Tag Archives: nejednakost

Zašto su bogati toliko bogatiji

Inequality

Prikaz knjiga: Joseph Stiglitz, Veliki jaz: Nejednaka društva i šta da se radi /The great divide: Unequal societies and what we can do about them/; Joseph Stiglitz, Nova pravila američke ekonomije: Program za rast i zajednički prosperitet /Rewriting the rules of the American economy: An agenda for growth and shared prosperity/; Joseph Stiglitz i Bruce Greenwald, Ka društvu znanja: Novi pristup rastu, razvoju i društvenom progresu /Creating a learning society: A new approach to growth, development, and social progress/.

Osnovna istina o današnjem američkom ekonomskom rastu je to da rad obavljaju mnogi a da stvarna nadoknada uglavnom ide nekolicini. Žalosna statistika je poznata: jedan odsto zaposlenih donosi kući više od 20 odsto prihoda, a njihov udeo se više nego udvostručio tokom prethodnih trideset pet godina. Dobit onih 0,1 odsto na vrhu još je veća. U tom istom periodu, prosečne plate i prihodi američkog domaćinstva malo su se povećali, a u nekim demografskim grupama (npr. muškarci sa srednjom školom) čak i smanjili.

Nejednakost prihoda postala je tako veliki problem da su čak i političari iz redova republikanaca počeli da osuđuju njene posledice. Nije neobično što demokrati poput Baracka Obame nazivaju bavljenje nejednakošću „presudnim izazovom našeg vremena“. Ali činjenica da je Jeb Bush u svom prvom govoru o političkim smernicama u 2015. godini pomenuo frustraciju koju osećaju Amerikanci zato što se „samo mali deo stanovništva penje ekonomskim liftom“ pokazuje da je nejednakost postala suviše očigledna i suviše štetna da bi se mogla ignorisati.

Nešto slično se dogodilo i u ekonomiji. Istorijski gledano, akademski ekonomisti, barem u dominantnoj neoklasičnoj tradiciji, nisu mnogo brinuli zbog nejednakosti. Ekonomija se bavila proizvodnjom i alokacijom, kao i efikasnim korišćenjem oskudnih izvora. Ekonomiju je zanimalo povećavanje kolača, a ne način na koji će on biti podeljen. Mnogim ekonomistima rasprava o jednakosti izgledala je opasna zato što podrazumeva nužno „nagađanje“ između efikasnosti i jednakosti: mešanje u način na koji tržište deli kolač na kraju će smanjiti kolač. Često se citiraju reči Roberta Lucasa, ekonomiste na Univerzitetu Čikaga: „Među sklonostima koje su štetne za zdravu ekonomiju najzavodljivija… i najotrovnija je fokusiranje na pitanje distribucije.“

03

Danas se krajolik ekonomske debate promenio. Nejednakost je u središtu najpopularnije ekonomske knjige u novije vreme, Kapitala ekonomiste Thomasa Pikettyija. Rad Pikettyija i njegovog kolege Emmanuela Saeza uspešno je dokumentovao porast dohodovne nejednakosti, ne samo u SAD-u već širom sveta. Najveće ekonomske institucije kao što su MMF ili OECD objavljivale su studije u kojima se tvrdi da nejednakost ne pogoduje ekonomskom rastu već mu, naprotiv, škodi. Danas se u ekonomskim časopisima lako mogu naći rasprave o toj temi.

Idealan trenutak za ekonomistu sa Univerziteta Kolumbije Josepha Stiglitza. U godinama od početka finansijske krize Stiglitz je bio među najglasnijim i najuticajnijim intelektualcima u javnosti koji su ukazivali na cenu nejednakosti i na to šta i kako se može učiniti koristeći vladinu politiku. U svojoj knjizi iz 2012. godine Cena nejednakosti i nizu članaka i kolumni za Project Syndicate, Vanity Fair i The New York Times, koji nisu objavljeni u Velikom jazu, Stiglitz pokazuje da porast nejednakosti u Sjedinjenim Državama nije prirodni rezultat već je suštinski oblikovan „našim pravilima i našom politikom“, s katastrofalnim posledicama po društvo i ekonomiju u celini. U nedavnom izveštaju za Rooseveltov institut, pod naslovom Ponovno pisanje pravila, Stiglitz je naveo detaljan spisak reformi koje bi, po njegovom mišljenju, omogućile stvaranje „ekonomije koja radi za svakog“.

Stiglitzovo istupanje u ulozi istaknutog kritičara postojećeg ekonomskog poretka nije bilo neobično. Tema njegove doktorske teze bila je nejednakost. A tokom cele svoje akademske karijere nastojao je da pokaže da se ne može računati s tim da će tržišta uvek proizvesti idealan rezultat. U nizu izvanredno važnih radova, za koje će na kraju dobiti Nobelovu nagradu, Stiglitz je pokazao kako su nepotpune i asimetrične informacije redovno vodile tržišta do rezultata koji nisu predstavljali najveće moguće blagostanje. Tvrdio je da to znači, bar u teoriji, da dobro usmerene intervencije vlade mogu pomoći u ispravljanju tih nedostataka tržišta. Stiglitzov rad na tome se nastavio: upravo je napisao (sa Bruceom Greenwaldom) Stvaranje društva koje uči, zgusnut akademski rad o tome kako vlada može da podstakne inovaciju u doba ekonomije znanja.

Stiglitz je bio predsedavajući Odbora ekonomskih savetnika u Klintonovoj administraciji, a zatim je bio glavni ekonomista u Svetskoj banci tokom azijske finansijske krize krajem devedesetih. Iskustvo mu je pokazalo da su mnogi saveti koje su zapadni ekonomisti davali zemljama u razvoju nerazumni, pa je u knjigama kao što je Globalizacija i njena nezadovoljstva (Globalization and Its Discontents, 2002) oštro kritikovao način na koji Sjedinjene Države nastoje da upravljaju globalizacijom i ta kritika ga je učinila kultnim junakom velikog dela sveta u razvoju. U sličnom duhu, Stiglitz je bio jedan od najoštrijih kritičara načina na koji se Evrozona bavila grčkom dužničkom krizom. On je tvrdio da su ideološka posvećenost takozvane trojke strogoj štednji i njeno protivljenje ozbiljnom otpisu duga produbili grčke ekonomske teškoće i stvorili mogućnost da se zemlja suoči sa „beskrajnom recesijom“. Po njegovom mišljenju, u borbi oko grčke budućnosti ne radi se samo o ispravnoj strategii već i o „ideologiji i moći“. Ta perspektiva je bila ključna i za njegov rad o nejednakosti.

U Velikom jazu Stiglitz govori o toj temi svojim najpopularnijim – i najpopulističkijim – glasom. Dok je Pikettyjev Kapital napisan hladnim, bestrasnim tonom, Veliki jaz je očigledno zamišljen kao politička intervencija i njegov ton je često nestrpljiv i gnevan. Kao zbirka kolumni, to je donekle fragmentarna knjiga koja sadrži ponavljanja, ali njena teza je jasna: nejednakost u Sjedinjenim Državama nije nesrećni nusproizvod ekonomije koja inače dobro funkcioniše. Umesto toga, ogromna bogatstva na vrhu dohodovne lestvice u velikoj meri su posledica sposobnosti jednog procenta da manipuliše tržišta i politički proces u svoju korist. (Otud naslov njegovog najpoznatijeg članka u Vanity Fairu: „Od jednog procenta, jednim procentom, za jedan procent“.) Veliko povećanje nejednakosti je znak da je sam američki kapitalizam žalosno zastranio. Ono u čemu smo se zaglavili, tvrdi Stiglitz, nije pravi kapitalizam već surogat tog sistema.

10

Nejednakost očigledno nema samo jednu definiciju. Kao što piše Stiglitz:

„Ima mnogo različitih strana američke nejednakosti: ekstremni dohodak i bogatstvo na vrhu, splašnjavanje sredine, povećavanje siromaštva na dnu. Svaki ima sopstvene uzroke i zahteva posebne mere.“

Ali u Velikom jazu Stiglitza pre svega zanima jedna dimenzija nejednakosti: provalija između ljudi na samom vrhu i svih drugih. Njegova analiza jaza usmerena je na pitanje zašto se prihodi na vrhu tako brzo povećavaju pre nego zašto svi drugi prihodi stagniraju. Mada Stiglitz očigledno priznaje značaj opadanja moći sindikata, uticaj globalizacije na američke radnike i sve manju vrednost minimalne nadnice, on se ovde pre svega bavi pitanjem zašto su danas bogati ljudi tako mnogo bogatiji nego nekad.

Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo najpre priznati da se povećanje najviših prihoda u SAD još odnosi na prihode od rada a ne od kapitala. Kao što pokazuje njen naslov, Pikettyjeva knjiga je uglavnom o kapitalu: o načinu na koji koncentracija bogatstva teži da se reprodukuje, što vodi sve većoj nejednakosti. A to je sve veći problem u SAD-u, naročito na vrhu dohodovnog spektra. Ali glavni razlog za to što su ljudi na vrhu ovih dana mnogo bogatiji nego što su bili nekad (i tako mnogo bogatiji od svih drugih) nije to što imaju mnogo više kapitala. Glavni razlog je to što su za svoj rad plaćeni više nego ranije, dok su svi drugi plaćeni isto ili manje. Generalni izvršni direktor korporacije, na primer, danas je daleko više plaćen nego što je bio ’70-ih godina, dok radnici na pokretnoj traci nisu. Mada su dohoci na vrhu porasli u zemljama širom sveta, nigde nisu rasli brže nego u SAD-u.

Jedno moguće opravdanje te pojave je to da su bogati tako mnogo više plaćeni zato što stvaraju mnogo više vrednosti nego nekad. Globalizacija i ekonomija su povećale veličinu tržišta koju uspešne kompanije i pojedinci (poput pop pevača i sportista) mogu da postignu, pa se zato više nego ikad isplati biti superstar. A kako su kompanije postale veće, potencijalna vrednost koju direktor može da doda takođe se povećala i podigla njegovu platu.

Stiglitz ne prihvata ništa od toga. On vidi povećanje prihoda na vrhu uglavnom kao posledicu onoga što ekonomisti nazivaju „rentijerske povlastice“. Većina misli o renti kao o plaćanju stanodavcu za korišćenje njegove imovine. Ali ekonomisti tu reč koriste u širem smislu: to je svaki višak koji kompanija ili pojedinac ostvaruju zato što nešto zadržava konkurentske snage da obore dobit. Renta je ekstra profit koji monopolista zarađuje zato što nema konkurencije. Renta su i ekstra profiti koje zarađuju velike banke zato što imaju prećutnu podršku vlade, koja će ih spasiti ako stvari krenu naopako. A renta su i ekstraprofiti koje ostvaruju farmaceutske kompanije zato što su njihovi proizvodi zaštićeni patentima.

Nisu sve rente strašne za ekonomiju – u nekim slučajevima one su nužno zlo. Imamo patente, na primer, zato što mislimo da će nad troškom davanja privremenog monopola prevagnuti koristi od povećanja inovativnosti koju će podstaći zaštita patenta. Ali rente čine ekonomiju manje efikasnom zato što je odvlače od ideala sveopšte konkurencije i što pogoršavaju situaciju potrošača. Dakle, iz perspektive ekonomije kao celine rentijerske povlastice su gubljenje vremena ili energije. Kao što kaže Stiglitz, ekonomija trpi kada se „više napora ulaže u rentijerske povlastice – dobijanje veće kriške ekonomskog kolača zemlje – nego u povećavanje kolača“.

08

Rente nisu ništa novo – ako se vratite u pedesete, mnoge velike američke korporacije imale su slabu konkurenciju i uživale u nečem sličnom oligopolisu. Ali moglo bi se pokazati da se količina rentijerskih povlastica u američkoj ekonomiji povećala tokom godina. Broj patenata je mnogo veći nego što je bio. Autorska prava su produžena. Mnogo su uobičajenije licence (koje štite profesionalce od konkurencije). Mlaki zakoni protiv kartela smanjili su konkurenciju u mnogim granama industrije. Što je još važnije, finansijska delatnost je sada mnogo veći deo američke ekonomije nego što je bila sedamdesetih, a finansijski profiti su za Stiglitza uglavnom rezultat „predatorskog grabljenja rentijerskih povlastica“, među njima i eksploatacije neinformisanih zajmoprimaca i investitora, te rđavih regulatornih obrazaca i preuzimanja rizika za koje finansijske institucije ne snose punu odgovornost (jer će im vlada priskočiti u pomoć ako stvari krenu naopako).

Sve te rentijerske povlastice, kaže Stiglitz, donose nekim delatnostima kao što su finansije i farmaceutska industrija, i nekim kompanijama u tim delatnostima, prekomeran deo nagrade. A i u okviru tih kompanija nagrade teže da se koncentrišu zbog onog što Stiglitz naziva „zloupotrebom korporativnog upravljanja koja navodi izvršne direktore da uzimaju nesrazmeran deo korporativnih profita“ (još jedan oblik rentijerske povlastice). Po Stiglitzovom shvatanju ekonomije, oni na vrhu zarađuju tako mnogo zato što sakupljaju mnogo renti.

To nije loše samo u apstraktnom smislu, kaže Stiglitz, već slabi društvo i ekonomiju. To podriva američko osećanje identiteta, u kom su „fer-plej, jednakost prilika i osećanje zajednice tako važni“. To otuđuje ljude od sistema. I zbog toga je manje verovatno da će bogati, koji su očigledno politički uticajni, podržati državno investiranje u javna dobra (kao što su obrazovanje i infrastruktura): ta dobra nemaju veliki uticaj na njihov život. (Verovatnije je da će jedan procenat podržati smanjenje troškova za školu, autoputeve itd.)

Zanimljivije i spornije je Stiglitzovo tvrđenje da nejednakost nanosi ozbiljnu štetu ekonomskom rastu: što je nejednakost u zemlji veća, to će zemlja imati sporiji rast. On kaže da nejednakost ugrožava tražnju jer bogati troše manje nego što zarađuju. Nejednakost vodi prekomernom zaduživanju jer ljudi imaju potrebu da pozajmljuju kako bi nadoknadili stagniranje zarade i dostigli standard svojih suseda. A to podstiče finansijsku nestabilnost pošto centralne banke pokušavaju da nadoknade zakočene zarade naduvavajući balone koji na kraju pucaju. (Razmotrite, na primer, kako je Alan Greenspan podsticao pa i tolerisao stambene balone dok je bio na čelu Federalnih rezervi.) Dakle, ekonomija u kojoj vlada nejednakost manje je snažna, produktivna i stabilna nego što bi inače bila. Iz toga sledi da bi više jednakosti rezultiralo većom a ne manjom efikasnošću. Kao što piše Stiglitz: „Vođenje računa o drugom nije dobro samo za dušu – već i za biznis.“

To objašnjenje rasta i posledica nejednakosti vrlo je jasno, ali i sumorno. Mora se, međutim, reći i da je i previše pojednostavljeno. Uzmimo pitanje da li nejednakost zaista loše utiče na ekonomski rast. Izgleda verovatno da je tako i mnoge studije to potvrđuju. Ali izgleda da je teško reći zašto je nejednakost loša za rast – razne studije ukazuju na razne krivce. A kad uporedimo zemlje, nećemo lako dokazati da postoji direktna veza između nejednakosti i posebnih negativnih činilaca koje Stiglitz navodi. Među razvijenim zemljama, one u kojima je nejednakost veća nemaju, po pravilu, manju potrošnju ili veći dug, a finansijske krize pogađaju i zemlje u kojima vlada nejednakost, kao što je SAD, i zemlje u kojima postoji više jednakosti, kao što je Švedska.

To ne znači, kao što su nekad uporno tvrdili konzervativni ekonomisti, da je nejednakost dobra za ekonomski rast. Zapravo, jasno je da američka vrsta nejednakosti ne pomaže ekonomiji da brže raste i da kretanje ka većoj jednakosti ne bi bilo štetno. Ali ne možemo da tvrdimo da bi ovo drugo snažno podstaklo ekonomiju.

09

Slično tome, Stiglitzova uporna usredsređenost na rentijerske povlastice kao objašnjenje činjenice da su bogati postali mnogo bogatiji previše pojednostavljuje taj zbrkan, složen problem. On to i sam donekle priznaje: „Naravno, nejednakost u našem društvu ne proističe samo iz rentijerskih povlastica… Važna su i tržišta, kao i društvene sile…“ Ipak, on o tome ne kaže mnogo u Velikom jazu. Nesporno je da su rentijerske povlastice važan deo bogaćenja jednog procenta, ali ipak samo deo.

Kad govorimo o jednom procentu govorimo, pre svega, o dve grupe ljudi: generalnim izvršnim direktorima korporacija i „finansijskim profesionalcima“ (među njima su i ljudi koji rade za banke ali i finansijski menadžeri, finansijski savetnici itd.). To su ljudi koje Piketty naziva „supermenadžeri“ i koji, po njegovoj proceni, čine polovinu jednog procenta na vrhu.

Među njima su tipični direktori korporacija, čija je plata porasla za 876 odsto između 1978. i 2012. godine, i menadžeri hedž fondova, od kojih neki rutinski zarađuju milijarde dolara godišnje. Po jednoj čuvenoj statistici prošle godine su 25 menadžera najvećih hedž fondova zaradili ukupno više nego sve vaspitačice u američkim obdaništima zajedno.

Stiglitz želi da pripiše to izvanredno povećanje direktorskih plata i apsurdnu svotu novca koju zarađuju finansijski menadžeri nedostatku dobre regulative. Po njemu direktori koriste propuste u korporativnom upravljanju – pasivne odbore i nemoćne akcionare – da bi eksploatisali akcionare „i prisvajali prihode firme“. A finansijski menadžeri koriste neznanje investitora da bi požnjeli dobit od onog što Stiglitz naziva „nekonkurentnim i često tajnim honorarima“ i obezbedili da budu dobro plaćeni čak i kad rade ispod očekivanja.

