Duga istorija američkih političkih zabluda (1/2)

Još uvek ludi, nakon svih ovih godina.

U proleće 2011, Donald Tramp je počeo da govori kako američki predsednik Barak Obama nije rođen u Sjedinjenim Državama. “Zašto ne pokaže svoju krštenicu?”, upitao je Tramp u emisiji „The View“ televizije ABC. “Voleo bih da vidim kako je izrađena”, rekao je TV stanici Fox News u emisiji “On the Record“. “Počinjem da pomišljam kako nije rođen ovde”, najavio je za televiziju NBC u „Today Show“. Uprkos mnogim dokazima koji potvrđuju sve ono što je suprotno njegovim tezama, Tramp je ponavljao svoje besmislice. Do dan-danas, situacija je simptomatična u vezi ovog pitanja: ankete pokazuju da oko 70 odsto registrovanih republikanaca sumnja u Obamino državljanstvo. Dobrodošli u ono što Kurt Andersen naziva „Zemljom fantazija” (Fantasyland).

U svojoj novoj knjizi, Andersen preduzima vrtoglavo književno putovanje obilato britkim i zajedljivim humorom, kroz pet vekova magijskog pogleda na svet; Andersenova knjiga Fantasland predstavlja pogled romanopisca na Ameriku koju j proizvela iluzornost i privid u glavama. “Pilićari“ (Hucksters) i “Naivčine“ (Suckers) samo tutnje stranicama knjige, bez predaha. Džon Vintrop (John Winthrop) u svojoj knjizi “Grad na brdu”, ukazuje ni na šta manje nego na opasnost da se u budućnosti uruši čitavo hrišćanstvo. Puritanski ministranti iz 17. veka i bitne figure  među prvim američkim kolonizatorima, Inkriz Mater (Increase Mather) i njegov sin, Koton (Cotton), izašli su na zao glas zbog svog lova na veštice u selu Salem. Andersenova priča dotiče P. T. Barnuma, Henrija Dejvida Toroa, Volta Diznija, Ronalda Regana i, konačno, samog Trampa, koji je ipak nenadmašan, sa prosečno više od pet neistina dnevno koje plasira u javnosti.

Kao što pokazuje Andersen, izmaštano, zabludama obojeno i fantastično, magijsko promišljanje sveta je oduvek igralo značajnu ulogu u američkoj kulturi. Ali, danas takvo razmišljanje izgleda nešto drugačije. U knjizi Fantasland pratimo paradu foliranata i njihovih manija, koje Andersen spretno katalizuje, oslikavajući nešto što je opasnije od iluzija: ogorčeno takmičenje za dominacijom nad „pravim tumačenjem“ američkog nacionalnog identiteta, identiteta kojeg političke institucije više nisu u stanju da kontrolišu i drže u okviru svojih ingerencija.

Amerikanci su se u prošlosti u nebrojeno navrata svojski trudili da izađu na kraj sa odlikama svog nacionalnog identiteta. Šta se promenilo do danas? Odgovor leži u načinu na koji su političke partije reorganizovale nacionalne debate o rasama, useljenicima i američkoj samodovoljnosti. Stranačke mašinerije su veoma dugo gušile „plemenska“ pitanja; one ih, danas, potpaljuju do nivoa požara.

Američki bogovi

„Zemlja fantazija“ počinje popisom magijskog razmišljanja u Amerikanaca. Dve trećine američkih građana danas veruje u anđele i demone; trećina ih smatra da su klimatske promene prevara, da su ljudi tumarali planetom još u vreme dinosaurusa, ili da farmaceutski karteli skrivaju lek za rak. Fantazije ne obitavaju tek tako, „negde“, netaknute u nekom ćošku nacionalne kulture, piše Andersen. Mnogi od njih koji veruju u ovakve zablude, uprkos svim naučnim dokazima, ubeđeni su i da je genetski modifikovana hrana nebezbedna, smeškajući se šeretski dok poriču Darvinovu teoriju evolucije. A većina kreacionista, zauzvrat, odbacuje uverenje Mormona, naime, da je Džozefa Smita (Joseph Smith) u snu pohodio neki Anđeo Moroni, razotkrivši mu tada sadržaj Mormonove knjige – na zlatnim pločama. Bilo je to otkrovenje u snu, okrtivanje zakopane knjige na zlatnim pločama na kojima je ispisana judeo-hrišćanska istorija neke drevne američke civilizacije.

