Tag Archives: obnovljiva energija

Odakle nam energija za vozila budućnosti?

00Vozila s pogonom na električnu energiju neretko se nalaze u vrhu globalne medijske pažnje, reklamirajući se kao perspektivna a pre svega samoodrživa alternativa – kao dugo očekivani odgovor na već zastrašujući razvoj događaja: zagađenje prirode i vazduha, klimatske kataklizme i energetsku krizu.

Ali, postavlja se jedno sasvim logično pitanje: odakle ćemo crpeti energiju za sve njih, pita se Džejson Henderson, profesor na katedri za geografiju i životnu sredinu pri Državnom univerzitetu San Francisko.

01Razmatrajući moguće razrešenje ovog problema, Henderson na danskom blogu za urbanizam i arhitekturu piše kako ne treba da budemo iznenađeni trendom aktuelnog pokušaja “masovne elektrifikacije saobraćaja”. Naime, globalni donosioci političkih i ekonomskih odluka u vrhu svojih agendi imaju “klimatsku politiku”, dok najveća auto-tržišta – a to su Kina, Kalifornija i Nemačka – zdušno zagovaraju masovne javne subvencije za sve projekte koji bi doprineli što naprednijem konceptu električnog motora.

Čak i one zemlje koje važe za oaze “zelenog saobraćaja” – Danska, sa svojom kulturom putovanja biciklom, ili jedna Švajcarska, čija je železnička mreža učinila da automobil postane gotovo besmisleno sredstvo transporta – pridružile su se ovoj ideji. Tu je i Holandija koja je iznašla naizgled prosto rešenje: električni automobili nastupiće masovno odmah po zabrani prodaje konvencionalnih vozila s motorom na unutrašnje sagorevanje – što se očekuje do 2025. godine.

Privlačnost elektromobila je u tome što će se ova vozila u potpunosti orijentisati na izvore obnovljive energije; zbog tog ih, uostalom, i reklamiraju kao “zelena vozila”, “CO2 neutralne”, kao i “automobile nulte emisije gasova”.

15

Međutim, dodaje prof. Džejson Henderson, niko u ovom trenutku ne pokazuje tj nema analize koliko je “zelena opcija” dodatni balast i opterećenje po planetarne resurse i eko-sisteme: ukoliko se ozbiljnije razmotre obnovljivi energetski resursi, postaje jasno da za njih već konkurišu drugi, postojeći legitimni zahtevi za “zelenom stanogradnjom”, zelenim stanovima, zelenim kućama i fabrikama, tržnim i poslovnim centrima, kao i zelenim javnim transportom.

04“Pre no što uletimo u obimna ulaganja teška više hiljada milijardi i biliona dolara/evra, uz nesagledive reperkusije prelaska sa prirodnih resursa i nafte na masovnu “elektrifikaciju motora” i solarnu energiju moramo se veoma ozbiljno zapitati: A odakle će poticati sva ta “zelena” energija i kako će, zapravo, sve to izgledati?”, piše on.

Posvuda – od Sjedinjenih Država i Kalifornije, preko EU, pa do Kine, dodaje Henderson, “svi mi gajimo nadu da će tehnologija i mašine u našim domovima biti pokretani energijom iz obnovljivih izvora što se smatra ključem za klimatsku održivost u budućnosti. Uzmimo, na primer, Dansku, koja je najverovatnije lider po rezultatima postignutim ka tom cilju; ona, međutim, nema ni šest miliona stanovnika (tačnije, 5.5 miliona), vetro-turbine su u stanju da obezbede svetlo za većinu domova samo tokom onih dana kada ima dosta vetra.

Da bi se grejala, ovoj skandinavskoj zemlji i nadalje su potrebni zemni gas, ugalj i energija dobijena spaljivanjem smeća, dok njen program vetro-turbina nije obima koji bi zadovoljio punjenje električnih baterija u budućim automobilima. Ima onih koji ovakva logična pitanja uporno odbacuju, braneći se argumentom o potrebi proizvodnje gigantskih baterija (koje tek treba koncipirati i napraviti!), a u kojima bi se skladištila električna energija dobijena iz vetra; struja iz ovih baterija bi Dancima bila dostupna tokom onih mirnih dana bez vetra.

