Category Archives: Start-up Space

Neom: pustinjske vizije saudijske krune

Saudijska Arabija se priprema za život nakon nafte. Ovo nije samo naziv priče objavljene na ovom mestu pre nešto više od tri godine već i najava aktuelnih planova saudijskog princa Mohameda Bina Salmana: kraljević prestolonaslednik planira stvaranje fonda, a sa njim i grada, koji će se aktivirati kao “zaštitni kišobran” u eri kada nafte ispod saudijskog tla više ne bude. Prinčev pustinjski san od 500 milijardi dolara, kako donosi The Wall Street Journal, i kako je prikazano na zvaničnom veb-sajtu, oličen je u letećim automobilima, robo-dinosaurusima i – ogromnom veštačkom Mesecu.

Saudijski princ prestolonaslednik obratio se američkim konsultantima kako bi mu pomogli da svoj san pretoči u realnost: sagraditi pozamašan, sasvim nov grad-državu u skrajnutom i nenaseljenom području svog peščanog kraljevstva. Ono što je tada iskrslo kao “vizionarska ponuda” za ostvarenje ovog nauma bio je, naime, jedan automatizovani svet u futurističkom stilu „Džetsonovih“ (Jetsons), čuvenog američkog crtaća iz 1960-tih.

Šarma, primorski zakutak na severozapadu Saudijske Arabije je toliko pust i samotan da je jedino bogatstvo koje je grupa konsultanata onde uspela da identifikuje bila – sama sunčeva svetlost… uz “neograničen pristup slanoj vodi”.

Međutim, saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman na ovom mestu nije video pustoš, kada je pre nekoliko godina tamo doleteo svojim helikopterom. Video je budućnost – i na osnovu ove vizije i koncept za podizanje grada-države, projekat (za sada) vredan 500 milijardi dolara; Neom će pokrivati preko 10.000 kvadratnih milja (26. 500km²) stenovite pustinje i prazne obale, a cilj je “privući najveće svetske umove i najbolje talente” – za najbolje plaćene poslove na svetu – “u najživopisnijem gradu na svetu” (za sada još uvek na papiru-monitoru).

Oni će na graditeljski posao leteti taksi-dronovima, dok će, u međuvremenu, tokom odsustva iz svojih stanova i kuća, roboti čistiti njihove domove. Njihov grad će zameniti Silicijumsku dolinu u tehnologiji, Holivud u zabavi, a Francusku i njenu rivijeru kao mesto za odmor. Ovo će mesto, po viziji MBS-a, biti domaćin ključnim projektima iz područja genetskih modifikacija – “pre svega u cilju stvaranja snažnije verzije ljudskih bića”.

Ove ideje su izložene na 2.300 stranica poverljivih dokumenata koje su izradili konsultanti savetodavnih firmi Boston Consulting Group, McKinsey & Co,. i Oliver Wyman, s kojima su novinari Volstrit žurnala diskutovali i propitivali ih; tako su nastali intervjui s nekadašnjim učesnicima “projekta Neom“ (portmanto tj kovanica grčke reči za „novo“ i arapske reči za „budućnost“). Dokumenti iz septembra 2018. godine nude dosad najdetaljniji uvid u koncept Neoma, od kada je 2017. ovaj projekat prvi put predstavljen javnosti.

Zaduženi od strane prestolonaslednika (poznatog kao MBS) da mu pomognu u realizaciji njegovog izmaštanog grada, konsultanti su stvorili skupu mešavinu naučne fantastike i pomodarskog korporativnog slenga (buzzwords), isprekidanih unekoliko neugodnim momentima iz stvarnosti “na terenu”: Lokalna plemena bi, recimo, bila prisilno premeštena. Sudski sistem koji je razvila advokatska firma Latham & Watkins i koji je označen kao “nezavisan”, imaće sudije koje će direktno odgovarati kralju i koje će delovati u skladu sa šerijatskim zakonom ili islamskom sudskom praksom.

Saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman je pre dve godine izjavio da, prema postojećim planovima i nacrtima, Neom – ili, kako ga zovu “gradić na steroidima”, zamišljen da bude 17 puta veći od Londona – postane čvorište za kreiranje novih saudijskih biznisa u oblasti zabave, turizma i obnovljivih izvora energije, privlačeći stanovnike iz čitavog sveta.

Prema postojećim dokumentima, Neom bi trebalo da bude automatizovani grad u kojem je sve “kao u bioskopu”, kažu u osnivačkom odboru za izgradnju ovog futurističkog “mesta”. Odborom predsedava “MBS” (popularna abrevijacija kojom se označava saudijski princ), ne bi li sazdao grad “u kojem računar može da zabeleži zločine i kriminalne radnje bez potrebe da ih prijavljuje, ili gde se, recimo, mogu pratiti svi građani“.

Dokumenti pokazuju da je projektni odbor usvojio preporuke konsultanata. Prema saudijskim zvaničnicima, konsultantske firme i advokatska kancelarija Latham odbili su da komentarišu postojeće planove i dokumente, koji su završeni pre nego što je prošle jeseni ubijen novinar Džamal Kašogi. Bivši zaposlenici na projektu izgradnje Neoma – kao i oni koji su upoznati sa projektom – kažu da ne znaju koliko je uopšte verovatno da ovaj plan bude pretočen u realnost – pre svega zbog potencijalnih pitanja vezanih za dalje finansiranje, kao i tehnoloških ograničenja.

Saudijska vlada nije odgovorila na zahtev za komentar o planovima za izgradnju Neoma.

“Neom se tiče svega što je nužno za orijentisanost ka budućnosti i vizionarstvu”, rekao je izvršni direktor Neoma Nadhmi al Nasr u saopštenju koje je poslao elektronskom poštom. “Dakle, govorimo o tehnologiji koja je vrhunska ali i korak naprednija – a u nekim slučajevima još uvek u razvoju i možda (još uvek) na teoretskom nivou”. Al Nasr je rekao da je izgradnja u toku. Prvi projekti uključuju jedan aerodrom i odmaralište, navode iz Neoma. Saudijska vlada je na tom mestu takođe izgradila rezidencijalnu palatu.

Neom je središnji deo nastojanja MBS-a u pravcu transformacije jednog parohijalnog, u sebe zatvorenog i mentalno skučenog kraljevstva zavisnog od nafte u zemlju okrenutu spoljašnjem svetu koja funkcioniše po pravilima diverzifikovane privrede. Umesto da se oslanja na prihode od nafte da bi finansirao kupovinu od stranih zemalja, MBS je rekao da želi da Saudijska Arabija proizvodi robu i usluge koje Saudijci trenutno kupuju u inostranstvu. On je predložio da područje koje bi obuhvatao Neom bude veličine Masačusetsa – sa fabrikama automobila, bolnicama, tehnološkim kompanijama i odmaralištima… a sve to kako bi se saudijski potrošač zadržao na domaćem tržištu.

Međutim, plan da se na Neom potroši 500 milijardi dolara kako bi nastao praktično ni iz čega, a ne kroz investiranje u postojeće saudijske gradove, odražava dugogodišnje probleme kraljevstva kao i ambicije MBS-a. Strane kompanije su odavno izbegavale da ulažu tamo zbog neprozirnog pravnog sistema, korupcije i društvenih ograničenja koja zabranjuju alkohol i zahtevaju od žena da od njihovih muških srodnika dobiju dozvolu za putovanje. MBS je utvrdio da su te strukture tako ušančene da je lakše razviti novi grad nego promeniti već postojeće.

“Pokretanje Neoma od nule, sa nezavisnim sistemima i propisima, obezbediće dostupnost najboljih usluga bez društvenih ograničenja (tj statusne diskriminacije)”, rekao je on na prvom sastanku odbora Neoma.

Neom je najveći, i najambiciozniji u nizu futurističkih gradova koje su lideri u Zalivu konceptualno razvili, kako bi pomogli domaćoj industriji i biznisu da svojom diverzifikacijom naprave što veću distancu od aktuelne naftne ekonomije i zavisnosti zemlje od ovog energenta. U Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Dubai i Abu Dabi postali su veliki komercijalni centri, kao i glavni grad Katara, Doha.

