Tag Archives: Južna Amerika

18 najuticajnijih nepostojećih kompanija svih vremena (2/2)

Postoje izmaštane, stripovane, ekranizovane ili u knjigama opisane firme koje su, verovali ili ne, imale i te kako stvaran, pozitivan uticaj na način na koji su mnogi preduzetnici počeli da razmišljaju o biznisu. Nakon prvog, evo i završnog dela liste nastale na osnovu iskustava, afiniteta i glasova zaposlenih u odeljenjima za tehnologiju, biznis i kulturu redakcije magazina The Time.

10. The New York Inquirer

“Isporučujete prozne pesme” zabrundao je Orson Vels (Orson Welles) kao Čarls Foster Kejn, kombinujući fantastičnu oholost i snagu jednog medijskog mogula na prelazu dva stoleća, dodavši: “A ja ću isporučiti rat.” Vels i koscenarista Herman Džejkob Menkjevič su 1941. stvorili Građanina Kejna stapanjem osobina svojstvenih tipičnom američkom medijskom magnatu za to doba, uključujući Džozefa Pulicera (Joseph Pulitzer), Herberta Bejarda Svoupa (Herbert Bayard Swope) i, ponajviše, Viljema Rendolfa Hersta (William Randolph Hearst), koji su svi, poput glavnog protagoniste ovog filma, svoja konačna pribežišta našli u ličnom, samo njima pristupačnom, unutrašnjem “mentalnom zamku” i duhovnom izgnanstvu. Izgleda da i nije slučajno to što najuticajniji film u američkoj istoriji prati život jednog poslovnog tajkuna, osobu sposobnu da stvori fenomenalno bogatstvo kombinujući svoje osobine skorojevića sa preduzetništvom i mas-kulturom (Kejn je magnat koji drži štampu i koji je svoj uspeh napokon ostvario tokom u velike finansijske krize). Ne čudi ni to što je ovakav Kejn kasnije našao i svoje “naslednike: polufiktivni računi milijardera potonjih generacija – oličenih u Gordonu Geku sa Volstrita, ili magnatu koji drži najveću društvenu mrežu na svetu Marku Zakerbergu – obojica poseduju taj Velsovski nagon oličen u Građaninu Kejnu, bez obzira na vrstu biznisa kojim dominiraju.

11. Duff Beer

Pivo Duff je, u stvari, Badvajzer (Budweiser) u svetu oblikovanom crtaćem Simpsonovi (The Simpsons) univerzuma. Homer Simpson, glavni lik Simpsonovih kaže da je “Daf pivo pravi izbor: alkohol je, kako sam tvrdi, “uzrok, a i rešenje za sve životne probleme”. Međutim popularnost ovog piva uveliko je nadmašila izmaštani gradić Springfield koji je mesto zbivanja ovog crtaća, utičući i na svet real-biznisa. Brojne su tužbe podnete protiv kompanija koje su pokušale da na stvarna tržišta izbace neku svoju verziju “Tog divnog Dafa!” Ipak, ovo nije bilo moguće sve do prošle 2015. godine, kada je 21st Century Fox saopštio svoje planove za zvanično licenciranu verziju ovog u Simpsonovima i van njega mnogotraženog pića. Praviće se, kako su izjavili, u Južnoj Americi.

12. Bubba Gump

Možda život i nije kutija škampa mada ponekad može ispasti kao filmski studio koji je kultnog lokalca iz filma Forrest Gump pretvorio u međunarodno uspešni lanac ribljih restorana. Delimično nazvan po protagonisti legendarne komedije-drame iz 1994., koji je izmišljenu firmu “Bubba Gump Shrimp Company” pretočio u i te kako stvarni svet franšize otvorene 1996. godine, a omogućava vam signalizirate konobarima sa znacima na kojima je napisano “Run Forrest Run” i “Stop Forrest Stop.”

