojim kanalima, plažama i Okeanskom šetalištu nalik cirkusu (Ocean Front Walk), pešačkoj promenadi dugačkoj četiri kilometra.

Venecija Amerike: Venice Beach će za 500 godina imati više zajedničkog sa svojim italijanskim imenjakom ako nivo mora naraste za više od 3.5 metra (365cm), kao što je prikazano na slici

Taksirati podmornicu: Venice Beach je odavno nestao u ovoj šokantnoj viziji budućnosti nakon što je nivo mora porastao za više od 10 metara

Sa porastom nivoa mora 3.5 metra poznate kalifornijske plaže i njihove promenade sprao je Pacifički okean

Surfin ‘SAD: U budućnosti 500 godina udaljenoj od nas, daska za surf i jahanje na talasima poplave biće prevozno sredstvo stanovnika obalskih gradova

Kalifornija će za pola milenijuma postati raj isključivo za serfere, plivače i ronioce

Iako bi moglo potrajati još nekoliko vekova da nivo mora poraste do tog nivoa, umetnik i istraživač Nikolaj Lam nada se da bi njegove vizije “Kalifornije koja veselo svetluca na okeanskom dnu” mogle podići svest javnosti o veoma prisutnoj opasnosti od globalnog zagrevanja, s kojim se suočavamo danas.

Lam koristi podatke i metode Klimatskog centra (Climate Central), nezavisne istraživačko-novinarske organizacije koja okuplja vodeće naučnike i novinare kako bi istraživali i izveštavali o klimatskim promenama i njihovom uticaju na američku javnost. U cilju što vernijeg prikaza mogućih situacija, Nikolaj tumači mape Klimatskog centra za proračun porasta nivoa mora i poplava.

‘Podizanje nivoa mora i okeana koje će gradove učiniti nenastanjivima neće se dogoditi za naših života, ali će se pre ili kasnije desiti ukoliko se ne smanji emisija izduvnih gasova. Naš (američki) prvi projekt za saniranje posledica povišenog nivoa vode pokriva samo gradove na Istočnoj obali SAD. Osetio sam da bi bilo krajnje umesno i nužno skrenuti pažnju javnosti na porast nivoa mora na Zapadnoj obali SAD”, kaže on.

Park AT&T, lokacija na kojoj je sedište bejzbol tima San Francisco Giants već je opasno blizu zaliva po kojem je Frisko i dobio nadimak: Grad nad zalivom (City by the Bay)

Jeste li za kupanje? Samo 3.5 metra odvežavajuće pacifičke vode pretvara bejzbol stadion Džajentsa u bazen na otvorenom, dok zaliv počinje da lagano nadire u grad

Prema Međuvladinom panelu o klimatskim promenama, nivo svetskih mora će do 2100. godine porasti u proseku za dva metra.Zatim bi, u narednim vekovima, dok temperatura i dalje bude rasla a ledeni pokrivač otapao, okeani mogli porasti za čak šest ili devet metara.

Lam je napravio slike koje pokazuju kako će poznati gradovi izgledati ukoliko nivo vode poraste za 1.5 metar (što je projektovani rast u narednih 100 do 300 godina), nešto iznad 3.6 metara (potencijalni nivoa u 2300), i 7.6 metara (potencijalnog nivoa u narednim vekovima, nakon 2300).

Izveštaj američkog Nacionalnog klimatskog centra objavio je da je do porasta prosečnih američkih temperatura za oko 1,5 stepeni Celzijusa, u odnosu na 1895. godinu kada je počelo pouzdano evidentiranje na nacionalnom nivou, više od 80% ovog povećanja došlo u poslednje tri decenije.

Sa gasovima koji u atmosferi zadržavaju toplotu i greju planetu, temperature bi u većem delu SAD u narednih nekoliko decenija mogle porasti za jedan do dva stepena Farenhajta, navodi se u izveštaju.

