Tag Archives: životinje

Okeani 2050: više plastike nego ribe

Do 2050. godine će u morima i okeanima biti prisutno više plastike nego životinjskih i biljnih vrsta, čiji je dom čovek uglavnom već uništio.

Od krčenja šuma i neprestanog sagorevanja fosilnih goriva, do oticanja industrijskih otpadnih voda – ljudska aktivnost gura našu planetu do samog ruba provalije. Već godinama me fascinira kada čujem neke ljude kako govore o tome, o „tom nekom zagađenju“, kao o nekoj eteričnoj stvari „tamo negde“, kao da nije u pitanju naš dom u kojem mi i milijarde životinja treba da živimo, piše Ari Solomon.

I dok je u poslednjih nekoliko decenija ljudska populacija doživela demografsku eksploziju, divlje životinje su desetkovane. Prema Svetskom fondu za divlje životinje (World Wildlife Fund), Zemlja je u poslednjih 40 godina izgubila polovinu svog životinjskog sveta – usled zagađenja, uništavanja njihovih staništa i nemilosrdnog lova.

Ali, sada se naši okeani i ona bića koja u njima žive suočavaju s najozbiljnijom od svih dosadašnjih pretnji.

Tužna je istina da je mnogo onih koji okeane tretiraju kao ništa više do deponije smeća. Svake godine u njih „ispraznimo“ osam miliona metričkih tona plastike. Ovo je ekvivalentno istovaru sadržaja jednog kamiona za smeće svakog minuta.

Plastika nanešena talasima na singapursku plažu (Izvor: Vaidehi Shah; Smeće na jugoistoku singapurskog auto-puta ECP, CC 2.0)

Istina je da deo ove plastike potiče od predmeta za jednokratnu upotrebu kao što su slamke, boce za vodu, itd. Nedavno istraživanje pokazalo je, međutim, da ogromna količina plastičnog otpada u okeanima potiče, zapravo, od odbačenih ribarskih mreža. Naučnici koji rade sa neprofitnom organizacijom The Ocean Cleanup procenili su da, zapravo, 46 odsto plastike koja pluta u sklopu Velike pacifičke otpadne mrlje – područje koje je tri puta veće od Francuske – potiče od ribarskih mreža, nastalo, po svemu sudeći, Koriolisovom silom, koja ovo nesagledivo plutajuće ostrvo đubreta drži na okupu.

Foka upletena u odbačenu ribarsku mrežu Izvor: Alex Mustard / Nature Picture Library/ Corbis

Svakom čitaocu koji ne razume kako je to moguće, najbolje da Google „prokrči“ stazu i pripremi ga na šokantne činjenice. Realnost je da komercijalni ribolov doslovno uništava naše okeane. Ili, rečeno (napisano) malo jasnije, kada se pomene „ribarenje“, nije reč o sporadičnim, samotnim pecarošima sa štapovima i blinkerima već o ribarenju mrežama koje se prostiru miljama, hvatajući i „čisteći“ sve što im se nađe na pravcu. Komercijalni ribolov godišnje ubija toliko morskih životinja da je, u stvari, nemoguće formirati konačnu relevantnu brojku. Po nekim procenama, broj ubijenih riba meri se hiljadama milijardi. Ove mreže, isto tako, ubijaju neselektivno – ne samo ribe već i delfine, morske kornjače, foke i sva ostala bića koja žive u okeanu.

Plastika koja bude “ulovljena” ovim nepregledno velikim, odbačenim mrežama nastavlja da ubija i onda kada ribari odu. Organizacija Ocean Cleanup izveštava da plastika svake godine uzme živote više od milion morskih ptica i 100.000 morskih životinja.

Kada se sintetičke ribarske mreže, koje nisu biorazgradive, odbace sa broda u okean ili more, one mogu nastaviti da love ribu i druge životinje još veoma dugo. Biorazgradivi monofilament počinje da se raspada nakon 24 meseca provedena u morskoj vodi – zahvaljujući morskim organizmima, što bi (makar delimično) moglo predstavljati rešenje za ovaj problem.

