Tag Archives: koosnivač

Investiciono bankarstvo: Napuštanje Volstrita (1/2)

Sveže iz Mreže: Veterani svetskog bankarstva su u “talasu cunamija” napustili velike banke kako bi otvorili sopstvene “finansijske butike” i “kioske” – savetodavne finansijske firme. Mogu li oni nadživeti bum spajanja i pripajanja (M & A)?

01

Osvrnuvši se na svojih šest godina mandata u Barklizu (Barclays), Hju “Skip” Mekgi (Hugh E. McGee) može da se seti samo jedne stvari koja mu nedostaje: korporativnih izleta sa Phil Mickelson-om, golferom superstarom koji je dugo pod pokroviteljstvom britanske banke.

McGee je okrenuo leđa životu na Volstritu u aprilu prošle godine, kada je podneo ostavku na mesto šefa američke investicione banke Barkliz. Bio je među najplaćenijim bankarima ove banke, zaradivši bonus od 13 miliona dolara u 2013. godini, ali više nije mogao da se nosi sa radom u ogromnoj “univerzalnoj” banci.

“Između poštovanja propisa i unutrašnje birokratije, shvatio sam da 80 odsto svog vremena provodim radeći nešto što nije u vezi sa klijentima, što zaista nije zabavno”, kaže McGee koji je bio glavni diler za sklapanje poslova u Liman Braders (Lehman Brothers) pre njegovog kolapsa.

Ipak, gospodin McGee (56), nije odustao od investicionog bankarstva: Umesto toga se vratio u rodni Teksas, da bio osnovao Intrepid Financial Partners, banku koja savetuje kompanije iz oblasti energetike.

Hugh McGee se pridružio drugim bankarima veteranima, uključujući i Sajmona Robeja (Simon Robey, ex-Morgan Stenli), Simonu Varšovi (Simon Warshaw), ex-UBS i Pola Taubmana (Paul Taubman), ex Morgan Stanley, koji su odlučili da napuste radna mesta na na Volstritu i londonskom Sitiju i pokrenu svoje butik firme.

Frustrirani novim propisima uvedenim posle krize – od kojih je većina koncipirana sa ciljem sprečavanja rizičnog trgovanja i kreditiranja i imaju manje veze sa savetovanjem o sklapanju poslova – oni su odlučili da odustanu od relativne sigurnosti rada u jednoj velikoj banci. Sa sobom su poneli veze sa klijentima negovane više od deceniju.

03

Ova nova generacija “butik banaka” na neki način podseća na ranija vremena. Mala partnerstva, gde je odabrana grupa viših bankara uglavnom posedovala firmu kojom upravlja, dominirala je Vol Stritom decenijama. Kritičari velikih univerzalnih banaka kažu da je ovo superioran model: oni će verovatno opreznije preuzimati rizike ako je u igri koža partnera.

Bankari tvrde da se bolje zabavljaju – i prave više para – bez okova velikih banaka. Klijenti kažu da pozdravljaju ono što bi trebalo da budu saveti koji su manje konfliktni, s obzirom da butici nemaju da prodaju druge proizvode.

Ova ružičasta slika može biti u velikoj meri povezana sa novim usponom pravljenja dilova. Globalni obim spajanja i akvizicija je na putu da nadmaši četiri triliona dolara u 2015, što je najviši nivo od finansijske krize. Unutar tog rastućeg tržišta, nezavisne firme šire svoj tržišni udeo. Prema Dealogic-u, maloj firmi specijalizovanoj za savetovanje, one su učestvovale sa 16 odsto u poslovima M&A tokom 2014. godine, što je dvostruko više nego 2008. godine.

Pitanje je da li će butici moći da nadžive bum M & A – i da li će preduzeća sa nekoliko desetina bankara biti u stanju da preuzmu više posla od velikih banaka, gde su mnogi od njih sticali zanat.

