Tag Archives: ispitivanja

Da li su Transatlantski trgovinski sporazum i CETA „pretnja demokratiji“?

Postoji još jedan trgovinski sporazum koji je već potpisan, a koji je verovatno daleko upitniji nego što je TTIP.

Ako je potreban ikakav dokaz da su trgovinski sporazumi samo puki izgovor kako bi korporativni biznisi zavladali svetom – a na naš račun i štetu – ne tražite dalje: tu je „CETA“, sporazum između EU i Kanade, piše u svojoj kolumni Nick Dearden za londonski dnevnik The Guardian.

I dok su se velike sile iz grupe G7 okupile prošle sedmice u Japanu na svom redovnom samitu, na čitav niz trgovinskih sporazuma presečen je rafalom kritika koje dolaze sa svih strana. Pa ipak, od Donalda Trampa pa do Džeremija Korbina, postoji prepoznavanje “trgovine” kao nečeg što je postalo nešto više od pukog sinonima za krupan biznis koji želi da preuzme još veću kontrolu od društva.

TTIP (Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo, the Transatlantic Trade and Investment Partnership) koji je potpisan između SAD i Evrope predstavlja najpoznatiji u nizu ovih trgovinskih dilova takozvane “Nove Generacije”: ovaj je trgovinski sporazum inače inspirisao pokret u tom pravcu sveopšteg „trgovinskog sporazumevanja“, ali i sve veće negodovanje. Više od tri miliona Evropljana je potpisalo dosad najmasovniju evropsku peticiju, suprotstavljajući se TTIP-u, dok je 250.000 Nemaca prošle jeseni izašlo na ulice Berlina u pokušaju rušenja ovog dila. Nova ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da samo 18% Amerikanaca i 17% Nemaca podržava TTIP, što je manje od 53% , odnosno 55%, koliko je podrška američke i evropske  javnosti iznosila pre samo dve godine.

TTIP simbolizuje ono najgore od globalnog kapitalizma. A Kameron pokušava da ga progura uz ogroman rizik.

06

Ali, TTIP nije jedini sporazum koji je neomiljen. Tu je i njegova „manja sestra“, sporazum između EU i Kanade koji se zove CETA (Sveobuhvatni ekonomski i trgovinski sporazum, the Comprehensive Economic and Trade Agreement). CETA  je podjednako opasna kao i TTIP; zapravo, CETA je na čelu niza trgovinskih ugovora nalik TTIP-u, jer je već potpisan od strane i Evropske komisije i kanadske vlade. Sada čeka na ratifikaciju u narednih 12 meseci.

Ona pozitivna stvar u vezi sa CETA sporazumom je to što je već potpisan, što znači da nam je dozvoljeno da ga vidimo. Njegovih 1,500 gusto ispisanih strana pokazuju da je CETA svojevrsna pretnja ne samo standardima za proizvodnju hrane već je u suprotnosti i sa borbom protiv klimatskih promena, a takođe je i protiv naše sposobnosti i ingerencija koje su nam dosad omogućavale da regulišemo poslove i transakcije velikih banaka, kako bi se sprečio još jedan finansijski sunovrat poput onog iz 2008. CETA udara na našu moć da renacionalizujemo industriju, kada je  jednom budemo otuđili, odnosno predali u ruke strancima.

Kao i dogovor sa Sjedinjenim državama, CETA sadrži novi pravni sistem i legislativu koja je prvenstveno otvorena za strane korporacije i investitore. Britanska vlada treba da donese odluku, recimo, o zabrani opasnih hemikalija čija se upotreba ovim sporazumom „podrazumeva“, da poboljša bezbednost prehrambenih proizvoda i stavi cigarete u obična, neprivlačna pakovanja, pa je, teoretski, moguće da kanadska kompanija tuži britansku vladu zbog “nepravednog tretmana”. Pod „nepravdom“ se naprosto podrazumeva da ne mogu da naprave onoliki profit kolika su im bila očekivanja. “Suđenje” će, ipak, biti održano u formi za to posebno formiranog tribunala, kojeg će nadzirati korporativni advokati.

07

Evropska komisija je napravila izmene u ovom sistemu “Korporativnog sudstva”, u nadi da će biti pravedniji. Međutim, istraživači su otkrili da praktično ne bi bilo razlike barem u nekoliko desetina slučajeva pokrenutih protiv nekih zemalja u poslednjih nekoliko godina, koje su pod sličnim pravno-sporazumnim ustrojstvom. Sama Kanada je, recimo, vodila i izgubila brojne slučajeve od američkih korporacija upravo zbog Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (North American Free Trade Agreement, NAFTA) – na primer, da se zabrane kancerogene hemikalije koje sadrže benzen, rušeći pokušaje reinvestiranja u lokalnim zajednicama i zaustavljanje devastacije kamenoloma. Ratifikacijom CETA i TTIP sporazuma, mogu se očekivati sve brojniji sporovi ovakvog tipa.