Džetsonovi sleću u Saudijsko kraljevstvo

Projekat, opisan u planovima koje je izradila grupa američkih konsultanata je toliko ambiciozan da uključuje neke tehnologije koje još ne postoje. Pomenimo samo neke:

  • Leteći taksi: Naučnici bi mogli da idu na posao letećim taksijima. „Vožnja je samo za zabavu, a ne više za prevoz (npr. vožnja Ferarija obalom sa lepim pogledom)“, stoji u ovim planovima.
  • „Sejanje“ kišonosnih oblaka: U pustinji se više nećete neprekidno osećati kao da ste u pustinji. “Sejanje oblaka” moglo bi da u ove pustinje dovede kišu i vodu.
  • Roboti: Ne brinite se o kućnim poslovima. Dok su naučnici na poslu, njihove kuće će očistiti robo-sobarice.
  • Najsavremenije medicinske ustanove: Naučnici bi radili na projektu modifikacije ljudskog genoma kako bi ljudi postali snažniji.
  • Restorani svetske klase: U gradu će biti “najviše restorana s Mišlenovim zvezdicama po glavi stanovnika”, dakle, vrhunskih restorana biće u izobilju.
  • Roboti dinosaurusi: Stanovnici bi mogli da posete ostrvo robo-reptila, i na njemu „Park iz doba jure“.
  • Sjaj u noćnom pesku: Princ želi “plažu koja se presijava u mraku”, poput displeja ručnog časovnika.
  • Alkohol: Zabranjen u ostatku Saudijske Arabije. Pa ipak, ta zabrana ovde verovatno neće važiti, kažu oni koji su imali uvid u ovaj plan.
  • Robotske borilačke veštine: Roboti bi radili više od pukog čišćenja vaše kuće; oni bi, takođe, mogli da se upuste u “robo-borbu u kavezu”, jednom od brojnih najavljenih sportova koji se nude, a u svakom slučaju – egzotičnih.
  • Bezbednost: Kamere, bespilotne letelice i tehnologija prepoznavanja lica deo su plana da svako može biti praćen u svakom trenutku.
  • Mesec: Gigantski veštački Mesec bi zasvetleo svake noći. Jedan predlog sugeriše da bi mogao da uživo prenosi prizore iz svemira, delujući kao opštepoznati orijentir.

Izgradnja Neom-a će zahtevati novac koji Saudijska Arabija nema. Zemlja se nedavno suočila sa budžetskim deficitima, a MBS se posvetio nekim rizičnim investicijama, kao što je ona od 45 milijardi dolara u fond Softbank Grupe. Prema onima koji su upoznati s tom tematikom, Saudijsko kraljevstvo je koristilo novac pozajmljen iz inostranstva kako bi finansiralo prve faze Neoma.

Oslanjanjem izgradnje Neoma na inostrana ulaganja obelodanjen je još jedan, istorijski duboko ukorenjen izazov. Kao mlada nacija bez ijednog univerziteta sve do 1957. godine, Saudijskoj Arabiji je istorijski i “po tradiciji” nedostajala stručnost u planiranju, inženjerstvu i upravljanju. A onda se ovo kraljevstvo okrenulo stranim stručnjacima, recimo onima koji su zaposleni u Mekinsiju, koji već više od 40 godina radi u Saudijskoj Arabiji. Konsultantska kuća McKinsey je 2017. povećala broj zaposlenih u Saudijskoj Arabiji kupovinom lokalne konsultantske kuće Elixir.

Prema vladinim zvaničnicima, sve donedavno je oslanjanje na “strance” bila nadasve osetljiva tema za saudijsku vladu i njene međunarodne partnere. Vlada je 2017. godine privela osnivača Eliksira – inače Mekinsijevog partnera – demonstrirajući oštre anti-korupcijske kazne. Te je godine on bio zatvoren i tučen, pre nego što je bez objašnjenja pušten iz zatvora. Mekinsi i saudijska vlada odbili su da komentarišu ovaj slučaj.

Vladini zvaničnici – uključujući MBS, kažu da su ga ljudi koji su nedavno razgovarali s njim upitali da li saudijsko kraljevstvo plaća zapadnim konsultantima više nego što ovaj posao vredi. Neom je u izjavi rekao da konsultanti nisu iskoristili ovaj projekat kao priliku za razbacivanje tuđim (saudijskim) novcem. “Učešće konsultanata je bilo produktivno i vredno (novca)”, navodi se u izveštaju.

Planovi za izgradnju Neoma ilustruju široki opseg rada konsultanata. Pored preporuka o urbanističkom planiranju, ekonomskim, pravnim i regulatornim sistemima, Mekinsi je detaljno opisao korišćenje “big date” – upotrebu kompjutera za proučavanje obimne količine informacija – i “okvir za održivost s potporom na 13 stubova” kako bi kvantifikovao broj onih koji žele da se nastane u Neomu, na taj način “objektivno” pokazujući i dokazujući kako je ovaj grad-država najpogodnije mesto za život na svetu.

Dokumenti o planiranju takođe su prepuni vere i entuzijazma. Neom ima za cilj da “potpuno iskoreni bolesti povezane sa radnim stresom”, bivajući nastanjen onima koji rade u startup firmama ili kompanijama kao što su Amazon.com Inc., koje saudijski zvaničnici pokušavaju da privuku podsticajima kao što su besplatna struja i subvencionisanje radnih mesta. Portparol Amazona odbio je da ovo komentariše. Deca stanovnika bi se školovala u “vodećem obrazovnom sistemu na planeti”, s inovacijama poput “hologramskog fakulteta”.

Iako je Neom okružen pustinjom, imaće brojna poljoprivredna tržišta. Temperatura će, po ovim planovima, biti niža nego što je u Dubaiju, uz prilagođavanja klime „stvaranjem-sejanjem oblaka“ koji bi saudijskoj pustinji redovno obezbeđivali kišu i prijatnije uslove za život. Pošto žive u gradu sa “najvećim BDP-om po glavi stanovnika”.

Da bi se u Neomu održavala bezbednost, grad će biti pokriven kamerama, bespilotnim letelicama i tehnologijama prepoznavanja lica – tehnologijom koja bi saudijskoj obaveštajnoj službi omogućavala praćenje svih stanovnika. “Sve se može zabeležiti”, izjavio je osnivački odbor. Planeri Neoma su sa kompanijom International Business Machines (IBM) razgovarali o izgradnji softvera za prepoznavanje lica, kažu osobe upućene u ove razgovore. IBM je saopštio da se (barem za sada) ne planira ponuda za ugovore koji se odnose na tehnologiju prepoznavanja lica, odbivši da komentariše druge potencijalne poslove vezane za projekat.

Neom u saopštenju kaže da se radi o “tehnologiji u svim sektorima, kao što su mobilnost, životna sredina, zdravlje i medicina, a sve to će doprineti obezbeđivanju najatraktivnijeg životnog okruženja na planeti.”

Kao glavni cilj je zacrtano privlačenje velikih zapadnih kompanija. Neomov odbor je 2017. predložio kupovinu Elonovog Tesle, delimično premeštajući automobilsku proizvodnju u Neom – i namirujući ono što je Saudijsko kraljevstvo uložilo (dve milijarde dolara, što je tada bilo pet odsto vrednosti Tesla Motors-a; u međuvremenu je saudijski privatni investicioni fond, PIF, uložio u Teslinog rivala, Lucid motors). Suverenski fond Saudijske Arabije je prošle godine potrošio dve milijarde dolara na kupovinu pet odsto akcija u Tesli. Izvršni direktor Elon Musk je potom izjavio da bi se, uz finansijsku podršku Saudijske Arabije, Teslom upravljalo privatno a ne kroz upravni odbor, ali se ubrzo potom predomislio, rekavši da on to nije planirao.