Butici će uvek biti u nepovoljnom položaju kada je reč o klijentima koji žele “one-stop shop” – banku koja može da pruži savete o zaključivanju poslova i u stanju su da finansijski zaokruže sredstva neophodna da se takav dil i sprovede. Dil koji “pregori”, ili dogovor koji se raspadne, može biti katastrofalan za male firme. Takođe, postoje rizici oslanjanja na samo nekoliko velikih poslova godišnje – pogotovo sa toliko mnogo novih butika koji se bore za ograničen broj transakcija.

“Vrednost butika kao retkosti je smanjena a njihova međusobna konkurencija je narasla sa širenjem drugih vrhunskih franšiza kao što su Centerview i Perella Weinberg, i uskoro PJT Partners“, kaže Ešli Serao, (Ashley Serrao), istraživač-analitičarka u Credit Suisse.

Veća kriška

Za sada, ipak, ovi izdanci uživaju u rastućoj plimi. Majkl Zaoui i njegov brat Joel  (Michael & Yoel Zaoui), braća koja su osnovala Zaoui & Co nakon napuštanja visoko pozicioniranih mesta u Morgan Stanliju i Goldman Saksu (Goldman Sachs), inkasirali su $22m za svoju firmu savetujući Dresser-Rand, američkog proizvođača opreme za naftna polja, u poslu njihove prodaje Siemensu prošle godine za $7.6mlrd. To je skoro 29 miliona dolara, koliko je Morgan Stenli zaradio radeći sa Dresser-Random. Međutim, sa samo nekolicinom mlađih bankara i pomoćnog osoblja, i bez akcionara, veći komad honorara otići će braći Zaoui.

Koncept savetodavnog butika datira još iz 1980-ih, kada su neki od najvećih imena Volstrita napustili vladajuće banke da bi osnovali svoje firme – često posle legendarnih raskida. Petar Peterson (Peter Peterson) i Stiven Svarcman (Stephen Schwarzman) su dali otkaz u Liman Bradersu nakon epske borbe za prevlast da pokrenu Blackstone Group 1985. Blackstone je počeo kao savetodavna firma za M & A pre nego što je evoluirao u fond za investiranje u akcije, formulu koja je učinila da obojica postanu milijarderi.

Nekoliko godina kasnije, Brus Vaserstein (Bruce Wasserstein) i Džozef Perela (Joseph Perella) napustili su First Boston i stvorili Wasserstein Perella. Perella, 73, kaže da započinjanje s novom firmom krajem 1980-im bilo lakše nego što je to danas.

“Nije bilo nikakvog cinculiranja” (gardening leafs), kaže on, misleći na praksu suspendovanja bankara sa platom na određeno vreme posle njihovog odlaska, ne bi li ih tako sprečili da nekome otkucaju neku poverljivu informaciju o dilu koji je bio u toku. “Vi bi ste samo prešli na drugu stranu ulice i počeli da poslujete. Klijent bi došao za vama. To je ono što ja zovem vertikalnim uspinjanjem. ”

Perella je napustio Wasserstein Perella kako bi se pridružio Morgan Stenliju 1993. godine nakon razlaza sa njegovom koosnivačem Brus Vasersteinom. Potom je bio koosnivač još jednog butika koji nosi njegovo ime 2006. godine, Perella Weinberg Partners, sa Peterom Veinbergom (Peter Weinberg) koji je tada bio u Goldman Saksu.

Način na koji butici targetuju klijente se nije mnogo promenio od 1980. godine do danas: njihovom savetu direktorima i glavnim rukovodiocima može se verovati jer je neumrljan unakrsnom prodajom kredita, derivata i proizvodima – imovinom koja je uobičajena za velike banke. “Kada smo počeli, želeli smo da ponovo stvorimo ono najbolje od starog Volstrita, gde su ljudi bili lojalni svojim klijentima i uvek u svom uglu”, kaže Perella.