Vreće s peskom kao nužna zaštita: Ukoliko voda u San Dijegu bude porasla za metar i po, veliki deo ovog kalifornijskog grada postaće zaliv

Izgubljeni grad: San Dijego će, izgleda, za 500 godina po Lamovoj viziji imati mnogo toga zajedničkog s Atlantidom

San Dijego, 7.5 metara ispod: Nekada veoma lep park više će privlačiti ronioce nego vlasnike pasa

Golden Gejt u rđi: Poznati centar Crissy Field koji je deo Nacionalnog parka Golden Gejt, kako danas izgleda

Pogled sa plavnog talasa: Ova ilustracija deluje otrežnjujuće na naš uvid u sasvim izglednu, ne tako svetlu, budućnost priobalnog pojasa Kalifornije

Slika pokazuje San Francisko 3.5 metra ispod nivoa okeana

Krisi fild i San Francisko Skajlajn. Preostao je deo strukture bivše Stanice obalske straže, koja je u prvom planu ove ilustracijeCrissy Field metar i po ispod talasa: i dok globalni nivo mora raste, priobalni gradovi i ostrva suočavaju se sa sve većim rizikom od okeana koji bi lako mogao da ih spere s lica zemlje

Vizija budućnosti: 7.5 metara pod vodom, nema mnogo toga što je ostalo od starog centra Krisi fild

Čista i suva: Sa promenom nivoa mora od „samo“ 1.5 metara , vrlo malo toga je promenjeno i život nastavlja da se odvija normalnoSan Dijego, sedam i po metara ispod talasa: Lam se u crtanju svojih vizija koristi mapama porasta nivoa vode

James Gordon, Daily Mail

Ovo su najbolje iPhone fotografije 2016:

Jul11

“iPhone je kao olovka u našim rukama. Bilo da je dobro ili loše ono što ispisuje, sama olovka nikada neće pisati pesme, ali pesnici hoće.” Foto-storiju uredila Rachel Lowry za magazin The Time.

Proglašeni su pobednici devetog međunarodnog godišnjeg takmičenja iPhone Photography Awards, a na samom vrhu je Sjuan Niu (Siyuan Niu) iz Sinđjanga (Xinjiang) u Kini.

Iza njega je Patryk Kuleta iz Varšave, Robin Robertis iz Kalifornije i Carolyn Mara Borlenghi sa Floride, koji su na drugom i trećem mestu.

“Nisam mogao da verujem da sam dobio nagradu,” kaže Niu za magazin Tajm. “Ako bih morao da opišem moj osećaj, mogao bih samo da kažem da je osećaj kao kada Endi iz filma “Bekstvo iz Šošenka” (Shawshank Redemption) konačno kroz kanalizaciju pronalazi put ka svetlu i slobodi; to je kao kad je Džek osvojio kartu za Titanik; ili kada tek rođenog Simbu podiže šaman babuna, Rafiki. “

Ova četvorka je izabrana među više hiljada aplikanata iz 139 zemalja koji su učestvovali na devetom Ajfonovom konkursu, a njima se pridružuje više desetina onih koji su primili prve, druge i treće nagrade u 19 različitih kategorija – od putovanja do životinja i portreta. “Neverovatno je kada na jednom mestu vidimo šta su sve učesnici “ulovili svojim i okom ajfonovog objektiva, i kako su u tim trenucima fotografi povezani, bez obzira u kojoj zemlji sveta žive”, kaže osnivač te nagrade Kenan Aktulun. “Oseća se kao da je ovaj konkurs topli poziv i dobrodošlica od nekoga ko želi da razmeni svoje parče životnog iskustva.”

Niu je osvojio glavnu nagradu za sliku 70-togodišnjeg Kalke (Khalkha) i njegovim zlatnim orlom, a scena je zabeležena na planinskom vencu Tjanšan (Tianshan), u oblasti Sinđang (Xinjiang) na severozapadu Kine. Pod nazivom”Čovek i orao”, ova slika zabeležila je čoveka sa licem na kojem su decenije loših vremenskih uslova ostavile traga, u društvu istrenirane ptice, sa kojom je u prisnim prijateljskim odnosima.