MBS takođe želi da Neom bude domaćin inovacijama kao što je projekat “Apolon” sa Softbank grupom, koji će stvoriti “novi način života od rođenja do smrti, sprovodeći genetska istraživanja zarad povećanja ljudske snage i koeficijenta inteligencije”. Softbank je odbio da ovo komentariše.

Jedna potencijalna nagrada za strane kompanije je investicioni fond koji će uložiti novac u preduzeća “koja mogu doprineti Neomovoj viziji i budućnosti”, rekao je portparol odbora, “bilo da Neom postane njihovo sedište ili da se njihove robe i usluge prodaju u ovom gradu”.

Kao uslov za dobijanje ugovora, zvaničnici su od stranih kompanija tražili da ulažu u Neom, kažu iz dobro obaveštenih izvora. „Jedna osoba uključena u pravljenje takve ponude za američki IBM, ali i druge kompanije, izrazila je zabrinutost oko moguće “neetičnosti ovih predloga”.

Iz Neomovog osnivačkog odbora stiže saopštenje da standardi upravljanja pomažu obezbeđivanju pravičnog i konkurentnog dodeljivanja ugovora za one usluge koje će Saudijci dobiti od stranih kompanija. IBM je odbio da ovo komentariše.

Jedan od iznenađujućih elementa u inače konzervativnoj Saudijskoj Arabiji je predlog da se dozvoli alkohol, kažu ljudi upoznati sa planerskim konceptima. Sa granicama koje obuhvataju teritorije Jordana i Egipta (a zarad boljitka ekonomije sve tri zemlje), Neom bi funkcionisao uglavnom kao posebna zemlja. To dozvoljava MBS-u da tvrdi da zapadne norme kao što su alkohol i nepokrivene ženske glave neće biti uvedene u zemlju muslimanskih svetih gradova, Meke i Medine.

Da bi razvila Neom, saudijska vlada planira nasilno preseljenje više od 20.000 ljudi, od kojih su mnoge porodice nastanjivale to područje generacijama. Po jednom planu za preseljenje kojeg je koncipirala firma Boston Consulting grupa, stoji da će ovo (preseljenje) trajati do 2025. godine. Urgiranjem MBS-a da radovi teku što brže, krajnji datum je pomeren na 2022. godinu.

Ovdašnji stanovnici kažu da su čuli samo glasine. Neki kažu da bi preseljenje uticalo razorajuće bi lokalna plemena i stanovništvo. „Raskomadali biste čitavo društvo. Za nas je to (prisilno preseljenje) ravno smrti”, rekao je jedan od potencijalnih stanovnika, koji bi, po ovom planu, trebalo da bude “pomaknut” u Neom.

Nekoliko nedelja nakon što su 2017. objavljeni planovi za izgradnju Neoma, stanovnici su posetili regionalnog guvernera, princa Fahda bin Sultana kako bi ga pitali da li će zaista biti preseljeni. On im je rekao da im po tom pitanju ne može pomoći, kažu stanovnici. Portparol princa Fahda nije odgovorio na upite po ovoj temi.

Koncept Neoma začeo se pre otprilike četiri godine, kaže osoba koja ima uvid u ovu stvar, a ubrzo nakon što je MBS-ov otac postao novi saudijski kralj. Razmišljajući o tome kako da preinači i dramatično unapredi saudijsku ekonomiju, princ je koristio Google Earth mapu svoje zemlje i pritom uočio kako je njegov severozapadni kvadrant „prazna škriljčana pustara“.

Odleteo je tamo i našao mesto gde su letnje temperature najviše 100°F (38°C), ali i gde obližnje planine zimi imaju sneg. Na sastanku Upravnog odbora Neoma u januaru 2017. godine, MBS je jasno izrazio svoje ambicije. “Princ predviđa da Neom bude grad koji će na globalnom nivou imati najveći BDP per capita, i želeo je da shvati šta može da dobije sa investicijom do 500 milijardi američkih dolara”.

Nadajući se da će izgraditi most preko Crvenog mora, MBS je s egipatskim predsednikom dogovorio kupovinu dva nenaseljena ostrva, što je izazvalo proteste hiljada Egipćana. Takođe je dobio poruku i da je moguća izgradnja Neoma naišla na reakcije izraelskih lidera. Oni su izjavili da bi, za taj projekat, izraelske kompanije mogle prodavati tehnologiju Saudijskoj Arabiji, kaže osoba upoznata sa tim pitanjem.

Izraelska vlada nije odgovorila na zahtev za komentar; do egipatske vlade se nije moglo dopreti za komentar.

U cilju ostvarivanja svoje vizije, MBS je 2017. angažovao Klausa Klajnfelda, koji je otpušten kao CEO kompanije Arconic Inc, (spinoff-proizvođača aluminijuma Alcoa Corp). A usput su porasli i troškovi gradnje. Pošto most prema Egiptu nije mogao da prati zamišljenu MBS-ovu trasu usled seizmičkih problema, reinženjeringom je napravljena nova trasa – a samim tim i procena cene plutajućeg grada-mosta, koja sada izlazi na 125 (nije greška: sto dvadeset pet) milijardi dolara, izjavila je osoba upoznata sa tim pitanjem.

Preporuka Klajnfeldovog zamenika za sprovođenje master-plana izgradnje Neomovih ulica bile su frustrirajuće po MBS-a. „Ne želim nikakve puteve ili trotoare, 2030. ćemo imati leteće automobile“, izjavio je princ, prema rečima osobe koja je pregledala zapisnik sastanka.

Klajnfeld, Saudijska vlada i Bord planera Neoma su odbili komentar. Nakon što je Klajnfeld imenovan za glavnog izvršnog direktora Neoma u oktobru 2017. godine, on i njegov zamenik su prošle godine istupili iz ovog odbora.

Jedan od izazova tiče se islamskog zakona, tradicije, kulture i nepisanih pravila, sučeljenih s tekovinama sasvremenog pravosuđa: kako, naime, koncipirati pravosudni sistem ovog ni iz čega poniklog grada-države?

Prema rečima i dokumentima planera, pravnici iz kancelarije Latham su došli do zaključka da neprozirno, nepredvidivo i verskim kanonom sapeto pravosuđe Saudijske Arabije predstavlja “crvene zastavice” (gorući problem) za strane investitore. Oni su predložili jednu novu strukturu, u kojoj će sve sudije biti imenovane od strane kralja. Oni će, kao i redovne saudijske sudije, i nadalje poštovati šerijatsko pravo, pokazuju dokumenti planera.

“Neomov zakon i regulative će se zasnivati na najboljim praksama u oblasti ekonomskog i poslovnog prava, kao i na povratnim informacijama od potencijalnih investitora i rezidenata”, stoji u izjavi koju je osnivački odbor Neoma dao Volstrit žurnalu.

Izgradnja Neoma je u toku i u njoj učestvuje hiljade inostranih radnika (koji su u jednom trenutku bili smeštani po njih šest u malu sobu, situacija zabeležena 17. juna). MBS je početkom ove godine izdao uredbu o području zvanom Srebrna plaža (Silver Beach): “Želim da se pesak presijava”, rekao je Mohamed bin Salman, prema svedočenju dve osobe tada prisutne u urbanističkom bordu. Inače inženjeri još uvek nisu uspeli da osmisle način na koji bi se ova zamisao bezbedno sprovela u delo.

Po ovoj bin Salmanovoj zamisli, svake noći bi flota dronova trebalo da stvara iluziju o rastućem mesecu – punom, mladom i polumesecu. “To je ono što on (MBS) želi kao budućnost ovog grada”, rekao je bivši izvršni direktor.

Da bi se to postiglo, Boston Consulting Group je predložio partnerstvo sa NASA-om kako bi ovaj lažni mesec učinio “najvećim na svetu”.