Tu je, ipak, prisutna još jedna dilema: zar ne bi, naime, trebalo da ta energija “uskladištenog vetra” – umesto što će skončati u auto-baterijama, da ide ka privatnom i poslovnom prostoru, u danske domove i kancelarije, “i šta je, napokon, s električnom energijom tako potrebnom za kompletnu elektrifikaciju kopenhaškog metroa i železničke mreže – zar energija vetra ne bi trebalo da se najpre upotrebi za šinski transport?”, pita se američki profesor.

12

U državi u kojoj Henderson sada živi i radi – a to je Kalifornija – najsavremenija instalacija za dobijanje solarne energije u stanju je da obezbedi struju za 140 hiljada kalifornijskih domova – i to samo ukoliko je dan sasvim vedar a uslovi optimalni. Ova solarna instalacija je koštala preko dve milijarde američkih dolara, a uz to i 80% subvencija dolazi iz američke federalne kase SAD. Da bi se realizovalo potpuno snabdevanje trinaest miliona kalifornijskih domova, bilo bi nužno sagraditi još barem oko devedeset (tj. najmanje 87) ovakvih solarnih elektro-centrala, kao i dodatnih 40-50, kojima bi se namirivale potrebe 20 miliona žitelja “Zlatne države”, što je očekivana projekcija do 2050. godine.

Ovo, naravno, predstavlja ogroman izdatak. Pritisak na industriju da se prebaci na “zelenu proizvodnju”, kao i pritisak na prestrojavanje industrije u “solarni kolosek” – gde bi privreda i stanovništvo bili masovno upregnuti u cilju elektrifikacije i “solarizacije” – teško je i zamisliti. Čak i da postoji mogućnost da sve kalifornijske pustinje postanu solarne elektro-centrale, postavlja se pitanje: šta će se dogoditi s onim američkim oblastima u kojima nema toliko sunca? Šta će biti s privredom i poslovnim prostorom? I, naročito, šta će biti s gigantskim voznim parkom u kojem će prevladavati električna vozila?

20Kalifornija u ovom trenutku ima auto-park sa 24 miliona vozila. Povrh svega, najverovatnije da je ova američka država već sada dostigla upotrebljivi maksimum iskorišćavanja vetra za dobijanje energije.

Henderson kaže da i sami obnovljivi resursi predstavljaju svojevrsni problem. Jer, iako zagovornici “zelenih energija” i električne energije misle kako elektromobili a i obnovljivi resursi koji ih pokreću neće ostavljati “ugljenični trag” zagađenja u zemlji i atmosferi, to međutim nije baš tako. Akumulatori i električne ćelije to jest baterije – namenjeni ne samo za vozila već i za skladištenje enormnih količina energije iz sunca i vetra proizvode se od – rude. Tu je dobar primer litijum, bez kojeg ne postoji savremena baterija. Ovaj element je izuzetno toksičan, a u procesu prerade oslobađa velike količine otrova. Tu je, takođe, problem istrošenih baterija i akumulatora, to jest problem odlaganja otpada koji sadrži izuzetno toksični litijum. Fabrike koje proizvode baterije, bilo da su u Evropi, Kini ili Sjedinjenim Državama, neće raditi na energiju sunca ili vetra, osim ako se ta energija ne preuzme od – domaćinstava. Današnje fabrike pokreću nafta, gas i ugalj, a tako će, po svemu sudeći, biti i ubuduće.

Takozvani nano-materijali u svojim modernim verzijama, za čiju se proizvodnju troše enormne količine energije, imaju daleko veći problem nego što je to “carbon footprint”, odnosno, emituju u atmosferu veliku količinu gasova koji su štetniji od CO2. Iz svega navedenog, nameće se zaključak da jedna Danska, tokom dana koji obiluju vetrom može biti “zelena”, premda samo zato što je prava emisija zagađenja preseljena iz industrijski razvijenih zemalja Zapada i Severa u Kinu, ili čak Nemačku, kao i na druge lokacije koje danas predstavljaju globalna čvorišta za proizvodnju automobila, raznovrsne tehničke opreme i čelika.

10

Elektromobili će i u (barem doglednoj) budućnosti imati pneumatike koji se proizvode od gume, a guma – od nafte. Tu su olovne, plastične i aluminijumske komponente kao i hemikalije na bazi ugljenika – sve su ovo supstance u elementi koji prouzrokuju intenzivnije emitovanje onih gasova koji zagrevaju atmosferu. Uz to, ne treba zaboraviti da je nužno i održavanje vozila i motorizacije, uz uvek prisutni problem deponovanja i/ili reciklaže što sve troši enormne količine energije i prirodnih resursa. Henderson konstatuje da se nijedna od ovih stavki ne pojavljuje u energetskim bilansima i kalkulacijama ni Danske a ni Kalifornije.

