Hoće li se sve okončati u jednom potezu, to jest da li će američki Fed podići kamatne stope samo u jednom navratu, ili će to možda biti samo početak ciklusa sastavljenog od više manjih korekcija, sa stopama koje će se penjati naviše?
Ovo je glavno pitanje s kojim globalna ekonomija započinje treći kvartal 2015. godine. U slučaju da se sve dogodi jednokratno, u jednom potezu, američki dolar će početi da slabi zato što će tržište reagovati tako kao da su američke Federalne rezerve “odradile svoj posao”, a što bi izazvalo izvesni marginalni skok cene kapitala, uz usporavanje očekivanog rasta.
Tome nasuprot, ukoliko bi Fed podizao kamatne stope u više navrata tokom naredne dve godine (24 meseca), u tom bi slučaju referentna kamatna stopa do 2018. dostigla nivo od 2%. Ovo bi takođe predstavljalo i sporu ali nadasve dramatičnu promenu u odnosu na prethodnih devet godina, tokom kojih su kamatne stope imale tendenciju ka nuli, pa bi ovo, najverovatnije, prouzrokovalo nestabilnost uobičajenih tj. klasičnih portfelja.
Međutim, Stin Jakobsen ne veruje da su američka, a još manje svetska ekonomija u stanju da odole takvom pritisku, što nas upućuje na izvestan zaključak: da će se ići na povećanje u jednom potezu, procenjujući takvu meru kao opciju koja je najbezbolnija. Analitičari američkih Federalnih rezervi zastupaju stav da su agregatne prednosti niskih kamatnih stopa, posmatrano na duži rok, manje od posledica stvaranja potencijalnog finasijskog balona, odnosno, kako se već ovo stanje stručno kvalifikuje u rečniku centralnih banaka, “inflacije aktive“.
Globalni ekonomski izgledi i nadanja za ovu godinu: neutemeljeni optimizam
Jednopotezni pristup: Stin Jakobsen je, prilikom procene mogućnosti primene “jednokratnog” pristupa, krenuo od pretpostavke da će Federalne rezerve preduzeti set određenih mera u oblasti monetarne politike, ne bi li se ostvarili programom uspostavljeni ciljevi: inflacija od očekivanih dva odsto, stabilna odnosno neinflatorna nezaposlenost od 4-5% i dugoročni rast BDP-a od 3%.
Ova formula odnosno jednačina bi izgledala ovako: dugoročni rast+inflacija, minus nezaposlenost = inflacija od dva odsto, plus rast BDP-a od 3%, minus petoprocentna nezaposlenost = nula procenata. Federalne rezerve će kamatne stope podići onda kada konačni rezultat ove kalkulacije bude iznad 1%, a sniziti ih onog momenta kada rezultat napravi pad ispod minus jedan odsto. U slučaju da se FED-ovi analitičari oslone na ekonomske podatke iz prošlosti, onda bi spremnost na dizanje kamatnih stopa bila nepotrebna. Ipak, uprkos ovome, oni najavljuju rast kamatnih stopa.
Jakobsen postavlja pitanje: kako je ovo, uopšte, moguće? Za sada je poznato da ljudi iz američkih Federalnih rezervi imaju želju da se oslone na inflaciju aktive, ne bi li se ublažile posledice trenutno veoma jeftinog novca. Drukčije rečeno, prvo (a možda i jedino!) podizanje kamatne stope neće biti utemeljeno na egzaktnim indikatorima i stvarnim brojkama već na – politici. U tom smislu, septembar bi bio nadasve pogodan momenat za aktivno delovanje u tom pravcu. Među nepovoljne indikatore spada i negativna stopa rasta BDP-a, koju su američka privreda i ekonomija zabeležile tokom prvog tromesečja ove godine.
Ovome bi trebalo dodati i činjenicu da je kineski rast na ivici kolapsa, kao i da su ekonomski pokazatelji Evropske unije i dalje razočaravajući (premda ima izvesnog napretka), tako da globalni privredni rast, po svemu sudeći, neće uspeti da prebaci čarobnu granicu od 3%.
