Tag Archives: volan

Ruskom trolom krimskim planinama i obalama

Ovo je jedna skica s putovanja dve Nemice koje su se iz turističke radoznalosti uputile do Jalte vozeći se trolom gotovo 100 kilometara. Dok ih je trolejbus vodio kroz planinske predele, a potom i duž morske obale – umesto da se do Jalte dovezu taksijem – njih dve su pisale o svom jedinstvenom doživljaju stečenom na tom putovanju.

03Čim je naš avion koji je poleteo iz Moskve aterirao na pistu u Simferopolju, i samo što smo izašle sa aerodroma, u trenutku se oko nas sjatio sijaset taksi vozača nudeći nam da nas prebaci do bilo kojeg sela, mesta ili grada Krimskog poluostrva: Svuda su vozili: u Bakčisaraj, Sevastopolj, Alušta… Nas dve smo, ipak, unapred donele odluku da ovako „usput“ oprobamo jednu zaista neobičnu i jedinstvenu znamenitost Krima – ubedljivo najdužu trolejbusku liniju na svetu: od Simferopolja do Jalte.

Trolejbus br.52 na svakih dvadeset minuta kreće ka južnoj obali Krima i to putovanje košta tek nešto više od 250 dinara (129 rubalja, oko 2.2 evra). Početna stanica je veoma blizu aerodroma. Trola treba da za tri sata prevaliti gotovo 100km (96km, da budemo precizniji). Vožnja ide kroz kroz Simferopolj, zavijajući preko krimskih visija a potom duž obale Crnog mora. Pedeset dvojka je praktično jedini trolejbus u svetu čiji put vodi kroz planine.

08

Trola je najjeftiniji način da se iz Simferopolja dođe do turističkih destinacija na južnim obalama Krimskog poluostrva, ali je zato i – najsporiji. Zašto je to turistima uopšte potrebno? Zato što na taj način oni na miru i detaljno mogu posmatrati i ljude, i prirodu koja se usput postepeno menja.

Brzo smo kupile karte u malom belom kiosku pored stanice. Trolejbus je bio gotovo prazan. Samo jedan stariji par je čekao polazak. Vozač je bila žena. I pored svega, trolejbus je pravi hit među turistima, i zato i saobraća tako često: Ona je šrava turistička atrakcija.

Uzgred, na Krimu – baš kao i u čitavoj Rusiji, a iz nekog ne baš sasvim jasnog razloga – žene su te koje uglavnom voze trolejbuse. Naša “šoferka” je pre polaska najpre oprala prozore da bi zatim proverila naše karte, i – trolejbus je napokon mogao da krene. Naše prijatno putovanje moglo je da počne.

Ka Simferopolju i još dalje

Put od aerodroma vodi ravno ka centru Simferopolja. I dok smo kroz prozore gledale u brda koja su se pomaljala u daljini, građevinske mašine u suprotnoj traci proširivale su ulicu a potom i asfaltirale. Na svakoj stanici ulaze neki novi putnici: učenici sa svojim torbama na leđima, radnici, bake sa cegerima…

Krećemo se lagano, bez ikakve žurbe prelazimo most preko železničkih šina. Odmah do zgrade železničke stanice – nigde ni žive duše. Peroni su sasvim pusti. “Ovde kod nas ništa ne saobraća”, govori mi jedan putnik. “Kada dođe jutro, prođu samo dva ili tri međugradska električna voza i to je sve”.  Nakon referenduma 2014. godine, putnički vozovi su ukinuti.

Kao kontrast umiranju vozova, prošli smo pored autobuske stanice koja je, za razliku od vozova, krcata ljudima: svi oni nekuda žure, dovikuju se, jedu, kupuju karte i u zadnjem trenutku uskaču u autobuse. Naš trolejbus sada je već prepun. Preko puta nas sela su dva đaka, a prilaze nam i dve bake. Đaci odmah spremno ustaju i nude im da sednu na njihova mesta, a ove im se toplo zahvaljuju. Potom slede beskrajni razgovori: o vremenu i vremenskoj prognozi, o predstojećem vikendu, o stanju na putevima…

02

Trolejbus nas vozi kroz glavnu i najdužu gradsku ulicu čiji je naziv Kijevska. Ono što se odmah primećuje je da je Simferopolj grad neočekivano zaodenut sivilom i nedostatkom boja: toliko je šarenila na rascvetanim reklamama, posterima stanovnicima i gradilištima, dok su same zgrade sive. Posvuda se kovitla peščana prašina koju raznosi kasni jesenji vetar. Đaci preko puta nas grickaju belu čokoladu. Trolejbus je prošao kroz centar grada i lagano ulazi u obližnje selo.

