Tag Archives: industrija

Nekih CEO tajni ima, što ne govore se svima…

…Ono što vam niko ne kaže kada ste glavni u poslu.

01

Zamislite da se pripremate da započnete svoj biznis, i da ćete tim povodom dobijati mnogo saveta. Svi ljudi koje znate će se iznenada pretvoriti u finansijske, prodajne, marketinške, strateške, tehnološke, ili u eksperte iz oblasti inovacija.

Ali ono što nikada od njih nećete čuti je kako je to biti “glavni”, biti direktor firme, čak i onda ako ste direktor nikome drugom osim samome sebi. Znajući da odgovornost zaista kreće prvo sa vama, gde se i završava, jeste ono o čemu poslovni lideri i šefovi retko pričaju, piše Džef Hejden za LinkedIn.

I to je mesto gde na scenu ulazi Džim Vajtherst (Jim Whitehurst), predsednik i generalni direktor kompanije Red Hat, jedne od najvećih i najuspešnijih provajdera open-source softvera. Pre dolaska u Red Hat, Džim je bio COO u Delta Airlines, tako da možemo razložno pretpostaviti kako je tačno znao ono u šta se upušta – ali što definitivno nije uobičajen slučaj.

Evo nekih primera.

02Vi ćete, u stvari, još uvek imati šefa – i to puno njih. Većina nas pretpostavlja da nemate šefa onda kada ste direktor, da, ako ste jedini vlasnik, onda, strogo govoreći, to jeste istina… iako još uvek oko vas nailazite na dosta njih koji su “šefovi”.

A to znači da morate uzeti u obzir različite ciljeve svih ovih bosova u trenutku kada se odlučuje šta treba raditi.

U mom slučaju ispred sebe imam odbor, glavne investitore, vladine zvaničnike (jer smo javno preduzeće), Volstrit, zaposlene – svi su oni, na neki način, moji “bosovi”.

Imati veći delokrug ingerencija ali i zadataka jedan je od zabavnijih ali i čudnijih faktora s kojima pokušavate da izađete na kraj kada ste “direktor”, ali nikada ni ne pomišljajte kako imate slobodu da radite šta god vam padne na pamet.

Ulozi koje primate u svoju “poslovnu igru” često će biti poprište sukoba. Neki investitori mogu zaželeti da se više fokusirate na kratkoročne rezultate, zanemarujući vašu viziju dugoročnog rasta. Različiti klijenti i partneri, naravno, mogu zaželeti veoma različite stvari. Čak i pojedini članovi odbora u vašoj firmi mogu imati veoma različita mišljenja.

07Vaš posao je da nastavite da pričate noseću priču o vašoj kompaniji, stalno donoseći odluke, i stalno balansirajući između spektra raznolikih ličnosti, karaktera, potreba i ciljeva. A to je jedna od najzahtevnijih stvari koja se odnosi na svaki posao; jer, što imate više šefova sa višestrukim planovima i programima funkcionisanja “vaše firme”, stalno ćete se pitati: “Radim li prave stvari?”

Ponekad ćete imati manje ingerencija nego onda kada ste imali (samo jednog) šefa. Kada imate investitore ili odbor ili zaposlene čija je budućnost barem delimično u vašim rukama – iako ste “glavni” – ponekad je neophodno da tražite dozvolu za ono što ste naumili da učinite. I, za razliku od “dobrih starih vremena” kada ste imali (jednog!) šefa, često kao direktor ne pitate samo jednu osobu šta treba da radite.

Sve što radite biće pod mikroskopom. Kao direktor ili vlasnik preduzeća, konstantno smo na meti nadzora i kontrole, ne samo u vezi sa poslom koji radite već i za takve stvari kao što je odeća koju nosimo, ili npr. da li koristimo plastičnu umesto keramičke šolje za kafu, “i šta to govori o vašoj ekološkoj svesti”, kakav auto vozite, itd…

04

Jedna žena zaposlena u mojoj firmi je, recimo, neobavezno ćaskala s mojom suprugom u vezi sa nekim kompanijskim događajem, rekavši tom prilikom: “Jedna od stvari koje zaista volim u vezi sa Džimom je što mu je porodica na prvom mestu. To mi je bitno jer i ja imam decu.” Kako je ona uopšte došla do ovakve svoje odluke i stava koji ima prema meni?