21Uređaji za pretvaranje sunčeve u električnu energiju, bilo da su nanizani u pustinji ili na krovu kuće, takođe zahtevaju klasičnu eksploataciju sirovina: neizbežno trošenje fosilnog goriva, rudarstvo, silikate (poput stakla), plastične mase čiji je izvor – nafta, bakar, aluminijum. Tu su i gasovi koji zagađuju atmosferu, toksični otpad, hidroksidi, nafta, hrom, arsen, litijum, olovo i brojne druge supstance, jedinjenja i elementi. Isti je slučaj i s vetro-turbinama: proizvesti ih podrazumeva, sasvim prirodno, rudarstvo, proces izrade, njihov transport do odredišta, instalaciju i proces instaliranja, pripremu površine na kojoj će turbine biti postavljene, a tu je i ugljenikom izdašna potrošnja prirodnih resursa, kako bi se proizveli betonski temelji za toranj na koji će se postaviti vetro-turbine.

Da bismo zaista živeli u svetu kojim bi dominirao globalni sistem električnih vozila, trebalo bi da doslovce sve ravnice, pustinje, svaki planinski greben i svako plitko more potpuno pokrijemo plastikom, čelikom i, naravno, silicijumom. Već sam taj poduhvat, kako kaže prof. Henderson, predstavljao bi skok u potrošnji energije nezamislivih razmera.

Tu je potom i značajno povećavanje mobilnosti-pokretljivosti električnih vozila, jer ćemo ih više koristiti, misleći i bivajući ubeđeni u to da su naši automobili zeleni i ekološki prihvatljivi. Veliki broj nas pokrivao bi krovove i fasade svojih domova panelima koji bi služili za dopunu baterija elektromobila – što je već po sebi sinonim za – još intenzivniju vožnju.

Henderson piše da “Sam po sebi, elektromobil, uopšte nije tako loš – naprotiv. Ipak, snovi o omasovljenju ovakve vrste transporta, kao najboljoj opciji koja bi smenila postojeći sistem motora na unutrašnje sagorevanje, mogli bi predstavljati pravi košmar”.

16

On misli da bi “možda bilo najbolje da se fosilna goriva i emisija gasova staklene bašte utroše na građenje brzih pruga i elektrifikaciju sistema masovnog transporta, a da se u gradovima – koji bi bili koncipirani po zahtevima prvenstveno pešaka – prevozimo biciklima, koristeći snagu vetra i solarne panele, kako bismo imali energetski što efikasnije domove”.

“Sve su ovo izazovi za industriju i sve nas koji priželjkujemo električne automobile. Pokažite nam, dakle, brojke i kalkulacije: Odakle će poticati energija za proizvodnju ekološki prihvatljivih mašina i njihove infrastrukture, i da li ćemo biti u stanju da osvojimo efikasnu eksploataciju tih izvora – kako će to izgledati u stvarnosti?” – zaključuje pitanjem profesor Džejson Henderson.

(Ovaj članak nalazi se na sajtu jedne od vodećih kompanija za inovativne urbanističke projekte, Copenhagenize)

Trinaesta kineska „petoljetka“: nacrt reformi i pravac ekonomskog rasta

Svet i ekonomski stručnjaci su sa zanimanjem iščekivali ishod sastanka komunističkog vrha Kine, na kojem je glavna i jedina tema bio konačno uspostavljanje 13. petogodišnjeg plana „Azijskog zmaja“. Njim se iscrtavaju planovi i programi reformi i pravac privrednog rasta, i to u momentu kada ova zemlja ulazi u “novu normalu” sporijeg ekonomskog rasta kao i osnaživanja rebalansa prema uslužnom sektoru potrošnji, donosi zvanična kineska novinska agencija Xinhua.

01

Period novog petogodišnjeg plana važi između 2016. i 2020. godine, a ovaj rok će, kako se navodi, „biti ključan za kineske reforme, njime bi se mogao omogućiti veći ekonomski rast, uključujući tu i reforme fiskalne i poreske politike, finansije i državna preduzeća, prenosi Kineska internacionalna korporacija za kapital (CICC), koja važi za jednu od vodećih kineskih investicionih banaka.