Čitav smisao CETA sporazuma je u redukovanju propisa o poslovanju, pa je ideja bila da će se time olakšati izvoz za sve strane. Ali, sporazum će biti i daleko više od smanjenja birokratije i papirologije. Kroz frazu koja prijatno zvuči, kroz “regulatornu saradnju”, standardi bi se smanjivali preko odbora, a na osnovu toga što standardi predstavljaju “prepreke za trgovinu”. U ovo možemo da uključimo i bezbednost hrane, prava radnika i zaštitu životne sredine.

Zastanimo ovde samo na tren i porazmislimo o „finansijskoj regulaciji“. Sposobnost nacionalnih vlada da kontrolišu banke i finansijska tržišta će biti dodatno umanjena. Ograničavanje rasta banaka koje su postale “prevelike da bi propale” može da svaku vladu oteraju pred „tajni“ korporativni tribunal. Na kojem će korporacije, naravno, dobiti bitku.

I zaista, najezda je već počela. Katransko ulje je jedno od najdestruktivnijih i po prirodu najpogubnijih fosilnih goriva na svetu, a većina ovog ulja se vadi u oblasti oko Alberte u Kanadi. Trenutno se malo ovakvog ulja upotrebljava u EU, ali se i taj trend menja. Kada je EU predložila nove propise za efikasno zaustavljanje isticanja katranskog ulja, Kanada je iskoristila CETA sporazum kao adut, pa je blokirala ovaj evropski predlog. Ako CETA do kraja prođe i bude ratifikovana, tom će se odlukom ratifikovati i potencijalna katastrofa po klimu i ekosisteme.

Aktuelni nivoi privatizacije onih segmenata koji su dosad bili briga vlade i društva zadaće završni udarac nečim što se zove “Klauzula o nepovratnim promenama”, ili, popularnije, „Klauzula gedore“ (vrsta nasadnog ključa kojim je moguće samo zavrtati u u jednom smeru, ali ne i odvrtati) ‘ukoliko ova klauzula profunkcioniše, sadašnji nivo privatizacije biće “zaključan” i „pritegnut“, bez šansi da se promeni, a od ove klauzule nijedna roba ili usluga neće biti izuzeta. Ukoliko vlade Kanade ili EU žele da neke ingerencije iz CETA dila ponovo stave pod državnu kontrolu, u svojstvu javnog vlasništva – kao što je to bilo dosad, odnosno pre ustanovljavanja CETA ugovora – ovo nastojanje nacionalnih vlada moglo bi se protumačiti kao kršenje uslova ugovora.

Pa, nakon što su ovakve „sporazumne situacije“ takve kakve jesu, zbog čega je tako malo ljudi čulo za CETA ugovor?

05

Razlog za to je uglavnom zbog toga što Kanađani i Evropljani misle da su prilično slični. Nijedna strana se ne plaši od „preuzimanja privrede u tuđe ruke“ na način na koji se plaše prilikom potpisivanja trgovinskih sporazuma sa SAD. Ali ovo je Velika Greška, jer ovi trgovinski sporazumi nisu postavljeni tako da Evropljani budu protiv Amerikanaca, ovi protiv Kanađana, a Kanađani protiv Evropljana, ili Amerikanaca protiv obe strane, ili… Ne. Ovde se radi o ogromnim, korporativnim biznisima, postavljenim protiv građana svake zemlje-potpisnice.

Ako je potreban još neki dodatni dokaz da su moderni trgovinski sporazumi, u stvari, ništa drugo do puki izgovor za primopredaju moći iz ruku nacionalnih vlada u ruke velikih biznisa i korporacija  – sve to na naš račun i štetu – moramo tražiti malo iza i malo šire od CETA ugovora. Nije ni čudo što negodovanje javnosti zemalja-potpisnica raste, dok se protivljenje TTIP-u preliva i na evropsko-kanadski dogovor.

Kada CETA krajem juna ode na ratifikaciju u Evropski savet (Savet svih EU vlada), Rumunija – koja je u sporu sa Kanadom oko pitanja viza – ima da sasvim izvesno zapreti stavljanjem veta na ovaj trgovinski sprorazum. Valonski parlament je veoma oštro upozorio da će se ratifikacijom ovog ugovora belgijskoj vladi vezati ruke, primoravajući Valonce da budu ili protiv ili uzdržani po pitanju CETA ugovora. Holandski parlament je takođe usvojio predlog kojim se privremeno odbija primena ovog dogovora – „na određeno vreme“ – čime se holandskom parlamentu ukida mogućnost da se ovaj ugovor uopšte i pojavi pred poslanicima. Samim tim, oni neće imati ni prilike da o ovom sporazumu glasaju.