Lajtmotiv Andersenovog zanimanja za „američke himere“ potiče od neimenovanog višeg savetnika u Beloj kući tokom mandata Džordža Buša mlađeg. Ovaj savetnik se, u intervjuu sa novinarom Ronom Saskindom 2002. godine podsmevao „balvanima“ (chumps) koji su živeli u “društvu zasnovanom na stvarnosti” – one koji se oslanjaju na ideju da se “rešenja pojavljuju iz vašeg razboritog istraživanja opipljive, percipirane realnosti.” Ali ne više, hvalio se savetnik. Mi, sada, “stvaramo sopstvenu stvarnost”.

Ovaj stav, kako pokazuje Andersen, nije bio ništa novo. Međutim, dve nedavne smene u američkom društvenom sazvežđu, tvrdi on, doveli su američko društvo u Zemlju zabluda koja je sada intenzivnija i više destabilizujuća. Prvo, kultura iz 1960-tih godina tipa “uradi svoju stvar, pronađi svoju stvarnost, sve je relativno” je doslovce oslobodila Amerikance, ohrabrene ovom maksimom da neguju svoje omiljene fantazije. Drugo, nova era informisanja i komunikacija učinila je da najraznovrsnija i najoprečnija mišljenja idu pod ruku s aktuelnim „zvaničnim“ vestima, mrveći u sitne komade razumevanje Amerikanaca o stvarnosti koja ih okružuje.

Danas se masovni mediji „prelivaju“ od količine zlonamernih fantazija i teorija zavere. Tokom izbora 2016. godine tvrdilo se da su zvaničnici Demokratske stranke bili uključeni u krug ljudi koji su seksualno zlostavljali decu i čiji je centar zbivanja bila jedna vašingtonska picerija, „The Comet Ping Pong Pizza“.  Ove tvrdnje prvo su se pojavile na internet stranicama belih suprematista i ubrzo su se proširile Mrežom poput virusa. Ovakav razgovor o javnom diskursu nije tek tako „otpočeo“; delom je doneta politička odluka da se ona lansira u javnost. Skoro četiri decenije, počevši od 1949. godine, Federalna komisija za komunikacije primenjivala je politiku poznatu kao “Doktrina pravičnosti“ (Fairness Doctrine), koja je od medija zahtevala da prezentiraju obe strane, lice i naličje kontroverznih pitanja – u vreme dok je još postojao režim plasiranja pristojnih, učtivo predstavljenih i proverenih vesti – period kojeg se mnogi Amerikanci sada sećaju s nostalgijom. Reganova administracija je zatim, 1987. godine, ukinula ovo pravilo, odbijajući nastojanja američkog Kongresa da ponovo uspostavi Doktrinu pravičnosti.

Ta promena krajem 80-tih se poklopila sa pojavom medijskih tehnologija koje su preobrazile način prijema informacija, samim tim preobražavajući i način percepcije. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih pojavili su se kablovski kanali koji su ubrzo zavladali televizijom, dok se ozbiljan sadržaj preselio u novootvorene radio-stanice na FM bandu; za to vreme je na AM bandu otpočela najezda provokativnih voditelja talk-show seansi koji su počeli da zauzimaju tek „oslobođeni“ prostor. Uzgred, AM bandovi, to jest stanice koje su se emitovale na kratkim i srednjim talasima po svojoj prirodi imaju daleko veći domet od FM frekvencija, a samim tim i potencijalno brojniji auditorijum. Političke i tehnološke promene su zajedno smešane počele da proizvode novu vrstu sadržaja: potpaljivački, stranački pristrasan i često zapreten u fantazije. Količina primisli, polu-informacija, tračeva i glasina narasla je neslućeno, izlivši se iz tamnih uglova novouspostavljenog medija, svetske računarske mreže, u već etablirane elektronske medije. Andersen istražuje razne vrste kolateralnih šteta: tu je pre svega jedna, od ozbiljnih naučnika veoma hitro diskreditovana, studija nastala na uzorku od samo 12 osoba, koju je 1998. objavio izvesni Endrju Vejkfild, a koja je podstakla opasnu histeriju protiv vakcina i vakcinacije, vraćajući nam na taj način dotad zamrle i iskorenjene bolesti kao što je veliki kašalj. Rast rasnih i rasističkih zabluda ubedio je milione da je anti-belačka ostrašćenost veći problem od anti-crnačke ostrašćenosti i da su američki muslimani zamišljali da američku sudsku praksu zamene islamskim pravom.