Evo kako: Jednom sam, usred sastanka, preuzeo poziv od moje supruge – ona me na posao zove zaista retko, a ja sam hteo da budem siguran kako je sve u redu.

Ali, šta da se, iz nekog razloga, dogodilo nešto drugo: da sam unapred znao kako je planirala da me pozove u tom trenutku i ostavi mi poruku koja sasvim izvesno nije bila hitna, i da sam onda, usred sastanka, pritisnuo “Ignore”? Da li bi, u tom slučaju, zaposlena u mojoj firmi tada pomislila kako nisam porodičan čovek… i da Red Hat nije kompanija koja je predusretljiva prema porodičnim osobama?

Moguće da bi ispalo baš tako. Kada ste pod mikroskopom, neverovatno šta se sve može “pročitati” i u najsitnijim gestovima ili stvarima. Jedna interakcija ne mora obavezno da pošalje neki bitan i argumentovan signal o vama, ali – kada je vaš posao zaista obiman, a zaposleni imaju priliku da vas viđaju samo povremeno i dosta retko – jedno ovakvo iskustvo može uticati da neko o vama formira svoje kompletno mišljenje.

Biti odgovoran za sve, kada ste “direktor”, jeste mač sa dve oštrice. Morate da služite za primer ostalima, ali se svakodnevno morate nositi i sa gomilom slučajeva poput prethodno navedenog. Vi, naravno, ne možete imati loš dan.

Bićete sebi najgori šef kojeg ste ikada imali. Jer, “biti svoj gazda” vas, barem u teoriji, oslobađa neke “svevišnje” kontrole i sitničavosti… iako će vaša svest i savest biti verovatno najzahtevniji poslodavac za kojeg ste ikada radili.

08

Uzmite, na primer, današnji dan: U teoriji, danas sam mogao da na rasporedu nemam ništa. Ipak, skoro svi oni koji rade na nivou direktora ili koji započinju posao sa svojom firmom su veoma razvijenog takmičarskog duha, motivisani da uvek dobro urade svoj posao, posvećeni kvalitetu. Najbolji direktori su, po pravilu, sami sebi najteži šefovi.

I, dok imate veću kontrolu, ali i odgovornost, uz to ide i osećaj dužnosti, koja većinu ljudi inspiriše da rade više i teže nego što bi to bilo koji gazda bio u stanju.

Vaš posao će sasvim izvesno biti drugačiji od onoga što ste mogli i da zamislite. Došao sam u Red Hat misleći da će moj posao biti sasvim drugačiji od onoga što on zaista jeste – ni bolji, a ni gori, već samo drugačiji. Iako ste dobili “važnu titulu”, još uvek treba da uradite toliko toga kako biste zaradili poverenje ostalih, da budete širiko prihvaćeni od akcionara i zaposlenih … uz sve to, i dalje treba da uradite sve ono što se uraditi mora kao i svaki drugi “najobičniji zaposleni”, kako biste stekli kredibilitet i poštovanje.

Pre šest godina sam kao COO iz operativno intenzivnog posla došao u Red Hat da postanem CEO – u industriju sa niskom poslovnom marginom. I pored svega, Red Hat je firma s visokim rastom i sa neverovatnim mogućnostima – koje dovode i do neverovatnih dvosmislenosti: moj posao se mnogo više tiče razvoja strategije, da inspirišem ljude, podstičuči u njima kreativnost, preusmeravajući posao od jurnjave za profitnim ciframa na nešto sasvim drugo… sve je ovo za mene bio jedan nadasve zanimljiv izazov.