Ideja de je visoka direktorska plata u krajnjoj liniji posledica lošeg korporativnog upravljanja opšte je mesto i u mnogim kompanijama odnos između generalnog direktora i direktorskog odbora (čiji je zadatak da ga nadzire) suviše je srdačan. Ipak, Stiglitzova argumentacija ne objašnjava činjenicu da su direktori danas mnogo više plaćeni nego nekad. Na kraju krajeva, u ’60-im i ’70-im godinama, kada su direktori bili mnogo manje plaćeni, korporativno upravljanje bilo je, po svim merilima, znatno gore nego danas:

„Korporativni direktorski odbori bili su uglavnom sačinjeni od insajdera… ili prijatelja generalnog direktora iz studentskih dana. Direktori su uglavnom imali savetodavnu ulogu i retko su se ozbiljno suprotstavljali odlukama generalnog direktora.“

Deoničari su imali manje prava i bili su neaktivniji. Otad smo videli mnoge reforme koje su deoničarima dale više moći i odbore učinile raznovrsnijim i nezavisnijim. Da su plate generalnih direktora posledica lošeg korporativnog upravljanja, te promene bi imale bar neko dejstvo. A nisu ga imale. Plata generalnog direktora nastavila je da raste vrtoglavom brzinom.

Moguće je, naravno, da će dalja reforma korporativnog upravljanja (na primer, mogućnost da deoničari odlučuju o plati generalnog direktora) promeniti tu dinamiku, ali to nije verovatno. Na kraju krajeva i privatne kompanije – koje imaju potpunu kontrolu nad platom svog generalnog izvršnog direktora – daju ovom besmisleno visoku svotu. A direktori koji spolja dođu u kompaniju – što znači da nemaju podršku u odboru – plaćeni su još više od internih kandidata. Od 2010. deoničari mogu da iskažu svoje zadovoljstvo ili nezadovoljstvo platom izvršnog direktora neobaveznim glasanjem. Gotovo sve te plate su prihvaćene. (Ove godine, na primer, plate su, u proseku, podržane sa 95 odsto glasova.)

Slično tome, dok finansijski menadžeri novca zaista ubiraju korist od netransparentnih i previsokih honorara za svoje savete i upravljanje portfoliom, posebno kad imaju posla sa običnim investitorima (koji nekad ne razumeju šta plaćaju), teško je dokazati da oni baš zbog toga postaju mnogo bogatiji nego nekad. Na prvom mestu, mada su ti honorari neprozirni, zapravo ih je lakše razumeti nego nekad; uz to, finansijski menadžeri se danas suočavaju s mnogo većom konkurencijom, pre svega jeftinih indeksnih fondova. A kad se radi o menadžeru hedž fonda, struktura njegovog honorara nije se mnogo menjala a njegovi klijenti su obično prilično obavešteni investitori. Nije verovatno da su se menadžeri hedž fondova usavršili u obmanjivanju svojih klijenata i dobijanju „nekonkurentnih i često tajnih honorara“.

19

Šta se zapravo zbiva? Nešto mnogo jednostavnije: menadžeri aktive danas upravljaju mnogo većim novcem nego nekad. Još 1990. godine hedž fondovi su ukupno investirali 38.9 milijardi dolara. Danas je to poraslo na gotovo tri hiljade milijardi. Investicioni fondovi otvorenog tipa u SAD imali su 1992. godine 1,6 milijardi u aktivi, a danas imaju više od 16 hiljada milijardi. A to znači da menadžer portfolia danas može da bude mnogo bolje plaćen nego pre dvadeset godina čak i ako ne radi bolje.

To ne znači da menadžeri aktive ili izvršni direktori korporacija „zaslužuju“ ono što zarađuju. Zapravo nema ubedljivih dokaza da su oni, relativno govoreći, bolji od nekadašnjih, a ima mnogo dokaza da su za svoj rad plaćeni više nego što bi trebalo. Ni menadžeri aktive nisu postali bolji u plasiranju investicija. Stvar je u tome što nas objašnjavanje njihovih velikih zarada korupcijom ili rđavim pravilima neće daleko odvesti. Od toga su, verovatno, važniji jačanje ideoloških pretpostavki o značaju izvršnih direktora i promena društvenih normi, takva da sad izgleda prirodno da izvršni direktori uzmu sve što mogu da dobiju. (Stiglitz na to aludira u Ceni nejednakosti: „Promenile su se i norme za to šta je ‘fer’.“) Rasprave o promenama normi često postanu ono što je ekonomista Robert Solow nazvao „provala amaterske sociologije“. Ali to ne znači da možemo ignorisati te promene jer uspon jednog procenta nisu izazvale samo ekonomske ili regulatorne promene već, u jednakoj meri, i ideološke.

Usložnjavanje Stiglitzovog objašnjenja za bogaćenje jednog procenta nije samo intelektualna vežba. Ono je važno za razmišljanje o najboljem načinu za bavljenje nejednakošću. Strategije za smanjivanje nejednakosti mogu se svrstati u dve kategorije: one koje pokušavaju da poboljšaju preporesku raspodelu (to se ponekad nespretno naziva predistribucija) i one koje koriste poreze i transfere da promene posleporesku distribuciju prihoda (to je ono što obično nazivamo distribucija). Povećavanje minimalne nadnice je primer predistribucije. Medicaid je redistribucija.

Stiglitzov program – skiciran u Velikom jazu i detaljno izložen u Ponovnom pisanju pravila – oslanja se na obe vrste strategija, ali Stiglitz se uzda u to da će bolja pravila, smišljena da potkrešu rentijerske povlastice, imati poželjan uticaj na preporesku raspodelu prihoda. Između ostalog, on želi mnogo čvršću regulativu finansijskog sektora. On želi da smanji ograničenja koja nameće intelektualna svojina (što će smanjiti vrednost patenata) i da ubedi vladu da agresivno nametne zakone protiv monopola. Želi da reformiše korporativno upravljanje tako da izvršni direktor ima manji uticaj na upravni odbor i da deoničari više učestvuju u određivanju direktorove plate. Želi da ograniči poreske olakšice i podstakne upotrebu berzanskih opcija. I želi da menadžeri aktive „javno prikažu deonice, prihode i strukturu honorara“. Pored toga što se zalaže za smanjenje prihoda najbogatijih Amerikanaca, on predlaže mere kao što su povećanje minimalne nadnice i zakoni koji osnažuju sindikate kako bi se povećao prihod običnih Amerikanaca (mada to nije u središtu Velikog jaza).

Gotovo svi ti predlozi su odlični. Kad bi se primenili, neki od njih – pre svega čvršće regulisanje finansijske delatnosti – uticali bi na korporativne rente i nejednakost. Ali malo je verovatno da bi ta pravila znatno smanjila prihod mnogih u jednom procentu, pre svega zato što bi poboljšanja u korporativnom upravljanju i transparentnosti upravljanja aktivom po svoj prilici malo uticala na plate generalnih direktora i honorare finansijskih menadžera.

Ovo nije govor malodušnosti. Prvo, ta pravila bi bila dobra stvar za ekonomiju kao celinu; učinila bi je efikasnijom i konkurentnijom. Još važnije, druga polovina Stiglitzovog programa – redistribucija preko taksi i transfera – ostaje izvanredno moćno sredstvo za borbu protiv nejednakosti. Na kraju krajeva, dok je preporeska nejednakost problem za sebe, najrazornije je veliko povećanje postporeske nejednakosti. A SAD se razlikuje od drugih razvijenih zemalja upravo po toj vrsti nejednakosti. Kao što piše Stiglitz:

„Neke druge zemlje imaju istu ili gotovo istu preporesku i transfersku nejednakost; ali one zemlje koje su dozvolile tržišnim silama da se razmahnu na taj način kasnije smanjuju nejednakost pomoću poreza i transfera i obezbeđivanja javnih servisa.“

16

Redistributivna politika za koju se Stiglitz zalaže sasvim je očekivana. U sferi poreza, on želi da poveća poreze na najviše zarade i na kapitalne dobitke, da uvede porez na emitovanje štetnih gasova i na finansijske transakcije, i da skreše korporativne subvencije. Ali bavljenje nejednakošću ne može ostati na oporezivanju. Ono se tiče i investiranja. Stiglitzovim rečima: „Kad bismo više trošili na obrazovanje, zdravlje i infrastrukturu, osnažili bismo našu ekonomiju, sada i u budućnosti.“ On, dakle, želi više investiranja u škole, infrastrukturu i fundamentalna istraživanja.