 

Wall Street Journal

Zvezdane staze: lekcije iz poslovnog liderstva

Sve što znam o liderstvu naučio sam iz Zvezdanih staza, piše za LifeHacker novinar i tehno-entuzijasta Alen Henri.

startalkradio.net

Na pedesetu godišnjicu “Zvezdanih staza” (8. sept 1966), i dok sam još mogao da raspredam o uticaju koji je ova serija imala na mene, jedna stvar koja je i dalje prisutna, čak i sada, svakoga dana, jesu lekcije koje sam iz nje izvukao o načinima na koje se izrasta u dobrog poslovnog lidera – sve to gledajući brojne kapetane Zvezdane flote. Oni su ponekad bili izuzetni. U nekim drugim slučajevima, pak, baš i nisu. Uvek je, međutim, bilo nečega što sam od njih mogao da naučim.

Odrastao sam gledajući Zvezdane staze: pomenuo bih, recimo, „Sledeću generaciju“ (The Next Generation, 1987-1994); ostavljao bih sve obaveze na nekoliko desetina minuta samo da bih pogledao Deep Space Nine (1993-1999) u terminu kada se emitovala. Sećam se kada je emitovana prva epizoda „Vojadžera“(1995 – 2001), kao jedan od retkih koje se ne „pale“ – ali i ne mrze – uvodnu temu za Enterprajz (Rod Stjuart: “Vera srca”, Faith of the Heart, komponovala Dajen Voren).

Sretan ću priznati da sam sve o vođenju i upravljanju ljudstvom tj zaposlenima naučio od Bendžamina Šiška (Benjamin Sisko) i Žana-Lika Pikara (Jean-Luc Picard). Naučio sam da budem čvrst onda kada sam to morao, da budem diplomata čak i kada to nisam želeo da budem, i da budem tvrd kada se moralo. Naučio sam da biram svoje bitke, da se borim za uspostavljanje sopstvenih uslova u vođenju biznisa, kao i da se uzdam u onoga koji je u jednom trenutku to poverenje zaslužio. Evo još nekoliko stvari koje sam pokupio iz „Star Trek“ svemirske operete.

Ne ostajte u senci vaših prethodnika, čak i ako vam je to primamljivo

Ima nečeg u tome da budete drugi a ne prvi u komandnom poretku, što vam pruža onaj nivo slobode i fleksibilnosti koji izostaje ukoliko ste na samom vrhu komandnog lanca. Biti zamenik je opuštenije, i mada je to i dalje važan posao on ne dolazi s istom težinom kao što je to slučaj s prvim komandantom. S tim u vezi, kada je na vas red da zakoračite u središte pažnje, morate to i učiniti.

U epskoj epizodi “Najbolje od oba sveta” (The Best of Both Worlds), prvi deo emitovan kao poslednja 26. epizoda treće sezone, dok je drugi deo emitovan kao prva epizoda četvrte sezone), čije su završnice ostavljale fanove u stanju slatkog ali i mučnog iščekivanja, prvi oficir na brodu Rajker odjednom se sticajem okolnosti obreo u velikom komandnom sedištu, odvojen od kapetana od Pikara kojeg je mentalno zaposeo Lokutus, primoravajući kroz njega ljudsku rasu da se povinuje Borgu, i stavljajući na kocku sudbinu Federacije i same Zemlje, čija je kosmička ravnoteža poremećena. Tu, silom prilika, „uleće“ Rajker na Pikarovu poziciju prvog komandanta broda, osnažen podrškom bar-tenderke i stjuardese Gvinan (Vupi Goldberg) koja je pojurila u komandnu sobu s ohrabrujućim rečima – baš u trenutku kada mu je podrška zaista bila potrebna – čak i onda kada Gvinan toga nije bila svesna. Ona ga podseća (u videu gore) da je jedini način „krenuti napred bez osvrtanja“: ili da on uradi ono što treba uraditi – da pusti Pikara jer je on u tom momentu bio zaposednut, a samim tim i nemoćan da upravlja brodom – nešto što će Rajker nastaviti da čini sve do sretne završnice ove uzbudljive epizode.

 „Zvezdana“ lekcija je ovde prilično jasna. Napravite sopstvene obaveze, dužnosti, odazovite se sopstvenom pozivu, stanite iza odluka koje ste doneli i ne pitajte se “šta bi X uradio da je još uvek ovde?” Što više radite, i što više nagađate „šta je to što bi neko uradio umesto mene“, više ćete grešiti, dok će biti i više onih oko vas koji će se pitati kakva je vaša vizija, koji je vaš pravac i kakav je vaš stil komandovanja.

Čak smo i mi, kao gledaoci, dobili istovetnu poruku u epizodi „Q-Less“, jednoj od onih iz prve sezone Deep Space 9, kada je serija i dalje „jahala“ na uspehu i popularnosti koju je zadobio „The Next Generation“. Međutim (u videu iznad), mi kao publika (i „Q“ kao lik, koji stoji pred nama) dobijamo jasnu i glasnu poruku: Bendžamin nije što i Žan-Lik, i ne bi ni trebalo očekivati da to bude. Ovo nije baš najbriljantnija epizoda u istoriji Zvezdanih staza – a u stvari, ni ta scena nije bila najbolja scena. Ovo je problematično na sve moguće načine, premda je poruka apsolutno jasna: Deep Space Nine neće biti nalik serijalu koji joj je prethodio – i srećom po sve nas – ne predugo nakon prve sezone – ovo „šlepovanje“ na slavi nekadašnjih serijala je prestalo, pa su epizode napokon počele da se razvijaju samostalno i bez „kompleksa niže vrednosti“.

Znati kada je vaša etička pravila moguće „rastegnuti“ a kada ne

Ako biste stavili na stranu pet dolara svaki put kada kapetan Zvezdane flote pregazi Primarnu Direktivu, ili izvitoperi (ili bez uvijanja prekrši) pravila i propise zarad više prirode svojih ciljeva, skupili biste dovoljno novca da s njim odete u penziju. Ovo ne iznenađuje nijednog obožavaoca Zvezdanih staza, iako je prisutna jedna konzistentna poruka u svakoj seriji i svakom karakteru, naime, da pravila postoje s izvesnim razlogom – iako su ona ponekad vredna kršenja.

U “Prvoj dužnosti” (The First Duty), nakon ekvivalenta detektivske procedure na Akademiji Zvezdane Flote (ozbiljno, zašto nikada nismo imali epizodu s Akademijom?) Pikar se sukobljava s Krašerom (tada kadetom Akademije) zbog njegovog izostanka, podsećajući ga da je njegova posvećenost Zvezdanoj floti takođe posvećenost istini u svakom njenom obliku. Naravno, ovo je inspirativan i napet trenutak, ali i za nas je ovo podsetnik na još nešto: Pikar je istinu odbacio više puta – i svi to znamo – iako je fleksibilna tj „rastegljiva“ etika fleksibilna samo onda kada činite ono što mislite da je ispravno, a ne kada mislite da je to zabavno, ili čak neobično ili grandiozno.

Nasuprot tome, jedna od mojih omiljenih epizoda iz serijala Deep Space Nine, i zaista jedna od mojih najomiljenijih TV epizoda uopšte, „Na bledoj mesečini“ (In the Pale Moonlight), ovaj spektakularni monolog konačno sažima upravo onu vrstu unutrašnjeg konflikta koji je prikazan do te mere realistično da bi se znalo da se taj idealizam u epizodi ​​kao što je „Prva dužnost“ (First Duty) proteže samo na sadašnjost – i kada morate dostići onu tačku koja je zaista iza toga, još dalje, koja se mora dosegnuti zarad većeg dobra (ili… da li je baš tako?) – tačke posle koje nema nazad.

