“Ako Raj i postoji – on je beskrajno daleko od Zemlje”: Ovaj himalajski mrmot dugo nije bio u stanju hibernacije kada ga je iznenadila majka tibetske lisice, s tri gladna mladunčeta koje treba da nahrani. Munjevito reagujući, Yongking Bao je uhvatio trenutak pred napad – ilustracija snage grabežljivca i čeljusti spremne da rastrgne svoj plen… intenzitet života i smrti, ispisan u njihovim očima.

Dok se veče spušta nad jezero, duž obale se može čuti prepoznatljiv zuj pčela u visokoj travi. Na Frankovo zadovoljstvo, smestile su se u „kolone“ duž stabljika. To su bile pčele „samotnjaci“, verovatno mužjaci, koji su se noćas okupljali u odgovarajućim počivalištima, dok su ženke zauzimale gnezda, koja su izgradila u neposrednoj blizini.

Odun Rikardsen (Norveška), pobednik je u kategoriji fotografije ptica; On se pažljivo pozicionirao na granu drveta, nadajući se da će ugao i perspektiva sa te tačke stvoriti savršen izgled Zlatnog orla. U tome je i te kako uspeo. Postavljao je „mesnu zamku“ pred kameru, povremeno u blizini ostavljajući lešine životinja nastradalih u saobraćaju (to jest, nije ubijao niti kupovao zaklane životinje kako bi ih iskoristio kao mamac za privlačenje orla). Veoma postepeno, tokom naredne tri godine (!!), ovaj orao je tu granu počeo da koristi za nadziranje/ istraživanje svog ledenog obalskog carstva pod njim. Odun je na fotografiji uspeo da uhvati snagu ove ptice prilikom sletanja na granu, ispruženih kandži.

Kategorija: Urbanizovana divljina (priroda pod uticajem čoveka). Rakun koji je promolio glavu kroz šoferšajbnu napuštenog automobila u šumi, zastavši na trenutak kako bi promotrio okolinu; ovo je Džejsonu, fotografu, obezbedilo dovoljno vremena da primeni dužu ekspoziciju pri predvečernjem svetlu. Zadnje sedište bilo je idealno utočište za rakuna i njenih pet mladunaca; jer, jedini ulaz je samo taj otvor izlizanih ivica na prednjem staklu: dovoljno velik za nju i njene mališane ali – na sreću – premali za grabežljivce poput kojota.

“Kada se nađete oči u oči sa divljom pumom”, kaže nemački fotograf Ingo Arnt, “uzbuđenje je zagarantovano. Hodajući pratiti ove gotovo neuhvatljive mačke znači prevaljivati velike daljine prilično velikom brzinom, često pri niskim temperaturama i neumoljivo oštrim vetrovima. Međusobno poštovanje uspostavljeno između fotografa i pume postepeno je zasluženo preraslo u poverenje majke i njenih mladunaca, što mu je omogućilo da snimi ovaj „intimni porodični portret“. Pume su tokom čitavog svog života razigrane prirode i uvek orne za „pokret i motoriku“. Borbom kroz igru, majka uči mladunce vitalnim veštinama preživljavanja, uključujući lekcije o lovu, okršaju ali i trenutku kada se treba povući. Pre nego što postanu nezavisni i dovoljno zreli, mladunci će uz majku ostati do dve godine. Kao odrasli, živeće poput svih svojih predaka – samotno – sve dok na red ne dođe potomstvo i briga o njemu.

Uprkos „ljutom minusu“ i temperaturi od 20 stepeni ispod nule, Dajen Rebmen je provodila sate i sate očarana onim što je potom opisala kao “ples sa sjajnom koreografijom”: nekoliko dugorepih senica obletalo je ledenice, kljucajući ih iz zabave (ali i zbog žeđi). Brzo menjanje položaja ptica, i njeni promrzli prsti koji su usled hladnoće počeli da otkazuju učinili su hvatanje ovog kadra nimalo lakim zadatkom. Dugorepe senice žive širom Evrope i Azije. One nastanjene na Hokaidu u Japanu lokalci nazivaju Shima-Enaga. Zime su hladne i sa snežnim padavinama, a ptice moraju da konzumiraju sneg i led kako bi organizmu nadoknadile vodu. Senice provode dane u lovu na insekte i paukove, dok noći provode u malim grupama, okupljene kako bi se utoplile.