Novi medijski ekosistem je cvetao uglavnom na desnom političkom spektru. Iako su liberali pokušali da oponašaju konzervativne vesti, oni u tome nikada nisu imali mnogo uspeha. Kako Andersen primećuje, 45 miliona Amerikanaca koji slušaju desničarske radio stanice su stariji, uglavnom beli i konzervativniiji od američkog proseka u totalu. Oni su, pre svega – ljuti. Prema istraživanju-aketi koju su 2015. sproveli Wall Street Journal i NBC News, 98 odsto onih koji redovno slušaju i učestvuju u radijskim talk-show programima su ubeđeni da zemlja ide u pogrešnom pravcu.

Nacija useljenika

Istorija koja stoji iza tog besa pomaže da se objasni kako i zašto su Sjedinjene Američke Države ispale iz koloseka. Anderson je u pravu kada kaže da se to dogodilo tokom 1960-ih godina. Ali ispod priče o kulturi tipa “radi svoju stvar” leži dublja priča o tome kako je bela većina odgovorila na dvostruku opasnost: 1. opasnost od rasne jednakosti, i 2. od moći useljenika. Usred društveno-političkog preokreta šezdesetih godina, lideri obeju političkih polova konačno su se usredsredili na zahteve Afro-amerikanaca za rasnom pravdom – i odmah su se suočili sa reakcijama belačkog stanovništva. Republikanska stranka ušla je u pobunu protiv svojih elita. Beri Goldvoter, kandidat stranke na predsedničkim izborima 1964, bio je prvi vođa te revolucije. Propovedao je slobode slobodnog tržišta, ali je do kraja ostao tih jer su mu za vratom dahtali republikanski zadojeni segregacionisti. Istovremeno, demokrate su se suočavalele sa sopstvenim rasnim procenama i vrednovanjem dok su beli glasači, naročito oni sa juga, okrenuli leđa stranci upravo zbog rasne tolerantnosti. Demokratski kandidati gubili su bele glasove na svim predsedničkim izborima nakon 1964.

Goldvoterova koalicija između konzervativaca koji su za slabu državu i javne politike, i segregacionista, imala je dugo, dvostranačko poreklo. U doba pre američkog Građanskog rata, pristalice ropstva su se suprotstavljale federalnim projektima. Ako je nacionalna vlada bila dovoljno snažna da izgradi puteve ili bolnice za mentalno obolele, obrazlagali su konzervativci, možda bi bilo dovoljno moćno da se nosi sa problemom rasnog poretka (tj rasizma). Američki predsednik Džon Kvinsi Adams, a pre toga predstavnik iz Masačusetsa u Senatu je, kao veliki protivnik ropstva 1842. poručio svojim biračima da je ropstvo “paralisalo” moći nacionalne vlade, te da robovlasništvo stoji na putu “potencijalnom napredovanju u cilju opšte dobrobiti”.

Ovi sukobljeni stavovi o samoj federalnoj vlasti bili su dobro osvetljeni kada su se Sever i Jug podelili 1861. godine. Sa nestalim robovima, Kongres Unije je usvojio niz ranije blokiranih nacionalnih programa: grantove za zemljište na kojima će nicati koledži, pruge, uz Farmerski ukaz (Homestead Act) po kojem je 1.6 miliona farmera besplatno dobilo u vlasništvo 10% američke zemlje (pod Unijom); tu je i Zakon o bankovnim računima, potom progresivno oporezivanje dohotka (svako daje porez shodno svojim primanjima) kao i prva nacionalna valuta. Nasuprot tome, Ustav Konfederacije zabranio je svojoj centralnoj vladi bavljenje bilo kakvim “unutrašnjim poboljšanjima”. Aleksander Stivens, potpredsednik Konfederacije, objasnio je dvostruke temelje te mlade države: ropstvo za crnce i zabrana sprovođenja nacionalnih projekata „maskiranih“ u formu međudržavne trgovine. Čuvanje rasne hijerarhije bilo je obavezujuće za centralnu (konfederacijsku) vladu.

Taj obrazac je opstao dugo nakon završetka ropstva. Muškarci i žene koji se bore za očuvanje segregacije su sredinom dvadesetog veka naučili da sirovi rasizam izaziva nacionalna previranja i preokrete. Nasuprot tome, pozivanje na slobodu i medijski napadi na vladu su im obezbeđivali saveznike. Čini se da su lideri moćne libertarijanske niti utkane u mejnstrim američkog konzervativizma – od Goldvotera, preko Regana, sve do danas – uvek namigivali fanaticima i ljudima podložnim predrasudama. Mnogi konzervativci, naravno, osporavaju tu pretpostavku; uostalom, kako ističu, svaka koalicija ima svoje ludačke ekstreme, a liberali Velike vlade tokom Nju Dila su dugo bili upleteni u segregaciju koje je sprovodio američki “Tvrdi jug” (Solid South).