Najagresivniju podršku CETA sporazumu pruža britanski premijer Dejvid Kameron (David Cameron) – ne samo što ga u potpunosti podržava već se trudi da isposluje njegovu privremenu (i prevremenu!) primenu u Velikoj Britaniji. Po toj osnovi, CETA bi u na Britanskom ostrvu mogla da stupi na snagu već početkom naredne godine, i to bez glasanja poslanika u palati Vestminster. U stvari, čak i ako se britanski parlament  ne bi složio sa CETA dilom, tu je još uvek korporativni sudski sistem, pa će sporazum i dalje ostati na snazi još naredne tri godine. A to je upravo ono što svi koji su Kameronovi oponenti po pitanju Brexita ne bi previše voleli. Ovaj potez bi dodatno dolio ulje na vatru u korist Brexitovaca, a uoči referenduma koji će se sprovesti za nekoliko dana

Problemi sa odlukama koje donosi G7 pokazuju da su mnogi od nas prepoznali kako se ovakvim trgovinskim sporazumima od sveta pravi igralište za superbogate – a oni su upravo ti koji su sastavni deo našeg zapanjujuće nepravične globalne ekonomije. Međutim, G7 nije u stanju da misli „izvan fioke“ i izvan interesa svetske elite. Stoga je na nama da povratimo našu demokratiju koja nam, kao građanima, pripada. Zato i treba da kao građani ustanemo protiv takvih dogovora, da idemo na barikade i razvijemo liniju fronta kako bismo zaustavili nepravdu koja nam se protura kroz sporazume kao što su TTIP ili CETA, zaklučuje Nik Dirden svoj tekst u Gardijanu.

 

Prolećno pomeranje časovnika: ubica na drumu

Još jedan razlog da mrzimo pomeranje časovnika su i saobraćajne nesreće sa smrtnim ishodom.

002

Ukoliko vam pričinjava nelagodnost pomeranje satova jedan sat napred na letnje računanje vremena, postoji dobar razlog za to: Pomeranje vremena će vam sigurno poremetiti san. Kada u proleće satove pomerimo napred, onda gubimo jedan sat, i to – sna. To je kao da je čitava planeta u istom trenutku imala džet-leg, pa narednih dana svi patimo od umora i neispavanosti.

Letnje računanje vremena je u Sjedinjenim Državama počelo kao trik da bi se uštedela energija tokom Prvog svetskog rata, a u međuvremenu je ova mera postala nacionalni standard tokom 1960. Međutim, mnogi sada osećaju da je ovaj koncept očuvanja energetskih resursa nadživeo svoje korisne aspekte. Neke od nedoumica i sumnji vezanae su za valjanost pretpostavke o uštedi električne energije tako što ćemo u proleće, pomeranjem satova, „dobiti“ jedan sat dnevne svetlosti više. Ipak, ispostavilo se da su koristi od ove mere izostale, ili da su, u najmanju ruku, nejasne.

Jedan sat izgubljenog sna zvuči kao mala promena, ali mi ljudi smo ipak krhke i osetljive životinje. Čak i mali prekidi sna, kako su pokazala ispitivanja, produkuju promene osnovnih pokazatelja našeg zdravlja, otupljujući našu mentalnu oštrinu i lucidnost. Istraživači su pronašli dokaze o ozbiljnim, opštim zdravstvenim posledicama kada se – kao danas – milijardama ljudi na planeti „ukrade“ jedan sat od spavanja.

Postoje i dokazi koji otkrivaju povezanost između povećanja broja saobraćajnih nesreća upravo na dan prebacivanja na letnje računanje vremena.

03

Istraživači sa Univerziteta Džons Hopkins (Johns Hopkins) i Stenforda  su 1999. želeli da saznaju šta se dešava na putevima širom SAD onda kad zadnje nedelje marta milioni vozača uzmu volan u ruke – u jutru i danu kojima je prethodila noć kraća za jedan sat spavanja.

Analizirajući fatalne incidente tokom 21 godine, a na osnovu podataka iz Nacionalne američke uprave za saobraćajnu bezbednost (US National Highway Transportation Safety Administration), otkriveno je veoma malo, mada ipak značajno povećanje poginulih ponedeljkom, u danu odmah nakon prolećnog pomeranja časovnika. Tog ponedeljka, nakon pomeranja časovnika, prosečan broj incidenata sa smrtnim ishodom skakao bi na 83.5, u poređenju sa prosečnom stopom od 78.2, koji ima jedan tipični ponedeljak.

“Nismo, zapravo, ni  očekivali da ćemo bilo šta uočiti” kaže Ričard Alen (Richard P. Allen), neurolog sa univerziteta Džons Hopkins, koji je vodio ovu studiju. “Za mene lično, zaista je neverovatno da jedan sat može da produkuje ovoliku razliku u stopi smrtnih slučajeva na putevima.”