Gigantska ribarska koča (Izvor: France culture)

Situacija je do te mere katastrofična da naučnici prognoziraju da će okeani ostati bez ribe najkasnije do 2048.

Morska kornjača upletena u ribarsku mrežu (Izvor: Francis Perez)

Iako je obim ovog razaranja teško shvatljiv, možemo, najposle, da preduzmemo lične korake kako bismo kao pojedinci dali svoj doprinos spašavanju naših okeana. Individualno smanjenje upotrebe plastike je sjajna stvar – ali moramo prestati da jedemo ribu. Tačka. Ukoliko želimo da spasimo morski svet, moramo prestati da ga ubijamo. A ako želimo da zaustavimo bacanje plastike u more, moramo prestati da finansiramo komercijalno ribarstvo, koje naše okeane tretira doslovce kao kantu za smeće.

Odrastao sam u primorskom mestu tako da razumem koliko ljudi vole da jedu ribu i plodove mora. Verujte mi kada vam kažem da su veganske opcije koje oponašaju ukus i teksturu ribljeg mesa ozbiljno dobre. Kompanije kao što su Ocean Hugger, Gardein i Good Catch proizvode alternative na bazi morskih plodova koje će vas oduševiti. A tu su i neverovatni veganski recepti, inspirisani morskim plodovima, koji su takođe izvanredni.

Gardein-ov „riblji filet bez ribe“ (Izvor: Instagram / Gardein)

Što se tiče široko uvreženog (a pogrešnog) stava o brojnim pozitivnim zdravstvenim aspektima koje imamo od konzumiranja ribe, treba da znati da, na istu meru 1:1 riba može imati onoliko holesterola koliko ga ima i crveno meso. A usled svog tog zagađenja naših okeana, riba lako može da sadrži i toksine kao što su živa, polihlorin bifenil (PCB) i, da, naravno – plastiku. Želite li da to jedete? Ne baš. Daleko je bolje da vašu dnevnu porciju proteina, omega-3 i dokosaheksaenoične kiseline (DHA) dobijete iz zdravih biljnih izvora.

 

Veganista

By 2050, There Will Be More Plastic in the Ocean Than Fish

Kako ishraniti rastuće čovečanstvo?

O važnosti hrane koja nam je na tanjiru, kao i hrani kojom se hrane životinje (koje na kraju završe na našem tanjiru), piše londonski nedeljnik The Economist.

Broj stanovnika naše planete će se, kako se očekuje, povećati do 2050. godine za trećinu, sa 7,6 milijardi na 9,8 milijardi. Sva ta dodatna usta treba nahraniti, i to ne samo nekim memorandumima, deklaracijama i prigodnom “kriznom papirologijom”. Kako ljudi postaju bogatiji, tako narastaju i njihovi zahtevi za povećanim unosom proteina u ishrani, posebno unosa mesa i ribe. Na primer, očekuje se da će konzumiranje govedine u Aziji u narednoj deceniji skočiti za 44%.

Gajenje životinja koje koristimo u našoj ishrani već ostavlja ogromne posledice po životnu sredinu na čitavoj planeti. Broj domaćih životinja enormno je narastao tokom 20. veka. Danas je živo više od 20 milijardi pilića, 1,5 milijardi goveda i milijarda ovaca. Četvrtina zemljišta na svetu koristi se za ispašu stoke kojom se hranimo. Ona troši 30% svetskih useva. Takođe, stoka doslovce tamani vodu – potrebno vam je oko 15.000 litara da biste proizveli samo kilogram govedine, u poređenju sa samo 1.500 litara potrebnih da biste dobili kilogram kukuruza ili pšenice. A gasovi koje kao nus-efekat pravi njihova utroba tokom varenja nikako nisu dobra vest za klimu. Stoka koju gajimo za sopstvenu ishranu je odgovorna za 14,5% svih antropogenih gasova koji proizvode efekat staklene bašte, prema Organizaciji Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu (UN Food and Agriculture Organization, FAO).