Niu i živi u provinciji Sinđjang, u kojoj uvek nađe vremena da fotografiše zanimljive prizore. Tako je i uhvatio prizor u momentu kada je ka njemu dojahao čovek na konju, sa orlom na desnoj ruci. “Orao mora da me je odavno primetio pa je počeo maše krilima i pišti, veoma uznemiren i u stanju pripravnosti”, izjavio je Niu za magazin Tajm. “Starac se koristio rukom i glasom kako bi ga smirio. Dodirivali su se, glavom uz glavu. Sa svojim ajfonom u ruci, odlučio sam da odmah fotografišem ovu jedinstvenu scenu.”

Odlučno se upustivši u sistematsko izučavanje u rukovanju digitalnim kamerama, Niu kaže da mu je snimanje svojim ajfonom 5s već preraslo u naviku, koju koristi kako bi demonsrirao mnogostruke prorodne lepote svoje domovine, naglašavajući harmoniju između ljudi i prirode. “Fotografija nikada nije bila jednostavnija nego danas,” kaže on. “Moj iPhone je uvek sa mnom, u svakom trenutku mi je u džepu. Na samo jedan dodir, odmah mogu da snimim trenutak koji mi se ukazao. Mogu da napravim snimak čak i onda kada ne gledam u ekran, ili čak dok ga podešavam za nešto drugo.”

Niu je fotografiju uradio bez dodatnih objektiva ili opreme, a naknadno je obrađuje u aplikaciji Snapseed, nakon što primeni filter VSCO.

Druga nagrada otišla je grafičkom dizajneru, Poljaku Patriku Kuleti za njegove” Moderne katedrale”, jedan impresionistički pogled na starostavne arhitektonske strukture. Njegove fotografije sobom nose toliko puno tajne, što i njegova amorfna estetika sugeriše. “Zapravo, zaista ne znam šta je ova slika”, kaže Kuleta za magazin The Time. “Jedino što znam jeste moje ogromno iznenađenje kada sam osvojio prvo mesto.”

Kuleta, koji je oduvek više u prirodi, uz minimalističku, dugu ekspoziciju pri fotografisanju svojih pejzaža, nedavno je počeo da eksperimentiše sa arhitektonskom fotografijom. Fotografisao je ulice Poljske i Francuske svojim ajfonom “peticom”, interesujući se za spajanje fotografija duge ekspozicije sa impresionističkom estetikom. “Jednostavno sam se zaljubio u slikarske efekte koji su ’izašli’ kako arhitekture tako i iz mog ajfona“, kaže on. “Postoji nešto grandiozno i nadrealno u samoj arhitekturi, nadrealno jer verovatno nikada neću razumeti kako su ljudi u stanju da smisle ovakva zdanja, oblakodere, ili kako ih čak, napokon, i sagrade.”

Njegove slike kreirane su korišćenjem aplikacije za dugačku ekspoziciju AvgCamPro i AvgNiteCam, a zatim ih finalno uređujući u aplikaciji Snapseed i VSCO.

Slikarka koja je postala fotograf, Robin Robertis iz Karslbada u Kaliforniji, osvojila je treće mesto za fotografiju “Ona se povija s vetrom” (She Bends with the Wind). Slikana na Kejp Kodu ajfonom šesticom, fotografija prikazuje ženu koja se njiše u oluji, poput trave u kojoj stoji i sa crvenim kišobranom u ruci, sasvim je u skladu sa afinitetima Robertisove koja gaji ljubav prema ‘nestvarnom’. “Mojim radom pokušavam da kroz slike prizivam magična mesta koja nam se nalaze tamo duboko – u podsvesti onih koji se usude da zavire iza zavese običnog, svakodnevnog života”, kaže ona. Fotografiju je, baš kao i laureat Niu, uredila u aplikacijama Snapseed i Photoshop Express.