To može da vam se desi čak i ako započinjete novi posao, dakle čak i ako imate prethodnog iskustva. Mnogi su mi pričali o tome kakve su sve predstave imali o svom poslu kada su ga započinjali – i šta je to značilo u njihovoj predstavi o sopstvenoj ulozi – a ispostavilo se da se sve što su zamišljali veoma razlikovalo od “stanja na terenu”, u realnosti.

… Ali to će, ujedno, biti i najbolji posao kojeg ste ikada imali. Voditi svoj posao i biti CEO je neverovatna nagrada za vas. Možete napraviti ogroman uticaj. Tu je i rad sa sjajnim ljudima. Postajete pravi pobednik.

Biti vlasnik, direktor i šef samome sebi je definitivno težak i surov posao … ali je ujedno i najbolji.

LinkedIn, Aug 18, 2015

Vijetnamska start-up kraljica

“Kada radim na nečemu, u tome zaista strastveno uživam; zapravo, za mene nijedan posao, rad ili napor ne predstavljaju neku kaznu.”
02

BBC se u kafeu u centru Ho Ši Mina susreo sa Tuj Truong (Thuy Truong), mladom vijetnamskom preduzetnicom koja nije napunila ni 30 godina kada je poslovni svet čuo za nju. Evo kako u intervjuu za ovu britansku medijsku kuću Truong razmišlja o biznisu, kao i ravnoteži između privatnog i poslovnog života.

“Spavam samo četiri do pet sati dnevno”, kaže ova 29-godišnja mlada poslovna žena. “Čak nemam vremena ni da se izborim sa džet-legom koji me pogađa s obe strane Pacifika. I, da – ne verujem u ravnotežu između posla i privatnog života.”

Ovakva njena perspektiva može objasniti misteriju kako je gospođa Truong uspela da uspostavi tri preduzeća, sva tri u različitim industrijama – uključujući i prvi vijetnamski startup koji je kupila Silikonska dolina – i sve to pre njenog 30. rođendana.

Ledeni start

Rođena u Vijetnamu, Truong se školovala u Sjedinjenim Državama, nakon što se 2003. njena porodica preselila tamo.

“Kao i mnogi drugi roditelji u Vijetnamu, i moji roditelji veruju da Amerika nudi bolje obrazovanje, želeći da studiram u SAD“, kaže ona.

Njeni roditelji su hteli da, nakon što je diplomirala na univerzitetu Južna Kalifornija, želeli da nastavi svoj stalni boravak u SAD ali je Truong uradila sasvim suprotno od njihovih želja: vratila se natrag u Vijetnam.

Tuj Truong se iz Kalifornije vratila u svoj rodni grad, Bien Hoa, koja se nalazi na oko sat vremena od Ho Ši Mina (nekadašnji Sajgon), gde je 2008. godine s još par svojih prijatelja krenula u posao proizvodnje smrznutog jogurta.

“Prikupili smo nekoliko stotina hiljada dolara, postavši veoma uspešni u marketingu, takođe izgradivši izuzetno dobar brend. Ipak, tada još nismo znali kako da uspostavimo poslovanje koje bi bilo održivo.”

“Tako smo ovaj startup, naposletku, zatvorili posle tri godine.”

Ona dodaje i da “Ako pogledate statističke podatke, uočićete 99% start-up biznisa propada. Imate, dakle, samo 1% šanse da budete uspešni i isplivate na površinu.”

“Kada ste mladi i želite da uđete u start-up biznis, jedino vam se isplati da radite na nečemu što budi vašu strast… [Ali] ne postoji nikakva garancija da će vaš startup funkcionisati.”

“Ali, čak i ako ne profunkcioniše, još uvek postoji neprocenjivo iskustvo koje dobijate: velika lekcija naučena na poslu koji volite.”

04

Tehno-start

I dok se posao sa smrznutim jogurtom još razvijao,Truong je takođe, paralelno, izgrađivala svoj prvi tehnološki biznis.

Zajedno sa nekadašnjim drugom iz klupa s Univerziteta Južne Kalifornije, pokrenula je start-up pod nazivom GreenGar.