13. Olivia Pope & Associates

Firma Olivija Poup & Saradnici proističe iz izmišljenog sveta TV serije Skandal (Scandal), i zaista je klasa po sebi. Firma nema neku značajniju konkurenciju (izuzev ako ne računamo i ono što je istina). Olivija vodi posao, a kompanija koristi sredstva dobijena ekspertizom i stručnim nadzorom kako bi profesionalno zataškavala ubistva. Cilj je prikriti zlodela koja su rezultat lošeg ponašanja njihovih klijenata, uglavnom političara sa vrha piramide vlasti, a iznad svega obezbeđujući stabilnu vladu tokom mandata administracije predsednika Ficdžeralda Granta. Poupova, koja je bila ključni igrač u operaciji nameštanja glasova – što je Granta ustoličilo na funkciji predsednika – nastavlja da sledi mogućnosti proširenja delatnosti O.P.A .: Godine bogatog iskustva u kriznom menadžmentu obezbeđuju joj da radi i na predizbornoj kampanji Grantove bivše supruge. Firma pruža pogled na vrlo realne, vrlo sumnjive organizacije za koje postoje veoma utemeljene sumnje da vuku konce iza scene.

14. Krusty Krab

14

Ovaj podvodni restoran brze hrane je poprište svih urnebesnih dešavanja u crtaću Sunđer Bob Kockalone (Spongebob Squarepants), jednom od najpopularnijih dečijih crtanih TV serija od svog debija 1999. godine. Tri glavna lika su večito živahni i raspusni Sunđer Bob, večito dekintirani, zajedljivi i baksuzni Lignjoslav (Squidvard) i neizlečivo pohlepna tvrdica Gosn Kraba (Mr. Krabs). Svi rade u fast fudu  Kod Kebe Krabe kojeg vodi već pomenuti vlasnik tvrd na paru, gosn Evgenije Kraba; ovaj izmišljeni restoran je čak inspirisao otvaranje nekoliko stvarnih ugostiteljskih objekata – sve dok nisu “proradile” tužbe od Nickelodeon-ove matične kompanije Viacom, čime su isposlovali  da se u Hjustonu zatvori jedna stvarna replika ovog izmišljenog restorana.

15. Sterling Cooper

15

Iako je izmišljena marketinška agencija “Avenija Medison” imala svoje uspone i padove tokom prikazivanja serije Mad Men (prolazeći kroz nekoliko iteracija, uključujući firme “Sterling, Kuper, Drejper, Prajs” kao i “Sterling, Kuper & Partneri”), bila je dovoljno hrabra da zadobije vrhunske klijente kao što su Ševrolet (Chevrolet), Plejteks (Playtex) ili Kodak. Agencija se pokazala kao veoma uticajna i u stvarnom svetu: scenario reklame za firmu Pond’s je bio tako dobar da je pridobio i njenu matičnu kompaniju, korporaciju Unilever da snimi serijal tematskih reklama a la Mad Men. One se prikazuju uz program kablovske kompanije  AMC, koja je i stvorila ovu seriju.

16. Soylent

“Reci svima… moraš im reći!”, upozorava Čarlton Heston (Charlton Heston) kao detektiv Torn u legendarnom sci-fi trileru i ekološkoj paraboli, filmu Soylent Green (U našim bioskopima pojavio se pod naslovom Zeleno sunce). Radnja ovog filma iz 1973. godine odvija se na početku 21. veka, kada ljudi imaju sve ali su sasvim uništili život na planeti usled zagađenosti, pregrevanja, industrijalizacije i prenaseljenosti. U tim uslovima, korporacija Soylent Green distribuira “istoimene “napolitanke” – hranljive pločice kako bi nahranili brojno stanovništvo ali i primirili impuls za pobunom protiv lošeg režima koji ih je doveo do propasti. Svako ko je video ovaj kultni film, usput otkrivši i od čega su ti “vafli”, zapravo, napravljeni,  nesumnjivo će dvaput razmisliti pre nego što zagrize neku sličnu “hranljivu” pločicu.