Svojom Zemljom čuda” (Wonderland), njenim posebno iskrenim i upečatljivim impresijama oca i sina, Kerolajn Mara Borlengi osvojila je treće mesto. Konceptualni fotograf koji živi i radi u Majamiju na Floridi, Kerolajn je nagrađena za fotografiju koja je deo njene serije #WHPvonderland, vikend-projekta u organizaciji portala Instagram, urađenu nekoliko dana pred Božić 2015. godine: “Otišla sam u malu vikend-avanturu sa svojim petogodišnjim sinom na plažu u parku Krendon (Crandon Park) na Ki Biskejnu (Key Biscayne), fotografišući ga s maskom jelena na licu, “kaže Borlenghi. “Bilo je to sredinom decembra, vetrovito i hladnije nego što smo očekivali. Na plaži nigde nije bilo ni žive duše, i poprilično sam sigurna da su ljudi koji su vozili obližnjim putem mislili da smo ludi, iako smo mi istrajali u tom ambijentu još neko vreme.”

Fotografija, dobijena ajfonom šesticom na stativu, uhvaćena daljinskim okidačem na ručnom satu Apple Watch, jedna je od mnogih koje je Carolyn Mara Borlenghi okačila na svoj Instagram nalog, a u duhu krilatice ‘vežbom do savršenstva’. “Imam svoju šesticu uvek sa sobom, a fotografišem kad god je to moguće, čak i kada mi nije dan”, kaže ona. “Uvek vredi pokušati, i uvek nešto dobro ispadne.”

iPhone Photography Awards 2016 — *Grand Prize Winner: Siyuan Niu of China – Man and the Eagle*

Rachel Lowry, The Time

Dugo toplo leto: Piknik uz Morsko uho i surfing iz 1940-tih

Jul2

Probudivši se usred velikih i dramatičnih promena koje se dešavaju ovde u Evropi, a usled brexita, osetno je da je internet danas na Starom kontinentu pomalo „pretežak“. U potrazi za lepršavom, a lepom pričom koja bi trebalo da nam po svaku cenu odvuče pažnju od Početka Jedne Nove Evrope, redakcija renomiranog portala Messy Nessy Chick „zaronila“ je u arhive magazina Life naišavši na pravi foto-dragulj: „okeanski piknik“ u kojem su leta 1942. na obalama Pacifika uživale lepe dame i momci, mladi glumci iz obližnjeg Holivuda. Ugnjezdili su se na stenju tik do talasa i tamo pripremali sendviče od mesa tek sveže uhvaćene Abalone (ili Morsko uho: vrsta krupnih školjki koje se uglavnom love u obalnim vodama Kalifornije i Meksika. Nekada su bile jeftine, sasvim običan plod mora, a danas je cena po kilogramu $2.000. A i nema ih više na obalama Kalifornije već ribari treba da se dobro pomuče kako bi ih ulovili… i to za duplo manje nego ove koje vire iz tiganja vesele mondenske ekipe pre više od 70 godina, u jeku najkrvavijih bitaka Drugog svetskog rata.

Savršen način da se započne vikend…

Naši domaćini na pikniku su mlada glumica Marta O’Driskol (Martha O’Driscoll), Remzi Ejmz Ramsay Ames) i jugoslovenski šampion u plivanju, olimpijac i glumac Piter Kou (Peter Coe – pravo ime Petar Knego, Dubrovnik 1918 – Los Anđeles 1993). Fotograf Džon Flor (John Flore) dobio je zadatak od nekada popularnog magazina Lajf da napravi serijal fotografija pod naslovom “Lajf ide u lov na Abalone”. Potpis autora članka glasi: “Lepe holivudske devojke love i spremaju školjke na plaži Point Dume, Kalifornija”.

“Dve devojke su se u pola osam ujutro odvezle do kalifornijske plaže Point Dume. Smestile su svoje stvari na surf-daske i u gumeni čamac, da bi malo potom zaveslale ka dubokim vodama do mesta nastanjenog divnom, ukusnom školjkom Morsko uho (Abalona), koja povazda pokušava da se skrije od holivudskih plivačko-ronilačkih zabava na kojima je baš ona na jelovniku. Pod rukovodstvom iskusnih ribara [i jednog bivšeg šampiona Jugoslavije u plivanju, olimpijca i holivudskog glumca, Dubrovčanina Pitera Koa)]. Devojke su satima ronile, loveći Morsko uho i izvlačeći ga na čamac. Njihove dimenzije su danas nezamislive – u ovom trenutku, mogu se uloviti – u najboljem slučaju – barem dvostruko manje od ovih koje su prikazane na fotografijama. Na kraju su, ipak, odustale, rešivši da stvar dovrše iskusni ribari. Kao njihov najkorisniji doprinos u ovoj priči, devojke su na plaži lepo napekle šnicle od mesa Morskog uha, založivši vatru od drveta koje je okean izbacio na peščanu obalu.”