Fundamentalistima slobodnog tržišta to zvuči kao čista katastrofa – recept za uzimanje novca od onih koji stvaraju poslove i davanje tog novca vladi, koja će ga protraćiti na mostove što nikud ne vode. Ali tu se Stiglitzov akademski rad najjasnije preseca s njegovom političkom perspektivom. Suštinski zaključak Stiglitzovih istraživanja je da tržišta, kad se prepuste sama sebi, nisu savršena i da ih pametnom politikom možemo pogurati u boljem pravcu.

I zaista – Stvaranje društva koje uči bavi se pitanjem kako zemlje u razvoju mogu da iskoriste vladinu politiku da bi postigle visok rast i intenzivnu ekonomiju zasnovanu na znanju, to jest kako ne bi ostale jeftini proizvođači robe. Šta to znači za budućnost Sjedinjenih Država nije sasvim jasno, ali Stiglitz tvrdi da to znači da bi vlade morale da igraju glavnu ulogu u tekućoj „strukturnoj transformaciji ekonomije“.

Naravno, politički zadatak sprovođenja bar nečeg od predloženog – a pogotovo svega – zaista je ogroman, delom i zato što nejednakost otežava utvrđivanje nejednakosti. A čak i za progresivne, činjenica da je program „porez i transfer“ naveliko poznat može ga učiniti manje privlačnim. Na kraju, politike za koje se Stiglitz zalaže u suštini se ne razlikuju mnogo od onih koje su oblikovale SAD u poratnom dobu: visoke marginalne poreske stope za bogate i smisleno investiranje u javnu infrastrukturu, obrazovanje i tehnologiju. Zašto ljudi nikad nisu prestali da zahtevaju te politike? Zato što su bile delotvorne. Kao što kaže Stiglitz: „Činjenica da ste za nešto čuli ranije ne znači da to ne treba opet da pokušate.“

 

James Surowiecki, The New York Review of Books, 24.09.2015.

 

Peščanik

Knjiga koja me je promenila: Autostoperski vodič kroz galaksiju

Ili: kako me je Daglas Adams naučio šta su satira, ekonomija, pa čak i Vogoni

07

Kada sam bio dete, naučna fantastika je bila ozbiljna stvar a Daglas Adams (Douglas Adams) nam je svima pokazao da, uz svu ozbiljnost, ona može biti i duhovita. Daglas je, uz sve to, u svoj Galaktički vodič za autostopere ubacio i nešto što je posebno bitno za nas, ekonomiste, piše za Gardijan Ha-Džun Čeng (Ha-Joon Chang) profesor ekonomije na Univerzitetu u Kembridžu i autor knjiga “23 Stvari koje vam nisu rekli o kapitalizmu” (23 Things They Don’t Tell You About Capitalism), i “Ekonomija: vodič za upotrebu” (Economics: the User’s Guide)

Postoje knjige, piše Čeng, za koje na neki volšeban način znate da će vas, čak i pre nego što ih pročitate, promeniti iz temelja. Postoje knjige koje čitate upravo iz razloga jer želite da vas promene. Autostoperski vodič kroz galaksiju, međutim, nije pripadao ovoj kategoriji. U stvari, H2G2 (kako pleme poklonika Daglasa Adamsa zove ovu knjigu) bila je posebna jer nisam očekivao da će imati bilo kakvog uticaja na mene, a kamoli tako trajno i “do koske”. Čak se i ne sećam tačno kada sam je pročitao, osim da je to bilo tokom prvih nekoliko godina po mojem dolasku u Britaniju u koju sam, kao student, stigao 1986. Jedino čega se sećam je da sam bio zaintrigiran opisom knjige, kao “naučno-fantastične komedije (SF)”.

Postao sam ljubitelj SF-a još sa 10 ili 11 godina, kad sam počeo da proždirem sve do čega sam uspevao da se dokopam u prilično oskudnom izboru knjiga iz ovog žanra (često uprošćenom i obeleženom kao “dečja izdanja”), svega što je tokom 1970-ih i 80-ih bilo dostupno u Koreji. SF je tada bila ozbiljna stvar: intergalaktički ratovi i imperijalizam (Skylark), tehnološka antiutopija (Brave New World), post-apokaliptički svetovi (Na plaži – On the Beach, Day of the Triffids)… SF, kako sam osećao, nije trebalo da bude komičan.

Autostoperski vodič ne samo da je bio neopisivo duhovit, već je bio i van mog mentalnog svemira

04

Ali, ispostavilo se da je H2G2 bilo nešto najsmešnije što sam ikada pročitao. Ne samo što je bila smešna, već je bila i potpuno izvan mog mentalnog univerzuma: depresivni robot koji spašava živote protagonista iz romana udarcem zapodevši razgovor s glavnim računarom iz neprijateljskog svemirskog broda, da bi ga, sasvim nenamerno, bacio u depresiju a onda naveo i na samoubistvo; Predsednik Međugalaktičkog saveta lepih umetnosti koji preživljava “najgoru kosmičku poeziju i recitovanje” glodanjem sopstvene noge; a naslov treće knjige izmišljenog pisca “Ulona Kolufida” (Oolon Colluphid) glasi “Ko je, uostalom, ta osoba zvana Bog?”

Ali ono što me još više fascinira je to kako je H2G2 plasirao svoj neobični smisao za humor, uz satirične osvrte na domet svetske industrijalizacije, postavljajući ozbiljna pitanja kroz laku i “neobaveznu” formu. Centralna priča, o odnosu između miševa i ljudi (ne bih da kvarim zabavu svima onima koji Vodič još uvek nisu pročitali) satirički pristupa čovečanstvu koje je bolno (samo)uvereno u sopstvenu briljantnost.

Dokaz protiv postojanja Boga neponovljivo je izložen na primeru “Vavilonske ribe” (Babel Fish), jednoj nadasve lucidnoj sofisteriji kojom se ismevaju versko-filozofske rasprave. Opisujući Vogone kao rasu koja “ni svoje bake neće spasti od sigurne smrti bez naloga potpisanih u tri primerka, poslatih, dobijenih nazad, obaveštenja, izgubljenih, nađenih, tretiranih kao predmet javne rasprave, ponovo izgubljenih, i, konačno, sahranjenih u mekom tresetištu na tri meseca da bi se potom reciklirali kao – upaljači”, predstavlja savršenu formu ismevanja birokratije. Pasaž u kojem Artur Dent i Ford Prefekt (Arthur Dent, Ford Prefect) procede kroz zube presnu laž, naime, prazne reči hvale na račun vogonske poezije, ne bi li ovim foliranjem spasli svoje živote, predstavlja jednu od neponovljivih humoreski u oblasti književne kritike.

05

A jedino je duhoviti genije zvani Daglas Adams mogao da se istovremeno podsmehne dvema stvarima koje niko drugi ne bi ni pomislio da sjedini: britanski sindikalizam iz epohe 1970-ih i egzistencijalističku filozofiju; dva člana sindikata filozofa, naime, “zahtevaju “strogo definisane oblasti sumnje i neizvesnosti.”

Kao ekonomistu, ono što me je posebno ushitilo bila su Adamsova izlaganja ekonomskih teorija. Priča o ljudima koji troše vrtoglave sume novca kako bi kupili “testise Antareanskog kanarinca” čiji je ukus odvratan, a sve samo zato što “veoma bogati idioti žele da impresioniraju druge, takođe veoma bogate idiote”, jeste prerada ideja poznatog američkog ekonomiste iz 19. veka, Torstejna Veblena (Thorstein Veblen) i njegove teorije o upadljivom (tj. ekstravagantnom) trošenju novca. U toku je i divlje profitabilni biznis proizvodnje novih planeta namenjenih superbogatima. Ove planete, namenjene životu i stanovanju imućnih, “proizvodile” su se na jednoj staroj planeti, sve dok ona sama nije bila prisiljena da zapadne u stanje hibernacije za narednih 5 miliona godina ”jer je njihov uspeh učinio da svi ostali osiromaše, uništavajući na taj način i sopstveno tržište”. Adams je na izuzetno vispren i duhovit način opisao teoriju nedovoljne potrošnje, koja je bila popularna u 19. veku. Ova teorija je, zapravo, postala daleko relevantnija otkad je Adams objavio H2G2, što je uporedo išlo s porastom nejednakosti, koja je u mnogim društvima narasla do šokantnog nivoa.

Dakle, bilo je toga još. Mnoge su me knjige promenile: Sto godina samoće Gabrijela Garsije Markesa. To je učinilo i delo kineskog filozofa i taoiste Čuang-Cea, koji me je naučio kako ne postoji samo jedan način razumevanja sveta. Gaekji (Strana Zemlja), delo Južnokorejca Hvang Sok-Jonga (Seok-Young Hwang) je neponovljiva zbirka od 11 kratkih priča koja mi je pokazala pravu stranu ekonomskog čuda moje zemlje. Američki politički ekonomista i nobelovac Herbert Sajmon je napisao za mene takođe presudno delo, “Razlozi ljudskog delanja” (Reasons in Human Affairs), koja je suštinski transformisala moj nekadašnji način razmišljanja o ljudskoj racionalnosti, organizaciji i institucijama – a, zapravo, i moje ekonomske poglede i stavove. Ipak, od svih navedenih, H2G2 me nagnala da shvatim kako se o ozbiljnim stvarima ne mora pričati u mračnom tonu i na dramatičan način. Galaktički vodič za autostopere me je naučio da zabavan prikaz stvari može biti najefikasniji način iskazivanja kritike dominantnih struktura moći i mitova koji je podržavaju. Duhovitost Adamsovog Vodiča me je oslobodila teatralnosti i pathosa negativnih emocija.

