(Jeremy Corbyn, foto: Newyork Times)
Džeremi Korbin (Jeremy Corbyn) je svoju unutarstranačku lidersku kampanju započeo relativno opreznim predlogom. Njegova bi vlada (od 2020. godine) “uravnotežila svoju trenutnu potrošnju sa poreskim prihodima”, ali i dalje se zadužujući za kapitalne izdatke – novac koji bi se, po njemu, investirao u javnu infrastrukturu i institucije. Ovo je jasan, ali teško da je i radikalni izazov za ono što je već postalo konvencionalna mudrost u primeni mera štednje: Uzimanje kredita za investicije je normalna poslovna praksa, a kada vlada finansira odgovarajuće projekte sa svojim deficitima, ona time može ubrzati rast privatnog sektora.
Ali, Korbin je podigao ulog uvođenjem u igru ideje “narodnog kvantitativnog popuštanja”. Ovo je bio daleko hrabriji predlog. Umesto finansiranja investicija putem oporezivanja ili konvencionalnih zaduživanja, on, namesto toga, predlaže da se Banci Engleske (Bank of England) dozvoli da jednostavno “štampa” novac koji bi se koristio “za investiranje u novu stanogradnju zamašnog obima, energetiku, saobraćaj i digitalne projekte”.
Kvantitativno popuštanje (Quantitative Easing, QE) bio je nekonvencionalna monetarna politika onda kada je 2009. Banka Engleske krenula u tom smeru. Bližim uvidom u Korbinov plan “QE za narod” uočava se koliko je to radikalna ideja, ali i objašnjavaju razlozi za sumnje, koje gaje njegovi rivali kada je reč o utemeljenosti ovog koncepta i njegove efikasnosti u javnom interesu.
QE prototip
U svom izvornom obliku, QE podrazumeva da centralna banka kupuje postojeći državni dug, dok vlada izdaje više od toga. QE, prema njegovim zagovornicima, funkcioniše tako što „stavlja što više novca u džepove investitora”, pritiskajuči prinos na finansijska sredstva kako bi se osiguralo da će se investirati u realnoj proizvodnji, ili konzumirati prave robe i usluge. Komercijalne banke, čiji dug je kupljen, mogu tako ojačajati svoje bilanse i pozajmiti više. Vlada može da finansira svoj obimni fiskalni deficit bez pritiska na kamatne stope. Iako Banka Engleske, po sopstvenom priznanju, smatra da bi QE gurnuo cene naviše, ovaj bi se potez mogao opravdati jer je inflacija daleko ispod srednjoročnog cilja od dva odsto.
QE je funkcionisao u onoj meri u kojoj je vlada, u suštini, bila u stanju da pravosnažno potroši – ili bez većeg oporezivanja ili bez pozajmljivanja. Iako izdaje novi dug, tu je ekvivalentna količina starog duga (prodavanog kroz obveznice koji se gomila u bilansu stanja centralne banke. QE u Velikoj Britaniji i SAD je na ovaj način potvrdio ključnu propoziciju “moderne teorije novca” (MMT): da vlade sa suverenom valutom mogu potrošiti bilo koji iznos koji su njihove centralne banke spremne i voljne da stvore elektronskim putem.
Ovo, ipak, ne znači da će Banku Engleske biti lako ubediti u naredne runde QE mera izvan okvira kriznih uslova, s kojima je suočena od kraja 2008. Tehnički, Britanski Trezor i dalje mora da na kraju otplati ili barem “prepakuje” 375 milijardi funti duga kojeg je kupila u okviru programa. I upravo je to razlog zbog kojeg centralne banke zaziru od načina na koji finansijska tržišta prosuđuju takvo stvaranje novca titanskih razmera. Oni moraju da ubede domaće investitore kako inflacija neće pokrenuti talas koji će ići iznad ciljne stope, a strane investitore da vrednost valute neće naglo pasti.
Problem s kredibilitetom
Injekcija MMT – toliko nova koncepcija da se većina ekonomista i dalje ima problem kako da se pomiri sa njom – dozvoljava Korbinu opovrgavanje suparničkih optužbi kako je “prodavao zastarela rešenja za probleme iz prošlosti”. Međutim, MMT i dalje privlači dosta moćnu oštricu kritike na svoj račun, fokusiran na način na koji se vrši spajanje računa vlade i njihove centralne banke.