A tu je, onda, prisutan i jedan „divlji“, snažan kontrast, kada ste toliko zauzeti radeći ono što mislite da je ispravno, da pritom ne uzimate u obzir implikacije vaših postupaka. U dvodelnoj epizodi „Ravnodnevica” (Equinox) iz serijala Vojadžer, videli smo primer onoga što se dešava kada svi ovi vodeći principi i načela izađu iz zadatog okvira – delom zbog realne potrebe, ali i zato što su ova etička pravila klimavija nego što bi trebalo. Posada Ekvinoksa se suštinski zatvara i polako ubija članove druge vrste kako bi je koristila kao gorivo, a kada dođu u Vojadžer, nije prošlo previše vremena dok nije otkriveno kako je njihova tajna otkrivena, i da svi plaćaju cenu za to. Ovo je klasičan primer racionalizacije kršenja sopstvenih etičkih pravila, jer ciljevi opravdavaju sredstva. I, naravno, sve što treba da se desi – desiće se – na kraju, zar ne?

Mada, opet, s druge strane, to i jeste suštinska poruka koju treba da „kupimo“: Sledite svoje principe. Donosite najbolje odluke koje možete, i dozvolite da vas vode vaša etička pravila. Sve dok, naravno, ne morate odstupiti od njih da biste uradili ono što mislite (a o čemu zaista, zaista morate da stvarno dobro porazmislite) da je prava stvar. Možda zarad nekog višeg i većeg dobra, možda za vaš tim, ili možda zarad onih ljudi kojima služite. Ali morate znati kada su vaša etička pravila „stubovi“ na kojima stojite i koji vas drže uspravnim, a kada su ta pravila lanci koje morate pokidati jer vas sputavaju – a onda je bolje da, u oba slučaja, budete sasvim sigurni da stojite iza svojih odluka.

Verujte ljudima, ali tražite od njih da budu odgovorni za svoje postupke

Poverenje se ne daje ili poklanja već se zaslužuje, ali kada imate ljude sa kojima treba raditi morate biti u mogućnosti da im verujete – barem u meri u kojoj im dopuštate da rade svoj posao, da rade ono što najbolje znaju, i da im dopustite da u tome što rade uspeju ili ne uspeju sami – a onda, kada se taj uspeh ili neuspeh dogode – ispitati razloge. Pohvale i kritike imaju svoje mesto kada su u pitanju ljudi na vodećim pozicijama, i stoga je od posebne važnosti da im dopustite da deluju nezavisno.

Ovo, međutim, nije isto što i laissez-faire (slobodna i fer konkurencija) sa ljudima s kojima radite, ili ukoliko ih postavite u situaciju u kojoj će pretrpeti neuspeh (ili znate da će ga pretrpeti), a onda samo reći: “Eto, šta sam vam rekao”, kada to urade. Radi se o učenju prepoznavanja granice između poverenja u nekoga ko se čini strastvenim da učini sve kako bi uradio nešto na način na koji je to zamislio, i saznanja kada on(a) neće uspeti. U “Zaveštanju” (Legacy), epizodi iz četvrte sezone serijala Next Generation, posada Enterprajza nailazi na Išaru Jar (Ishara Yar), sestru njihove prerano preminule šefice brodskog obezbeđenja, Taše Jar (Tasha Yar). Smeju se, briznu u plač, nastoje da joj se približe… a ona ih izneverava. Ona (navodno) ne želi da ih povredi, ali u ovoj epizodi, zapravo, dobijamo tešku lekciju o poverenju, kao i koliko je teško oporaviti se kada vas izdaju.

U istom duhu, u originalnoj epizodi serije “Zadatak: Zemlja” (Assignment: Earth), dobijamo pouku o tome koliko može biti korisno kada vi, u svakom slučaju, odlučite da nekome verujete da je ono što čini ispravno, kao i da otkrijete njegovu (njenu) bolju prirodu, čak i ako, u stvari, ne znamo niti smo sigurni šta je, zapravo, i kakva je zaista priroda tog nekog. Kada se zasluži, ova vrsta poverenja (u nekoga koga ne poznajete a ko vas ne izneveri) ima izuzetnu moć. U poslednjoj epizodi Vojadžera, Ketrin Džejnvej traži od starog Harija Kima da “veruje u njen sud, još samo jednom”, onda kada je to bilo potrebno… a kada je iskreno – isplati se.

Ali to je unekoliko neugodno otkriće i uvid. Važno je naučiti verovati, a pružiti ljudima slobodu da streme ka svojim ciljevima i da ih ostvaruju – ali i da na tom putu prave i greške – jeste od izuzetne važnosti, dok se istovremeno dokazuje da su vredni tog poverenja koje ste im ukazali, i kada im možete omogućiti preuzimanje većih rizika pri donošenju kritičnijih odluka. Učite kada možete da verujete njihovoj intuiciji, baš kao što i oni uče. Ipak, u svakom slučaju, bez obzira na to da li na kraju uspeju ili ne, morate ih smatrati odgovornima za svoje odluke – bilo da to znači da ćete ih pohvaliti zbog njihovog dobrog rada, ili ćete ih smatrati odgovornima zbog njihovih neuspeha. To je jedini način na koji se neko od nas popravlja i napreduje, raste i uči kada možemo verovati našoj intuiciji, onom osećaju „iz stomaka“, a kada nam je, ipak, potrebna nečija pomoć pri donošenju odluke.

Budite blizu i prisutni, dajte savete, ali se držite na zdravoj distanci

U završnici serijala The Next Generation, u finalu epizode “Sve dobre stvari” (All Good Things), jedna od stvari na koje se Pikar žali u završnoj sceni je da „nikada nije našao vremena da se približi svojoj posadi, koliko god je to oduvek želeo“. Osećao se kao da mora da prema njima zadrži određenu distancu, a ova tema je odjeknula i u nizu drugih serija. Gde je Pikar zadržao distancu, Ketrin Džejnvej je osetila nešto suprotno, naime, u jednoj epizodi Vojadžera (Cloud), nakon što je Pikar ostao zapreten u Delta kvadrantu, na nju je pala ta vrsta odgovornosti: da pokuša da se približi posadi, čak i ako je to bilo teško za nju (a i za njih).

U svakoj organizaciji, stvar je u tome da budete zaduženi za ono što je kritično bitno i „glavna stvar“, i da se toga pridržavate: morate, najposle, održavati zdravu distancu prema ljudima sa kojima radite, a posebno prema ljudima koji rade za vas. Morate im biti na raspolaganju, čuti njihove brige i njihove ideje i uvek biti voljni dati povratnu informaciju – možda ne na gotovo roditeljski način kako su to kapetani Zvezdane flote uvek uspevali da budu – ali uvek pouzdani, uvek u liderskoj ulozi iz koje ne izlazite – ali nikada na relaciji s njima kao sa sebi sasvim ravnima. Osim toga, jedini način za održavanje ili stvaranje atmosfere autoriteta jeste da, zapravo, i budete ljudima upravo taj tako potreban autoritet onda kada im je to potrebno. Teško je to učiniti ako ste već toliko zaokupljeni ličnim odnosima na poslu, kada je teško koristiti zdravo prosuđivanje.

Ista epizoda, čak uprkos tome što je bila u ranoj fazi serijala Vojadžer, ilustrovala je važnost razloga zbog kojih je važno imati jednu sjajnu, pouzdanu osobu na vašoj strani da vam pomogne u upravljanju ljudima, stvarima i situacijama – nekome kome se možete zaista poveriti. I, naravno, zašto su najbolji lideri oni koji žudno upijaju sve u vezi posla i poseduju tu „optimističku radoznalost“ u vezi njega, a uz to i žele da taj posao rade kad god im se za to ukaže prilika.

Ostanite otvoreni za opcije, ali se ne izvinjavajte ako vaša bude zadnja

Konačno, i možda jedna od najvažnijih lekcija iz Zvezdanih staza koje možete naučiti o radu sa ljudima (i liderima) je da bi uvek trebalo da su otvoreni, da budu spremni da se „zabave“ s potencijalnim rešenjima i opcijama – ali se onda, u tom slučaju, nikada ne izvinjavajte što ste sami prosudili i doneli vaš sud i odluku – čak i ako to znači da odbacujete ostale (tuđe) opcije i pratite vašu intuiciju.