Akva-farme: ribe se danas već hrane biljnim proteinima

Akvafarm: riba se već hrani biljnim proteinima

Kako je, onda, uopšte moguće sprovesti održivost ishrane na našoj planeti? Jedan tip rešenja/odgovora usmeren je na ubeđivanje ljudi da ubuduće na svoje tanjire stavljaju hranu koje se razlikuje od dosadašnje. Vegetarijanci imaju najjednostavnije rešenje od svih, ali pokušajte da ljudima u podsaharskoj Africi objasnite da se drže manioke (zovu je još i juka, ili kasava), koja je osnovna visokokalorična hrana za seosko stanovništvo tropskog područja, iako je izrazito siromašna proteinima i, osim što je dobar “energent”, nema neku značajniju hranljivu vrednost.

Podsticanje ljudi da jedu više ribe, a ne više mesa trebalo bi da je nešto bolji odgovor na zahtev za proteinima u budućnosti čovečanstva. Potrošnja ribe sada je prevazišla govedinu, a akvakultura (tj riba koja je gajena a ne uhvaćena izlovom) čini polovinu ribe koju jedemo. Pa ipak, i pored značajnog udela gajene ribe u našoj ishrani, gotovo 90% ulovljene divlje ribe iz slobodnih voda je ili na samoj granici prihvatljivog ili je izvan svojih održivih granica. I riba iz uzgoja, a posebno losos, često je hranjen životinjskim proteinom – dakle sitnijom ribom – koja se lovi na otvorenom moru. Jedna od trenutno veoma aktuelnih ideja je da ljudi na Zapadu treba da na svoj meni uvrste i insekte, koji sadrže do tri puta veće količine proteina nego govedina i već formiraju sastavni ili dodatni deo ishrane dve milijarde ljudi, kaže FAO. Međutim da bi se takvo ta obistinilo, mnogi građani razvijenog Zapada biće prinuđeni da prevaziđu svoju urođenu gadljivost prema insektima, suzbijajući faktor “bljak”.

Meso stvoreno u laboratoriji jedan je od načina prehrane budućih generacija

Meso stvoreno u laboratoriji jedan je od načina prehrane budućih generacija

Drugi tip odgovora na problem iznalaženja izvora hrane s dovoljnom količinom proteina potrebnih ljudima u budućnosti uključuje korišćenje savremenih tehnologija za stvaranje veštačkih proteina. Investitori kao što su Bil Gejts i Ričard Brenson podržali su pokretanje start-up firmi koje se bave istraživanjem i razvojem veštačkog mesa, odgajenog iz životinjskih ćelija goveda i živine. Tajson Fuds (Tyson Foods), prehrambeni gigant koji se bavi proizvodnjom i preradom mesa, sasvim je nesvakidašnji i neočekivani poklonik istraživanja zasnovanih na gajenju biljaka bogatih proteinima.

Naučnici, takođe, istražuju mogućnosti genetske modifikacije životinja kako bi povećali mišićnu masu goveda ili smanjili infekcije kod ribe u uzgoju.

Ovakve i slične inovacije imaju ogroman potencijal, pogotovo ako ih je moguće uključiti u redovni proizvodni proces i zadobiti potrošače koji su na oprezu. Međutim, promena našeg jelovnika i onoga što jedemo nije jedini način da ishrane rastuće svetske populacije postane još održivije. Drugi, manje očigledan pristup je u promeni onoga što životinje jedu. Ovde je tehnologija imala najbrži i najveći uticaj.

Jedan od izvora unapređivanja održivosti leži u efikasnijem korišćenju useva za ishranu životinja. Rapidno širenje mlinova koji preradjuju zrno u hranu praktični su i isplativi na mestima kao što je npr podsaharska Afrika. Farmaceutski intenzivna poljoprivreda doprinosi poboljšanju poljoprivrednih prinosa krmnog bilja kao što je recimo soja, uz pažljiv nadzor upotrebe vode i đubriva.