17. Hooli

17

Reklamna industrija ima Mad Men. Zaposleni u zdravstvu imaju Doktora Hausa (House), ER i Stažiste. Od 2014. godine, tehnološka industrija konačno je dobila seriju koja tačno odražava (i podsmehuje se) rivalstvu među firmama u Silikonskoj dolini. Hooli je poslovni mega-konglomerat koji neodoljivo podseća na Google u HBO seriji Silicon Valley. Glavni protagonista je Ričard Hendriks koji tamo radi pre no što  započne posao sa svojom kompanijom, Pied Piper. Hooli izvrsno prikazuje korporativna pravila i biznis-džunglu unutar Silicijumske doline i to toliko precizno i verodostojno da je to čak i Google priznao.

18. Good Burger

“Dobro došli u Good Burger, dom dobre pljeske! Želite li da nešto poručite?” Ovaj je slogan još uvek “zakucan” u glavama generacije Milenijumovaca širom Amerike. Nezaboravne scene iz ove serije u produkciji TV kuće Nickelodeon su u tom trenutku jednom za svagda uvele skeč-humor među mlade (mada premlade za neki zreliji humor koji postoji u, recimo, Saturday Night Live ili Mad TV). Britni Spirs i Šakil O’Nil su među najpoznatijim podržavaocima i fanovima Dobre Pljeske.

 

Šumpeterov hotel

U jednom od svojih malobrojnih razmatranja problema nejednakosti, Džozef Šumpeter (Joseph Schumpeter) je upotrebio metaforu da opiše razliku između nejednakosti koju opažamo u datom trenutku i društvene (ili međugeneracijske) pokretljivosti. Zamislimo, piše Schumpeter, da postoji hotel sa više spratova, gde na višim spratovima boravi manji broj ljudi u većim i lepšim sobama. U bilo kom datom trenutku, u malim i tesnim sobama u prizemlju živi mnoštvo ljudi, dok samo mali broj njih boravi na vrhu u velikim i udobnim sobama sa lepim pogledom. Ali šta ako je gostima dozvoljeno da se slobodno kreću i menjaju sobe svake noći? To je ono što društvena pokretljivost čini, kaže Schumpeter: u svakom datom trenutku postoje bogati i siromašni, ali ako se vremenska osa produži, videćemo da su današnji bogataši jučerašnji siromasi i obratno. Gosti iz soba u prizemlju (ili bar njihova deca) mogu stići do vrha, a oni sa vrha pasti na dno.

Od 20. (ili 19) veka Schumpeterova metafora je korišćena u SAD, u doba kada je dohodovna nejednakost u Americi premašivala onu u Evropi. Takođe se verovalo da je društvo u SAD mnogo fluidnije, manje sputano klasnim sistemom i da garantuje veću društvenu pokretljivost (pri čemu je zgodno zanemaren ogroman rasni jaz u SAD). Drugim rečima, izražena nejednakost je cena koju Amerika plaća za visoki nivo društvene pokretljivosti.

To je bila prijatna slika, u saglasnosti sa idejom o američkom snu. Ali da li je bila tačna? To zapravo nikada nismo mogli da saznamo, ako se zanemare anegdote iz života imigranata, jer donedavno nismo imali nijedno konzistentno empirijsko istraživanje međugeneracijske pokretljivosti. Ali pre nego što pređem na te nalaze, želeo bih da razmotrim, na veoma rudimentarnom nivou, odnos između nejednakosti i društvene pokretljivosti.

Zamislimo tabelu na kojoj su društva klasifikovana prema društvenoj pokretljivosti i nejednakosti. Na osnovu pomenutog primera, SAD bi spadale u kvadrant „visoke nejednakosti i visoke pokretljivosti“. Lako je zamisliti društva „visoke nejednakosti i niske pokretljivosti“: feudalna društva su ekstreman primer, ali tu bi spadala i sva društva sa velikim razlikama u dohotku i duboko ukorenjenim elitama. Zato u donji desni kvadrant možemo upisati Južnu Ameriku ili Pakistan. Takođe je lako zamisliti zemlje koje bi spadale u kategoriju „niske nejednakosti i visoke pokretljivosti“: to bi verovatno bile skandinavske zemlje sa razvijenim sistemom javnog školstva koji omogućuje znatnu međugeneracijsku pokretljivost, dok redistribucija dohotka garantuje nisku nejednakost.