Rukovodioci Komunističke partije Kine (CPC) su se u ponedeljak 26. oktobra okupili u Pekingu na četvorodnevnom sastanku čija je tema,uglavnom, bila nastavak krupnih privrednih transformacija, dok će osamnaesto po redu plenarno zasedanje saziva Centralnog Komiteta KPK preispitati predloge za predstojeću „petoljetku“. Nakon što bude usaglašena revizija predloga, očekuje se da će finalni plan bi ratifikovan na godišnjem zasedanju vrhovnog zakonodavnog tela Kine u martu 2016.

Najveći izazov ovom 13. po redu petogodišnjem planu bi mogla biti reforma finansijskog sektora bez većeg uticaja na rast, mišljenje je analitičara sa biznis-portala Bloomberg.

Očekivanja su, barem ona zvanična, da će u novi plan biti inkorporirane brojnije reforme finansijskog tržišta, kako bi se ohrabrio rast malih i srednjih preduzeća kao i poslovni rizici.

Onim finansijskim uslugama koje spadaju u „netradicionalne“ bi mogla biti omogućena značajnija uloga u ekonomiji. Cilj ove mere je smanjiti sadašnje oslanjanje na velike državne banke i njihove tradicionalne funkcije pri izdavanju zajmova.

Nove, medijatorske to jest posredničke finansijske usluge kao što su osiguranje imovine, korporativne i derivatne obveznice, “peer-to-peer pozajmice”, finansiranje putem interneta ili “crowd funding” će najverovatnije biti u žiži interesovanja kineskih regulatornih tela.

04

Krupnija i značajnija funkcija četvorodnevnih sastanaka bila je i prioritetizacija različitih političkih ciljeva, naročito ako se ima u vidu to da je kineski privredni rast nastavio da pada, pa je u trećem kvartalu ove godine iznosio 6,9 odsto, izjavio je vodeći ekonomista za J. P. Morgan Kina, Žu Hajbin (Zhu Haibin).

Baš kao i u prethodnoj petoljetki, ciljani rast BDP-a biće takođe uključen. Tržište procenjuje da bi ciljani rast za period od 2016. od 2020. mogao da bude između 6,5 i 7 odsto.

Žu Hajbin je ovim povodom izjavio kako „Tržište interpretira ciljani rast kao važan indikator načina na koji kineski vrhovni rukovodioci prioretizuju ekonomski rast i strukturalni rebalans.“

Ukoliko ciljani rast bude iznosio manje od 6,5 odsto, to bi značilo da će vlada tolerisati sporiji privredni rast, ostavljajući više prostora za strukturalni rebalans. Shodno ovome, kineska vlada će ulagati manje napora u finansijske podsticaje. Žu je rekao da, „Ukoliko cilj ostane nepromenjen, na sedam odsto, to bi značilo da će kineska vlada biti primorana da održava svoj blag pristup i stav, preduzimajući više olakšica, i to čak možda i na štetu strukturalnog rebalansa.“

Stoga i ne čudi to što niko ne očekuje da ciljani rast bude ispod 6,5 odsto, jer zvanični kineski cilj – a to je udvostručavanje BDP-a u periodu između 2010. i 2020. godine – zahteva u tih deset godina prosečni rast BDP-a od 6,5 odsto.

Prethodni petogodišnji plan, za period 2011.-2015, postavio je cilj godišnjeg privrednog rasta na oko sedam odsto. U razdoblju od 2011. do 2014, ekonomija se širila po godišnjoj stopi od osam odsto.

02

China Voice: Razumevanje kineskog cilja rasta od oko sedam odsto

Svi oni koji s interesovanjem prate ispunjavanje kineskog ekonomskog cilja – a to je godišnja stopa ekonomskog rasta od oko sedam odsto – širenje privrede po stopi od 6,9% zabeleženo u trećem kvartalu ove godine predstavlja istinsko razočaranje.

Cifre, koje su prikazale najniži kvartalni rast u šest proteklih godina, podstakle su neke kineske „dežurne pesimiste“ da preuranjeno izvedu zaključak kako vlasti najmnogoljudnije zemlje sveta nisu uspele da postignu željeni godišnji rast, što je, u svakom slučaju, na više nivoa nedostatak razumevanja namera koje postoje kada se ti ciljevi postavljaju.

Prva stvar: cilj godišnjeg rasta od „oko 7%“ jeste željeni, a ne obavezni cilj.