 

Ha-Joon Chang, The Guardian

Istorijat prirodnih katastrofa – Al Roker: tragična povest nekadašnje vremenske prognoze

Evo ekskluzivnog izvoda iz knjige Ala Rokera o Velikom zalivskom uraganu iz 1900. godine objašnjava kako je vremenska prognoza prerasla u nauku

anemometer 02

Meteorologija nije oduvek bila precizna i egzaktna nauka kao što je danas – što Al Roker dobro zna. Njegova knjiga u izdanju Harper-Kolinsa koja je izašla pre tri dana (11.avg) pod nazivom Oluja stoleća (Storm of the Century), pripovest je o uraganu koji je septembra 1900. godine uništio Gelvisten (Galviston), teksaški grad na obali Meksičkog zaliva, sravnivši ga u jednom dahu. Jedan od mnogobrojnih likova, kojima obiluje ova interesantna priča o katastrofi bez presedana, je i Isak Klajn (Isaac Cline), nekada glavni meteorolog gelvistonskog okruga. Godine na prelazu iz XIX u XX vek bile su nadasve uzbudljiv period u oblasti meteorologije: činilo se, smatra Roker, da bi “Teror Prirode i njenih sila mogli da podlegnu superiornoj inteligenciji ljudske rase”. Slučaj Gelvistena iz 1900. dokazuje da je ova teorija pogrešna, iako je Klajn više nego dobro upućen u najnaprednijie meteorološke metode svoga vremena, što objašnjava i Roker u ekskluzivnom izvodu:

anemometerI dok je nauka predviđanja vremena u Klajnovo doba tek prerastala u modernu i objektivnu disciplinu, većina tehnoloških sprava od kojih je zavisila su postojale od davnina. Jedna od tri najznačajnije starinske naprave bio je i anemometar, baziran na najstarijim principima. Četiri metalne lopatice krstasto postavljene, “činije” u obliku polulopti postavljene vertikalno u odnosu na vetar, “hvatale” su vazdušna strujanja. Anemometar s lopaticama je najčešće upotrebljavana vrsta anemometra. Jeftiniji su u odnosu na druge vrste anemometara i mogu biti vrlo robusni. Sastoje se od 3 ili 4 lopatice koje su smeštene vertikalno na horizontalne nosače. Horizontalni nosači smešteni su na zajedničku osovinu koja se okreće zajedno s lopaticama. Osovina je spojena na električni konvertor koji proizvodi električni izlazni naizmenični signal, čiji je napon i/ili frekvencija proporcionalna brzini vetra. NSRW_AnemometerLopatice i njihove vođice se vrte oko svoje ose; U Klajnovo vreme, osovina je bila povezana sa senzorom i brojčanikom, koji je očitavao broj obrtaja. Ovaj senzor je beležio broj obrtaja u minuti, prenoseći silu vetra kroz osovinu na zupčanike, a ovi dalje do displeja brojčanika, koji je prikazivao brzinu vetra izraženu u miljama na sat. Obrtanje lopatica, samim tim zupčanika i brojčanika: ovakav anemometar je bio potpuno mehanički, bez oslanjanja na električnu energiju, široko rasprostranjeni merni instrument za merenje jačine vetra i brzine strujanja vazduha.

Ovaj instrument meri nekoliko ili sve komponente vektora vetra. Idealni merni senzor vetra bi trebalo da reaguje na najmanji povetarac i vetrove poput uragana, kao i da poseduje linearni izlaz, uz trenutno reagovanje na turbulentne fluktuacije. U stvarnosti, merni senzori ne mogu da reaguju na vetrove male snage, ali ni da izdrže orkanske udare vetrova. Vetar je vodoravno strujanje vazduha koje nastaje usled nejednakosti pritiska u zemljinoj atmosferi, a određen je brzinom i smerom. U meteorologiji je službena jedinica za brzinu vetra metar u sekundi (m/s), dok je smer određen engleskim skraćenicama strana sveta (npr. E, NE, SW). Merenje vetra vrši se na visini od 10 metara iznad tla kako bi se izbegli negativni uticaji od mešanja vetra pri samom tlu, prouzrokovanih raznim faktorima. Brzina se izražava najčešće u km/h, m/s ili čvorovima (kt – engl. knot).

freeimages.co.uk nature images

I dok su, istovremeno, postojale i rivalske verzije anemometara, uključujući one s tečnostima i cevima (Pitotov cevni anemometar, koji se koristi uglavnom za vetrove velike brzine i snage), dizajn anemometra sa četiri lopatice postao je standard u američkoj meteorologiji devetnaestog veka, ostavši i do danas izuzetno stabilan. Neke osobene vrednosti vezane uz ovu vrstu anemometra su njegova tačnost od ± 4%, rezolucija 0,1 m/s, kao i merni opseg od 1 do 75 m/s. Smer vetra se, osim stranama sveta, može prikazati i u obliku stepena (W = 270°, SW = 225° itd.). Može se odrediti npr. potenciometrom: Napon pobuđenja se dovede na potenciometar, a izlazni signal je analogni napon, direktno proporcionalan uglu azimuta. Ovi instrumenti prikazuju ugao od 0° do 360° s tačnošću od ± 5° i rezolucijom od 1°.

Irski meteorolog po imenu Džon Tomas Robinson je 1846. godine unapredio ovu tehnologiju. Ali, pre toga, najznačajniji razvoj u merenju brzine vetra postignut je 1485. godine od strane – Leonarda da Vinčija. Anemometar je već bio trajni “meteorološki klasik” kada je Isak Klajn počeo da studira.

Daniell_Hygro543x800Druga sprava iz velike tehnološke trojke koja je široko upotrebljavana za merenje meteoroloških pojava, a koja je korišćena u doba kada je Isak Klajn studirao u sklopu američkih “Jedinica obaveštavanja i uzbunjivanja” (Signal Corps), bio je higrometar, koji meri relativnu vlažnost. Kao i anemometar, i higrometar je već odavno postojao – otkad je ovo ne baš precizno sredstvo za merenje relativne vlažnosti vazduha izumeo – još jednom – Leonardo da Vinči. U Klajnovim danima, osnovni higrometar merio je stepen vlažnosti vazduha pomoću dve staklene retorte oblika sijalice; svaka se nalazila na jednom kraju staklene cevi. Cev je prolazila preko i kroz vrh drvenog stuba, savijajući se nadole sa obe strane stativa, s tim što je jedna retorta bila pozicionirana niže od druge. Tako je jedna retorta tj. “sijalica” bila niža od druge. U toj donjoj “sijalici” se nalazio termometar, potopljen u etar, gas koji su u toj retorti kondenzovao u tečnost. Druga, veća “sijalica” je takođe sadržavala etar, iako je u ovoj retorti gas ostajao u svom obliku isparenja – bez kondenzacije.

Ova retorta bila je prekrivena svetlom tkaninom. Kada se kondenzovani etar sipa na tkaninu koja pokriva veći deo sijalice, sijalica se ohladi, a isparavajući etar koji je unutra se kondenzuje, smanjujući pritisak pare u sijalici. Ovo snižavanje pritiska prouzrokovalo bi da tečni etar u donjoj sijalici počne da isparava u dati prostor. Dakle, temperatura niže postavljene retorte je takođe pao. Vlaga – poznata kao “rosa” – bi se, stoga, formirala sa spoljne strane donje sijalice. Kada se to desi, temperatura koja se ukazuje na termometru u toj sijalici ovo “pročita i primeti”. Ovaj postupak se zove “čitanje temperaturne tačke rose”. Jednostavnim poređenjem temperature tačke rose sa temperaturom vazduha izvan sijalice – merenom termometrom obično okačenim o drveni stalak barometra – davao bi podatak o relativnoj vlažnosti. To je, zapravo, odnos temperature tačke rose spram temperature vazduha. Što je temperaturna tačka rose bliža temperaturi vazduha, tim je veća i relativna vlažnost vazduha.

04

Kako je kao student proučavao vlažnost vazduha, Isak Klajn je čitao tabele (ponekad ugrađene u vidu pločica za brze reference na samom higrometru), koje su prikazivale tačne pokazatelje vlažnosti. Ali, iskusni prognozeri napamet znaju i mogu da izdeklamuju sve pokazatelje ugrubo. Fenomenom vlažnosti vazduha se bavimo uglavnom za toplih dana. Kada u vazduhu ima puno vlage, pa sam vazduh ne može da prihvati više vlage, to znači da toplini iz naših tela treba više vremena da izađe preko znoja, dakle, u danim koji su ekstremno vlažni se i daleko teže rashlađujemo. Sa temperaturom od 32 stepena Celzijusa i temperaturnom tačkom rose od takođe 30 stepeni Celzijusa, dobićemo relativnu vlažnost vazduha od skoro 86 odsto – što je poprilično neprijatno. Kada su temperatura vazduha i temperaturna tačka rose identični, vlažnost je 100%. A to je ono što nam se zaista ne dopada.