"Čudna hrana" može biti i te kako dobrog ukusa

“Čudna hrana” može biti i te kako dobrog ukusa

Jedimo ono što je potrebno telu, a ne jeziku 

Radikalniji pristup je promena ishrane životinjama. Napori za smanjenje količine ribljeg mesa u obroku riba koje se gaje u akvakulturi već su se isplatili. Sitnom ribom se u Norveškoj 1990. godine hranilo 90% lososa iz uzgoja, ali je do 2013. godine veća upotreba biljaka smanjila udeo ribe u ishrani gajenih ribljih vrsta na 30%. Još se više može učiniti. Tek možda najviše 20% proteina u zrnu kojima se hranje životinje iz uzgoja pretvara se u jestivi protein; ostatak se pretvara u –  otpatke.

Švajcarci već jedu ćufte i burgere od insekata

Švajcarci već jedu ćufte i burgere od insekata

Poljoprivredni gigant Kargil (Cargill) je ove godine napravio veoma značajan proboj u svom pogonu za gasno fermentiranje koji je trenutno najveći na svetu, u partnerstvu sa Kalistom (Calista), kalifornijskom firmom koja se bavi proizvodnjom prirodnog gasa. Nakon što se bakterije metanotrofi nahrane metanom, one se mogu pretvoriti u „proteinske pelete“ za ribu i stoku. Insekti su, takođe, jedna od sretnijih alternativa. Leteći insekti i crvi mogu se odgajati na đubrivu i organskom otpadu, umesto na zrnastoj proteinskoj hrani biljnog porekla, a potom njom hraniti stoku, živinu i ribu.

Procentni porast stočnog fonda 1970-2014

FAO upozorava da će do 2050. godine planeta biti prinuđena da proizvede 70% više hrane nego što je to učinila 2009. Ideja o jednom modelu ishrane koja će u budućnosti biti orijentisana i na „bube“, kao i konzumiranje mesa nastalog u laboratorijama s lakoćom može da zaposli našu maštu. Put ka održivoj ishrani, međutim, takođe vodi i kroz stomake i creva životinja.

Ovaj članak pojavio se u rubrici „Lideri“ štampanog izdanja londonskog magazina Ekonomist pod naslovom “Feed as well as food” “

The Economist

 

Životinje poput nas: “Čovek, moj (ne)prijatelj”

U ovom trenutku, kada su naučnici “s malim zakašnjenjem” proglasili da ptice, sisari i brojne druge životinjske vrste poseduju svest, na čoveku je i ljudskom društvu zadatak da počne da deluje u tom pravcu, piše prof. emeritus iz ekologije Mark Bekof za New Scientist.

09

Pitanje da li (neke, brojne ili sve) životinjske vrste poseduju svest je “glavolomka” sa dugom i uvažavanja dostojnom predistorijom. Ovo pitanje je prvi postavio – naravno, a ko bi drugi – Čarls Darvin (Charles Darwin), u trenucima dok je razmišljao o evoluciji (ne samo ljudske!) svesti. Njegove ideje o evolutivnom kontinuitetu – čija je poenta da se razlike među vrstama ispoljavaju u nivou, a ne u samoj vrsti – dovode nas do čvrstog i naučnim činjenicama potkrepljenog zaključka da, “ukoliko mi, kao ljudska vrsta, u sebi imamo „nešto“, onda i „one“ (to jest druge životinje) to, takođe, imaju.

03Grupa naučnika okupljena na prvoj godišnjoj Konferenciji u spomen na Frensisa Krika (Francis Crick Memorial Conference) je na Univerzitetu Kembridž veoma studiozno predstavila dosadašnje domete u ispitivanju tog večitog pitanja životinjske inteligencije. Krik, kao jedan od otkrivača DNK je drugi deo svoje karijere proveo proučavajući svest, pa je 1994. objavio i knjigu o tom fenomenu, Zadivljujuća hipoteza: Nauka u potrazi za dušom (“Astonishing Hypothesis: The scientific search for the soul”).