Teže je pronaći primere društava sa „niskom nejednakošću i niskom pokretljivošću“. Čini se da bi u društvu u kojem je nejednakost niska, sinove i kćeri onih koji imaju neznatno niži dohodak (od druge grupe) bilo teško trajno zadržati u nižoj dohodovnoj kategoriji u odnosu na sinove i ćerke pripadnika druge grupe. Mogli bismo se zapitati šta pokretljivost uopšte znači u takvim slučajevima: ako se prihodi pojedinaca i klasa razlikuju u neznatnoj meri i ako su vaša deca bogatija od moje samo za tu neznatnu razliku, čini mi se da odsustvo društvene pokretljivosti nije veliki problem. Možda bi se u tu kategoriju mogla smestiti neka esnafska društva u kojima nije moguće slobodno birati profesiju, a razlike u prihodima između različitih zanimanja su male. Komunistička društva imaju neke odlike koje ih čine (slabim) kandidatom za gornji desni kvadrant.

BrankoMilanovic (2)

Pošto smo organizovali misli o ovoj temi, razmotrimo empirijske nalaze. Najpoznatiji izvor podataka su nedavna istraživanja Milesa Coraka, koji je svoj rad utemeljio na prethodnim istraživanjima Gary Solona, Blundena, Gregga i Macmillana, Björklunda i Jänttija i ostalih. Ovi istraživači su ustanovili da postoji jaka korelacija između tekuće i međugeneracijske nejednakosti, ili drugim rečima, između nejednakosti i niske društvene pokretljivosti: što je nejednakost u društvu veća, manja je verovatnoća da će se sledeća generacija pomeriti za stepenicu više (ili obratno, manja je verovatnoća da će bogati pasti niže). Tako, u okvirima našeg pojednostavljenog dijagrama, Corak dolazi do zaključka da su društva poravnata po dijagonali: netipičnih vrednosti nema, bilo da je u pitanju društvo američkog sna ili esnafski ustrojeno.

Ovaj nalaz, koji je Alan Krueger opisao kao “krivu Velikog Getsbija”, implicira da nema američke izuzetnosti. Utešna predstava o visokoj nejednakosti koja ne ugrožava međugeneracijsku pokretljivost pokazala se kao netačna. Amerika se ne ponaša ništa drugačije od ostalih društava sa visokom nejednakošću. Velike razlike u današnjem dohotku utvrđuju dohodovne razlike za buduće generacije i otežavaju ostvarivanje društvene pokretljivosti. To je tema rada koji sam nedavno objavio zajedno sa Roy van der Weideom. Koristili smo mikro-podatke za SAD za period od 1960. do 2010. i pokazali da su siromašni ljudi u američkim državama sa većom početnom nejednakošću ostvarivali niže stope rasta dohotka u budućnosti.

Taj važan nalaz da su postojeća društva (za razliku od društava iz mašte) uredno poređana po dijagonali naše tabele ima dve važne implikacije. Prvo, američka izuzetnost u smislu distribucije dohotka nije utemeljena u stvarnosti, i drugo, postojeće i lako dostupne podatke o tekućoj nejednakosti možemo s velikom pouzdanošću koristiti za predviđanje stepena društvene pokretljivosti. To znači da ne možemo tvrditi da su društva sa visokim stepenom dohodovne nejednakosti istovremeno društva sa visokim stepenom jednakosti mogućnosti. Štaviše, uočena visoka dohodovna nejednakost danas implicira niži stepen jednakosti mogućnosti.

Ovaj tekst je prvi put objavljen na Brankovom globalinequality blogu.

Social Europe, 13.04.2016.

Peščanik.net, 21.04.2016.