Bilo je i drugih vrsta higrometara razvijanih u začecima meteorološke karijere Isaka Klajna. Jedan od njih je i “Psikrometar” (Psychrometer), sprava koja je poredila vlagu retorte u kojoj je termometar, ohlađenom usled isparavanja, sa temperaturom termometra koji se nalazi u suvoj retorti. Nemački naučnik nesrećnog prezimena Rihard Ezman (Richard Assman)Psychrometer – osmislio je spravu koja je potom postala poznata kao Psikrometar, koja je bila još preciznija. Psikrometar koristi dva uparena termometra, zaštićenih toplotnim štitom od mešanja sa sunčevim zračenjem, kao i ventilatorom za sušenje kojeg je pokretao motor.

Do 1900. godine, kada je Isak Klajn je radio u gelvistonskoj meteo-stanici “Levy”, metoda očitavanja vlažnosti bila je na svom vrhuncu. Ipak, možda najvažniji element u vremenskoj prognoze je – barometar. Uloga barometarskog pritiska – vazdušnog pritiska – ide protiv svake intuicije. Mi, recimo, uz pomoć svojih čula direktno osećamo fenomene merene anemometrom i higrometrom – a to su brzina vetra, odnosno, relativna vlažnost vazduha: vazdušna kretanja tj. vetar su posvuda, dok je vlažnost vazduha ono zbog čega se osećamo kao da smo “lepljivi”. Ali, senzacije prouzrokovane vazdušnim pritiskom deluju na način različit od onog koji možemo očekivati. Ova razlika ima veze sa samom prirodom vazduha.

Obično ne razmišljamo baš previše o vazduhu. Iako znamo da nam daje preko poseban kiseonik, disanje je radnja koju naše telo obavlja uglavnom nesvesno. Vazduh primećujemo onda kada je veoma mirno ili, nasuprot tome, kada je veoma vetrovito. Primećujemo ga i kada – smrdi. Inače ga, uglavnom, ignorišemo. Zamišljamo ga nikako drugačije nego kao neku vrstu “bestežinske praznine”. Vazduh, međutim, ima težinu. Ova težina vrši pritisak na površinu Zemlje, kao i na sve što postoji na Zemlji: takođe i na ljudsku kožu i nežive objekte. Ovaj pritisak, nastao težinom samog vazduha, nazivamo “atmosferskim pritiskom”, i merimo ga barometrom. Kada se grupiše veći broj molekula vazduha, automatski se povećava i težina vazduha, a atmosfera vrši pritisak u pravcu odozgo-nadole, ka zemljinoj površini, pokušavajući da se izjednači na svim njenim tačkama. Ovu pojavu nazivamo, što nije iznenađujuće, “efektom visokog pritiska.”

06

Ono što je neobično je, međutim, to što je visok pritisak – sva ta ogromna masa vazduha – ono što nas čini da se osećamo slobodnijim i s više energije. Veći vazdušni pritisak, nasuprot našoj prirodnoj intuiciji, čini da vazduh osećamo ne kao teži već kao lakši. To je zato što je u poljima visokog vazdušnog pritiska potisnuta relativna vlažnost vazduha: Toplota ne može da se podigne tako lako sa površine bilo kog predmeta, uključujući i toplotu koja potiče sa Zemljine površine. Tople vazdušne struje drže vlagu “na odstojanju”, vlaga je blokirana, a vetrovi ostaju stabilni i bez snažnih udara. Kiša, munje i gromovi su tada, takođe, predupređeni. Visoki vazdušni pritisak obično znači da imamo lepo vreme. Po istom principu, kada se žalimo na “težinu u vazduhu” – onih dana kada osećamo tromost, i “kao da hodamo kroz močvaru” – ono što tada osećamo nije težina samog vazduha već upravo suprotno. U tim danima, vazduh ima manju težinu, a pritisak je niži. Ovo obično rezultira određenim osećajem neprijatnosti. To je zato što lakši molekuli vazduha, kojih je tada manje u atmosferi, uzrokuju atmosfersko “podizanje”. Toplota i vlaga se onda podižu sa svih površina. Vlažnost nam tada pridaje dosta poteškoća. Ali, kada atmosferski pritisak padne dovoljno nisko, tada se može očekivati duvanje vetrova, formiranje oblaka i kiša praćena grmljavinom i munjama.

Sa veoma niskim vazdušnim pritiskom dolaze i pojave koje nisu samo neprijatne. One su i opasne, a ponekad i smrtonosne. Barometri za merenje pritiska koji su još od 1640. bili deo eksperimenta u prirodnim naukama, mnogo pre nego što su postali sastavni deo savremene vremenske prognoze. Dugo vremena, ovo je samo izgledalo kao jedna “uzgredna zanimljivost”, a možda čak i korisno znati da atmosferski pritisak uopšte i postoji. Ili, recimo, uočavanje da se živa penje i cevčici s porastom temperatura. Ali, uskoro su ljudi ove pojave počeli da primenjuju na naučnoj osnovi: očitavanja pritiska ne samo da nam skreću pažnju na postojeće vremenske prilike, već su se njima predviđale i buduće promene u vremenu. Jedan naučnik bi savladao graduaciju, tako da je pritisak postao merljiv u tačnim podeocima. Drugi bi shvatio da bi, umesto guranja žive u stubu skale naviše, skala mogla da se pretvori u krug i tako formira “brojač”; ovo zapažanje je omogućila daleko suptilnija očitavanja. Na horizontu meteorologije se pojavila još jedna promena nabolje: portabl barometar. Oni nisu koristili tečnost, pa su samim tim bili lakši i praktičniji za transport na brodovima. Prenosivi barometar je poprimio oblik metalne kutijice od berilijuma i bakra, zapečaćene i u vakuumu.

Atmosferski pritisak je činio da se kutija širi i skuplja, čime je pokretana iglu na njenoj skali. Barometar je, tako,postao prenosiv pa ga je brodski kapetan mogao nositi i u svom džepu. Ova praktičnost omogućila mu je praćenje pada vazdušnog pritiska, pa je unapred bio upoznamtda da li plovio u oluju. Pre nego što je Isak Klajn počeo da studira, svetski putnik sa svih meridijana po imenu Robert “Fic” Ficroj  (Robert FitzRoy), viceadmiral Britanske kraljevske mornarice je formalizovao novi sistem predviđanja detaljne vremenske prognoze na osnovu barometarskih očitavanja. Fic je služio kao kapetan čuvenog broda “Beagle”, na kojem je Čarls Darvin (Charles Darwin) proplovio čitav svet tokom svojih istraživanja; on je, takođe, uspeo da u međuvremenu postane i – guverner Novog Zelanda. Njegova ideja je bila da se ide dalje od tek pukog notiranja trenutnih vremenskih uslova, trudeći se da razvije meteo-prognozu: predviđanje budućih vremenskih uslova. On je, takođe, što je veoma važno za pomorce, iznašao način međubrodskog komuniciranja o meteorolškim uslovima. Ovo je značajno doprinelo povećanju bezbednosti plovila na otvorenom moru. Do sredine devetnaestog veka, veliki barometar Ficrojevog dizajna postavljan je na masivne kamene postamente ispred svake britanske luke. Kapetani i posade su tako mogli da vide kakvo ih vreme očekuje. Oluja na otvorenom moru je 1859. oduzela toliko života, da je ovaj događaj nagnao Fica da započne rad na sistemu grafikona koji će po prvi put u ljudskoj istoriji, kako je rekao, “bilo kad i bilo gde, omogućiti predviđanje vremena”.

Time

HarperCollins

‘Zvezdane staze’ i ‘Trekonomija’: neočekivano bliska budućnost

07Leonard Nimoy kao Dr. Spock, kultni lik serijala “Zvezdane staze”

Nasuprot nekim od najvećih sci-fi franšiza u poslednjih pet godina, od kojih su mnoge predstavile našu budućnost kao svet u ruševinama u kojima jači nemilosrdno proždiru slabije koji su im plen, već legendarne “Zvezdane staze” (Star Trek) nam se mogu učiniti nekako neobičnim. Serija se, uostalom, naročito u svojoj drugoj i najjačoj inkarnaciji, “Sledeća Generacija” odvija u doba kada je, u suštini, sve ispalo dobro u svom konačnom razrešenju, i kada su se “kockice složile”. Za blog Njujork tajmsa piše Anna North.