Ishod ovog naučnog skupa bila je Kembrička Deklaracija o svesti (Cambridge Declaration on Consciousness), koju su javnosti obznanila tri svetski priznata naučnika iz oblasti neurologije: Filip Lou (Philip Low) sa Univerziteta Stenford, Dejvid Edelmen (David Edelman) s Instituta za neuro-nauku u La Holji (Neurosciences Institute, La Jolla), i Kristof Koh (Christof Koch) sa Kalifornijskog Instituta za tehnologiju (California Institute of Technology, CALTECH).

14Ova Deklaracija o životinjskoj svesti u svom zaključku donosi ocenu da „Ne-ljudske životinjske vrste poseduju neuro-psihološku, neuro-anatomsku i neuro-hemijsku osnovu za začinjanje svesnih stanja, u kombinaciji sa sposobnostima da demonstriraju namerna, to jest ponašanja koja nisu proizvod instinkta već svesti. Ovi dokazi, dakle, jasno pokazuju kako ljudska vrsta nije nimalo jedinstvena kada je reč o posedovanju neurološkog temelja koji prouzrokuje stanje svesnosti. Samim tim, i ne-ljudske životinje, uključujući recimo i hobotnice, takođe poseduju ovu neurološku osnovicu.“

Mark Berkof (Marc Bekoff), autor ove priče za New Scientist je u prvi mah na ovu Deklaraciju odreagovao s nevericom, upitavši sebe i ostale prisutne „Da li nam je zaista bila potrebna bilo kakva službena potvrda nečeg što je tako očigledno?“. Jer, i brojni drugi renomirani neuro-naučnici su došli do tog istog zaključka, još pre mnogo godina.

Deklaracija, međutim, ima i neke propuste. Nju su, recimo, (svi izuzev jednog) potpisali naučnici koji se bave istraživanjima u laboratoriji; Deklaracija bi, međutim, imala daleko veću težinu i kredibilitet da su u se u obzir uzimala mišljenja i stavovi istraživača koji su puno vremena proveli u intenzivnim istraživanjima i posmatranju divljih životinja, mesoždera, poput kitova, drugih primata, ptica i glodara. Isto tako, možda je donekle razočaravajuće i to što u Deklaraciju nisu uključene i vodene životinje tj. riblje vrste, i to upravo iz ražloga što su dokazi za prisustvo svesti kod ove grupe kičmenjaka veoma uverljivi.

17

I pored svega, trebalo bi pozdraviti sam čin objavljivanja ove Deklaracije, koja nije namenjena samo naučnicima. Jer, kako je njen autor Lou pre objavljivanja rekao: „Usaglasili smo se kako je sada došao trenutak javnog obznanjivanja ove Deklaracije. I, mada je svima u ovoj sali sasvim jasno da životinje poseduju svest, ostatku sveta to možda i nije tako jasno.“

Ovde se postavljaju još neka ne manje važna pitanja: Hoće li ova Deklaracija uspeti da nešto promeni? Šta će naučnici i ostali sada učiniti – sada, kad su se lako složili da je svest široko rasprostranjena ne samo kod ljudi već i u životinjskom carstvu?

11Mark Bekof se nada da će ova Deklaracija biti korišćena kako bi se “bića koja nazivamo životinjama zaštitila od nečovečnih i nasilnih postupaka. Naučna saznanja o životinjskoj svesti, emocijama i samospoznaji se prečesto ne priznaju u zakonskim aktima radi dobrobiti životinja”, kaže Bekof. Poznato nam je, recimo, da glodari kao što su pacovi i miševi, ili kokoške, pokazuju empatiju, ali, nažalost, ova saznanja nisu implementirana u američki federalni Zakon o dobrobiti životinjskih vrsta (US Federal Animal Welfare Act). Svake godine, oko dvadeset pet miliona tih životinja, kao i riba, uključeno je u agresivna laboratorijska istraživanja. One sačinjavaju više od 95% životinja koje američki naučnici koriste u svojim istraživanjima. Naučna zajednica neprestano “zapanjena” time kako donosioci odluka na najvišem nivou – oni koji odlučuju o propisima o korišćenju životinja – “uspešno zanemaruju” ove podatke.