Ovom linijom trolejbusi saobraćaju već više od pola stoleća. Prvi deo rute, na potezu između Simferopolja i grada Alušta, otvoren je za međugradski prevoz 1959. godine; a nastavak i drugi deo koji sve do Jalte otvoren je 1961. I danas, ovo putovanje traje isto onoliko koliko je i tada; samo su se promenila vozila. Pre 40-tak godina, krimskim putevima i planinama saobraćali modeli trolejbusa koje je proizvodila “Škoda”, dok su danas oni uglavnom ruske proizvodnje, recimo, novi niskopodni trolejbusi tipa “Avangard” napravljeni u fabrici u Vologdu, na severozapadu Rusije.

06

Put kroz krimske planine

05Odjednom se na vidiku pomaljaju planine. Trola, spokojno i lagano, vijuga ovdašnjim serpentinama: S obe strane puta su litice i šume. “Koliko li ovde ima pečuraka, hm, koliko bi trebalo da se visoko popnem kako bih ih ubrala?”, proletela mi je misao.

Jednog trenutka, put postaje veoma strm i trolejbus počinje da “stenje”. Negde usred krimskih visija, u susret nama sve je bliži pozamašan krst: upravo on obeležava najviše mesto na koje se pedesetdvojka penje. Krst je kontrolna tačka ove trolejbuske linije i ima svoj naziv: “Perevaljno” (Prevoj). Perevaljno se nalazi na 752 metra nadmorske visine i na ovom mestu je podignut spomenik – trolejbusu. Ovo mesto je bilo granica iznad koje prve ruske trole nisu mogle da se kreću. Trolejbus je, u međuvremenu popunjen do kraja pa više nema mesta čak ni za stajanje. U nastavku puta, spuštamo se ka obalama Crnog mora.

Spust prema moru

10Obala i pučina počinju odmah po prolasku kroz Alušt, prvo krimsko odmaralište na našem putu. Šoferku za volanom odmenila je njena koleginica. Trola je toliko krcata da je postala već gotovo nesnosno. Jedan od razloga je i taj što se na svakoj stanici ovdašnjim stanovnicima pridružuje sve veći broj turista. Mogu se čuti pitanja tipa “Gde je stanica koja se zove Botanička bašta?”, pita jedna od putnica. “Nalazi se u Nikiti, pokazaću vam je”, odgovara joj neko iz gomile koja stoji. Njegovom glasu pridružuje se još jedan: “I ja tamo izlazim, pokazaću vam”. Do nikitske botaničke bašte, u pravcu Jalte, ostalo je još samo nekoliko kilometara, iako već uznemireni turisti neprestano zapitkuju nisu li, kojim slučajem, možda već prošli tu stanicu.

Retko gde u Evropi je tolika gužva u javnom prevozu. Stoga su evropskim posetiocima uvek interesantne one situacije u vozovima, autobusima ili trolejbusima koje veoma iritiraju većinu Rusa. Ovo je veoma slično vagonima bez kupea: vozićete se njima nedelju dana od Moskve do Vladivostoka, ali ćete zato imati priliku da upoznate lokalno stanovništvo (ukoliko, naravno barem malo poznajete ruski jezik). Upoznati jednu zemlju i njene ljude nije moguće ukoliko se voze taksijem do hotela i idete na organizovane ekskurzije sa svojom grupom, jer tako ne izlazite iz kruga svojih sunarodnika pa ne možete upoznati zemlju i ljude u njoj.

11Put od Alušta do Jalte dug je 33 kilometra i vodi duž strme, stenovite crnomorske obale. Ponekad prolazimo pored šatora i tendi pod kojima se prodaju, povrće, vino, voće i suveniri. Prolaskom kroz svako naredno mesto, put se pomalo ali sve više i više razmimoilazi od obale i penje naviše… da bi se opet malo spuštao približavajući se moru. Krimska pedesetdvojka ostavlja za sobom i Masandrovski zamak, kamp za mlade (Artek) i botaničku baštu; turisti su na sve strane, ulaze u trolu ili ili izlaze iz nje. Mnogi od njih drže na gotovs svoje kamere i foto-aparate, uz neizbežne naočare za sunce. S naše leve strane, kroz prozor posmatramo krimska mestašca i gradiće, a dole pod njima pruža se veliko, sjajno more. S desne strane trolejbusa u nedogled pucaju vinogradi, vile i rezidencije. Prolazimo i poslednje spuštanje, a put nas navodi pored “Massandre”, čuvene krimske vinarije; Konačno smo stigle; izašle smo na autobusku stanicu u Jalti, gde opet nas saleću brojni taksisti…

…Iako smo tek došle u Jaltu, kao “početnice” koje ne znaju pun o ovom delu sveta, tokom svoje “trolejbuske Odiseje” imali smo neodoljiv utisak da će naš odmor na Krimu biti prepun divnih pejzaža i dobrih, ležernih stanovnika.

Za kraj priče, jedan sjajan privatni video-zapis sa dotične linije, snimljen 2012. Uživajte u putovanju trolom 🙂

 

Priča: Peggy Lohse.
Fotosi: Peggy Lohse, TASS/Alexander Ryumin, Lori/Legion-Media.

info@rbth.com

 Russia Beyond The Headlines

 

Prolećno pomeranje časovnika: ubica na drumu

Još jedan razlog da mrzimo pomeranje časovnika su i saobraćajne nesreće sa smrtnim ishodom.

002

Ukoliko vam pričinjava nelagodnost pomeranje satova jedan sat napred na letnje računanje vremena, postoji dobar razlog za to: Pomeranje vremena će vam sigurno poremetiti san. Kada u proleće satove pomerimo napred, onda gubimo jedan sat, i to – sna. To je kao da je čitava planeta u istom trenutku imala džet-leg, pa narednih dana svi patimo od umora i neispavanosti.

Letnje računanje vremena je u Sjedinjenim Državama počelo kao trik da bi se uštedela energija tokom Prvog svetskog rata, a u međuvremenu je ova mera postala nacionalni standard tokom 1960. Međutim, mnogi sada osećaju da je ovaj koncept očuvanja energetskih resursa nadživeo svoje korisne aspekte. Neke od nedoumica i sumnji vezanae su za valjanost pretpostavke o uštedi električne energije tako što ćemo u proleće, pomeranjem satova, „dobiti“ jedan sat dnevne svetlosti više. Ipak, ispostavilo se da su koristi od ove mere izostale, ili da su, u najmanju ruku, nejasne.

Jedan sat izgubljenog sna zvuči kao mala promena, ali mi ljudi smo ipak krhke i osetljive životinje. Čak i mali prekidi sna, kako su pokazala ispitivanja, produkuju promene osnovnih pokazatelja našeg zdravlja, otupljujući našu mentalnu oštrinu i lucidnost. Istraživači su pronašli dokaze o ozbiljnim, opštim zdravstvenim posledicama kada se – kao danas – milijardama ljudi na planeti „ukrade“ jedan sat od spavanja.

Postoje i dokazi koji otkrivaju povezanost između povećanja broja saobraćajnih nesreća upravo na dan prebacivanja na letnje računanje vremena.

03

Istraživači sa Univerziteta Džons Hopkins (Johns Hopkins) i Stenforda  su 1999. želeli da saznaju šta se dešava na putevima širom SAD onda kad zadnje nedelje marta milioni vozača uzmu volan u ruke – u jutru i danu kojima je prethodila noć kraća za jedan sat spavanja.

Analizirajući fatalne incidente tokom 21 godine, a na osnovu podataka iz Nacionalne američke uprave za saobraćajnu bezbednost (US National Highway Transportation Safety Administration), otkriveno je veoma malo, mada ipak značajno povećanje poginulih ponedeljkom, u danu odmah nakon prolećnog pomeranja časovnika. Tog ponedeljka, nakon pomeranja časovnika, prosečan broj incidenata sa smrtnim ishodom skakao bi na 83.5, u poređenju sa prosečnom stopom od 78.2, koji ima jedan tipični ponedeljak.