Ovaj dokument ne pokazuje postojanje bilo kakvih dokaza o povećanju nezgoda u nedelju kada počinje letnje računanje vremena, verovatno zato što ljudi mogu da duže odspavaju tog nedeljnog dana. Ali, ljudi su i dalje lišeni sna i u ponedeljak, jer se još uvek prilagođavaju promeni vremena – u ponedeljak, u stvari, tek započinje naša „džet-leg kriza“.

Nalazi Alena i njegovog tima pridružuju se nalazima nekoliko manjih studija ovog fenomena. Kanadski istraživači su 1996. ustanovili da prolećno pomeranje vremena za sat napred “dovodi do porasta saobraćajnih nesreća [ne obavezno sa smrtnim ishodom] za oko osam procenata”. Ovde je tabela objavljena u njihovom izveštaju u New England Journal of Medicine:

Kanadski istraživači su otkrili blago ali izvesno prisutno povećanje saobraćajnih nesreća u trenutku neposredno nakon prelaska na letnje računanje vremena, koje počinje u proleće.

Nalazi iz Velike Britanije 1980. godine konstatuju slično blago povećanje nesreća, baš kao što je iznašla i kanadska studija.

[Napomena: Efekat nije dosledno uočavan na globalnom planu. Švedski istraživači su u svojoj studiji iz 2000. konstatovali kako je “malo validnih dokaza da je prelazak na letnje (ili zimsko) računanje vremena imalo neposredne efekte na povećanje broja saobraćajnih udesa”. Oni su zaključili da, ukoliko su takvi efekti i postojali, oni bili isuviše mali da bi se uopšte mogli detektovati].

Alen je mišljenja je da njegovi nalazi pokazuju koliko mnogo ima onih Amerikanaca koji su na ivici lošeg sna. Promena  na letnje vreme gura ih preko te ivice, stvarajući u njima opšti telesni stres.

A čini se da uzrok ovog opšteg stresa ne potiče samo automobilskih nesreća. Počev od Alenove studije, množili su se dokazi i o porastu povreda na radu i srčanih napada u danima nakon prebacivanja na letnje računanje vremena.

Postavlja se pitanje: nije li možda bolje ne voziti sam na posao ponedeljkom nakon pomeranja časovnika u napred?

04

Ovi podaci, ipak, ne treba da sugerišu kako su odlazak na posao i povratak kući u ponedeljak nakon prolećnog uskraćivanja jednog sata opasna stvar. Još uvek neobjavljena analiza koju je sproveo tim sa Univerziteta u Koloradu utvrdila je da letnje računanje vremena može da izazove 302 smrtna udesa na putevima tokom perioda od 10 godina, što je, po svemu sudeći, prilično malo. U SAD svake godine ima oko 30.000 saobraćajnih udesa sa najtežim ishodom.

Poenta je da čak i mala promena i uskraćivanje vremena namenjenog za san mogu da rapidno utiču na fiziologiju našeg tela. A na dobar san se, i to s velikim razlogom, gleda kao na suptilnu ali ključnu komponentu našeg zdravlja. Naučnici sada znaju da nedovoljan san može igrati važnu ulogu u razvoju bolesti srca, dijabetesa i gojaznosti.

U cilju dobre pripreme za težak ponedeljak koji nam predstoji nakon prolećnog pomeranja časovnika, dobra je ideja da naspavati se dobro u danima uoči nedeljnog pomeranja sata. Alen ističe da će jedan sat sna manje osetno teže pasti nekome ko već pati od lišenosti dobrog sna.

“Mnoge ovakve nesreće dešavaju se jer nemamo preostale rezerve sna kako bismo prebrodili ovu promenu”, kaže Alen. “Kada smo aktivni – ali bez svežine koju nam uvek daje samo dobar san – ne treba nam mnogo da bismo zapali u negativno stanje koje je uzročnik fatalnih saobraćajnih ishoda.”

VOX

Poruke koje ništa ne kazuju

Današnji sistem poruka više nema šta da nam kaže, piše John Gapper za Financial Times. Nakon dve decenije indiskrecije, digitalnih zavrzlama i bildovanja inboxa, slanje e-mailova počinje da lagano posustaje.

00

“Obriši” je naša standardna operacija, upozorava Snapchat, popularna aplikacija za slanje poruka i fotografija koju koristi gomila tinejdžera i milenijumovaca, u svojim uslovima korišćenja. Mladi ga preferiraju u odnosu na druge komplikovane, neefikasne i rizične servise za elektronsku komunikaciju, koja je u poslednje dve decenije pisma i faksove zamenila e-poštom. U tom smislu su vlada Velike Britanije i Silikonska dolina kao jedno telo i jedna duša.