Kompanija se već pročula po svojoj aplikaciji pod nazivom Tabla (Whiteboard), funkcionišući kao aplikacija za združeno crtanje. Kao i poslovanje sa smrznutim jogurtom.

“Whiteboard aplikacija imala je preko devet miliona preuzimanja tokom prve četiri godine, a korišćena je od strane učenika u školama u više od 100 zemalja”, kaže Truj Truong.

“Napravili smo više od milion dolara, posao se veoma uspešno, međutim nismo uspeli da ga proširimo.”

03

Treća-sreća

U slučaju Truj Truong, ta sreća bila je njen treći biznis: aplikacija za slanje poruka na društvenim mrežama pod nazivom “Tapko” (Tappy), za koji se pokazalo da je dotad bio njen najuspešniji poslovni poduhvat.

“Broj korisnika pametnih telefona se u Vijetnamu uvećava preko deset odsto godišnje, u nizu od poslednjih pet godina”, kaže ona.

“Kada dođete na lokaciju nekog događaja ili na poslovnu lokaciju… onda Tappy možete koristiti [na vašem telefonu] kako biste pronašli i stupili u kontakt s ljudima oko sebe. U osnovi, ova aplikacija pretvara mesto održavanja nekog skupa u virtuelnu zajednicu, omogućavajući učesnicima nekog zbivanja da komuniciraju privatno ili po grupama.”

Nekih 10 meseci nakon što je pokrenuta, ovu aplikaciju je kupio Vebi (Webby), tehnološka kompanija za mobilno igranje sa sedištem u Silikonskoj dolini, Kalifornija, za “neobjavljenu sedmocifrenu novčanu sumu”.

Tuj Truong sada radi upravo u Vebiju, i to kao direktorka odeljenja za razvoj poslovanja u Aziji.

05

Vijetnamski start-up poduhvati

Pokretanje biznisa je uvek izazov, ali Tuj Truong veruje da je ovo posebno važi u zemljama poput Vijetnama.

“Iako je Vijetnam prepoznat kao jedna od potencijalno najizglednijih zemalja u regionu za zasnivanje start-up biznisa, tehnološka ali i pravna infrastruktura su u njoj i dalje najveće prepreke”, kaže ona.

“Wi-Fi je posvuda, ali je brzina interneta i dalje nedovoljna za ozbiljniji rad; a ako i pronađemo investitora koji želi da svoj novac uloži u moju firmu, obično je potrebno oko šest meseci da bi se kompletirala čitava papirologija.

“Ovi faktori, zapravo, ometaju ekonomski rast zemlje u celini a posebno sektor tehnologija i tehno-biznisa”, kaže Truong.

Sada, kada je ponovo u Kaliforniji (Mountain View, San Francisko), Tuj Truong pola svog vremena provodi u SAD a pola u Aziji.

“Obično kad sletim u Singapur ili Vijetnam, imam oko sedam do 10 sastanaka koji mi ispune dan od sumraka do svitanja”, kaže ona.

“Moji roditelji sada žive u Los Anđelesu i svaki put kada se vratim u Vijetnam u vezi posla trudim se da posetim svog ujaka i rođaka, koji još uvek žive ovde, u mom rodnom gradu Bien Hoa.”

“Moji baka i deka, baš kao i moji roditelji, započinjali su bavljenje biznisom još kao veoma mladi – pa tako i ja. To nam je u genima. Iz tog razloga, svi oni podržavaju ovaj težak posao kojim se bavim, jer smatraju da bi trebalo da radite naporno dok ste još mladi.”

 

Hoang Nguyen, BBC, 17.avg. 2015

Hrabri, vrli svet super-putnika

Džered Kajt (Gerad Kite) je obično svoju pauzu za ručak koristio kako bi prošetao londonskom ulicom Merileboun Roud, udišući punim plućima saobraćajna isparenja. Sada, i to sve češće, na ovog akupunkturistu možete naleteti kako sedi i odmara se u bašti svoje kuće iz 17. veka u jugozapadnoj Francuskoj, tokom ležernog ručka ili dok radi na svojoj novoj knjizi.