Povrh svega, ako pođemo od premise da se kamatne stope neće uvećavati, makroekonomski analitičar Sakso banke Mads Kefed pokušava da na tome utemelji svoju prognozu američkog privrednog rasta od 2,4%, a u Evropskoj uniji od 1,8%, dok bi kineski privredni rast bio oko 6,7 odsto a u Japanu od 1%. Ove projekcije ukazuju na relativno loše performanse odnosno rezultat, pre svega uzimajući u obzir da su cene inputa prilično niže nego što je to bio slučaj tokom 2013. i 2014. godine.
International
U svojoj analizi, Jakobsen se dotiče i nultog rasta, napominjući kako se “već neko vreme suočavamo sa ekonomskim okruženjem nultog rasta, baš kao i nulte inflacije ali i, nažalost, izostanka nužnih reformi, što sveukupno ukazuje na to da većina sadašnje aktive poseduje petogodišnji očekivani nulti povraćaj investicije, i stoga će odvajanje od nulte stope rasta biti bolno – ukoliko i dalje ne bude reformi, dok bi porast inflacije lako mogao da nas iznenadi.”
Dolaskom ove 2015. godine, na tržištu je uspostavljen jednoglasan stav vezan za – strah od deflacije: ovogodišnja situacija je sasvim suprotna od prošlogodišnje, kada je Evropska centralna banka negirala da će u prvom tromesečju biti inflacije. Stoji činjenica da i dalje rastu inflatorna očekivanja merena “break-even” stopom (što predstavlja razliku koja postoji između nominalnog prinosa na obveznice sa fiksnom kamatom i stvarnog prinosa na obveznice vezane za inflaciju) na desetogodišnje obveznice. Izvesno je i to da je “premija na rok”, odnosno očekivana kompenzacija za inflaciju dramatično uvećana, što bi značilo da je rast inflacije brži od ekonomskog rasta. Ovo, potom, navodi na pretpostavku da će prinosi na desetogodišnje obveznice u Nemačkoj i Americi rasti za sto baznih poena. U prinos na nemačke desetogodišnje obveznice je već uključena buduća inflacija. Ovo povećanje cene kapitala će dodatno usporiti privredni i ekonomski rast, dok će marginalno podizanje cene kapitala uvećavati opterećenja dužnika.
Ovu svoju projekciju Jakobsen zaključuje završnom fazom: Nalazimo se u finalnoj etapi ciklusa sve nižih prinosa kao i inflacije, koji traju već više decenija. Na nultom nivou, ništa ne funkcioniše: Voda se zamrzava na nula stepeni, a identična je situacija i sa ekonomijom. Jakobsen upozorava da “ulazimo u period najznačajnijih promena u prinosima, uzimajući u obzir to da će, najverovatnije, doći do podizanja kamatnih stopa, dok će viša cena kapitala, u sprezi sa povećanjem cena inputa, opet dovesti evropsku i američku ekonomiju do nultog rasta. Ipak, nakon tog perioda, treba očekivati oporavak ekonomije i to kako na makro tako i na mikro planu. Imali smo, dakle, pogrešan start ove 2015. godine, zasnovan na nadanjima i željama, pa ćemo imati pad ekonomskog ciklusa na ulasku u 2016. godinu, tački od koje bi trebalo da vidimo napredak u privredi “odozdo naviše” (odnosno umesto makro pristupa, odozgo nadole). Ono što je dobra vest je to što će poslovni ciklus biti aktiviran ponovo, nakon skoro osam godina hibernacije. Tu je i loša vest: novac mora da pritiče sa tržišta obveznica i deonica ka realnoj ekonomiji, ostavljajući očekivane prinose na nuli i, kao nus-efekat, generišući veću nestabilnost.
Jakobsen, po običaju, svoju analizu završava citatom Vinstona Čerčila (Winston Churchill), jednog od njemu najomiljenijih političara svih vremena: “Niti je uspeh konačan, niti je neuspeh fatalan – ono što je jedino važno jeste imati hrabrosti da se nastavi dalje”.