Ortodoksnija teorija sugeriše da je, u realnosti, “novi” novac obaveza koja ide na teret centralne banke, koja ga izdaje. Inflacija i devalvacija valute su glavni rizici. Dakle, ukoliko Korbin nastoji da proširi “misiju” Banke Engleske, uključujuči u svoje ingerencije i finansiranje javnih investicija, ovog puta bi mogao da ugrozi svoje ostale (a zapravo primarne) uloge – a to su smirivanje inflacije i održavanje stabilnosti finansijskog sistema.
Rizik da bi se budući deficiti plaćali od “poreza na inflaciju”, uz ozbiljno slabljenje valute, bili su u fokusu napada svih koji su protivnici Laburista, uključujući kancelara iz senke Krisa Leslija (Chris Leslie). Oni, takođe, ukazuju na rizik da bi QE moglo povećati nejednakost usled naduvavanja cena imovine koju kontrolišu samo veoma bogati. A tim neočekivano dugim vremenskim periodom, tokom kojeg su centralne banke širom sveta “uvežbavale” primenu QE instrumenta, samo je uvedena nova nestabilnost u globalni finansijski sistem, koji bi mogao biti na udaru u trenutku kada kamatne stope počnu ponovo da rastu pre 2020. godine.
Korbinovi ekonomski savetnici – uključujući poreskog eksperta Ričarda Marfija (Richard Murphy) – uvereni su da su ovi strahovi neosnovani. Nakon sedam godina krizne primene QE i rekordno niskih kamatnih stopa, inflacija je i dalje praktično na nuli, dok je funta nedavno dostigla svoj sedmogodišnji maksimum u odnosu na evro.
Da li je ovakvo koršićenje QE korisno za građane?
Bivši gradonačelnik Londona, Ken Livingston (Ken Livingstone), predstavlja “slučaj QE za narod” retoričkim pitanjem: “Ako smo već u stanju da osposobimo Banku Engleske da finansira bankarski sistem, zašto ga ne bismo upotrebili u izgradnji odgovarajućeg opšteg sistema, koji bi bio moderan i efikasan baš koliko je bio i kod naših brojnih suparnika?”
Međutim, mnogi koji veruju da je QE pomogao da se spasu banke ne vide u QE bezbedan ili efikasan način finansiranja javnih investicija. Centralne banke su uvidele kako je vrlo teško postići da QE sredstva budu u opticaju izvan bankarskog sistema, a da se on za to vreme “uliva” u proizvodne investicije. Način na koji je dodatni novac “zapeo” u sefu banke može biti jedini razlog za pretnju oličenu u talasu inflacije i devalvacije – i ovo je razlog zbog kojih Korbinova ideja upotrebe QE ne može da prođe tako lako.
Ovako jasan signal poslat je o strane tvrdoglavih procena profesionalnih investitora, koji su gledali kako je QE već dodatno napunio ionako pune džepove finansijskih kuća kao što je Goldman Saks, koji je ulagao skoro isključivo u nove finansijske investicije. Nada centralnih banaka, da bi se ovim, napokon, mogle promovisati prave investicije – dok su, za to vreme, prinosi na finansijska sredstva padali – bila je u velikoj meri neispunjena. Plasmani banaka u mala britanska preduzeća nije osetno pojačan ni primenom QE mera, čak i onda kada je ova dopunjena eksplicitnim programima Trezora, kao što je to, recimo, šema tzv. “finansiranja za kreditiranje”.
Problem uvećavanja pogrešne vrste potrošnje već dugo vremena takođe shvataju i klasični ekonomisti, koji tvrde da QE kanališe sredstva u finansijski sklop-krug koji nije direktno povezan sa realnim sklopom-krugom-ciklusom robe i proizvodnje nefinansijskih usluga. Na osnovu toga, QE ne daje nikakav podsticaj inflaciji ili realnoj proizvodnji i, suštinski, ne doprinosi povratku ekonomskog rasta.
Iz tog razloga, Korbinova kampanja i nadalje ostaje pod pritiskom javne rasprave o tome kako bi njegovo “demokratizovano” stvaranje novca moglo imati stvarno pozitivne posledice, a bez zazora od inflatornih kretanja.
Jer, način na koji je dosadašnji “QE za bankare” funkcionisao ne omogućava Korbinu da lako “proda” svoju ideju tipa “QE za narod”.