01(Foto: BBC, Gerad Kite)

Kajt nije odustajao od svoje londonske karijere već je, naprotiv, umesto toga, postao jedan od superputnika čiji se broj rapidno povećava. Superputnici su svi oni koji do posla i nazad svakodnevno proputuju najmanje 150 km (90 milja). Iz tog razloga, mnogi od njih su svakodnevni odlazak na posao zamenili nedeljnim ili dvonedeljnim putovanjima do istog, a potom deo sedmice ostanu u gradu gde im je posao. Kažu da im je udaljenost od domova podarila životni stil koji im ne bi bio dostižan kada bi njihova relacija do posla bila kraća.

Kajt svake dve nedelje leti 965 km (600 milja) do Londona; poleće sa svog lokalnog aerodroma, “sabijajući” polumesečni broj akupunkturnih tretmana u nekoliko dana, koliko će se zadržati u britanskoj prestonici. A onda, kada se već pojavi “u gradu”, tada boravi u iznajmljenom prostoru u blizini njegovog posla.

Prihodi su mu opali u momentu kada se “prešaltovao” na super-putovanje, migraciju do posla i nazad kući, mada sam Kajt napominje kako su njegovi putni troškovi niski, dok su troškovi života u Francuskoj nemerljivo niži nego u Londonu – život je u Francuskoj, zapravo, toliko jeftiniji da je Kajt došao do tačke kada je bio u stanju da plaća svoje račune i “pokrije kombinaciju”, kao i dugove nastale kreditima.

“Ovakav životni stil mi daleko više prija”, tvrdi on.

Stručnjaci koji proučavaju dnevne migracije na relaciji kuća-posao-kuća procenjuju de je lako zamisliti stotine hiljada, možda i milione superputnika širom sveta koji svakodnevno prevaljuju velike razdaljine do posla i natrag, što je velikim delom omogućeno tehnološkim napretkom i ekspanzijom jeftinih avio-kompanija. Kombinovani zajedno, ovi faktori čine da zaposleni danas putuju jeftinije i lakše do posla, čak i sa veoma udaljenih lokacija.

U Evropi, recimo, jeftine avio-kompanije Easyjet i Ryanair sada nude više od 1.000 putnih relacija, sa cenom povratnih letova među evropskim destinacijama koje su ponekad samo 40 evra ($50) pa i niže, što je otprilike ista cena kao i sedmična putna karta za londonski metro. U stvari, sve veći broj od ukupno 12 miliona putnika koji tokom godine lete Easyjetom čine poslovni putnici, i to baš pre svega super-putnici, podaci su ove avio-kompanije.

02(Foto: Bloomberg)

U periodu između 2002. i 2009. godine, po trenutno najsvežije ažuriranim podacima Rudinovog Centra pri Njujorškom saobraćajnom univerzitetu, utvrđeno je da je broj super-putnika u Hjustonu udvostručen na 251.200, što čini 13,2% lokalne radne snage. Na Menhetnu, ova grupa “dugoprugaša” koji svakodnevno prevaljuju velike razdaljine do posla porasla je za 60%, na 59,000, sa Filadelfijom koja je na 161 km (100 milja) od centra Njujorka – odakle potiče najveći broj superputnika u Velikoj Jabuci.

Ali, super-migracije su daleko zastupljenije nego što mislimo. Londonska Metropoliten Policija jednom je imala policajca koji je putovao sa – Novog Zelanda! – i to 19,312 km (12.000 milja) udaljenim ostrvom – dva meseca radeći u Britaniji da bi potom dva meseca odmarao. Procenjuje se da oko 300.000 Libanaca putuje avionom tri sata kako bi radili u Persijskom zalivu, često u naftnoj industriji, iako su i dalje zadržali libansko državljanstvo.

