Tag Archives: votka

Kako je embargo spasao rusku kuhinju

U Rusiji je, upravo zbog sankcija, na delu nečuvena gastronomska renesansa.

“Probajte jelenovo srce”, predlaže Boris Akimov, dok progovara kroz svoju gustu bradu. Moj stomak tone, ali ga ne mogu odbiti: Akimov je polubog u moskovskom svetu gastronoma i kulinara.  Sedeli smo u lokalu LavkaLavka, vodećem restoranu kojim upravlja jedna poljoprivredna zadruga. Na tamno crveno, tanko sečeno meso dolazi pire od celera na vrhu prelivenog sorbeom od brusnica.  Jelo je iznenađujuće blagog ukusa.

Kada sam pre pet godina prvi put posetio ovu “gastro-kooperativu”, bio je to lokal stešnjen između jedne prodavnice i kafića, zatomljenih u dvorišnom lavirintu, dok je njegov fokus na sveže proizvode i domaće poslastice bila sasvim nova stvar u ponudi. Ruska kuhinja je dotad bila talac sovjetske ere, zarobljen u močvari od krompira i boršča. Lep zalogaj se sve doskora najviše odnosio na strane, “uvezene” kuhinje i recepte, a lokavorizam (konzumiranje isključivo lokalno gajene hrane) bio je sasvim stran, barem kao koncept. Ipak, u poslednjih nekoliko godina, grupa ruskih farmera, kuvara, i restoratera napravili su značajne korake u oživljavanju ruske gastronomije.

Šta se dogodilo? Pa, pronašli su neočekivanog saveznika u predsedniku Vladimiru Putinu. Nakon što je 2014. Zapad ošamario Ruse uvođenjem sankcija zbog “pripajanja” Krima kao i “potpirivanja” rata na istoku Ukrajine, Putin je odgovorio zabranom uvoza poljoprivrednih proizvoda iz Evropske unije, SAD i nekoliko drugih zemalja. Ruski mediji emitovali su snimke carinskih inspektora koji na granicama uništavaju zabranjene proizvode; bilo je i gotovo nadrealnih scena lopatanja tvrdih sireva u peći za spaljivanje, i gusaka bukvalno sravnjenih buldožerima.

Iako je embargo prouzrokovao nagli rast cena hrane, Rusi su ga u velikoj meri podržavali: Prema Levada centru, nezavisnoj organizaciji koja se bavi biračkom procedurom, većina Rusa izjavljuje kako je embargo na zapadnu hranu učinio Rusiju daleko poštovanijom među Zapadnjacima. “Rusija je u stanju da sebi obezbedi hranu” ponosno je objavio prokremaljski list Moskovski komsomolac. I zaista: zabrana je, zapravo, prerasla u procvat ruske poljoprivrede a potom i ruske kuhinje. Uz brojne sastojke koji su odjednom postali nedostupni (kao i druge namirnice koje su važile za zabranjene a koje su postale izuzetno skupe po naduvavanju rublje tokom 2014.), kuvari su krenuli u potragu za proizvođačima koji su im daleko bliži. “Nakon uvođenja sankcija, svi su shvatili da nema drugog izlaza”, rekao je za kulinarski magazin “Afiša Eda” Vilijam Lamberti, italijanski kuvar koji stoji iza nekoliko moskovskih kulinarskih poduhvata i sjajnih gastro-destinacija.

Shodno trenutku i aktuelnoj situaciji, Arkadij Novikov – restorater čiji su uvozno orijentisani proizvodi i hrana davali ton post-sovjetskoj gastronomskoj sceni Moskve, otvorio je niz uglavnom lokalno usmerenih restorana: VaLenoK (“Čizme”, ili “Valjenke”), koji poslužuje zahtevne verzije sovjetskih klasika ; Farš, lanac lokala za pripremu hamburgera u kojem se koristi isključivo rusko meso; i Sirovarnja, koja proizvodi svoje sireve “na licu mesta”. U međuvremenu, tu je Beli Zec, u kojem glavni kuvar Vladimir Muhin stvara savremene spinove tradicionalne ruske hrane i recepata čiji je koren u predrevolucionarnom dobu – knedle od musa, kupus-supa šči, fermentirani mlečni napitak kojeg Muhin služi uz guščiju džigericu – koja je sada broj 23 na svetskoj listi 50 najboljih restorana.

Akimov upozorava da pokret za emancipaciju ruske kuhinje tek počinje. Taj poduhvat obiluje izazovima, uključujući lošu infrastrukturu, što može učiniti da put koji namirnice prelaze od farmi do stolova predstavlja noćnu moru (“lokalno” je relativan pojam u zemlji sa 11 vremenskih zona). Ipak, kako sam kaže, “ljudi više misle o tome šta jedu, misle o odgovornoj potrošnji, kao i o podršci lokalnim poljoprivrednicima.” LavkaLavka (u prevodu: “DućanDućan”) sada ima ekspanzivno prigradsko tržište i pet manjih radnji, zajedno sa restoranom, čiji sastojci potiču isključivo od ruskih proizvođača.

Nakon jelenskog srca, na sto nam se servira salata od rakova sa Kamčatke i grgeč s delikatnom teksturom. Sustiže ih  polugar, drevno rusko vino od raži ili žita, potpuno drukčijeg od votke, a barem 4-5 puta skupljeg od nje. Polugar, za čiji su grandiozni povratak zadnjih godina odgovorni ruski biznismeni, obično doživljava trostruku destilaciju i važi za daleko otmenijeg pretka votke.