Širom raširenih krila i intenzivno usredsređenog pogleda na plen, beloglavi severnoamerički orao sleće na netaknuti sneg uz obalu reke. Žeremi Vije proveo je nedelju dana posmatrajući ponašanje ovih ptica. Primetivši kako ponire ne bi li uhvatio lososa pod površinom ledene vode… tog se momenta fotograf našao u sjajnom položaju da uhvati ovaj „portret“.

Usred zimske beline koja sve poništava, američki bizon samotno ukopan u vejavici, tek nakratko podižući glavu od beskrajne potrage za hranom pod snegom. Maks je namerno usporio brzinu zatvarača kako bi postigao efekat “zamagljenosti” snegom, ujedno istakavši „linije na silueti bizona“. Blago produžena eksponaža snimka i njegova crno-bela estetika naglašavaju svu svedenost i jednostavnost ovog zimskog prizora.

Lako je uočiti carskog pingvina na jajetu iz kojeg samo što se nije izlegao mini-pingvin, kaže Stefan Kristman, jer je njegov tata-pingvin često podizao svoju “torbu” kako bi proverio napredak „ptičeta“. Problem je bio u pronalaženju pravog smera i ugla u ključnom trenutku za fotografiju, tokom samo nekoliko trenutaka povoljnog i oskudnog antarktičkog svetla.

Podižući svoj dron neposredno nad jednim jezercetom u estonskom nacionalnom parku Karula, Sven Začek je čekao da se sunce promoli iza oblaka i da onda, kao u ogledalu, tog momenta uslika odraz neba na površini vode. Uprkos tehničkim problemima i manjku baterija, njegovo strpljenje je konačno urodilo plodom: „pogled iz vazduha na prizor nalik oku“. Nacionalni park Karula u Estoniji dom je jastreba, risa, vuka i medveda. Utvarni obrisi mrtvih stabala koja okružuju ovo jezero je znak koji nagoveštava da u blizini jezera postoji uspešno stanište simpatičnih dabrova koji su naselili Karulu. Njihova prirodno i poslovično „neimarska“ izgradnja brana prouzrokovala je i znatno viši nivo vode od uobičajenog; tako veliki vodostaj naplavljuje šumsko tle, što dovodi do truljenja korena svih vrsta drveća, kojem se „zalomilo“ da raste blizu ovih obala.

Gentoo (papuanski) pingvin u pokušaju bekstva, ne bi li spasao glavu od morskog leoparda (vrsta foke). Eduardo je čekao ovaj momenat. Primetio je kako se pingvin odmara na komadu odlomljenog leda, istovremeno gledajući kako leopard-foka pliva napred-nazad. “Trenutak kasnije, foka je poletela iz vode, razjapljenih čeljusti”, kaže on. Leopard-tuljani su ogromni predatori. Njihova izdužena tela priroda je sazdala za brzinu, a njihove široke čeljusti oboružane su dugim zubima (nalik psećima). Morski leopardi love gotovo sve, menjajući način ishrane u zavisnosti od raspoloživosti „hrane“ i doba godine. Pingvini su njihov redovan obrok, ali uživaju i u krilu, ribama, lignjama i – mladuncima drugih vrsta tuljana.

Više od pet hiljada mužjaka carskih pingvina stiska se na morskom ledu, leđima okrenutim vetru, pognutih glava, deleći i razmenjujući među sobom telesnu toplinu. „Bio je to miran dan“, kaže Stefan, „ali kad sam skinuo rukavice kako bih izoštrio sočivo, hladnoća mi je probijala kroz ruke poput igala.“ Antarktičke zime su žestoke, sa temperaturama koje idu i 40 stepeni ispod nule. I  dok ženke provode dva meseca u morskom lovu i ishrani, njihovi partneri brinu o jajima. Mužjak balansira-prebacuje svoj dragoceni teret kojeg drži na nogama, zataknut ispod nabora kože zvanim „torba za mladunce“. Pingvini duž spoljnog oboda ovog jata nalaze se pod najjačim udarom vetrova, čija silovitost čini da se perutaju, pa su, tako proređenog perja, prinuđeni da se pridruže bolje zaklonjenoj strani. Time se stvara stalna rotacija kroz topli centar, pa svaki pingvin u jednom trenutku uživa u najtoplijem delu svoje grupe. Ovo konstantno kružno pomicanje pingvina je druga reč za opstanak, koji zavisi od saradnje čitave zajednice.

Zapleteni i zarobljeni svojim masivnim spiralnim rogovima, dva aljaška muflona silom prilika prave “prinudnu pauzu“ usred žestokog sukoba. Godinama je Žeremi Vije sanjao da fotografiše ove snežno bele Dali-muflone na alpskom snegu Aljaske. Zalegavši u sneg u njihovoj neposrednoj blizini, borio se sa snažnim naletima vetra, mećavom i izuzetnom hladnoćom, rešen da uhvati ovaj trenutak „čistote i snage“.

Kolonija vrtnih jegulja nestala je u svojim tunelima čim je Dejvid dospeo na ovu podvodnu lokaciju. Kako ih više ne bi uznemiravao, postavio je kameru a potom zamakao za brodsku olupinu, odakle je mogao da daljinski aktivira sistem. Prošlo je nekoliko sati pre nego što se jegulja ponovo promolila, a čak nekoliko dana pre nego što je Dejvid okinuo savršenu sliku.

U jednom od retkih ovakvih susreta, mužjak geparda naleteo je na čopor afričkih divljih pasa. U početku su psi bili oprezni, ali kako su potom pristigli i drugi psi 12-članog čopora, njihovo samopouzdanje je raslo. Počeli su da opkoljavaju i ispituju veliku mačku, cvileći od uzbuđenja. Sve je prošlo nekoliko trenutaka kasnije, kada je gepard utekao. I gepardi i afrički divlji psi nestali su sa velikih površina svojih nekadašnjih teritorija, a od svake ove vrste životinja preostalo je manje od 7.000 jedinki. Preti im gubitak staništa i imaju vrlo nisku gustinu naseljenosti. Veličine čopora afričkih divljih pasa naglo su se umanjile; sa nekadašnjih stotinak, na svega sedam do 15 jedinki koliko ih je danas u jednoj grupi.

Ovaj polarni medved deluje sićušno dok hoda strmom padinom sa usitnjenim kamenjem. Fransoaz Žerve je privezala čamac na nekoliko stotina metara od obale, a potom snimila ovaj prizor za koji kaže da “čak i jedan od najimpresivnijih grabljivaca može delovati beznačajno i ranjivo u tolikoj neizmernosti i negostoljubivosti ovog krajolika”. Klimatske promene smanjile su površinu morskog leda sa kojeg polarni medvedi obično love tuljane. Polarni medvedi sa Bafinovog ostrva sada provode dodatnih 20 do 30 dana godišnje na kopnu u odnosu na devedesete godine prošlog stoleća. Prilagođavanje trošenju više vremena na kopnu podrazumeva proširenje „jelovnika“ i njihove doskora uobičajene prehrane: Neki primerci polarnog medveda primećeni su kako se veru po liticama, ne bi li doprli do ptica i njihovih jaja.

Jedno malo krdo tibetanskih gazela dolazi do relativne topline pustinje Kumukuli. Ovi mužjaci pripadaju porodici brzih antilopa čija su specijalnost velike visine – poput onih na tibetskoj visoravni Kingaj. Godinama je Šangžen prevaljivao dug, naporan put da bi stigao do ovog platoa, sa kojeg bi ih posmatrao. Ovde su pesak i sneg postavljeni u sjajan kontrast. Ispod svoje duge dlake, tibetanska gazela ima laganu toplu podlaku koju na Tibetu zovu šahtuš (shahtoosh). Raste čvrsto na njihovoj koži i može se skinuti jedino ako ubijete životinju i oderete je. Nakon što je 90-ih godina prošlog veka usvojen Zakon o zaštiti divljači, zabeležen je porast njihovog broja, mada i danas još uvek postoji potražnja za šalovima od gazeline podlake – šahtuša- pre svega među kupcima sa zapada.

Kruz je s ocem bio na noćnom ronjenju, kada je u plićaku pokraj stenja ugledao par grebenskih lignji. Jedna je otplivala, ali je Kruz brzo prilagodio postavke kamere i stroboa, znajući da je prilika predobra da bi se propustila. „Upucao“ je četiri kadra preostale lignje pre nego što je i ona nestala u tami dubina. Grebenske lignje su majstori kamuflaže, menjajući boju tela po ugledu na „uzorak“ okoline, prilagođavajući se sredini svojim reflektivnim i pigmentnim ćelijama kože. Takođe menjaju svoj izgled u cilju međusobne bolje komunikacije. Za vreme “udvaranja”, muški i ženski primerci prikazuju složene i neverovatne “obrasce” kojima pokazuju spremnost za daljom komunikacijom.

U ulici Pearl na Donjem Menhetnu, pacovi trčkaraju na potezu između njihove „kuće“ smeštene pod uličnom rešetkom, do rozetni u podnožju stabala, a onda i do gomile vreća punih otpadaka od hrane. Čarli Hamilton je instalirao svoje osvetljenje, koje se u završnici sretno stopilo sa sjajem uličnih svetala, daljinski upravljajući opremom – Čarli, bravo! Uspešno je uhvatio ovu zabavnu uličnu scenu. Neko je rekao da su pacovi jedini pravi vladari gradova. Populacija urbanih pacova eksponencijalno raste širom sveta, a njihova povezanost sa širenjem bolesti kod ljudi podstiče čoveka na strah i gađenje. I pored svega – pacovi su pametni i sposobni za kretanje kroz složene mreže, poput sistema podzemne železnice. Budući da su moćni plivači, skakači i neverovatno spretni u podzemnoj orijentaciji i kretanju, ovi glodari su prisvojili naše gradove kao idealno stanište za sebe i svoju populaciju.

Velika pećina na jednoj od strana majušnog kupastog ostrva Te Tara Koi Koia sklonište je za jaja i ptičiće Četemovog albatrosa – oni će se nalaziti u tom zaklonu sve dok mladi ne budu spremni za letenje. Ovo je ostrvo jedino mesto na svetu gde ove ptice mogu da se prirodno izlegu, što fotografa čini jednim od šačice privilegovanih koji su imali prilike da vide ove ptice i njihove mlade (nadajući se – bez uznemiravanja). Četemov albatros nije bezbedan iako je u prirodnom okruženju i neuznemiravan od strane čoveka: od 80-ih godina prošlog stoleća, ekstremne oluje erodirale su tle ovog ostrva, a eolski rad vetra devastirao je i lokalnu vegetaciju, ključnu za izgradnju gnezda. Konzervatori su nedavno premestili novu koloniju na najveće ostrvo Četemovog arhipelaga, ne bi li tako poboljšali njihove izglede za preživljavanje.

Svakog proleća, duže od jedne decenije, Manuel Plekner je pratio masovne migracije – običnih žaba. Ovu je sliku snimio uranjajući s kamerom u veliki ribnjak, u kojem se okupilo na stotine ovih amfibijskih stvorenja. Pod vodom je čekao trenutak koji se konačno ukazao: utisak lebdenja, skladnost boja, mekana, prirodna svetlost i onirični odsjaji.

Zbog svog dugačkog jezika, kojim prikuplja cvetni nektar, kao i brzih zamaha krilima, golupka proizvodi jedinstven zvuk “zujanja” (ovaj leptir se ponekad, zbog sličnosti, zabunom smatra kolibrijem. Sličnost sa tom pticom naučnici navode kao primer konvergentne evolucije. Obične golupke žive u umerenim krajevima Evrope, srednje Azije i severne Afrike, a tokom leta šire svoje prebivalište prema severu Evrope, sve do skandinavskih zemalja i Islanda; dolaskom hladnijih razdoblja, migriraju prema jugu).