Nasuprot tome, nauku, ipak, ne ignorišu baš sva zakonodavstva. Lisabonskim ugovorom, usvojenim od strane Evropske unije prvog decembra 2009. godine, priznaje se da su životinje osećajna bića, a zemlje članice se pozivaju “da veoma ozbiljno uzmu u obzir dobrobit životinja“ pri koncipiranju svojih poljoprivrednih politika, kvota u ribarstvu, u transportu ili politici prostornog planiranja, kao i pri “krojenju” razvojnih i istraživačkih politika.

20

Isto tako, još uvek je prisutan i ne mali broj naučnih skeptika koji tezu o životinjskoj svesti žele da opovrgnu, a samim tim i ovu Deklaraciju. Čak je i sam Frensis Krik, po kojem je , uostalom, i nazvan ovaj Memorijalni skup na kojem je doneta Deklaracija, napisao u svojoj knjizi: “Idealizovati životinje je stvar sentimentalnosti“, nastavljajući kako je “za mnoge životinje, život koji provode u zatočeništvu manje okrutan, duži i bolji nego život u divljini”.

Slični stavovi i percepcija još su uvek žilavo ukorenjeni među nekim naučnicima. U svojoj knjizi Zašto su životinje važne: Svest životinja, njihova dobrobit i dobrobit čoveka (“Why Animals Matter: Animal consciousness, animal welfare and human well-being“), Merijen Stemp Dokins (Marian Stamp Dawkins) sa Univerziteta Oksford tvrdi kako još uvek zaista ne može da zna, niti je ubeđena, u to da i druge životinje poseduju svesnost, kao i da će po tom pitanju ostati agnostik i skeptik, čak ratoborna ukoliko je to potrebno. Mark Bekof, komentarišući ovakve njene stavove, smatra da Dokinsova iz neobjašnjivih razloga ignoriše podatke koje su naučnici upotrebljavali prilikom koncipiranja Deklaracije, idući tako daleko da tvrdi kako je, u stvari, za životinje štetno ukoliko odluke o njihovoj dobrobiti zasnivamo na osnovu njihove svesti.

Bekof je ubeđen da je ovakvo mišljenje neodgovorno. “Oni koji žele da naude životinjama lako mogu uzeti u obzir ovakvo mišljenje Dokinsove, ne bi li svesrdno opravdali svoje postupke sakrivajući se iza ove njene teze. “Možda će, nakon zaključaka usvojenih tokom okupljanja na Kembridžu, a svetskoj javnosti pružene na uvid, uticati da sa svojih polica uklonimo knjige s opasnim idejama Merijen Stemp Dokins”, piše Bekof. On dodaje i da “Nikako nisam u stanju da shvatim i prihvatim kako neko ko je – upravo kao Dokinsova – fantastično dobro upoznat s literaturom o svesti, osećanjima i bolu kod životinja, sposoban da i dalje ostane zagriženi skeptik na ovu temu, prikazujući se ‘agnostikom’ kada je u pitanju izvesnost postojanja animalne svesti”.

Bilo kako bilo, Kembričku Deklaraciju o svesnosti životinja treba svesrdno pozdraviti, i poraditi na tome da im se pruži zaštita koju, u svakom slučaju – bile one svesne ili ne – zaslužuju. Treba se nadati da ova Deklaracija nije prosto gest pokazivanja već je nešto što ima zube i što vodi do akcije. Trebalo bi da svi mi iskoristimo kako bismo konačno zaustavili zlostavljanje i patnju miliona zatvorenih, asvesnih živih bića – životinja – u ime nauke, hrane, ili zabave, mode i obrazovanja. Toliko im dugujemo: da naše znanje iskoristimo kako bismo pokazali makar malo saosećanja i samilosti u našem postupanju prema njima.

Marc Bekoff je prof. emeritus ekologije i evolutivne biologije na Univerzitetu u Koloradu. Njegove publikacije se uglavnom bave svešću, osećanjima i zaštitom životinja.

NewScientist