Unakrsna prodaja se samo intenzivirala krajem 1990-ih, kada je “finansijski tržni centar” postao prethodnik budućeg modela. Sendi Vejl (Sandy Weill) uvezao je zajedno različite komercijalne banke, investicione banke, brokerske kuće i osiguravajuća društva da bi formirao Citigroup. JP Morgan Chase Manhattan i dogovorili da se spoje a Credit Suisse je progutao Donaldson, Lufkin & Jenrette 2000.Sve ovo je podsticano još od 1999. godine, kada je ukinit Glas -Stigalov zakon (Glass-Steagall) iz 1933, koji je držao investicione banke i komercijalne banke odvojenima kako bi se zaštitili deponenti. Elizabeth Warren, koautorka All Your Worth: The Ultimate Lifetime Money Plan i jedna od pet spoljnih i nezavisnih strucnjaka Kongresnog nadzornog veća za sprovođenje Programa spasavanja problematične i krizom ugrožene imovine (Troubled Asset Relief Program, TARP), izjavila je da je ukidanje tog Zakona 1999. direktno doprinelo razbuktavanju globalne finansijske krize iz 2008-2009. 

 

WSJ

Čuvaj se Silikonska dolino, Evropa dolazi

Uzbuđenje preduzetništva leži u tome što ovde nema takve stvari koju bi smo nazvali igrom na terenu na kojem su svi ravnopravni. Naša industrija je stvar neverovatnih izliva ambicije, ludih skokova vere, bezbrojnih Davida i Golijata i s vremena na vreme – pobeda, piše poznati start-up preduzetnik Niklas Zennstrom, direktor kompanije Atomico, međunarodne tehnološke investicione firme sa sedištem u Londonu, Atomico, i koosnivač komunikacijske softverske aplikacije Skajp (Skype).

01Niklas Zennstrom

Isto važi i za globalni pejzaž novih tehnologija. U Evropi, mnogi preduzetnici, političari i investitori – uključujući i mene, prvo u Skajpu (Skype) i onda u Atomiku (Atomico) – imaju za cilj da poboljšaju okruženje za sledeću generaciju osnivača ovakvih start-up preduzeća. Uveren sam da je sada najbolje vreme u istoriji da se bude evropski preduzetnik u oblasti tehnologija.

Sasvim je očigledno da Evropa neće nikada imati one osobine koje odlikuju Silikonsku dolinu, koja ostaje jedno od najznačajnijih mesta na planeti kad govorimo o novim tehnologijama. Niti će, što se toga tiče, moći da je zamene Kina, Japan, Brazil, ili bilo koja druga zemlja u kojima preduzetništvo cveta.

Ali, to što su naša igrališta nejednaka ne znači da se za jednu stranu može reći da ima prednost u odnosu na onu drugu. Baš kao što jedan okretan start-up može da pobedi giganta menjajući fokus i brzinu u svoju korist, isto tako vidimo da u određenim oblastima, evropski preduzetnici zapravo imaju prednost.

Prvu od ovih prednosti lako je zapaziti: to je vanredno brz i široko rasprostranjen razvoj evropskih tehnoloških čvorišta. Svaki od njih je domaćin širokom spektru različitih startapova, ali je takođe izrastao i u svetskog lidera u određenom sektoru, i često je povezan sa industrijama koje su istorijski jake u tim gradovima. Ako bih hteo da osnujem kompaniju koja se bavi igrama na mobilnim platformama moj prvi potez bi bio da rezervišem kartu u jednom pravcu do Helsinkija, ali ako bih se skoncentrisao na finansijski sektor, ostao bih tačno gde sam sada, u Londonu.