Ovaj vodeni foto-safari objavljen je na zadnjim stranicama majskog izdanja Lajfa iz 1942. i verovatno su u sceni učestvovali i holivudski filmski studiji, dok su Florove fotografije više nego očaravajuće.

I nije li, uostalom, Marta (plavuša) pljunuta Dru Barimor? Ženskaroš Piter Kou ima zadatak koji nije lak. Čini se da je pred njim nezgodan zadatak da odluči s kojom će se od dve glumice na fotosima susresti dan nakon okeanskog piknika.

Uz malo guglovanja se shvati da su svo troje glumaca nastupali u „zabavnjačkim“ ostvarenjima: filmografija im se uglavnom sastoji od niskobudžetnih B-filmova. Ovaj članak im je verovatno obezbedio još malo dodatnog publiciteta kao dobar podsticaj za karijere ovih glumaca. Koliko je poznato, Marta, Remzi i Piter se pre ovog piknika nikada dotad nisu sreli.

Bez obzira na sve, ovo veselo društvo uradilo je veoma dobar posao, flertujući međusobno, izgledajući lepo sa svojim bronzanim tenom i u kupaćim kostimima, očigledno veoma uživajući u ovom foto-pikniku snova, uz Abalone na meniju.

“Od svih plodova okeana koji potiču iz voda Pacifika, za stanovnike Kalifornije su verovatno najvredniji Abalone. Delimično zbog ukusa, tako dobrog kao i Jakobove kapice, a delom i zato što ih je teško uloviti. Školjka je zapravo veliki, uporni puž koji se lepi za podvodno stenje, pa se mora dobro razglaviti ne bi li se odvojio od kamena na kojem je.

Kako pripremiti Morsko uho:

Na Morskom uhu jestivo je jedino njegovo mišićno “stopalo” koje oštrim kuhinjskim nožem treba odvojiti od školjke. Obrezivanjem stopala uklanjaju se svi crni rubovi, stomak i utroba, ostavljajući samo meso bele boje. Ono se seče u odreske i izlupa se čekićem za meso ili staklenom flašom.

Odresci Morskog uha uvaljaju se u brašno, onda se potapaju u mešavinu mleka i jaja, a potom uvaljaju u prezle. Kao i ostrige, i Abalone mogu da u sebi skrivaju bisere, koji su veliki i zelenkaste boje.

Tanke šnicle hitro ubacivati u vreli tiganj, kako bi se zadržao delikatni, sočni ukus mesa.

Ovo je bio ulov dana. Prijatan vikend, dragi prijatelji.

messynessychic.com 24.jun, 2016

Pavle Bašić 帕夫莱·巴希奇

The Wor(l)d of Pavle!

Tag Archives: kalifornija

Rosé: “šampanjac” Millenijumovaca i hit među klaberima

Like this:

Sprintom do vrha ili: uspon vrhunskih kineskih vina

Like this:

AI & roboti vs. Radnik & osnovni prihod

Like this:

8 dobrih priča o uspešnim preduzetnicima

Like this:

Kako boja vina utiče na naše mišljenje o njegovom ukusu?

Like this:

Od sporta do vina (2/2)

Like this:

Bio sam Britanac… sve do DNK testa

Like this:

Surfin’ USA: Jahanje na talasima budućih poplava

Like this:

Ovo su najbolje iPhone fotografije 2016:

Like this:

Dugo toplo leto: Piknik uz Morsko uho i surfing iz 1940-tih

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this: