Sledi intervju sa Huang Pingom, direktorom Instituta za evropske studije Kineske akademije nauka
Postoji teoretska mogućnost za uključivanje Dunava u projekat „Novog puta svile”
Domaći mediji ovih dana izveštavaju o razvojnim šansama koje se Srbiji ukazuju od saradnje sa Kinom. Direktor Instituta za evropske studije Kineske akademije društvenih nauka, a ranije prvi čovek Instituta za američke studije Huang Ping, koji ovih dana boravi u Beogradu, podseća da je reč o aranžmanu na obostranu korist.
„Srbija je kapija za naš ulazak na tržišta zemalja u centralnoj i istočnoj Evropi. Po pitanju poslovanja, ovde nije reč samo i kineskim investicijama u Srbiju nego o konceptu u kojem su obe strane na dobitku. Dosta je prostora za investicije u oblasti infrastrukture, energetike, informacionih tehnologija, kulturne razmene…”, ocenjuje Huang u razgovoru za „Politiku”.
Pominjete investicije u infrastrukturu. Ovde postoji konsenzus da bi dugoročno najkorisniji projekat za ceo region bila izgradnja železničke pruge Beograd–Budimpešta. Kada će taj projekat početi da se ostvaruje?
Nama je izgradnja te pruge veoma važna, ali kada su u pitanju datumi njene izgradnje moramo da budemo realistični. Najvažniji je kvalitet infrastrukture i u tom smislu nisam poklonik brzinskih rešavanja tako važnih pitanja. Nakon što se završi poseta našeg predsednika Si Đinpinga Srbiji biće poznati konkretniji datumi za ostvarenje ovog projekta.
Kada govorimo o kineskom „Novom putu svile”, u ovdašnjim stručnim krugovima su se pojavile spekulacije da bi i reka Dunav mogla da se uključi u taj projekat. Koliko je to realno?
Teoretski je moguće. Prošle godine smo imali konferenciju na kojoj su učestvovale zemlje koje se nalaze na Dunavu. Ja sam sugerisao da je potrebno napraviti studiju izvodljivosti, koja bi nam dala precizan odgovor koliko je isplativo uključivanje ove reke u naše projekte. Jasno je, na primer, da postoji veliki potencijal za oblast transporta.
Budući da ste ekspert za SAD moram da Vas pitam za mišljenje o odnosima Pekinga i Vašingtona. Nedavno mi je Vaš kolega, vodeći američki ekspert za Kinu Dejvid Lempton rekao da mu se čini da se odnosi dvaju zemalja približavaju prekretnici, ali da se još nisu „survali niz liticu”…
Hvala vam što ste pomenuli Lemptona, on je moj dugogodišnji kolega i uzgred budi rečeno, voleo bih da ga vidim u sledećoj američkoj administraciji, ko god da pobedi na predsedničkim izborima.
Što se tiče odnosa sa Amerikom, oni su još od doba Niksona funkcionisali u jednom okviru koji je predsednik Si Đinping sumirao kao „ne” konfrontaciji ili bilo kakvom vojnom sukobu, u paketu sa ekonomskom saradnjom.
Tako je bilo proteklih četrdesetak godina i naše ekonomije su postale izuzetno međuzavisne. Do preokreta je došlo lansiranjem američke strategije o „azijskom stožeru”. Posle Bušovog rata protiv terorizma predstavljena je ova strategija čiji je fokus bio na Aziji.
Pre nje naši odnosi sa državama regiona, od Japana do Južne Koreje, bili su veoma dobri. Hilari Klinton, tada na mestu državne sekretarke, proglasila je u autorskom članku za „Forin polisi” (Foreign Policy) 21. vek američkim vekom na Pacifiku.
Takođe je došlo do ubrzanog kineskog ekonomskog uspona koji se poklopio sa godinama u kojima je Vašington pod vođstvom Džordža Buša vodio rat protiv terorizma. Tokom istorije, na primer za vreme Drugog svetskog rata, Kina i SAD su bili na istoj strani protiv fašista.
Kao svojevrstan paket aranžman uz „azijski stožer” ide i američka inicijativa o trgovinskom sporazumu, takozvano „Transpacifičko partnerstvo”….
Ta inicijativa koja pretenduje da bude ekskluzivni klub u odnosu na Svetsku trgovinsku organizaciju u suštini je više poruka onima koji su isključeni iz nje nego njenim članovima. A Kina nije uključena.
Kada je Barak Obama postao predsednik ocenili ste da mu „nedostaje međunarodno iskustvo”. Iz Vašeg izlaganja naslućuje se da se Vaša neslaganja sa Amerikom vezuju većim delom za njegove mandate u Beloj kući…
Na početku je Obamin pristup Kini bio na tragu njegovih prethodnika i saglasili smo se oko mnogih pitanja. Ipak, njegovo predsednikovanje, maltene odmah po dolasku u Belu kuću, obeležilo je izbijanje svetske ekonomske krize.
I on je morao najpre da se bori za američku ekonomiju što je i logično. Zbog toga je promenio neke postojeće spoljnopolitičke strategije. Povukao je važne međunarodne poteze na primer u Evropi, Bliskom istoku, u odnosima sa Kubom i Iranom.
Takođe je osnažio vojno savezništvo sa Japanom, Južnom Korejom… Ali, odnos sa Kinom za proteklih osam godina, ako zanemarimo veliku saradnju naših građana, na najvišem državnom nivou obeležilo je – strateško nepoverenje.
Približavaju se američki predsednički izbori, a dogodine je i 19. kongres kineske Komunističke partije na kojem se takođe očekuju krupne kadrovske promene. Šta će to značiti za dalje odnose Vašingtona i Pekinga? Koji kandidat Vam je bliskiji – Hilari Klinton ili Donald Tramp?
U svakom slučaju mnogo je predvidljiviji spoljnopolitički kurs koji će definisati naš partijski kongres, dok američki izbori mogu da donesu iznenađenje.
Kao ekspert mogu da kažem da nam je poznat pravac Hilari Klinton i politika demokrata u Aziji, kojoj su put utrle Klintonova i Obamina administracija. S druge strane i republikanski pristup nije potpuna nepoznanica u odnosima prema Pekingu.
Setite se samo Niksona, Regana i starijeg i mlađeg Buša. Ipak, kada je u pitanju Donald Tramp nije lako odgonetnuti kakva će biti njegova politika prema nama ukoliko postane predsednik.
Dakle, Klintonova ili Tramp?
Iskreno, zaista je teško reći. Ne poznajemo Trampa, a Klintonova kao predsednica mogla bi da bude drugačija od Klintonove kao prve dame ili državne sekretarke.
Svojevremeno ste izjavili da je „prerano rangirati Kinu kao drugu svetsku silu, budući da ima samo jedan ekonomski pokazatelj bolji od Japana”. Skoro je časopis „Forin afers” (Foreign Affairs) objavio studiju u kojoj navodi da Kina nikada neće preteći SAD na mestu najveće svetske sile. Šta danas mislite o tome?
Da bi došla do tog nivoa, Kini su neophodne najmanje dve, tri decenije. Iako je činjenica da je naša ekonomija u svetskim okvirima velika, i da je naš rast zavidan, neophodno je vreme da se sprovedu korenite reforme, da zemlja zaista ojača. U poređenju sa recimo SAD, Japanom ili Evropskom unijom za nas ima još prostora za razvoj koji bi osetio svaki naš građanin.