Ovi evropski gradovi su postali magneti za talente i kapital, ne slučajno, već zahvaljujući primerima koje su postavili preduzetnici-pioniri u ovim oblastima, koji su pokazali šta je sve moguće uraditi u branši za koju su se specijalizovali.
Zahvaljujući liderima kao što su Ilkka Paananen, osnivač gejming kompanije Supercell, nastala je generacija finskih privrednika koji sanjaju o tome da stvore ne neki novi Twitter već neki novi Supercell (koji je napravio Clash of Clans) ili Rovio (Angry Birds), i koji se ozbiljno bore da ostvare svoj san. Zvuči neobično ali je istinito – Švedska sada ima najveću koncentraciju kompanija na svetu, čija vrednost prelazi milijardu dolara, izvan Silikonske doline, ili 6.3 takve kompanije na milion ljudi.

o1Daniel Ek, Spotify

Druga prednost je suptilnija, ali ne manje značajna. Njeno poreklo nije u Evropi, već seže mnogo dalje. Teško je uopšte razumeti kolikom se brzinom internet proširio širom sveta, od Severne Amerike i Evrope do Azije, Bliskog Istoka, Afrike i Latinske Amerike. Kapacitet mobilne širokopojasne mreže je u porastu, dok su troškovi prenosa podataka u opadanju, čineći tako pristup mobilnim platformama pristupačnim za sve veći deo stanovništva. Istovremeno, smanjivanje cene smart telefona će uskoro staviti ovaj superkompjuter u 3 milijarde džepova. Ovi džepovi imaju i novac u njima. Prema podacima konsultantske firme Bain, Kina je postala najveće svetsko tržište za e-trgovinu još „davne“ 2013. godine.

Kombinacija ovih snaga dramatično povećava tržište za hiper-rast kompanija i menja način na koji se one takmiče. Kada se kompanije bore za korisnike na svakom kontinentu, pitanje „odakle si?“ odjednom postaje manje važno od pitanja „kuda si namerio?“. S obzirom na veličinu tržišta na kojima se jednoj kompaniji pruža mogućnost da uspe, pitanje domaćeg tržišta postaje znatno manje važno. Danas čak i veliki kineski titani kao što su Alibaba ili Tencent ulaze u međunarodne vode.

I ovde nailazimo na drugu prednost evropskih preduzetnika. Kada smo osnovali Skype, naš cilj nikada nije bio da izgradimo najbolji peer-to-peer komunikacijski servis u Švedskoj. Isto tako, Daniel Ek i Martin Lorentzon nisu imali nameru da naprave najbolji švedski muzički servis Spotify, niti su Ricardo Zacconi i njegovi suosnivači u King-u imali za cilj da stvore neverovatno dobre igre kojima bi se zanimali Šveđani. Bez luksuza ogromnog domaćeg tržišta, bili smo prinuđeni da mislimo u međunarodnim okvirima od prvog dana: da rešavamo globalne probleme, da radimo preskačući granice i da u tome budemo jako brzi.

Po prvi put imamo podatke koji mogu da podrže ovakve ciljeve. Ogromna većina internet kompanija – milijardera osnovana od 2003. godine morala je da izađe na međunarodno tržište da bi dostigla taj prag. Istraživanje Atomico-a pokazuje da je preduzetnicima iz zemalja sa populacijom manjom od 50 miliona ljudi trebalo u proseku oko 1,4 godina da se vinu na međunarodno tržište, što je više nego upola manje vremena potrebnog preduzetnicima u većim zemljama da učine to isto. I, što je zaista značajno, 15 kompanija sa vrednošću iznad milijardu dolara pojavilo se u tim manjim zemljama od 2013. godine na ovamo.

Ukratko, vidimo pojavu izuzetne grupe novih preduzeća: start-upove koji počinju u nekim od najmanjih domaćih tržišta na svetu, ali su u stanju, zahvaljujući svom izrazito međunarodnom pristupu, do dostignu globalne razmere u rekordnom roku.
Vremenom, to će postati značajan trend kao i istorijska koncentracija inovacija u Silikonskoj dolini, i igraće ključnu ulogu u evropskoj ekonomiji u decenijama koje dolaze.

Niklas Zennstrom, direktor kompanije Atomico, međunarodne tehnološke investicione firme sa sedištem u Londonu, i koosnivač Skajpa (Skype).