 

Noah Sneider, The Atlantic magazine (15. maj 2017)

Jägermeister: Kako su Španci poludeli za pićem nemačkih lovaca

Šta je Špancima draže nego li vino? Španija je postala peto tržište na svetu za ovaj napitak, piše Eneko Ruiz Himenez za El Pais

15

Upravo je jedan sat posle ponoći i jedan mladić traži novu rundu. On ne pita za vrstu alkoholnog pića, kao na primer votku, ili viski, već samo za jedan brend: Jägermeister. To je piće koje do pre jedne decenije većina Španaca uopšte ne bi mogla da prepozna, a kamoli da izgovori.

Ali danas, Španija je jedno od najvećih tržišta Jegermajstera – tačnije peto u svetu – i tamna, lepljiva mešavina od 56 različitih vrsta bilja postaje sve popularnija. Broj španskih fanova ovog gorkog alkoholnog napitka raste: u 2005, prodato je 387.000 litara Jegermajstera, a prošle godine, prodaja je dostigla 1,7 miliona litara.

Marketinški plan Jegermajstera je fokusiran na privlačenje mladih ljudi, fanova alterantivne muzičke scene, i “urbanih plemena” poput hipstera.

Španska strategija prodaje je mnogo drugačija od one koja je vezana za poreklo ovog pića čija je postojbina Nemačka, i gde se Jägermeister služio kao aperitiv, posle večere.

U centru gradića Volfenbitel (Wolfenbüttel), destilerija – ogromna, moderna zgrada u staklu – stisnuta je između tradicionalnih nemačkih kuća koje izgledaju kao da su iz bajke.

Jägermeister je najveća industrija u ovom gradu sa samo 53.000 ljudi, ali zahvaljujući visokoj realizaciji, ovo piće je osmo najprodavanije piće na svetu.

13

Recept je tajna u porodičnom vlasništvu, i datira iz 1878. godine, a prvobitno je služio da zagreje lovce. U proizvodnji se koriste ista burad kao i pre više od jednog veka i radnici moraju dobro da zaprljaju ruke dok bar jednom tokom svog radnog veka ne izribaju unutrašnjost ovih buradi.

Tokom prošle 2014. godine, Jägermeister je prodao 6,8 miliona devetolitarskih pakovanja u celom svetu i, mada je njihova prodaja i dalje iza prodaje votke Smirnoff (koja je prodala 25 miliona pakovanja prošle godine) i ruma Bacardi (18 miliona pakovanja), retkost je da se jedno aperitivno alkoholno piće nađe na vrhu ovakve top liste.

Ovo je jedino žestoko piće koje ne pripada nekom ogromnom konglomeratu za proizvodnju alkohola, i jedino preduzeće koje svoj biznis zasniva na samo jednom proizvodu.

“Popularnost Jegermajstera poklopila se sa ekonomskom krizom – mladi ljudi su počeli da razmišljaju o tome šta je politički korektno. Oni su prestali da veruju ljudima koji ih vode, dovodeći u pitanje rad i imidž velikih korporacija “, objašnjava Vicens Bisbal, predstavnik prodaje Jegermajstera u Španiji.

“Mi predstavljamo pobunjenike, a oni nas vide kao prijatelje na koncertima i festivalima”, dodaje on.

Sjedinjene Države su glavno tržište Jegermajstera, a zatim su tu Nemačka i Britanija. Španija je najnoviji uspeh – ali na tom putu je bilo i ozbiljnih posrtanja.

04

Pre dvanaest godina Jägermeister je reklamiran kao aperitiv posle večere. Ali, ta strategija je dala veoma slabe rezultate i zato je u 2008. kompanija pokrenula agresivnu gerilsku marketinšku kampanju.

Njihova tajna pristupu prodaje je veoma jednostavna: upoznaj svoje kupce i fokusiraj se na njih.

Zvaničnici korporacije kažu da je ovo inkluzivan brend i pogodan za svakoga, ali svaka zemlja ima svoje specifičnosti. U Španiji, ciljno tržište su ljudi u dobi između 18 i 39 godina. To je, međutim, proizvelo i izvesne probleme, s obzirom da su neki počeli da ovo piće povezuju sa pijanstvima i noćima koje su se za konzumente završavale potpunim pomračenjem svesti.

16“To izbegavamo po svaku cenu “, kaže Bisbal. “Držimo se striktno svih međunarodnih standarda [vezanih za alkoholna pića].”
Niko ne može da se u potpunosti odvoji od svoje istorije. U nacističkoj Nemačkoj, ovaj napitak je korišćen kao anestetik u vojsci. Kompanija je takođe bila sponzor fudbalskog tima Ajntraht-Braunschveig, svojevrsne legende u Bundesligi 1973.

Pre nekoliko godina kompanija je prestala sa sponzorisanjem trka motora. “Ako pijete, ne vozite”, to je slogan kompanije koji se ističe na zidu muzeja Jägermeister u Volfenbuttelu.

Da li to znači da je brend važniji od proizvoda?

“To je proizvod veoma visokog kvaliteta”, kaže Bisbal, koji tvrdi da njegovi klijenti vole ovo piće zbog njegovog specifičnog ukusa.

“Ako odeš u bar i i naručiš Jäger, to je znak da već poznaješ ovaj proizvod. Nema smisla da u baru držite gomile flaša ovog pića ako ga kupci unapred ne poznaju. […] Zato smo naporno radili da ljudi znaju da će u njemu naći naš brend.”