Evo i nešto manjih ekstrema: 322 km (200 milja) u oba smera, od Tasona do Feniksa, najpopularnije profesionalno superputovanje u Sjedinjenim Američkim Državama, računajući tu skoro 55.000 radnika koji rade u različitim industrijama, prema istraživanju Rudinovog Centra.

Signal za buđenje

Dejvid Furlong, 52-godišnji stručnjak za finansije nedavno je kupio nekretninu na jugu Francuske, pa sada jednom sedmično putuje na posao u London – ovaj njegov potez postao je realnost jer mu je njegov poslodavac omogućio da jedan dan nedeljno radi od kuće.

Furlong boravi u Londonu od ponedeljka do četvrtka, dok petkom radi iz svoje “kućne kancelarije” u Francuskoj. Održavanje dve kuće košta ga više ali kompromis je pronađen i on je njim zadovoljan: produženi vikend na suncu i u mirnijem domaćem okruženju. To je jedan od razloga što neki od nas pristaju na veće životne troškove, ili na gubitak znatnog dela prihoda; nekim ljudima isplati se da po ovoj ceni dobiju udobniji, spokojniji i mirniji privatni život.

Furlong kaže da se “probudio” nakon što je nekoliko njegovih prijatelja i kolega preminulo kao relativno mladi ljudi. To je, smatra on, velikim delom posledica preterano intenzivnih radnih napora.

“U jednom trenutku sam rekao sebi kako moram da nešto promenim. U pitanju je bilo pronalaženje sopstvene životne ravnoteže”, rekao je on.

03

Kad posao pozove

Jedan od njujorških super-putnika je suprug spisateljke Megan Birs (Megan Bearce), autorke knjige “Superputnici kao partneri: Ostati zajedno i kada vas posao razdvaja” (Super Commuter Couples: Staying Together When a Job Keeps You Apart). Samo šest meseci nakon što se s porodicom preselila u Mineapolis, njen suprug je dobio poslovnu ponudu iz snova i to – u Njujorku – više od 1.600 km (1.000 milja) udaljenim od Mineapolisa.

Par je odlučio da isproba da “sedi na dve stolice”, a četiri godine kasnije nisu se osvrtali na nekadašnju rutinu, za koju su dotad mislili kako je njihova jedina sudbina.

“To je stvarno bilo sjajno”, rekao je Birs, iako za sve buduće super-putnike ima savet da “dobro odvagaju šta ih koliko košta, finansijski i emotivno.”

Daleka poslovna putovanja mogu, recimo, značiti veće troškove, ali “ako poslom putujete u Njujork, veća plata može kompenzovati veće troškove”, kaže Megan Birs.

Nije svako ko se odlučio na super-putovanje učinio to jer je imao mogućnost izbora, kaže Megan Birs. U nekim oblastima SAD je nakon finansijske krize bilo teško, ako ne i nemoguće prodati svoju kuću, a tržište rada bilo je tada izuzetno nepristupačno. Ljudi su od tog trenutka bili primorani da gledaju i na udaljena mesta kako bi se zaposlili, daleko od svojih domova, ali nisu ujedno mogli da se i presele, dodaje Birsova. Zato su se odlučivali na dugačka putovanja do posla i natrag. Isto ovo važi i za druge zemlje.

Super-putovanja su postala masovna pojava usled poremećaja na tržištu rada tokom krize.

Eudald Ayats je 35-godišnji hemičar koji živi u Barseloni, gde privreda i dalje trpi nakon duge recesije. Dakle, kada je dobio dobru ponudu za posao u Briselu, na dva sata putovanja avionom, on se s poslodacem dogovorio o pokrivanju putnih kao i stambenih troškova dok je u Belgiji, i sada putuje na posao jednom nedeljno. Ova odluka znači da može da nastavi da živi sa svojom partnerkom, koja je ostala u Barseloni.