Kako nameštati izbore (1/3)

Andre Sepulveda (Andrés Sepúlveda) je haker koji je gotovo čitavu deceniju uspešno nameštao izbore širom Latinske Amerike. Ovo je ekskluzivna pripovest koju je za portal Bloomberg ispričao po prvi put.

Bilo je nekoliko minuta pre ponoći kada je Enrike Penja Nijeto (Enrique Peña Nieto)  proglasio pobedu kao novoizabrani predsednik Meksika. Penja Nijeto je pre no što je postao predsednik bio advokat a i multimilioner, iz porodice koja je davala meksičke gradonačelnike i guvernere. Njegova supruga je bila zvezda telenovela. Široko se osmehujući dok su ga zasipali crvenim, zelenim i belim konfetama boje nacionalne zastave, slavio je svoj trijumf u Meksiko Sitiju, sedištu Institucionalne revolucionarne partije, ili PRI, koja je vladala više od 70 godina pre nego što je istisnuta 2000.godine. Povrativši ovu partiju na vlast te julske noći 2012, Penja Nijeto je obećao da će ukrotiti nasilje narko-dilera, da će se boriti protiv korupcije kao i da će otvoriti jednu novu, eru veće transparentnosti u meksičkoj politici.

Više od četiri hiljade kilometara udaljen od Meksiko sitija, u jednom stanu u prestižnom naselju Čiko Navara u Bogoti, Andre Sepulveda je sedeo ispred šest kompjuterskih monitora. Sepulveda je Kolumbijac, nabijen momak obrijane glave s bradicom i tetovažom. Na potiljku je tetovirao QR kod koji sadrži ključ za šifrovanje. Na njegovom vratu su istetovirane reči  “</head>” and “<body>”  (“</glava>” i “<telo>”), jedna povrh druge, uglavnom uobičajene ali u njegovom slučaju, ovi informatički izrazi su skrivene fraze za programiranje. Upravo je gledao direktan prenos pobede Nijetine stranke, čekajući zvanično proglašenje rezultata.

Kada je Penja Nijeto pobedio, Andre je započeo uništavanje dokaza. Izbušio je rupe u fleš memorijama, hard diskovima i mobilnim telefonima, pržeći njihove elektronske čipove u mikrotalasnoj pećnici, da bi ih potom smrskao čekićem u paramparčad. Iseckao je sva lična dokumenta i papire, pustivši ih kroz WC šolju. Izbrisao je servere locirane “negde” u Rusiji i Ukrajini, koje je anonimno iznajmio Bitcoin valutom. Demontirao je svaki delić potencijalnih dokaza a zatim uklonio svaki trag onoga što naziva “tajnom istorijom jedne od najprljavijih političkih kampanja u Latinskoj Americi koje se su dogodile u skorije vreme”.

Sepulveda (31) kaže da je tokom poslednjih osam godina proputovao Centralnom i Južnom Amerikom nameštajući velike političke kampanje. Sa budžetom od $600.000, Penja Nijeto je predstavljao njegov daleko najsloženiji posao. Vodio je tim hakera koji su provalili i pokrali strategije rivalskih političkih kampanja, manipulišući društvenim medijima stvaranjem lažnih “talasa” entuzijazma i prezira, instalirajući špijunski malware u kancelarijama oponenata, a sve kako bi pomogao Penji Nijetu, kandidatu desnog centra da “izboksuje” izbornu pobedu. Te julske noći, slavio je razbijajući flaše piva Colón Negra. I – kao i obično u izbornoj noći – bio je sam.