Obezbeđujući tržištu da igra sve veću ulogu u procesu distribucije resursa za drugu po veličini svetsku privredu, kineski rast bio je pod kombinovanim uticajem više faktora kako na domaćem terenu kao i pod spoljnim uticajima, što je, u svakom slučaju, doprinelo da ekonomska kretanja učini stvari zamršenijima.

Ovogodišnji cilj kineske vlade nije samo obavezni uslov, već više služi kao putokaz za delovanje ali i poruka tržišnim igračima kako bi se osigurala ispravna ekonomska kretanja.

Drugo: cilj od „oko sedam odsto“ nije isključivo pitanje suvih brojki, jer je reč o konceptu osmišljenom tako da bi se podstakao celokupni raspon rasta. Nadležne službe su u nebrojeno navrata ponovile kako bi rast malo iznad ili ispod sedam odsto trebalo da bude shvaćen kao onaj koji je u skladu sa zadatim ciljem i težnjama.

Pa ipak,bilo bi prenagljeno suditi o ‘zdravlju’ kineskog provrednog rasta prema brojkama za samo jedan kvartal. Ovo je prenagljen čin, s obzirom da navedena cifra može da vrlo lako bude zahvaćena kratkoročnim uticajima kao što su turbulencije na berzama, ali i monetarne promene u drugim ekonomijama.

Gledajući, međutim, jednu malo širu sliku, osnove koje podržavaju stabilan rast kineske ekonomije su ostale netaknute.

Umesto isključivog fokusa samo na brojku od sedam odsto, trebalo bi da se usvoji daleko sveobuhvatnije razumevanje ovog cilja, s obzirom na to da su industrijska struktura, stopa zaposlenih i rast BDP-a ključni faktori koje bi trebalo razmatrati u trenutku kada se budu procenjivali i ocenjivali ekonomski uslovi.

Pa ipak, posmatrajući s vedrije strane, kineska berza rada je većinom ostala stabilna, i to uprkos ekonomskim potresima.

Registrovana stopa nezaposlenih u urbanim područjima iznosila je 4,04% na kraju juna 2015, a u tim područjima u prvoj polovini ove godine otvoreno i 7,18 miliona novih radnih mesta.

U poređenju s izvozom i investicijama, potrošnja je poslednjih decenija bila manje izražen pokretač privrednog rasta za kinesku ekonomiju, iako, uprkos tome, ona ipak brzo „hvata korak“ s ostalima.

U prvoj polovini 2015, potrošnja je ekonomskom rastu doprinela sa više od 60 odsto, što je dobar dokaz uspešnog kineskog privredno-ekonomskog restrukturisanja.

Osim toga, izvesno je kako se unapređuje i industrijska struktura. Uslužna industrija je u prvoj polovini ove godine sačinjavala 49,5 odsto BDP-a. Primera radi, pre pet godina, tačnije 2010, ovaj udeo iznosio je 39,2 odsto.

06

Uloga tog sektora u podsticanju ekonomskog rasta doprinela je da se ublaži oslanjanje Kine na sektore vezane uz resurse i energetiku, kao i u transformaciji prema modelu vođenom visokom tehnologijom i inovacijama.

Uz podršku i podsticaj kineske vlade, preduzetništvo i inovacije prihvaćeni su kao izvor konkurentnih prednosti, uz značajne prednosti koje dolaze od takvih sektora u povoju kao što su obnovljiva energija, potrošačka elektronika i mobilne aplikacije.

Rezultat svega ovoga ogleda se u tome što Kina sada doživljava pravi procvat start-upova, s obzirom da je u poslednja tri tromesečja, i to na dnevnoj bazi, bivalo registrovano i do 30 000 novih, početničkih (startap) preduzeća.

Veoma pozitivne ekonomske promene se skoro svakodnevno dešavaju, s obzirom na to da novi pokretači rasta dobijaju na efektu tokom svog nastojanja da ublaže tj. amortizuju pritiske koje sa sobom nose usporavanje usled industrijske prezasićenosti, oslabljenog tržišta nekretninama te tendencije usporavanja rasta trgovinske stope.

Nema nikakve sumnje da će ovo biti jako bolna bitka, premda s dubljim reformama – i širim otvaranjem – otpornost kineske privrede nikako ne bi trebalo potcenjivati.

 

Xinhua, China Daily 28.okt, 2015.