Ali upravo je to kvalitet koji zanima Manua Sadiju (Manu Saadia), autora dela “Trekonomija” (Trekonomics), nove knjige o ekonomiji “Star Trek” univerzuma. Knjiga, koja je delom izrasla iz razgovora između Sadija i njegovog prijatelja, Krisa Bleka (Chris Black), nekadašnjeg pisca scenarija za serijal “Star Trek: Enterprise”, prodavaće se preko izdavačke veb-platforme Inkshares. Ona, između ostalog, preispituje “post-ekonomski sistem” kojeg su smislili pisci priče “Zvezdanih staza”, opisujući svet budućnosti u kome novac više ne postoji, a sve što poželite može nastati pomoću “replikatora”, i u suštini je oličenje društva u kojem se potrebe zadovoljavaju – besplatno.

A kada je sve besplatno, kaže Sadija, željeni predmeti i usluge prestaće da budu statusni simboli. Uspeh će se meriti dostignućima a ne novcem: “Treba izgraditi svoj ugled, morate biti fantastična ličnost, morate biti kapiten”, dodaje Manu. “Ljudi će raditi naporno na sebi kako bi postigli ove ciljeve, iako više ne bi bilo potrebno da rade za platu od koje žive.”

Feliks Salmon, nekadašnji ugledni biznis-novinar u Rojtersu a sada urednik u izdavačkoj kući Fusion koja će objaviti štampano izdanje “Trekonomije” (već postoji na platformi za pisce Inkshares), kaže da ne težimo baš svi za veličinom i krupnim brojkama u post-monetarnoj ekonomiji. U principu, društvo može izgledati više kao današnji Novi Zeland, gde su ljudi očigledno manje opsednuti poslom od građana, recimo, Sjedinjenih Država. “Radiš da bi živeo, a ne obrnuto”, kaže Salmon.

03

U vreme porasta nejednakosti i stagnirajućih plata, sve nam je bliskiji izmaštani svet u kome se zadovoljavaju svačije potrebe a ljudi rade samo ukoliko osete da će konačni rezultat biti veoma probojan. Ali, kako kaže Sadija, u ekonomiji koja je prevazišla oskudicu, ovaj koncept bi zapravo trebalo da nam je daleko očigledniji i na dohvat ruke, u svakom slučaju bliskiji nego sva ona čudesna tehnološka dostignuća po kojima su “Zvezdane staze” bezmerno poznatije. Takozvani Warp pogon neće biti razrađen u skorije vrreme, a možda i nikada (mada naučnici iz svemirske agencije NASA kažu kako je ovaj koncept praktično izvodljiv!), ali zato bogati penzioneri već danas žive jednu, u svojoj biti post-monetarnu, egzistenciju, “putujući, istražujući i produbljujući svoje razumevanje sveta, uglavnom zadovoljni i ispunjeni ovakvim svojim postojanjem.”

Ako se nastavi ovakav rast produktivnosti, Sadija veruje da će budući svet biti daleko bogatiji, obezbeđujući čovečanstvu da putuje gde god mu je volja… “ali tek možda za nekoliko stotina godina”. Da li će ta postignuća biti podjednako distribuirana, isto je tako otvoreno pitanje. Ipak, Sadija misli kako su nam “Zvezdane Staze” ponudile izvrsnu misaonu potku za takav svet budućnosti, u slučaju da se bogatstvo ravnomerno raspodeli na sve stanovnike Zemlje.

Funkcija naučne fantastike, rekao je on, “nije toliko u predviđanju budućnosti, koliko da izazove kritičko razmišljanje o sadašnjosti”. A možda nam i razumevanje Trekonomije može pomoći da razmotrimo šta je to što bi bilo potrebno kako bismo sazdali jedan svet u kome je tehnološki napredak dozvoljen svima, kako bismo vodili udoban i smislen život – pre nego da, kao danas liberalni kapitalizam, sistem obezbedi bogatstvo jedino retkim srećnicima. Ako ništa drugo, ovo predstavlja odličan izgovor za ponovno praćenje i uživanje u legendarnim “Zvezdanim Stazama”.

01

Jednom, kada je Isak Asimov predvideo Fejsbuk, Gugl, Vikipediju i Jutjub…

Isak Asimov, velemajstor naučne fantastike koji je skovao termin “robotika” bio je i plodan kolumnista. Njegovi eseji, uvek kratki i duhoviti, pojavljivali su se na mnogim mestima: u avionskim časopisima, Njuzviku, pa čak i opskurnim trgovačkim publikacijama kao što je SajKvest (SciQuest), časopis Američkog društva hemičara. Za Fusion piše Manu Saadia.

U jednom od ovih kratkih tekstova, Asimov je predvideo Gugl, Vikipediju, Fejsbuk i Jutjub. Esej se zove “Fantastična Budućnost” i objavljen je 1989. u časopisu pod nazivom Magazin za specijalne izveštaje (Special Reports Magazine). U to vreme su samo tvrdokorni hobisti koristili modeme i BBS servere. Tim Berners-Li (Tim Berners-Lee) još uvek nije izmislio svetsku računarsku mrežu (World Wide Web), a Mark Zakerberg nije ni pošao u školu. Niko danas ne pamti Magazin za specijalne izveštaje. Ipak, ovaj esej Asimova, kasnije reprodukovan u njegovoj antologiji “Robotove vizije” i dalje suvereno opstaje kao tour de force uspostavljanja budućih tehnoloških obrazaca i modela.

“Fantastična budućnost”počinje kao istraživanje na temu ‘četvrte revolucije’ u komunikaciji: komunikaciji koju uspostavljamo zahvaljujući računarima. Nakon govora kao medija, a potom pisanja i, kasnije, otkrića štampe, na red je došao umreženi računar, “koji će većini ljudskih bića omogućiti da budu kreativnija nego ikada pre”. Prema Asimovu, prvi veliki pozitivan efekat računarske komunikacije bio bi preobražaj obrazovnih metoda:

“Biblioteka je glomazno i statično sredstvo za podučavanje. Prvo morate da otputujete do nje, zadužite se, i to samo na nekoliko tomova, a knjige se moraju vratiti u kratkom vremenskom roku. Jasno je da je rešenje u svojevrsnom ‘izmeštanju’ biblioteke u vašu kuću. Baš kao što smo u naše domove uneli gramofon – donevši u naš prostor čitavu koncertnu dvoranu, ili televizor koji nam je u kuću uneo čitav bioskop, računar bi mogao da u našu kuću ‘preseli’ javnu biblioteku. Tehno-klinci sutrašnjice posedovaće sredstva koja su u stanju da utole njihovu radoznalost.”

ia 00

Asimov je napisao da bi ‘tehno-klinci’ s lakoćom mogli povezati svoju radoznalost i proces učenja sa zadovoljstvom, i da će biti motivisani za stvaranje svojih načina za dostizanje potrebnog znanja. “Zahvaljujući umreženim računarima, oni bi odrastali naviknuti da intenzivno koriste svoje moždane vijuge.”

Svaki bi današnji roditelj, piše Manu Sadija, mogao da prepozna taj trenutak otvorene radoznalosti probuđene u svom detetu: jednom, nakon gledanja jedne epizode TV serijala ‘Kosmos’ na našem porodičnom ajpedu, moj šestogodišnji dečak me je upitao šta se nalazi izvan granica univerzuma. Izvukao sam svoj ajfon i, uz pomoć Gugla i Vikipedije započeli smo istraživanje prostora-vremena, kosmičkih “crvotočina” i multiverzuma.

Asimovljev drugi vizionarski uvid bavi se prirodom rada i položaja radne snage u budućnosti. Sa porastom i prihvatanjem procesa automatizacije, kako je napisao, većina “besmislenih poslova” biće prepušteno mašinama:

Svaki posao koji je toliko jednostavano i ima ponavljajuću matricu je takav da ga može obaviti i robot, isto kao i čovek. Ustupanjem takvih poslova robota bismo prestali da vređamo dostojanstvo i kapacitete ljudskog mozga. Kako tehno-klinci dudu odrastali u zrele ljude, prelazeći u radni proces, tako će zadobiti i više vremena u kojem će se ostvarivati sa daleko više kreativnosti: razvijajući se u umetnosti, dramaturgiji, nauci, književnosti, upravljanju društvom ali će se i kvalitetnije zabavjati. Biče spremni za ovakve vrste oblasti biće, koje su nastale kao rezultat računarske revolucije u obrazovanju.

00

Baš kao što je Džon Majnard Kejnz pisao u svojoj čuvenoj knjizi “O ekonomskim mogućnostima za naše unuke”, i Asimov je čvrsto verovao da bi automatizacija i robotizacija mogli osloboditi ljude od fizičkog rada, dovodeći ih do “sveta dokolice i razonode” i uočavajući da se, kao rezultat viška slobodnog vremena, ljudski kapital akumulira daleko brže – a sve to kao rezultat osvojenog “sveta dokolice”:

Više neće biti tog kobnog osećaja da se “trkamo sa satom”, niti prisile da upadnemo u divljačko radno ropstvo mrskih nam poslova. Ljudi će samostalno i slobodno odlučivati na šta će i kada raspoređivati svoja raznovrsna interesovanja, bez žurbe, postajući iskusniji ili upućeniji u brojnim oblastima, istovremeno negujući svoje raznovrsne talente u različitim vremenskim nišama.