Sepulvedina karijera počela je 2005. godine, a njegovi prvi poslovi bili su mali – uglavnom naruživanje i blaćenje protivničkih sajtova u političkim kampanjama, uz razbijanje i blokadu donatorskih baza podataka svojih rivala. U roku od nekoliko godina uspeo je da okupi i sastavi nekoliko timova koji su špijunirali, krali ​​i kompromitovali protivnike u predsedničkim kampanjama širom Latinske Amerike. Nije bio jeftin, ali su zato njegove usluge i operacije bile opsežne. Za $12,000 mesečno, kupac njegovih usluga bi unajmio ekipu koja je mogla da provaljuje u pametne telefone, klonirajući web stranice i izvrgavajući političke protivnike ruglu, uz to šaljući beskonačne nizove e-mailova i medijskih tekstova. Sepulvedin “premijum paket” usluga, čija je cena $20.000 mesečno, uključuje kompletan asortiman digitalnog presretanja, napada, dešifrovanja, i odbrane. Poslovi bi bili pažljivo “oprani” kroz slojeve posrednika i konsultanata. Sepulveda kaže da mnogi od kandidata kojima je pomogao nisu znali ni njega niti njegovu ulogu u njihovim kampanjama; kaže da ih je sreo tek možda nekoliko.

Njegov tim je radio na predsedničkim izborima u Nikaragvi, Panami, Hondurasu, Salvadoru, Kolumbiji, Meksiku, Kostariki, Gvatemali i Venecueli. Za dobijanje poslova oko kampanja navedenih u ovoj priči, stupao bi u kontakt preko bivših i aktuelnih portparola; niko, izuzev pi-ara meksičke PRI i Nacionalne napredne stranke Gvatemale nije želeo da ovo komentariše.

01

Kao dete, Andre je bio svedok nasilja marksističkih gerilaca u Kolumbiji. Kao zreo čovek, odabrao je da sklopi savez sa desnim krilom u nastajanju širom Latinske Amerike. Verovao je da njegov hakerski rad nije bio ništa pogubniji od taktika koje je sprovodila suprotna, levičarska strana i ljudi poput Uga Čaveza i Danijela Ortege (Hugo Chávez, Daniel Ortega).

Mnogi Sepulvedini napori nisu urodili plodom, mada i dalje ima upisano dovoljno pobeda kako bi mogao da tvrdi da poseduje ogroman uticaj na političke tokove savremene Latinske Amerike u 21.veku. “Moj posao bio je da vodim prljavi digitalni rat i psihološke operacije, skrivenu propagandu i širenje glasina – moj posao je čitava jedna mračna strana politike za koju niko ne zna i da postoji, ali svako može da je vidi”, priča on na španskom, naslonjen na mali plastični sto udno zadnjeg dvorišta i pod teško utvrđenim kancelarijama kolumbijskog javnog tužioca. Sepulveda služi 10 godina zatvora zbog optužbi koje uključuju korišćenje zlonamernog softvera, udruživanje radi vršenja zločina, kršenje privatnosti ličnih podataka i sajber špijunažu – sve su ove aktivnosti povezane s njegovim hakerskim operacijama tokom kolumbijskih predsedničkih izbora 2014. Pristao je da po prvi put ispriča celu svoju priču, nadajući se da će ubediti javnost da se rehabilitovao, kao i da će dobiti podršku javnosti za smanjenje kazne.

Bilo je uobičajeno da, kako sam kaže, bude na platnom spisku Huana Hozea Rendona (Juan José Rendón), političkog konsultanta iz Majamija, koji je bio latinoamerička verzija američkog republikanskog konsultanta, Karla Rouva (Karl Rove). Rendon negira da je koristio Sepulvedine usloge za bilo šta što bi bilo nezakonito, kategorički osporavajući Sepulvedine izjave portalu Bloomberg Businessweek, mada priznaje da ga poznaje kao i da je koristio njegove usluge kao veb dizajnera. “Ako sam možda jednom ili dvaput razgovarao sa njim, bio je u grupi koja je raspravljala o tome, o vebu”, kaže on. “Ne činim apsolutno nikakve nelegalne stvari. Ovde, u ovom slučaju, postoji negativna kampanja. Ima onih koji me ne vole, i to je OK. Ali, ako je nešto legalno, ja ću to onda i da uradim. Nisam svetac, ali nisam ni kriminalac.” I mada se Sepulveda drži pravila da uništava sve podatke po završetku posla, ostavio je članovima svojih hakerskih timova neka poverljiva dokumenta, a nešto od toga je ostavio i “trećim licima” tj. osobama u koje ima poverenja – sve to je njegova tajna “polisa osiguranja”, kako bi se obezbedio u nepredviđenim okolnostima poput ucena, hapšenja i zatvora.”