Fajnenšel tajms je u junu otkrio čitaocima da se pošta Dauning Strit automatski briše na svaka tri meseca, što medijima koji traže uvid u prepisku posredstvom Zakona o dostupnosti javnih informacija komplikuje život. Ovakva politika je više od jednog hira premijera koji ga odvaja od ostatka građanstva, imajući u vidu da Dejvid Kameron traži od Snapchat i drugih sličnih servisa da svoje podatke čuvaju minimum godinu dana.

02Zakon o zaštiti podataka takođe poznat kao Povelja o njuškalima traži od kompanija da čuvaju podatke o elektronskoj korespondenciji, telefonskim pozivima i porukama pod nadzorom bezbednosnih službi. Gospodin Kameron ne želi da se teroristi ili loši momci tajno dogovaraju koristeći nerazorive šifre ili da im pođe za rukom da “spale pisma” pošto ih pročitaju.

Ali šta je sa nama ostalima? Nakon dve decenije emaila, mnoge institucije i zaposleni su već site tog oblika korespondencije. Njegove vrline – da je brz, besplatan i efikasan način da se komunicira sa drugima bez da odštampamo pismo, stavimo ga u koverat, liznemo marku i pošaljemo ga – sada se mnogo manje cene. Umesto toga, pred inbox-ima punim trivijalnih poruka, skloni smo da sagledavamo samo njegove poroke. Tiranija email-lova je neizbežna.

04

Povremeno ljudi proglase “bankrot” email-a, brišući na stotine poruka. Ema Stoun, glumica, izabrala je ovu “nuklearnu opciju” kada je posle hakovanja Sony Pictures njena e mail adresa objavljena na mrežama. “Udarila sam “obeleži sve’ i ‘izbriši zauvek,’ i hiljade mejlova… je zauvek nestalo. Užasno sam bila uplašena da bi neko mogao ući u moj e mail” “, rekla je ona Wall Street Journal-u.

Uglavnom, međutim, borimo se da se probijemo kroz njega, u nekoj formi digitalnog ping-ponga gde svako osvežavanje inbox-a vodi novoj iscrpljujućoj trci sa poštom.

JPMorgan Chase, američka banka, počela je da isključuje govornu poštu na poslovnim telefonima svojih zaposlenih, jer je gotovo niko više ne koristi. Umesto toga, oni su odmah dostupni putem e-maila na svojim mobilnim telefonima.

07Pre deset godina, ključna e-mail pretnja bio je komercijalni spam – Bil Gejts, osnivač Microsofta obećao je 2004. godine da će rešiti taj problem u roku od dve godine, ali je to ipak potrajalo malo duže. Sada se ono što je čisti “spam” filtrira zahvaljući servisima kao što je Guglov gmail, ali sam dotok e-mailova nije time smanjen. Teško je izdvojiti ono što je vredno i značajno iz masivne prepiske, gde se jedan imejl “nadjačava” sa drugim.

Uprkos svim svojim prednostima, e-mail ima tri velike mane. Jedna je njegova jednostavnost upotrebe. Potrebno je uložiti napor i košta da se pošalje pismo. Kada je Gardijan pobedio u svojoj desetogodišnjoj borbi da se dokopa pisama princa Čarlsa ministrima (koja su bila ljubazna i dobro informisana, uprkos tome što su bila poznata kao zabeleške crnog pauka) glavni anahronizam je bio njihov medij.

Jednostavno, previše je lako poslati e-mail: da se ispale kratke misli i odgovori, i da se onaj drugi uvuče u nastavak konverzacije. Još je strašnija opasnost koja vreba u izboru komande “odgovori svima” kojom zasipamo na stotine ljudi sa svojom prepiskom ili dozvoljavanje opciji automatskog odgovora da učini ono najgore što može. Zahvaljujući ovom drugom, jedan PR Banke Engleske obavestio je Gardijan o veoma osetljivom pitanju ispitivanja da li bi Velika Britanija trebalo da napusti Evropsku uniju.
06

Druga mana je njegova neformalnost. Laka konverzacija, šale i prepričavanje dogodovština nekad je bilo rezervisano za telefonske razgovore i sastanke. Pisma su bila formalna – mada ne uvek toliko formalna kao što je to slučaj sa odgovorom jednog ministra na pismo princa Čarlsa u kojem se kaže “imam čast gospodine, Vaše Visočanstvo, da ostanem vaš najponizniji i odani sluga”. Pisanje pisama bilo je najfinija birokratska umetnost.

E-mail je mnogo razuđeniji i slobodniji i većina ljudi koristi stil između razgovora i pisama. To dovodi do mnogih nevolja, uključujući jednog zaposlenog u banci uključenog u nameštanje libora koji je e-poštom otpisao brokeru: “Što se tiče posledica itd možemo razgovarati o tome tokom ručka”; i brokera koji je napisao: “Čekam da mi vrate moju kreditnu karticu posle jedne pijane noći na kuglanju“.