(Velika vlada je termin koji se koristi da opiše vladu ili javni sektor koji je preterano veliki i neustavno uključen u određena područja javne politike ili privatnog sektora. Prevladavanje državnih organa u korist federalnog zakonodavstva)

Međutim, sa Trampom, ono što je izgleda stupilo u središte scene bilo je glasno proklamovanje rasnog animoziteta među stranački ostrašćenim članovima i simpatizerima. Andersen otvoreno sumira strategiju Trampove kampanje: “Zajebimo uvijene priče” (Fuck the dog whistle). Vi “živite u paklu”, rekao je Tramp Afroamerikancima tokom prve predsedničke debate. “Šetate ulicom i pucate”. Nekoliko trenutaka, Tramp je odbio da osudi Kju Kluks Klan ili da odbaci belog suprematističkog lidera Dejvida Djuka, koji je svoje pristalice pozvao da glasaju za Trampa. Ono što je rasizam pustilo s lanca da iskrsne iz senke – nakon toliko vremena otkad je rasizam zabranjen u Americi – bilo je jedinstveno i dosad neviđeno mesto, tačka na kojoj su se rasna politika i imigracija ukrstili.

[1] Tramp je pobornik kreacionizma. Kreacionizam je pseudonaučna hipoteza po kojoj je celokupno čovečanstvo i sva živa bića, Zemlja, i kosmos kao sveobuhvatna celina, posledica božanskog stvaralaštva, ili jednostavno Boga, opisanog u Starozavetnoj Knjizi postanja.

Najveći udeo i aktivnost kreacionista je trenutno u Sjedinjenim Američkim Državama. Iako se kreacionizam na zapadu obično vezuje za fundamentalističko hrišćanstvo, kreacionizam se javlja i u islamu. Za razliku od kreacionista koji drže da je Zemlja relativno skoro nastala, muslimanski kreacionisti ne insistiraju na tome da je svet stvoren za nekoliko dana pre nekoliko hiljada godina. Muslimanski kreacionisti odbacuju evoluciju i pominjanje da su ljudi evoluirali iz životinja.

Kreacionisti smatraju da se ne radi o sukobu nauke i religije, već o sukobu dve religije, onoj koja veruje u Boga i onoj koja u njega ne veruje.

Savet Evrope je rezolucijom 1580. iz 2007. godine označio kreacionizam kao opasnost u obrazovanju.

[2] Džozef Smit mlađi (engl. Joseph Smith, Jr.; Šeron, 23. decembar 1805 — Kartidž, 27. jun 1844) bio je američki verski vođa, osnivač pokreta Svetaca poslednjih dana, dominantnog ogranka mormonizma. U 24. godini, Smit je objavio Knjigu Mormona, a do svoje smrti četrnaest godina kasnije, privukao je desetine hiljada sledbenika, osnovao gradove i hramove i upostavio religiju i versku kulturu koje traju do današnjih dana.

Smit je rođen u Šeronu, Vermont. Godine 1817. preselio se sa porodicom u zapadni deo savezne države NJujork, tadašnje mesto intenzivnog verskog preporoda poznatog kao deo Drugog velikog obuđenja. Tu je, navodno, početkom 1820. video i čuo niz vizija. U prvoj od ove dve vizije, „javile“ su mu se dve ličnosti (implicira se da su to Bog Otac i Bog Sin), a u drugoj viziji anđeo Moroni je pokazao Smitu zakopanu knjigu na zlatnim pločama na kojima je ispisana judeo-hrišćanska istorija neke drevne američke civilizacije. Smit je 1830. objavio ono za šta je tvrdio da je engleski prevod ovih ploča, u knjizi pod nazivom Mormonova knjiga. Iste godine je organizovao Crkvu Hristovu, nazvavši je obnovom rane hrišćanske crkve. Pripadnici ove crkve su kasnije nazvani sveci poslednjih dana ili mormoni.

[3] “Mala vlada” je termin koji se uglavnom koristi u liberalizmu, naročito od strane političkih konzervativaca i libertarijanaca da opišu vladu sa minimalnim učešćem u određenim oblastima javne politike ili privatnog sektora, posebno pitanja koja se smatraju privatnim ili ličnim. To je važna tema u klasičnom liberalizmu, libertarijanstvu i konzervativizmu.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.