To je, uostalom, jedna od osnovnih karakteristika liderstva. Morate ispitati opcije koje su pred vama, razmotriti one koje nisu pred vama i učiniti ono što mislite da je najbolja odluka na osnovu u datom trenutku dostupnih informacija; čak i kada ste, kao u „Svim dobrim stvarima“, (All Good Things), finalu serije The Next Generation – vi jedini koji zaista razume, a kada svi drugi dovode u pitanje vašu procenu i sumnjaju u njenu valjanost.

Kada formirate svoj sud i potom donesete odluku, treba da stojite iza nje, izuzev ako usput ne dobijete nove informacije koje vas mogu nagnati da promenite kurs – a ponekad te nove informacije mogu biti baš-baš bolne za prihvatanje (mada je ispravljanje sopstvenih grešaka bolje nego izgubiti sve kada se plima okreće protiv vas). Čak i tada, nemojte se izvinjavati što ste doneli upravo takvu odluku – radili ste to sa najboljim namerama i najboljim informacijama u datom trenutku, i sve dok to činite koristeći se svojim najboljim i najjasnijim sudovima, nemate zbog čega da se bilo kome izvinjavate.

Uz malo sreće, ljudi oko vas će početi da stiču poverenje u vaš sud. Njihovo poverenje je takođe zasluženo, pa samim tim ne očekujte da će vam ono biti poklonjeno samo zato što, eto, imate autoritet ili ste „mnogo jaki“. Ponekad će se ljudi složiti sa vama, a ponekad će se upitati da li ste ludi – ali je od svega najvažnije zapamtiti i ne smetnuti s uma ono što je Ketrin Džejnvej jednom zgodom izjavila: Ako ne možeš imati poverenja u sebe, kome, onda, uopšte možeš verovati?

 

Alan Henry, LifeHacker

Neuralink: Startup “na nervnoj bazi”

boldbusiness.com

boldbusiness.com

Neuralink i Elon Musk žele da u ljudski mozak usade veštačka vlakna, kako bi čovek mislima kontrolisao mašine.

Neuralink, kompanija koju je 2017. pokrenuo Ilon Mask, detaljno je opisao svoje planove povezivanja ljudskog mozga sa računarima. Planirano je prikupljanje informacija o “sivoj masi” korišćenjem neurofilamrnata implantiranih u lobanju.

Šta kažete na kompjuter u vašem mozgu? Ideja izgleda kao da je direktno preuzeta iz nekih naučno-fantastičnih romana, iako je činjenica da je skoro pretočena u realnost. U utorak ujutro 16. jula, Neuralink, firma koju je 2017. inicirao kalifornijski startup biznismen Elon Musk, objavio je rezultate dosadašnjih istraživanja ove njegove mlade firme koja je razvila robota nalik “šivaćoj mašini”, sposobnog da svojim “štepovanjem” implantira ultrafine niti u ljudski mozak. Ove žice su pričvršćene na maleni procesor i instalirane na površini kranijalne posude (lobanje), povezane sa računarom preko bežične mreže. Iz Neuralinka poručuju da je ovaj njihov uređaj u stanju da prikuplja mnoštvo informacija o funkcijama i aktivnosti moždane mase. Kompanija, međutim, ne ulazi u detalje pri opisu kako se takva tehnologija u svakodnevnom životu upotrebljava na konkretan način. Wall Street Journal je pre dve godine pisao da se ovaj uređaj može koristiti za “preuzimanje misli”.

Ova Neurolinkova tehnologija ima potencijal za medicinsku upotrebu. Max Hodak, predsednik i koosnivač Neuralink-a je za Njujork tajms dao objašnjenje kako ovakav uređaj može jednog dana rešiti određene probleme vezane za ljudsko zdravlje – kao što je, recimo, asistencija osobama sa amputiranim udovima pri ponovnom uspostavljanju njihove pokretljivosti, ili, možda poboljšanje sluha ili vida. I zaista, sa svojim ultrafinim sistemom spojenim na kompjuter, Neuralinkov tim lako može da menja dubinu i lokaciju svojih vlakana, i tako delovati na različite delove mozga, kao što je onaj koji upravlja govorom ili pokretima. Pored toga, ova tehnologija utire put boljem razumevanju sive moždane mase. U ponedeljak 15. jula, tokom demonstracije uređaja na laboratorijskom pacovu, Neuralink je pokazao da je njegov alat mogao da čita informacije sa 1.500 implantiranih elektroda. Ovo je “15 puta veći” broj od trenutno postojećih tehnologija koje se bave proučavanjem razumevanja ljudskog mozga, navodi Njujork tajms.

“Dug put do kraja”

Potencijal ove tehnologije svakako postoji, mada u Neuralinku veruju kako preostaje još “dug put kojeg treba preći” pre no što se uopšte počne s razmatranjem opcije njegove komercijalizacije. Kompanija prvo mora da prođe kroz “ljudske testove”, zakazane za drugi kvartal 2020. godine. Uz to, način usađivanja ultrafinih vlakana u mozak je još uvek u fazi razvoja i treba ga još unaprediti. Zaista, ukoliko ovu tehnologiju u budućnosti budu koristili hirurzi, treba imati na umu da neće svi oni imati na raspolaganju robota najnovije generacije u operacionoj sali, sposobnog da s najvećom preciznošću ubacuje ultrafine veštačke filamente u moždano tkivo. Tada će morati da svojom rukom buše male rupe u lobanji pacijenta, što će, sasvim izvesno, izazvati neprijatne vibracije koje prolaze kroz ljudski skelet. Neuralink nastoji da svoju tehnologiju prilagodi laserskom bušenju, kako bi implantaciju veštačkih, merno-komunikacionih filamenata učinili sasvim (ili relativno) bezbolnom. Da bi usavršila ovaj svoj “alat”, kompanija planira da radi i sarađuje sa neurohirurzima Univerziteta Stenford. Uz to, ova startup firma može računati na finansijsku podršku Ilona Maska, koji je u Neuralink već uložio 100 miliona dolara.

Ovo nije prvi put da je neka kompanija pokazala zainteresovanost za istraživanje i razvoj odnosa na relaciji čovek-mašina. Društvena mreža Facebook je 2017. svetskoj javnosti predstavila svoje ambicije u ovoj oblasti. Tajno odeljenje ove firme nazvano “Zdanje 8” (Building 8), razvilo je uređaj sposoban da interpretira cerebralne signale, kako bi ih potom pretvorila u tekst. Tu je i američki start-up Neurable, koji je dizajnirao kacigu za praćenje aktivnosti mozga igrača video-igara, sa ciljem otkrivanja njegovih budućih namera. Da ovom prilikom ne spominjemo činjenicu da je “implantat elektroda u mozgu već testirana u medicini”, kako je 2017. pariskom Le Figaro-objasnio neuro-istraživač Moran Cerf. Uređaj je već u upotrebi i implantira se sa ciljem lečenja simptoma napada epilepsije, Parkinsonove i Alchajmerove bolesti kod pacijenata.

 

Alexis Zema, Le Figaro  17/07/2019 à 18:34  Publié le 17/07/2019 à 14:56

Uz ovaj, evo još jednog interesantnog teksta na istu temu, kao i osvrta Rodnija Bruksa, poznatog robotičara i osnivača-direktora MIT-ove laboratorije za računarstvo i veštačku inteligenciju. Bruks misli da Elon Musk i brojni preduzetnici iz Silicijumske doline ne poseduju ispravnu perspektivu o veštačkoj inteligenciji, njenoj suštini, svrsi, interaktivnosti sa čovekom i konsekvencama, kritikujući ih zbog svoje, kako je rekao “apokaliptičnosti” i panike koju šire u svetskoj javnosti.