01E-pošta ima i treću manu: svoju stalnost. Te sramotne poruke su spašene i objavljene od strane regulatora koji su istraživali skandal sa liborom, i to je stalna opasnost za preduzeća, vlade i organizacije koje skladište ovu komunikaciju. U mnogim slučajevima, oni nemaju izbora. Banke su, na primer, primorane od strane njihovih regulatora da vode evidenciju trgovanja.

Političari redovno pokušavaju da zaobiđu ova pravila. Političari i savetnici izbegavaju e poštu kada je reč o osetljivom materijalu, umesto toga šaljući poruke. Hilari Klinton, bivši američki državni sekretar, koristila je svoj lični email server, dok je bila na ovoj funkciji, dok je poverenik za informacije Velike Britanije presudio 2012. godine da su e-mail poruke Michael Gove-a, sada ministra pravde, poslate sa njegovog privatnog e-maila, zvanična korespondencija.

Ali za većinu nas, glavni problem nije to što svaka glupost koju smo jednom napisali konstantno lebdi u oblaku. Naš problem je što je e mail, koji je jednom predstavljao fantastično sredstvo komunikacije, postao tako komplikovan. Nije nikakvo iznenađenje da “Slack” – jedna aplikacija koja spaja naše e-mailove, četovanje i drugi materijal, omogućavajući zaposlenima da lakše komuniciraju – ima sve veću upotrebu.

03Inovacija je jedan od načina da se reši ovaj problem. E-mail je, na kraju krajeva, jedan oblik tehnologije koji zastareva. On je došao pre pretraživača i world wide web-a, i potiče iz vremena digitalnih mreža iz 1970-tih godina. Četovanje (ćaskanje) tek treba da uđe na mnogobrojna radna mesta. Ali to će od nas tražiti da u velikoj meri promenimo naše radne navike.

Iako je ljudski instinkt da komunicira i dalje jak kao i uvek, e-mail je postao bolan način da se ova potreba ostvaruje. Što više vlade i preduzeća budu uvodile svoju tiraniju nadgledanja komunikacije – to će više ministri, zaposleni i građani – pokušavati da se pobune. Ako svaka pobuna propadne, možda ćemo morati ponovo da počnemo da razgovaramo jedni sa drugima.

Vino, bolje od odlaska u teretanu?

Nauka kaže – da.

01

Čaša crnog vina dnevno- korisna kao i odlazak u teretanu. (Foto: Shutterstock)

Ko god je rekao da su ove vesti – malo za promenu! – dobre – bio je u pravu. Još jednom se ispostavilo da je popiti crno vino bolje nego otići u – teretanu. Kako ovo mogu biti dobre vesti? Džejson Dajk (Jason Dyck) i njegove kolege sa Univerziteta u Alberti, Kanada, istraživali su način na koji kompleksno jedinjenje resveratrol iz crnog vina, oraha i grožđa poboljšava srčane, mišićne i koštane funkcije; kako su otkrili, vino ove funkcije poboljšava na način na koji vežbanje u teretani deluje na organizam. Resveratrol se pokazao kao efikasan antioksidans pri testiranju na glodarima, što je je razlog zbog kojeg su naučnici planirali da ga testiraju kod dijabetičara. Ako se rezultati ponovo pokažu pozitivni, što je ovaj kompleks dosad pokazao, efekti po zdravlje srčanog mišića mogli bi biti barem onoliki kao kada se energično “odradi” trening u teretani.

I dok se naučnici i ljubitelji vina raduju ovoj vesti, ipak je malo verovatno da će lekari svojim pacijentima preporučivati da počnu s ispijanjem bilo koje vrste alkohola, jer ovaj može imati štetne efekte po organizam. Ljudi treba da imaju na umu da se ove blagodeti mogu uživati samo ako uzmete ne više od jedne čaše vina uz večeru. Resveratrol se posebno može naći u crnom vinu, i važi za jedan od korisnih antioksidanata po zdravlje srca. Takođe je poznato da crno vino smanjuje “loš holesterol” i sprečava krvne ugruške.

Ostale koristi od crvenog vina, ako se konzumira veoma umereno, jesu: duži životni vek, prevencija od katarakte i raka debelog creva, a takođe smanjuje rizik od dijabetesa tipa 2, usporava starenje i disfunkcije mozga (za čije je funkcionisanje posebno dobro upravo pivo).

Eto dobrih izgovora da uzvratite na “niske udarce”, i da se svako veče opustite uz čašu vina. Do dna!