Gvanako, južnoamerička verzija kamile, bliska rođaka alpake i lame, presamićen u užasu i, možda, nakon svog poslednjeg zalogaja trave koja je poletela na vetru tokom napada ženke pume. Za Ingoa Arnta je ovaj kadar bio vrhunac višemesečnog hodanja/praćenja divlje pume, perioda tokom kojeg je podnosio ekstremne hladnoće i oštre vetrove. Priča ima najsretniji mogući obrt: Nakon intenzivne borbe od samo četiri sekunde, gvanako je uspešno utekao, ostavljajući pumu da još malo gladuje. Budući da ih je u Patagoniji veliki broj, gvanako (ili guanako) je uobičajeni plen pume. Ove velike divlje mačke žive samotno i love strpljivo, probijajući se kroz šipražje i nečujno vrebajući pre nego što se bace na plen. Snaga njihovih zadnjih nogu omogućava im da komotno savladaju životinje znatno veće od sebe. Pa ipak – u nedostatku onih većih – zadovoljiće se i manjim životinjama, glodarima ili pticama.

Propinjući rese poput jedara na vetru, nošena mediteranskim strujama, ova luminiscentna meduza biva nošena – ka hrani. Ovakav prizor je teško uhvatiti okom kamere. Češalj-meduza često pliva ispresavijanog tela (ako se kod meduze to može nazvati telom), uglavnom izuzetno osetljiva i često oštećena, pa se retko susreće u ovakvom „kompletnom izdanju“. Anhel Fitor joj je vrlo pažljivo prišao, opisujući je kao “staklenog leptira”, koji se “presavija čak i pri najmanjem treperenju poteklom iz okoline”. Češalj-meduza pliva koristeći rese, kojima pravi „zaveslaje“, dok telo podseća na “lopatice vesla”; ove rese podsećaju na zupce češlja i nanizane su duž njenog cilindričnog tela. Kroz njih se „raspršuje“ svetlost, proizvodeći prelive u šarenim, duginim bojama. Za razliku od obične meduze, češalj-meduza je potpuno bezopasna. Umesto otrova koji ispušta obična meduza, ova vrsta hvata plankton i drugi „sitan plen“ služeći se lepljivim ćelijama, smeštenim pri krajevima svojih resa i pipaka.

Ova kolonija mrava-vojnika danju pohodi svoju okolinu, uglavnom loveći druge vrste mrava. U sumrak, kreću dalje, putujući i do 400 metara pre nego što sagrade gnezdo u kojem će prenoćiti. Postavljajući svoju kameru na šumsko tle, Danijel Kronauer je posebno pazio da ne uznemiri desetine (i stotine) hiljada ovih, inače otrovnih, mrava vojnika. Njegov je savet da „Nikako ne dišete u njihovom pravcu“. Mravi-vojnici neprestano žive između „nomadske“ i „stacionarne“ faze. Na ovoj slici, oni su očigledno u pokretu i nomadskom ponašanju; svake večeri, oni grade novo gnezdo od sopstvenih tela. Oni se, tom prilikom, između sebe „ukače“ i međusobno ukopčaju svojim “kandžama i mamuzama” (kako bi rekli zoolozi), formirajući „skele i lestve“, zapravo jedan neprozirni “zid”, dok kraljica ostaje zaštićena unutar njega, u mreži komora i tunela. Tokom stacionarne faze, mravi-vojnici ostaju u istom gnezdu, sve dok kraljica ne položi nova jaja.

U kristalno čistim vodama Crvenog mora, jato tuna je obrazovalo “kovitlac” na samo nekoliko metara od objektiva Aleksa Mastarda. On već 20 godina, svakog leta, dolazi na ovo mesto kako bi fotografisao letnji mrest. „Velika draž ovih poseta je što svake sezone vidim nešto novo“, kaže on. Populacija ove tune uvećana je zaštitnim statusom Nacionalnog parka Ras Mohammed, kao morskim rezervatom u kojem je ribolov zabranjen. Odrasli primerci su ranjivi na nasrtaje većih riba. Zato tune, tokom sezone mresta, formiraju kružni kovitlac kako bi se zaštitili od napada, a uz to i povećali verovatnoću za uspešniji produžetak vrste.