Kriza i biznis: provokacija kao metod za unapređenje poslovanja

Ovaj tekst nastao je u osvit najveće svetske ekonomske recesije 2008-2009, čije su posledice u svetu finansija i te kako vidljive i danas. Krizni menadžment baziran na provokaciji i incenaciji doprineo je da brojne firme prevaziđu svoje izazove, nastale u toj dosad neviđenoj situaciji, iz koje praktično dugo nije bilo izlaza. Poučan je i stoga što nas podseća da je nova kriza, u svetu kakav je danas ustrojen, na pomolu takoreći iza svakog ugla, da se može dogoditi doslovce svakog trenutka, kao i da bi njena silina mogla naneti i veću štetu nego ona od pre deceniju. Tekst je izašao marta 2009. u Harvardskom poslovnom pregledu (Harvard Business Review).

Nesumnjivo da je  2009. važila kao težak trenutak za prodaju. Budžetskog “razmahivanja” u firmama, jednostavno, nema. Ako ste ranije mislili da je bilo teško prodati vašu robu ili  uslugu klijentu – kada je obično 85% njegovog budžeta bilo dodeljeno postojećim obavezama, a tek preostalih 15% namenjeno za “diskreciono trošak” – sada u krizi (2009) saznajete koliko je to teže, kada čak i tih 15% neretko presuši. Da stvari budu još gore, vaši odnosi sa klijentima su izgubili mnogo od svog zamajca i momentuma. Sa manje novca koji vam je na raspoloženju za “relacije s klijentima”, poslovni predlozi i nacrti se podvrgavaju višim nivoima pregleda u kompanijama s kojima ste dotad poslovali, a menadžeri s kojima ste dotad tradicionalno bili u kontaktu više nisu donosioci odluka.

Sve ovo bi bilo potpuno obeshrabrujuće ako ni zbog čega drugog a ono zbog jedne činjenice: kompanije su i ranije preživljavale padove, a neke su od tih padova čak i profitirale. U istraživanju i konsultacijama o tome zbog čega je dot-com biznis iz 2001. godine propao, a taj prenaduvani poslovni mehur pukao, videlo se kako se to dogodilo. Umesto da se povinuju starim dobrim standardima svake domaćinske kompanije, koji mogu stati u kratak iskaz tipa “Žao nam je, ali nemamo budžet za to”, neki dobavljači – čak i neki veoma mladi  startapovi – pronašli su način da se dokopaju onih koji su u posedu resursa svojih klijenata, a onda i da ih motivišu (tj nagovore) da izdvoje potrebna sredstva. Koristeći se onim što zovemo “prodajom na bazi provokacije”, oni uveravaju kupce da rešenja koja im donose za sto ne samo da su lepa, već su i neophodna.

Prodaja zasnovana na provokaciji prevazilazi konvencionalni pristup zasnovan na konsultacijama ili podacima o prodaji, pri čemu je prodajni tim onoga koji prodaje svoju robu ili uslugu u potrazi  za trenutnim izazovima/interesima sa menadžerima svojih potencijalnih klijenata. A ovaj pristup se dramatično razlikuje od onog najčešćeg, uobičajenog pristupa koji se još uvek koristi – prodaje zasnovane na proizvodima, kojim se reklamiraju karakteristike, funkcionalnost i korisnost uglavnom na već oproban i uobičajen (generički) način. Prodaja zasnovana na provokacijama pomaže klijentima da u novom svetlu uoče izazove koje im nameće konkurencija, što neizostavno nameće hitnost rešavanja specifičnih bolnih problema. Ovaj pristup nije prikladan za svaku prodajnu situaciju na koju ćete naići u periodu krize, niti se primenjuje isključivo u izazovnim ekonomskim uslovima. Ali za mnoge kompanije koje primećuju da njihovi stari pristupi gube na efikasnosti, došlo je vreme da se oprobaju u – provokaciji klijenta.

Naučiti da budete provokativni

Executive Secretary

Executive Secretary

U osnovi prodaje na bazi provokacije je zamisao da prodavac treba da pomogne klijentu da pronađe investicione fondove čak i kada se čini da je diskreciono trošenje (barem privremeno) presušilo. Sybase (Sajbejs), kompanija za upravljanje podacima i njihovu mobilnost, upravo je to uradila u proleće 2008. godine, kada je pokušala da to “izboksuje na mišiće” od svojih klijenata u industriji finansijskih usluga. Kompanije koje su godinama uoči krize posedovale ozbiljne uslužne mreže prema svojim klijentima su nakon tadašnjeg pucanja finansijskog sistema ozbiljno smanjile ukupne operativne troškove. Umesto da koriste dragoceno vreme za sastanke kako bi otkrili i prepoznali šta je to što njihove klijente uzrujava i čini zabrinutima, prodavci kompanije Sybase rekli su im šta bi trebalo da imaju na umu – noću pre spavanja: činjenicu da menadžeri u industriji nisu uspeli da sagledaju rizik na sveobuhvatan i integrisan način.

Finansijske institucije su obično imale odvojene sisteme za upravljanje rizicima za kreditne kartice, hipoteke, komercijalne pozajmice, proizvode za vlasnička ulaganja, fiksne prihode, robu i derivate. Sajbejsova poruka je bila da bi neuspeh u upravljanju rizicima u jednoj oblasti (recimo, stambenim hipotekama) imao direktne posledice na izloženosti riziku i u drugim oblastima (na primer, kolateralizovane dužničke obaveze – dužničke kolaterale, kraće i jasnije, staviti, recimo, kuću u zalog, kao i drugi rizični finansijski derivati), tako da su kompanije morale da pronađu nove načine kako bi postigle da sve svoje rizične pozicije “prikupe”  u jednu, veoma jasnu sliku. Otkrivajući obim pretnji i povoljnih prilika, Sybase je došao u situaciju da je mogao prodati svoju platformu za analizu rizika (RAP), novi alat za integraciju upravljanja rizicima, klijentima koji ranije nisu bili zabrinuti zbog nedostatka jednog od njih.

Prodavci kompanije Sybase govore  o mogućim klijentima…

…čije ih pridobijanje i noću drži budnima. Ovo je bila provokativna prodaja u svom najboljem obliku: prodavac je identifikovao proces koji je bio ključan za klijente u trenutnom poslovnom okruženju, potom je razvio ubedljiv pogled na način na koji je njegov potencijalni klijent zapao u problem kao i šta je to značilo u smislu njegovih troškova, a zatim ovaj slučaj povezao s rešenjem koje mu je, kao prodavac, nudio. Kako se to razlikuje od današnjeg načina prodaje?

Pretpostavimo da se vaša kompanija već odaljila od reklamiranja proizvoda ka prodaji rešenja, a proces počinje, kao što smo naveli, sa identifikacijom problema kojeg vaš potencijalni klijent ima, ne ističući mu pritom karakteristike vaše ponude ni u jednom momentu. Pristup koji Sybase koristi je daleko izazovniji za promišljanje korisnika: Umesto usklađivanja sa prevladavajućim izgledima kompanije, on pruža novi pogled na situaciju (“Razmišljate o svom poslu sledeći konvencionalne tj uobičajene poteze… Ali način na koji mi vidimo stvari,dovodi vaš dosadašnji uspeh u iskušenje. Trebalo bi da o tome razmišljate na ovaj – potpuno drukčiji – način…”.). Za “bolne tačke” koje korisnik može da jasno artikuliše, provokacija najbolje funkcioniše u trenutku kada se ocrtava problem koji pogađa klijenta, ali on taj problem još uvek nije imenovao ili artikulisao.

Naravno, nije lako doći do provokativne tačke gledišta koja će se potencijalnom klijentu ukazati kao originalna i korisna. Ali nije ni nerealno očekivati da su profesionalci u vašoj organizaciji u stanju da to učine. Opšte uzev, uočavamo da prodavci koji su u prošlosti uspešno zadovoljavali potrebe klijenata već znaju više nego što slute da znaju. U procesu prodaje i podrške svojih ponuda, oni su stupili u interakciju sa drugim kompanijama iz biznisa kojim se bavi i potencijalni klijent, pa je prirodno da poseduju drugačiju perspektivu o pitanjima na koje je klijent gledao samo iznutra, iz svoje skučene perspektive. Štaviše, oni nisu uhvaćeni u dinamici koja često otežava klijentovim menadžerima da preispitaju status kvo firme. Ovo oklevanje da se “zatalasa” i potraže inovativna rešenja se još više učvrsti u vreme opšteg ekonomskog previranja. Kada su ljudi u organizaciji vašeg klijenta previše zabrinuti za svoj posao da bi predstavili bilo šta originalno ili idejno provokativno, lakše je nastupiti kao preko potreban dah svežine.