Ne zaboravite: pivo poboljšava vašu memoriju i mentalne sposobnosti

02

Pivo može biti dobro za moždane funkcije i memoriju. (Foto: Shutterstock)

Uprkos onome što vam mamurluci priređuju subotom ujutro, pivo može, zapravo, biti dobro po vaš mozak, ili je barem to ono što se tvrdi u jednom svežem medicinskom istraživanju. Preciznije, nova ispitivanja sugerišu da određeni elementi u jednom od glavnih sastojaka piva mogu poboljšati kognitivne funkcije. Istraživači sa Državnog univerziteta Oregon (OSU) otkrili su da određena doza ksantohumola, flavonoida iz hmelja poboljšava memoriju i kognitivne procese u grupi laboratorijskih miševa. Flavonoidi se nalaze u biljkama, i, prema poslednjim zdravstvenim studijama, imaju potencijal da obezbede višestruke zdravstvene koristi – tolike da neki veruju kako odredjeni flavonoidi u celeru i artičoki mogu pomoći u borbi protiv raka pankreasa.

Istraživači na OSU počeli su svoja proučavanja tako što su osam sedmica hranili laboratorijske miševe dijetetskim suplementom ksantohumol. Cilj eksperimenta bio je otkrivanje efekata koji on ima na palmitoilaciju, prirodni proces kod životinja i ljudi blisko povezan sa gubitkom memorije. Sledeći korak bio je ispitivanje miševa na više testova, koji bi identifikovali kako moždane tako i memorijske funkcije mozga. Miševi koji su bili zatvoreni u Morisov vodeni lavirint, što je široko prhvaćen “poligon” za naučne testove, prolazili su kroz njega pri čemu su naučnici merili prisutnost prostorne memorije i kognitivne fleksibilnosti kod miševa, kao i eventualno stepen poboljšanja ovih faktora. Testovi su bili obećavajući, ali samo za deo miševa: mlađim primercima u grupi memorija se poboljšala, ali na starije miševe, kako se čini, ksantohumol nije imao nikakvog efekta.

I dok su rezultati uzbudljivo otkriće za mlađe miševe – i, eventualno, mlađe generacije ljudi – eksperiment još uvek nije praktično primenljiv. Ksantohumol je retko hemijsko jedinjenje, a hmelj je jedini njegov poznati izvor u hrani. I dok pivopije imaju razloga za radovanje – pitanje je kolika je odista korist od piva. Izgleda da ga treba popiti dosta: količina ksantohumola kojeg su miševi konzumirali više od 8 nedelja značilo bi da biste – kao prosečno ljudsko biće – morali da unosite 2.000 litara piva dnevno(!), što je ekvivalent za 5.636 flaša piva.

Izgleda da je, ipak, lakše i zdravije unapređivati mentalne performanse na neki drugi način.

 

Natali Roterman, Donovan Longo

Da li ljudi pre biraju bol umesto dosade ?

Kako biste se nosili sa sobom da ste 15 minuta u praznoj sobi?

dos 01(Foto: BBC)

Ljudi su nezadovoljni u svom preduzeću, na poslu koji može predstavljati beskonačnu, monotonu rutinu; zato su nekima draža čak i bolna iskustva nego dosada, potvrđuju nova istraživanja. Ukratko – bolje da smo na udaru uspona i padova nego da nam se ništa ne događa. Ljudima, najčešće, nedostaje komunikacija sa drugim ljudima.

U jednom testu, skoro polovina ispitanika davalo je sebi blage elektrošokove tokom 15 minuta tišine i bez ikakvih spoljnih nadražaja.

Nalazi, proistekli iz zatvaranja ispitanika i uskraćivanja spoljašnjih nadražaja, a potom njihovog ispitivanja, naišli su na kritike nekih drugih istraživača.

Sporni dokument, objavljen u naučnom časopisu Science, tvrdi kako mi ljudi nismo baš previše dobri u prijatnim, rekreativnim mislima.

Profesor Timoti Vilson, koji je vodio istraživanje na Univerzitetu u Virdžiniji, SAD, rekao je: “Učesnici u našoj studiji dosledno su pokazali da bi radije da imaju barem nešto čime će se zanimati nego da nemaju ništa drugo osim svojih misli – pa za čak i kada je u pitanju prilično kratak vremenski period.”

Ovo možda neće biti iznenađenje ako ste takvi da vam lako postaje dosadno, ili ako ste ikada, u takvoj situaciji, dirnuli u svoje unutarnje bolno mesto i ranu – u nekom trenutku tišine i isključenosti od spoljašnjeg sveta.

U stvari, drugi istraživači iz ove oblasti kažu da ovi nalazi, kako tvrde, ‘preterani’.

Ipak, autori pišu da je pitanje uživaju li ljudi “samo razmišljajući” u ovom psihološkom istraživanju imalo i previda.

Dobrovoljni elektro-šokovi

Njihov rad je počeo sa nekoliko opita u kojima je od studenata koji su bili zatvoreni u maloj sobi sa praznim zidovima traženo da sede za stolom i “zabavljaju se svojim mislima”.

Nakon šest, 12 ili 15 minuta, upitali su ih da li je vreme koje su proveli u miru i tišini bilo prijatno i da li im je bilo teško da se koncentrišu. U proseku , njihovi su odgovori bili negde u sredini, ili nešto lošiji, na skali od devet podeljaka.