Asimov je takođe predvideo društvo sačinjeno od “Renesansnih ljudi” koji će “takođe želeti da dele svoje talente”. A onda je objavio najveći vizionarski uvid: društvene mreže i Jutjub. Asimov je uz to primetio:

“Dakle, mnogima od nas postaće daleko ugodnije jer se usavršavamo i ostvarujemo kao nesagledivo kompletnije ličnosti: pevamo pod tušem, učestvujući u amaterskim pozorišnim predstavama, sviramo, pišemo, slikamo, živeći živote kojima smo zadovoljniji… Moja je pretpostavka da ćemo u 21. veku imati društvo u kojem će se jedna trećina stanovništva baviti zabavljanjem druge dve trećine.”

Svakog meseca više od milijardu ljudi ode na Jutjub, dok se svakog minuta više od 100 sati video materijala otpremi na ovaj sajt. Slično tome, svakog dana se otpremi i podeli više od 350 miliona fotografija na Fejsbuku.

Iako predviđanja Asimova možda još uvek nisu sasvim prodrla u naš svet, mi smo im, iz dana u dan, sve bliži.

Manu Saadia je autor Trekonomije, nove knjige o ekonomiji budućnosti po vizijama iz serije Star Trek.

Četiri sile koje će iz korena izmeniti vaš pogled na svet i biznis

01

Smela predviđanja zasnovana na intuiciji su retko dobra ideja. Margaret Tačer je kao sekretar za obrazovanje 1973. izjavila da „Velika Britanija neće imati ženu premijera u njenom veku“. IBM-ov predsednik, Thomas J. Vatson, izjavio je 1943. godine da je “Svetskom tržištu potrebno možda pet računara.” A kada je film sa zvukom debitovao 1927, Hari Vorner iz kompanije Warner Brothers se pitao: “Ko još uopšte želi da čuje šta glumci govore? “. O novim pokretačkim silama u svetu budućnosti piše James Manyika, direktor Instituta „McKinsey Global“.

Danas je još opasnije predviđati budućnost zasnovanu na intuiciji koju su oblikovale predstave iz prošlosti. Četiri snažne sile predstavljaju nove remetilačke faktore globalne ekonomije i teraju nas da odbacimo mnoge naše stare pretpostavke.

Svaki od ovih poremećaja će biti preobražavajući sam po sebi. Ali, njihovo pojavljivanje je simultano i jedni druge pojačavaju. Zajedno, oni proizvode fundamentalne i nepredvidive promene takvih razmera kakve svet nije video. One će naterati sve – ali pre svega poslovne lidere – da odbace stare načine razmišljanja o svetu.

Prvi veliki poremećaj je premeštanje ekonomske aktivnosti u gradove zemalja koje su u brzom i opsežnom razvoju. Još koliko 2000. godine, 95% „Fortune Global 500“ kompanija imalo je svoja sedišta u gradovima razvijenih zemalja. Do 2025. godine, skoro polovina „Fortune Global 500“ preduzeća će imati svoja sedišta u zemljama u razvoju, dok će Kina biti dom za više korporacija nego što su to SAD ili Evropa.

Gradovi su prethodnica ove velike smene u globalnoj ekonomiji. Skoro polovina globalnog rasta BDP-a od 2010. do 2025. godine doći će iz 440 gradova sa tržišta u razvoju, od kojih za mnoge zapadni rukovodioci možda nisu ni znali da postoje. To su mesta poput Tianjina, grada jugoistočno od Pekinga, sa BDP-om koji je praktično istovetan današnjem BDP-u Stokholma – a sutra može biti jednak BDP-u celokupne Švedske u 2025. godini.

02

Drugi veliki poremećaj je ubrzavanje tehnoloških promena. Iako je tehnologija uvek bila faktor transformacije, njen uticaj je danas sveprisutan, sa digitalnim i mobilnim tehnologijama koje neviđenom brzinom nalaze primenu u različitim oblastima. Bilo je potrebno više od 50 godina nakon pronalaska telefona da polovina američkih domova nabavi jedan aparat, ali je mobilnim telefonima bilo potrebno samo 20 godina da se prošire sa manje od 3% svetske populacije na više od dve trećine. Facebook je 2006. imao šest miliona korisnika; danas ih ima 1.4 milijarde.

Mobilni Internet nudi obećanje ekonomskog napretka milijardama građana u brzorastućim ekonomijama, i to takvom brzinom koja bi, inače, bila nezamisliva. On daje preduzetničkim startapovima veću šansu da se takmiče sa etabliranim firmama. Ali tehnološke promene sa sobom nose i određene rizike, naročito za radnike koji gube svoje poslove usled automatizacije proizvodnog procesa, ili ne poseduju veštine za obavljanje poslova na polju visokih tehnologija.

Treći poremećaj je demografski. Po prvi put za više vekova unazad, naša populacija stagnira u većem delu sveta. Starenje stanovništva, koje je već neko vreme evidentno u razvijenom svetu, sada se širi na Kinu a uskoro će pogoditi i Latinsku Ameriku.

Pre trideset godina, samo nekoliko zemalja, dom malog dela svetske populacije, imalo je stope fertiliteta znatno ispod zamenske stope od 2,1 dece po ženi. U 2013. godini, oko 60% svetske populacije živelo je u zemljama sa stopom nataliteta ispod ove zamenske. Kako je starih sve više u odnosu na radno sposobno stanovništvo, raste i pritisak na radnu snagu, a poreski prihodi potrebni za servisiranje državnog duga i finansiranje javnih usluga i penzionog sistema se smanjuju.

Poslednji remetilački faktor je snažno povećanje međupovezanosti kad je reč o robama, kapitalu, ljudima i informacijama koje nikad lakše nisu prelazile preko granica. Ne tako davno, međunarodne veze su, pre svega, postojale među glavnim trgovinskim čvorištima u Evropi i Severnoj Americi. Sada je ta mreža kompleksna i razgranata. Tokovi kapitala među privredama u razvoju su udvostručeni u samo deset godina, dok je više od jedne milijarde ljudi prešlo granice svoje matične države u 2009. godini, preko pet puta više u odnosu na 1980.

03

Novonastali izazovi – niz novih i neočekivanih konkurenata, nestabilnost koja dolazi iz udaljenih mesta kao i nestanak lokalnih radnih pozicija – već su ophrvali radnike i preduzeća. Naravno, ova povezanost nudi značajne mogućnosti, ali implicitna pristrasnost prema poznatom ometa sposobnost radnika, firmi, pa čak i vlade da iskoriste sve nove prednosti koje im se pružaju.

Ovo naročito važi za kompanije. Prema istraživanju analitičke kompanije McKinsey, američke kompanije su od 1990. do 2005. godine gotovo uvek investirale sredstva na osnovu iskustava iz prošlosti, a ne procenjivanja budućih mogućnosti. Firme koje podležu takvoj inerciji će u novoj globalnoj ekonomiji verovatno potonuti, a ne plivati,.

Neke firme će se, međutim, prilagođavati, uz iskorišćavanje mogućnosti da ostanu agilne promenama. Umesto, recimo, izgradnje novog sedišta kompanije, iznajmljivanja velikih kancelarija ili kupovine restorana – tradicionalnim investicijama koje na samom početku zahtevaju velike sume novca – one mogu da otvaraju mala prodajna mesta, online prodavnice, ili pokretne „mini-restorane“ na točkovima.

Fleksibilnost i odgovaranje na izazove će omogućiti takvim firmama da napreduju. Tempo i obim tekuće ekonomske transformacije je nesumnjivo zastrašujući.

Postoji, ipak, mnogo razloga za optimizam. Nejednakost može biti u porastu u mnogim zemljama, ali je mereno između zemalja ona dramatično opala. Skoro milijardu ljudi je izašlo iz ekstremnog siromaštva u periodu između 1990. i 2010. godine; još tri milijarde će se pridružiti globalnoj srednjoj klasi u naredne dve decenije.

Na vrhuncu Velike depresije 1930. godine, Džon Majnard Kejnz je izjavio kako će se životni standard u “naprednim ekonomijama” povećavati 4-8 puta tokom narednih 100 godina. Njegovo predviđanje, koji je smatrano „beznadežno polijanovskim” (Pollyannaish) u to vreme, ispostavilo se kao tačno, uz poboljšanje koje je verovatno bliže vrhu njegovog projektovanog raspona.

Kejnz je, za razliku od mnogih njegovih savremenika, prepoznao snage koje su delale u privredi, prilagodivši svoj način razmišljanja, i, što je najvažnije, ne plašeći se da bude optimista. I mi moramo da sledimo njegov primer i budemo optimisti, bez straha od priihvatanja inovativnih rešenja.

Testirali vašu intuiciju za budućnost: učestvujte u kvizu “Neočekivane promene” 

 

James Manyika, direktor Instituta „McKinsey Global“