“Nismo, zapravo, ni  očekivali da ćemo bilo šta uočiti” kaže Ričard Alen (Richard P. Allen), neurolog sa univerziteta Džons Hopkins, koji je vodio ovu studiju. “Za mene lično, zaista je neverovatno da jedan sat može da produkuje ovoliku razliku u stopi smrtnih slučajeva na putevima.”

Ovaj dokument ne pokazuje postojanje bilo kakvih dokaza o povećanju nezgoda u nedelju kada počinje letnje računanje vremena, verovatno zato što ljudi mogu da duže odspavaju tog nedeljnog dana. Ali, ljudi su i dalje lišeni sna i u ponedeljak, jer se još uvek prilagođavaju promeni vremena – u ponedeljak, u stvari, tek započinje naša „džet-leg kriza“.

Nalazi Alena i njegovog tima pridružuju se nalazima nekoliko manjih studija ovog fenomena. Kanadski istraživači su 1996. ustanovili da prolećno pomeranje vremena za sat napred “dovodi do porasta saobraćajnih nesreća [ne obavezno sa smrtnim ishodom] za oko osam procenata”. Ovde je tabela objavljena u njihovom izveštaju u New England Journal of Medicine:

Kanadski istraživači su otkrili blago ali izvesno prisutno povećanje saobraćajnih nesreća u trenutku neposredno nakon prelaska na letnje računanje vremena, koje počinje u proleće.

Nalazi iz Velike Britanije 1980. godine konstatuju slično blago povećanje nesreća, baš kao što je iznašla i kanadska studija.

[Napomena: Efekat nije dosledno uočavan na globalnom planu. Švedski istraživači su u svojoj studiji iz 2000. konstatovali kako je “malo validnih dokaza da je prelazak na letnje (ili zimsko) računanje vremena imalo neposredne efekte na povećanje broja saobraćajnih udesa”. Oni su zaključili da, ukoliko su takvi efekti i postojali, oni bili isuviše mali da bi se uopšte mogli detektovati].

Alen je mišljenja je da njegovi nalazi pokazuju koliko mnogo ima onih Amerikanaca koji su na ivici lošeg sna. Promena  na letnje vreme gura ih preko te ivice, stvarajući u njima opšti telesni stres.

A čini se da uzrok ovog opšteg stresa ne potiče samo automobilskih nesreća. Počev od Alenove studije, množili su se dokazi i o porastu povreda na radu i srčanih napada u danima nakon prebacivanja na letnje računanje vremena.

Postavlja se pitanje: nije li možda bolje ne voziti sam na posao ponedeljkom nakon pomeranja časovnika u napred?

04

Ovi podaci, ipak, ne treba da sugerišu kako su odlazak na posao i povratak kući u ponedeljak nakon prolećnog uskraćivanja jednog sata opasna stvar. Još uvek neobjavljena analiza koju je sproveo tim sa Univerziteta u Koloradu utvrdila je da letnje računanje vremena može da izazove 302 smrtna udesa na putevima tokom perioda od 10 godina, što je, po svemu sudeći, prilično malo. U SAD svake godine ima oko 30.000 saobraćajnih udesa sa najtežim ishodom.

Poenta je da čak i mala promena i uskraćivanje vremena namenjenog za san mogu da rapidno utiču na fiziologiju našeg tela. A na dobar san se, i to s velikim razlogom, gleda kao na suptilnu ali ključnu komponentu našeg zdravlja. Naučnici sada znaju da nedovoljan san može igrati važnu ulogu u razvoju bolesti srca, dijabetesa i gojaznosti.

U cilju dobre pripreme za težak ponedeljak koji nam predstoji nakon prolećnog pomeranja časovnika, dobra je ideja da naspavati se dobro u danima uoči nedeljnog pomeranja sata. Alen ističe da će jedan sat sna manje osetno teže pasti nekome ko već pati od lišenosti dobrog sna.

“Mnoge ovakve nesreće dešavaju se jer nemamo preostale rezerve sna kako bismo prebrodili ovu promenu”, kaže Alen. “Kada smo aktivni – ali bez svežine koju nam uvek daje samo dobar san – ne treba nam mnogo da bismo zapali u negativno stanje koje je uzročnik fatalnih saobraćajnih ishoda.”

VOX