“Imamo bolju finansijsku situaciju, a oboje obavljamo poslove koje volimo”, rekao je on. “Ravnoteža posla i života je prebačena na dva ekstrema [u mom slučaju]. Od ponedeljka do petka ujutro sam veoma zaposlen u Briselu, što obično znači da od ponedeljka do četvrtka imam nešto duže radno vreme, kako bih postigao da mi petak postane slobodni dan. A onda, od petka uveče do nedelje vodim potpuno porodičan stil u Barseloni, gde priča o poslu kao i sam posao takoreći ne postoje… sa veoma retkim izuzecima.”

04

Nastavite da budete pažljivi

Šta god da je motivacija super-migranata, svi oni savetuju mere opreza.

“Ukoliko se nakon šest meseci ispostavi da posao na udaljenoj tački nije vredan tolikog truda i vremena, Imam plan B “, rekao je Birs. Stoga je Kajtov savet da, pre nego što se učinite odlučujući korak, isprobate “preliminarnu” i ničim obavezujuću fazu super-putovanja. “Prvo eskperimentišite, a tek onda odlučite da li vam odgovara, rekao je on.

Terens Karner (Terrence Karner), 43-godišnji konsultant za savetodavnu firmu Deloitte u Čikagu je usred šestomesečnog procesa “prebacivanja” u Dilojtovu njujoršku filijalu, za koju se ispostavilo da mu nudi bolje mogućnosti i platu. On iz Čikaga jednom nedeljno putuje na posao u Njujork i, dok ga s jedne strane ovi uslovi stimulišu, s druge je postao izuzetno osetljiv na pritiske koje udaljenost novog posla postavlja pred njega i suprugu.

“Veoma, veoma je važno ispoštovati sve supružničke obaveze i onda kada ste odsutni”, rekao je on. “Kad nisam kod kuće, znam da je moja supruga veoma zauzeta decom i kućnim poslovima.”

Karner dodaje kako se u početku osećao prilično usamljeno tokom radnih dana dok je boravio u Njujorku, pa je bilo je teško odoleti iskušenju prečestog hvatanja za telefon – a i dalje mu pada prilično teško kada od svoje supruge čuje kako je prezauzeta da bi razgovarala.

Čak i tako, ova super-putnička kombinacija je kompromis koji je zaista vredelo napraviti, rekao je on.

“Bio je to, u početku, stil rada i života apsolutno izvan zone bilo kakve lagodnosti i komfora za mene i moju porodicu”, rekao je Karner, premda su bolje poslovne prilike koje je imao u Njujorku bile zaista veliki dobitak. “Verovatno će biti kliše kada to izreknem javno, ali stanje svetske ekonomije je nalagalo da se odlučim na ovaj korak.”

 

BBC Capital

Jägermeister: Kako su Španci poludeli za pićem nemačkih lovaca

Šta je Špancima draže nego li vino? Španija je postala peto tržište na svetu za ovaj napitak, piše Eneko Ruiz Himenez za El Pais

15

Upravo je jedan sat posle ponoći i jedan mladić traži novu rundu. On ne pita za vrstu alkoholnog pića, kao na primer votku, ili viski, već samo za jedan brend: Jägermeister. To je piće koje do pre jedne decenije većina Španaca uopšte ne bi mogla da prepozna, a kamoli da izgovori.

Ali danas, Španija je jedno od najvećih tržišta Jegermajstera – tačnije peto u svetu – i tamna, lepljiva mešavina od 56 različitih vrsta bilja postaje sve popularnija. Broj španskih fanova ovog gorkog alkoholnog napitka raste: u 2005, prodato je 387.000 litara Jegermajstera, a prošle godine, prodaja je dostigla 1,7 miliona litara.

Marketinški plan Jegermajstera je fokusiran na privlačenje mladih ljudi, fanova alterantivne muzičke scene, i “urbanih plemena” poput hipstera.

Španska strategija prodaje je mnogo drugačija od one koja je vezana za poreklo ovog pića čija je postojbina Nemačka, i gde se Jägermeister služio kao aperitiv, posle večere.