Kako bi se pokazalo da ovoo nije bio problem koji proizilazi iz teskobe i skučenosti laboratorijske prostorije, ili usled mogućih karakternih nedostataka površnih studenata, drugi eksperimenti zahvatili su širi pul dobrovoljaca, starosti do 77 godina, kako bi sličan test obavili kod kuće, sedeći za računarom. Kako u svojim domovima nisu bili nadgledani, mnogi od njih “varali” su tako što bi često proveravali svoje mobilne telefone ili bi slušali muziku.

Od kontrolne grupe zatraženo je da pronađe spoljno ometanjae, sami, kao što je gledanje TV ili pretraživanje Interneta – i oni su mnogo bolje provodili svoje vreme nego oni koji su ostali da “sanjare i blude” u svojim mislima.

Konačno, tim profesora Vilsona uradio je eksperiment sa strujnim udarima, u pokušaju da saznaju da li je mirno, solo razmišljanje dovoljno neprijatno da bi ljudi zaista voleli da učine sebi nešto zaista gadno – asve samo zbog toga “da bi im se nešto dešavalo”. Podaci dovoljno govore za sebe: 18 od 42 ispitanika, više muškaraca nego žena, odlučilo je da sebi da najmanje jedan blagi elektro-šok na zglobu onda kada su bili ostavljani “sa samima sobom”na 15 minuta.

“Bila je neka vrsta teškog “statičkog” šoka, nije to bio neki veliki udar ali je ipak malo bolelo”, rekao je profesor za program BBC-a Naked Scientists. “Izgleda da žele da se “šokiraju” iz dosade, da tako kažem.”

dos 02(Foto: BBC)

Sve su to bile osobe koje su isti šok već iskusile, i izjasnile se da bi radije pristali da daju pet dolara samo kako ih struja ne bi opet protresla. Oni koji nisu bili radi da plate kako bi izbegli šok bili su isključeni – kao što je to bio jedan čovek koji je pritisnuo dugme za elektro-šok 190 puta.

“Nisam siguran šta se s njim dogodilo”, rekao je Vilson .

Neki britanski istraživači ispitivali su aspekte ove studije, uključujući nivo primljenih elektro-šokova, kojih je više među muškarcima nego među ženama (na osnovu ranijih rezultata, u kojima su žene ocenjivale šokove kao bolnije), iako nije bio variranja između pojedinaca. Ovo ukazuje na neka druga istraživanja, koja sugerišu da naši pragovi bola variraju od čoveka do čoveka, i da ta opcija sa “hipotetičkom otplatom” od pet dolara – ako ne žele elektrošok – može preuveličati i iskriviti odgovore ispitanika.

Osećaj svrhe

Profesor Vilson kaže kako ne proglašava ljude nesposobnima za mirnu unutarnju kontemplaciju. “Ne želim da preterujem oko ovoga. Mislim da svi mi, u našim svakodnevnim životima, dobro znamo da naši umovi najradije odlutaju ka prijatnim temama ili razmišljanjima o nečemu što nam tek predstoji. Mislim da je ono što je teško (u vezi smirenog i izolovanog razmišljanja) … to što ga je teško upražnjavati u nepokretnom stanju, na izolovanom, fiksnom mestu.”

Profesor Ivo Vlaev, bihevioralni psiholog na Univerzitetu Vorvik i Imperijal koledžu u Londonu, smatra da su nalazi “veoma interesantni”, ali da bi davanje električnih šokova moglo biti preterano i precenjeno.

“Suština je da su se ispitanici osećali bedno” izjavio je on za BBC. “Istraživanje je pokazalo da sreća nije samo u doživljavanju zadovoljstva. Treba vam takođe i osećaj smisla i svrhe – koji vam izostaje u ovim uslovima izolovanosti, kada se osećate beskorisnim. A kada imate zadatak da nešto uradite, makar i nešto najmanje, odmah zadobijate taj osećaj korisnosti i svrhe… Čak i ako se radi o jednostavnom zadatku.”

Dr Kris Čembers, viši istraživač u Školi za psihologiju Univerziteta Kardif je ovim rezultatima bio nešto manje impresioniran.

“To je u suštini studija koja pokazuje da ljudi ne vole da im bude dosadno”, rekao je on za BBC. “Kako se nalazi iz (samo) 11 eksperimenata mogu pojaviti u jednom tako velikom naučnom časopisu, to je već zagonentije.”

“Najinteresantniji aspekt istraživanja je to što su ispitanici bili raspoloženiji da sebi daju elektrošokove nego da samo sede u prostoriji i dosađuju se. Možda su subjekti ove studije to naprosto činili kako bi ostali budni… a pošto sada čitamo autorov rad od početka do kraja – moguće je razumeti njihove nevolje.”

04. 07. 2014.

Džonatan Veb, BBC News