Sepulveda se pobrinuo da Blumberg dobije uvid u ono za šta kaže da su e-mailovi koji pokazuju da je bilo razgovora između njega, Rendona i Rendonove konsultantske firme. Razgovaralo se oko hakovanja i nameštanja kao i o napretku u vezi sa kampanjom sajber–napada. Rendon izjavljuje da su ti e-mailovi lažni. Analiza nezavisne firme za informatičku bezbednost pokazala je da uzorak Sepulvedinih e-mailova koji su ispitivani predstavlja autentičan dokaz. Neki od opisa Sepulvedinih postupaka sasvim su u skladu sa njegovim izjavama o događajima tokom različitih izbornih kampanja, iako ostali detalji nisu mogli da se nezavisno potvrde. Jedna osoba koja je radila na kampanji u Meksiku, a koja je zahtevala da ostane anonimna iz straha za sopstvenu bezbednost, nepobitno je potvrdila Sepulvedine izjave o svojoj kao i Rendonovoj ulozi u tim izborima.

Sepulveda kaže da mu je bilo nuđeno nekoliko “političkih” radnih mesta u Španiji, što je on odbio jer je bio prezauzet. Na pitanje da li u američkoj predsedničkoj kampanji ima podmićivanja i prevara, njegov odgovor je nedvosmislen. “Stoprocentno sam siguran da jeste,” kaže on.

Sepulveda je ponikao u siromaštvu Bukaramange, osam sati vožnje severno od Bogote. Njegova majka je bila sekretarica, otac je bio aktivista koji je kolumbijskim farmerima pomagao da postičnu što bolje prinose lista koke, a njegova se porodica stalno selila zbog krijumčara droge koji su im pretili smrću. Njegovi roditelji su se razveli, a sa 15 godina, i nakon neuspeha u školi, otišao je da živi sa ocem u Bogoti, gde je po prvi put u životu počeo da koristi računar. Kasnije je upisao u lokalnu Tehnološku školu i, preko školskog prijatelja, naučio da programira.

Tokom 2005. godine, Sepulvedin stariji brat, publicista, radio je izbore 2005. u kongresnoj kampanji stranke povezane s tadašnjim kolumbijskim predsednikom Alvarom Uribeom. Uribe je bio heroj braće Sepulveda, američki saveznik koji je ojačao vojsku u borbi protiv Revolucionarne oružane snage Kolumbije (FARC). Tokom posete sedištu stranke, Sepulveda je izvadio laptop i počeo skeniranje bežične mreže u kancelariji, lako provalivši u računar Rendona, tadašnjeg stratega ove stranke, preuzeo je na svoj računar Uribeov radni plan i raspored kao i predstojeće govore u kampanji. Sepulveda kaže da je u prvom trenutku Rendon bio besan – da bi ga, odmah potom, zaposlio na licu mesta. Rendon kaže da se ovo “nikada nije dogodilo”.

Izbori se u Latinskoj Americi već decenijama nameštaju, pakuju i lažiraju a ne dobijaju na pošten način. Metode za postizanje izbornog trijumfa bile su prilično jednostavne: Lokalni fikseri bi potencijalnim glasačima, u zamenu za glas, obezbeđivali sve – od malih kućnih aparata, sve do keša. Ali, tokom 1990-tih, izborne reforme zahvatile su i južnoamerički region. Biračima su izdavane lične karte otporne na pokušaje lažiranja, a vanpartijske institucije i tela vodile su izborne procese u nekoliko južnoameričkih zemalja. Moderna kampanja, barem verzija koju bi Severni Amerikanci mogli prepoznati, stigla je i do Latinske Amerike.