Lorenca Šaubridža je zaintrigirao ovaj ljiljak (sokolski moljac), i način na koji leti napred-nazad tokom potrage za hranom. Pratio ih je kamerom nekoliko večeri, u svakoj prilici nastojeći da priguši svetlost svoje fluo-baklje kako ih ne bi uznemiravao, ujedno se držeći puteljka kako im ne bi gazio vegetaciju (a i njih). Nakon brojnih pokušaja, njegovo sočivo je najzad „zabeležilo“ dva primerka. “Moljci” (drugi naziv za noćne leptire) neretko prevaljuju velike udaljenosti u potrazi za hranom i pogodnim sredinama za svoja staništa, u kojima mogu polagati jaja. U Apuanskim alpima, na severu Toskane, savremeni pejzaž se preobražava dramatičnom brzinom. Vađenje i sečenje mermera iz planina proizvodi značajno zagađenje vazduha i vode, preteći biodiverzitetu ove regije i smanjujući prirodna staništa ovih noćnih leptirova.

Pakleno vrela lava iz vulkana Kilauea momentalno je „bacila ključ“ u obližnjim, hladnim vodama Tihog okeana koje pripadaju Havajskom arhipelagu. Dok je Luisov helikopter leteo duž obale ovog ostrva, iznenadna promena smera vetra razdvojila je isparenja lave i vode, razotkrivši na trenutak “ognjenu reku”. Hitro je okinuo kroz otvorena vrata helikoptera, uhvativši burno stvaranje „novog kopna“. I dok morska voda ključa usled lave, ovaj kontakt proizvodi otrovna kisela isparenja ali i sitne komade istopljenog silikata – stakla; sjedinjeni, stvaraju ono što se naziva lava-izmaglicom (vulkanolozi je nazivaju ’lava haze’ ili, u njihovom slengu, ‘laze’). Ova erupcija bila je najveća na Kilaueai u zadnjih 200 godina. Tokom tri meseca u 2018. godini, lava je izbijala sa vrha planine i okolnih pukotina, da bi na kraju uništila preko 700 kuća, ohladila se, očvrsnula i – stvorila stotine hektara nove zemlje. Kilauea je jedan od pet vulkana na Havajima. Kilauea, po Vikipediji, u prevodu s havajskog jezika znači „mnogo izbacivati“. Jedan je od najaktivnijih i turistički najposećenijih vulkana na Zemlji. Vulkan spada u područje Nacionalnog parka Havajski vulkani.

Kilauea je proradio 1979, a od 1983. lava se izliva gotovo neprestano. Erupcije Kilauee uništile su tri priobalna grada, ali je lava svojim izlivanjem u okean stvorila stotine hektara novog kopna. Erupcija iz 1990. prekrila je ribarski gradić Kalapana desetometarskim slojem lave. Samo je nekoliko građevina ostalo sačuvano.

Indijski fotograf Ripan Bisvas je fotografisao koloniju velikih crvenih mrava- kada je među njima ugledao ovu “pomalo čudnu jedinku”. Možda ima „lice“ mrava, ali ga njegovih osam nogu odaje – nakon što ga je detaljnije promotrio, Ripan je zaključio da se radi o kraba-pauku, koji veoma uspešno oponaša mrava. Obrnuto montirajući objektiv, Ripan ga je vispreno pretvorio u makro, sposoban za snimanje ekstremno krupnih planova.

Mnoge vrste paukova takođe su umešne u imitiranju mrava – kako u izgledu tako i ponašanju. Infiltriranje u koloniju mrava pomaže im da neprimećeni hvataju plen, i to usred mravlje kolonije koja ne pokazuje nimalo sumnjičavosti. Kraba-pauk, takođe, kada je među mravima, uspeva da izbegne napad grabljivica koje ne vole mrave. Izgleda da se ovaj pauk, kako kaže Ripan, „šetkao“ kolonijom tražeći nekog samotnog mrava kojeg bi mogao da “malo prezalogaji”.

Lica priljubljenog uza zid botaničke bašte, Minghui Juan je uspeo da uhvati u kadar ovu cijansku lutku, položenu u svojoj izvanrednoj čauri oblika kaveza. Takve delikatne strukture je obično teško uočiti, mada se ova isticala nasuprot pozadini (zidu) u tropskom botaničkom vrtu Sišuangbana.