U centru gradića Volfenbitel (Wolfenbüttel), destilerija – ogromna, moderna zgrada u staklu – stisnuta je između tradicionalnih nemačkih kuća koje izgledaju kao da su iz bajke.

Jägermeister je najveća industrija u ovom gradu sa samo 53.000 ljudi, ali zahvaljujući visokoj realizaciji, ovo piće je osmo najprodavanije piće na svetu.

13

Recept je tajna u porodičnom vlasništvu, i datira iz 1878. godine, a prvobitno je služio da zagreje lovce. U proizvodnji se koriste ista burad kao i pre više od jednog veka i radnici moraju dobro da zaprljaju ruke dok bar jednom tokom svog radnog veka ne izribaju unutrašnjost ovih buradi.

Tokom prošle 2014. godine, Jägermeister je prodao 6,8 miliona devetolitarskih pakovanja u celom svetu i, mada je njihova prodaja i dalje iza prodaje votke Smirnoff (koja je prodala 25 miliona pakovanja prošle godine) i ruma Bacardi (18 miliona pakovanja), retkost je da se jedno aperitivno alkoholno piće nađe na vrhu ovakve top liste.

Ovo je jedino žestoko piće koje ne pripada nekom ogromnom konglomeratu za proizvodnju alkohola, i jedino preduzeće koje svoj biznis zasniva na samo jednom proizvodu.

“Popularnost Jegermajstera poklopila se sa ekonomskom krizom – mladi ljudi su počeli da razmišljaju o tome šta je politički korektno. Oni su prestali da veruju ljudima koji ih vode, dovodeći u pitanje rad i imidž velikih korporacija “, objašnjava Vicens Bisbal, predstavnik prodaje Jegermajstera u Španiji.

“Mi predstavljamo pobunjenike, a oni nas vide kao prijatelje na koncertima i festivalima”, dodaje on.

Sjedinjene Države su glavno tržište Jegermajstera, a zatim su tu Nemačka i Britanija. Španija je najnoviji uspeh – ali na tom putu je bilo i ozbiljnih posrtanja.

04

Pre dvanaest godina Jägermeister je reklamiran kao aperitiv posle večere. Ali, ta strategija je dala veoma slabe rezultate i zato je u 2008. kompanija pokrenula agresivnu gerilsku marketinšku kampanju.

Njihova tajna pristupu prodaje je veoma jednostavna: upoznaj svoje kupce i fokusiraj se na njih.

Zvaničnici korporacije kažu da je ovo inkluzivan brend i pogodan za svakoga, ali svaka zemlja ima svoje specifičnosti. U Španiji, ciljno tržište su ljudi u dobi između 18 i 39 godina. To je, međutim, proizvelo i izvesne probleme, s obzirom da su neki počeli da ovo piće povezuju sa pijanstvima i noćima koje su se za konzumente završavale potpunim pomračenjem svesti.

16“To izbegavamo po svaku cenu “, kaže Bisbal. “Držimo se striktno svih međunarodnih standarda [vezanih za alkoholna pića].”
Niko ne može da se u potpunosti odvoji od svoje istorije. U nacističkoj Nemačkoj, ovaj napitak je korišćen kao anestetik u vojsci. Kompanija je takođe bila sponzor fudbalskog tima Ajntraht-Braunschveig, svojevrsne legende u Bundesligi 1973.

Pre nekoliko godina kompanija je prestala sa sponzorisanjem trka motora. “Ako pijete, ne vozite”, to je slogan kompanije koji se ističe na zidu muzeja Jägermeister u Volfenbuttelu.

Da li to znači da je brend važniji od proizvoda?

“To je proizvod veoma visokog kvaliteta”, kaže Bisbal, koji tvrdi da njegovi klijenti vole ovo piće zbog njegovog specifičnog ukusa.

“Ako odeš u bar i i naručiš Jäger, to je znak da već poznaješ ovaj proizvod. Nema smisla da u baru držite gomile flaša ovog pića ako ga kupci unapred ne poznaju. […] Zato smo naporno radili da ljudi znaju da će u njemu naći naš brend.”