Rendon je već započeo uspešnu karijeru (izgrađenu barem delimično, kako kažu njegovi kritičar, na više od jedne tužbe podignute protiv njega) – tako što je ovladao prljavim trikovima, u koje se ubraja i širenje glasina (u El Salvadoru je 2014. tadašnji predsednik Karlos Maurisio Funes optužio Rendona za organizovanje prljavih ratnih kampanja širom Latinske Amerike. Rendon ga je na Floridi tužio za klevetu, ali je sud odbacio ovaj slučaj uz obrazloženje da Funes ne može biti tužen jer zakon to nije dozvoljavao). Sin demokratskog aktiviste, studirao je psihologiju radeći u marketingu savetnika koji su vodili predsedničke kandidate u svojoj rodnoj Venecueli. Nakon što ga je tadašnji predsednik Čavez optužio za nameštanje glasanja 2004. godine, otišao je iz zemlje i nikada se više nije vratio.

Prvi Sepulvedin hakerski posao bio je, kako sam kaže, upad na vebsajt lokaciju jednog od Uribeovih rivala, krađa baze podataka i e-mail adresa kao i spamovanje izjava, zamenjenih dezinformacijama. Za ovaj jednomesečni posao Sepulvedi su isplatili $15.000 u gotovini – petostruko više od sume koju je dotad napravio radeći svoj raniji posao: dizajniranje sajtova.

Sepulveda je, blago rečeno, bio fasciniran Rendonom, koji je posedovao parking luksuznih automobila, nosio velike preskupe satove, trošeći hiljade dolara na ručno krojenu odeću. Kao i Sepulveda, i on je bio perfekcionista. Njegovo osoblje trebalo je da uvek stigne ranije na posao i da radi do kasno. “Bio sam veoma mlad,” kaže Sepulveda. “Uradio sam ono što sam voleo, bio sam sjajno plaćen i puno sam putovao. Bio je to savršen posao. “Ali, više od svega, “harmonija” među njima vladala je, pre svega, usled zajedničkog sentimenta kojeg su gajili prema desničarskoj politici. Sepulveda kaže da je u Rendonu video genija i svog mentora. Odani budista i praktičar borilačkih veština, barem prema informacijama na svom sajtu, Rendon je gajio imidž misterije i opasnosti, noseći u javnosti isključivo crnu odeću, a uz to, povremeno, i odeću samuraja. Na njegovom sajtu, sebe naziva “političkim konsultantom koji je najbolje plaćen, kojeg se najviše boje i najviše napadaju, koji je i najtraženiji i najefikasniji.” Sepulveda je, pri stvaranju te slike o Rendonu, takođe umešao i svoje prste.

Rendon je, po Sepulvedinim rečima, smatrao da bi hakeri mogli da se u potpunosti integrišu u moderne političke funkcije: stvaranje reklama kojima se napadaju oponenti, istraživanje, prisluškivanje i praćenje opozicije kao i pronalaženje načina za suzbijanje izlaznosti onih koji glasaju za rivale. Što se tiče Sepulvede, Rendon je uvideo da birači veruju da je ono što misle o političkim kandidatima spontani izraz stvarnih ljudi na društvenim medijima, a ne plod medijskih spin-doktora. On je znao da izjave mogu biti lažne a da medijski trendovi na društvenim mrežama mogu biti izmišljeni – i to sve za relativno male pare.Sepulveda je napisao program kojeg je nazvao Predator društvenih medija (Social Media Predator) koji upravlja i rukovodi virtuelnom vojskom lažnih naloga na Tviteru. Softver mu je omogućavao da brzo menja imena, fotografije na profilu i biografije, kako bi bio u stanju sa ispuni bilo koji zahtev i zadatak. Napokon je otkrio da je neshvatljivo lako uspevao da manipuliše tokom javnih debata – kao kada bi pomicao figure na šahovskoj tabli – ili, kako sam kaže,“Kada sam shvatio da onome što se objavljuje i kaže na Internetu ljudi veruju više nego samoj stvarnosti, tada sam otkrio da imam moć da mi ljudi poveruju gotovo sve. “

[Svi fotosi: Bloomberg, ¹ ² ³]