U napuštenom hramu u Hua Hinu, mladunci dugorepih makakija opuštaju se na sofi razvaljenoj njihovom dugotrajnom intenzivnom „zabavom“. Siril Ruoso je uspeo da fotografiše grupu koja se za ovaj kadar namestila „baš poput članova nekog benda, koji poziraju za omot albuma“, dok su drugi skakali napred-nazad između statue, Sirilovog ruksaka, pa čak i preko njegove glave. Dugorepi makakiji su vrlo prilagodljivi i uspevaju u brojnim različitim staništima, uključujući veoma lagodnu koegzistenciju pokraj ljudi u naseljima. Tajlanđani imaju složen odnos sa ovim majmunima. Makakije tolerišu, a ponekad čak i poštuju u blizini hramova. Istovremeno, onda kada oštete useve na farmama i imanjima, tada ih smatraju štetočinama.

Rikardo Markeđani nije mogao da veruje u srećnu sudbinu, koja mu je ukazala šansu da uslika ovu ženku gelade koja se relaksirano „prošetala“ rubom litice na kojoj je čekao uoči izlaska sunca. Pridržavajući se respektabilne udaljenosti, Rikardo je kompoziciju snimio slabim flešom, kako bi istakao svetlo smeđe krzno gelade na samotnim planinama (jači fleš bi, naravno, „poravnao“ sve senke i dubinu, „izbeljujući“ čitav prizor). Fleš je takođe uhvatio radoznalo novorođenče, koje se geladi priljubilo uz stomak.

Beba gelade će prvih nekoliko nedelja svog života provesti tako – nošena na majčinim grudima, pre nego što će se „preseliti“ na njena – leđa. Gelade žive na tlu a ne na drveću, spuštajući se na izbočine u liticama radi bezbednog predaha i časova sna. Širenje poljoprivrednog zemljišta zadire u njihove pašnjake, pa se njihova staništa neprekidno smanjuju.

Ukrašeno raskošno narandžastim baršunatim slojem i obrubljeno sivom „čipkom“ odnosno nitima, granje kalifornijskog čempresa u zalivu Monterej uvijeno je tako da pravi prirodnu “nadstrešnicu”. Nakon nekoliko dana eksperimentisanja, Zorica Kovačević se odlučila za krupni plan. Fokusirala je drvo i okinula 22 slike, spajajući istaknute karakteristike sa svake od pojedinalnih fotografija, kako bi istakla dubinu ovog šarenog lavirinta. Državni rezervat Point Lobos u Kaliforniji jedino je mesto na svetu gde su prirodni uslovi takvi da mogu dočarati ovaj magični prizor. Čempresi obloženi mekim narandžastim „tkivom“ nalik sunđeru je u stvari vrsta veoma retke alge, koja svoju boju dobija od beta-karotena, pigmenta prisutnog u biljkama. Ova narandžasta alga i sivi čipkasti sloj lišaja potpuno su bezopasni po čempres, impresivnog su kolorita i izuzetno interesantne kombinacije boja.

Bilo je potrebno dve godine kako bi Alehandro Prijeto napravio savršenu fotografiju mužjaka jaguara. Pod blistavim, zvezdanim nebom Arizone, svetlost projektovana na krzno zveri, zapravo, prolazi kroz deo Trampove ograde postavljene između Sjedinjenih Država i Meksika, simbolišući “jaguarovu prošlost i njegovo moguće prisustvo u Sjedinjenim Državama. Ukoliko taj zid bude do kraja izgrađen”, kaže Alehandro,”on će uništiti populaciju jaguara u Sjedinjenim Državama.” Jaguari se uglavnom nalaze u Južnoj Americi, ali takođe rado lutaju i jugozapadnim područjima Sjedinjenih Država. Tokom prošlog stoleća, lov i uništavanje njihovih staništa doveli su do nestajanja vrsta sa ovog prostora. Svaka nada u uspostavljanje ponovnog širenja populacije u ovom regionu počiva na spornoj granici koja ipak (za sada) ostaje delimično otvorena.