Da biste započeli prodaju zasnovanu na provokaciji, morate dobro uraditi tri stvari: 1. indikovati problem, kojeg će prepoznati neki od izvršnih rukovodilaca ciljne organizacije; 2. razviti provokativnu tačku gledišta o tom problemu (koji se, naravno, povezuje sa onim što vaša kompanija može da ponudi), i 3. predstaviti tu provokaciju donosiocu odluke, koji može da preduzme impliciranu akciju. Napravimo nekoliko zapažanja o svakom koraku.

Identifikujte kritično pitanje vezano za kompaniju koju targetujete.

Za bilo koju perspektivu ili klijenta, vaš tim za prodaju i marketing može da generiše dugačak spisak problema ali i mogućih rešenja specifičnih za čitavu jednu industriju i njoj pripadajuće kompanije. Ključno je pronaći ono koje je toliko esencijalno važno da će čak i za vreme krize doći do novca ne bi li rešili problem. Predlažemo da bilo koji problem koji razmatrate razvrstate u neku od tri grupe pitanja:

Da li pitanje ispunjava uslov da vas, kao izvršnog direktora “noću drži budnima”? To jest, da li ovaj problem ozbiljno ugrožava kompetitivne kapacitete kompanije?

Da li se postojeći procesi, sistemi ili usluge ignorišu…

…zanemaruju ili neefikasno rešavaju? Da li ste kredibilan izvor za davanje saveta po tom pitanju? Da li je dosadašnja evidencija vaše organizacije bolja od one koju ima vaša konkurencija kada je u pitanju pomaganje drugima unutar industrije kojom se bavi i vaš klijent, a u cilju rešavanja srodnih problema? Ili, ukoliko je vaša kompanija start-up, da li u svojim redovima imate zaposlene sa prethodnim iskustvom?

Odličan način da se započne „lov na probleme” bilo bi uočavanje onoga što su analitičari za hartije od vrednosti nedavno primetili, bilo da se radi o ciljnoj (targetovanoj) kompaniji ili pripadajućoj industriji u celini. Kada analitičar označi problem, možete pretpostaviti da investitori ciljne kompanije vrše pritisak na menadžment da ga reši – i da će biti saslušani predlozi koji se bave tim pitanjem. Tokom krize, analitičari najčešće podstiču kompanije da smanje operativne troškove, odlože kapitalne troškove i fokusiraju se na zadobijanje tržišnog učešća ili njegov oporavak.

Formulišite svoju provokaciju.

Pošto ste identifikovali pitanje koje bi moglo imati velikog uticaja na dalje rešavanje problema vašeg klijenta, morate razviti originalno gledište o tome. Ukoliko to ne učinite, nema tog starijeg rukovodioca koji bi svoje dragoceno vreme utrošio na vas i vašu soluciju. Ovo može delovati kao da zavisite od nekog nepredvidivog i neukrotivog “bljeska briljantnog proviđenja” s vaše strane. U stvari, može se pristupiti metodično. Radž Nejtan, šef marketinga u Sajbejsu, rezimirao je proces te kompanije ovako: “U jesen 2007. smo formirali tim ‘multifunkcionalnih tigrova’ koji su, iako razlčitih profila, angažovani na iznalaženju zajedničkog rešenja; to je naša grupa eksperata zadužena za istraživanje i/ili rešavanje tehničkih ili sistemskih problema. Prvo, vratili smo se našim klijentima, partnerima i analitičarima industrije kako bismo kalibrirali naš pogled na pun opseg izazova upravljanja rizicima s kojima se industrija suočavala. Iz ovog rada razvili smo provokaciju kako bismo pomogli našim klijentima da prepoznaju problem, uporede svoju situaciju sa svojim kolegama i podignu nivo hitnosti preko njihovih viših rukovodećih timova. Konačno, razvili smo četvorofazni plan kao mapu puta kako bi kompanije za finansijske usluge mogle usvojiti integrisani pristup u identifikaciji, kvantifikaciji i upravljanju rizikom. ”Sybase je zatim obučio svoj tim za prodaju finansijskih usluga o razlici između prodaje tradicionalnih proizvoda ili rešenja i onoga što je prodaja na bazi provokacije, u čemu Sybase poseduje ekspertizu.

U većini organizacija uloge marketinga i prodaje moraju se prilagoditi kako bi zadovoljile zahteve formulisanja provokacija. Iskusni analitičari u marketinškom timu treba da se usredsrede na dobijanje dubokog razumevanja pitanja na nivou industrije vašeg klijenta, kao i načina na koje bi pojedinačne kompanije mogle kapitalizovati nedavna, aktuelna ili verovatna kretanja i trendove. Timovi za računovodstvo u prodaji moraju tada biti u stanju da razviju originalne strateške tačke, a u svetlu te ukupne analize i jedinstvenih okolnosti u kojima se nalaze targetovani klijenti (kupci na koje se cilja). Veštine slušanja stečene kroz prodajna rešenja verovatno će morati da se poboljšaju. Videli smo da prodavci razvijaju moćne alate za provokaciju potencijalnih klijenata nakon neformalnih sastanaka obavljenih u firmi klijenta. Pametni ljudi na svim nivoima koji možda nisu u stanju da interno promovišu svoje stavove, obično su sretni ako mogu da pomognu pravom prodavcu da izgradi slučaj za važan projekat.

Ustanovite vašu provokaciju.

Bilo bi divno da se pronicljive tačke gledišta prodaju same, ali istina je da se njihovo ostvarenje mora prethodno dobro obraditi. Naš izraz “provokacija” ne bi trebalo shvatiti kao poziv da se ponašamo bezobzirno i bez respekta. Ukazujući da je potencijalni sponzor projekta “budala koja još uvek nije uočila problem”, teško da će unaprediti vaš posao. Možda počnete sa: „Radili smo sa kompanijama u vašoj grupi srodnih kompanija, i videli smo kako vodeći igrači doživljavaju ovaj bolni problem”.

Smatramo da je moguće da je i vaša kompanija ugrožena u ovoj oblasti. “Vaše izjave bi trebalo da razjasne kakva je priroda izazova tj postojećih problema i pokažu znanja o pristupu koji u datom trenutku o tome ima vaš klijent: „Po našoj proceni, način na koji to radite može da na godišnjem nivou košta vašu organizaciju nekih 100 miliona dolara u izgubljenim poslovima. Verujemo da, ako ne možete hitno zaustaviti krvarenje, rizikujete da izgubite i do četiri odsto svog tržišnog učešća u narednih šest do 12 meseci. “Cilj je poremetiti ravnotežu izvršne vlasti – i da se status kvo učini neodrživim – bez stavljanja nje ili njega u defanzivni položaj. Predstavljanje specifičnih, dobro podržanih interesa i pravnih lekova na iskren način održava fokus na poslovnom učinku izvršne strukture kompanije, koja je za to odgovorna.

Prodaja zasnovana na provokaciji – ukazivanju na tačke uvid u probleme i moguće solucije – zavisi od jednog presudnog sastanka u kojem predstavljate svoje gledište pažljivo odabranim egzekutivcima. Nemojte zanemariti obučenost i spremnost u izvršavanju svog zadatka, ili predvideti različite smerove u kojima bi razgovor mogao biti pokrenut. Na Sajbejsovim treninzima, viši rukovodioci odigrali su ulogu finansijskih službenika za informisanje i glavne službenike za menadžment rizika, tako da su prodajni timovi mogli da praktikuju svoje nove tehnike. Ključni cilj ovih “prilagođavanja” (pitch) bio bi pronalaženje prave ravnoteže između provokativnosti vezane za date probleme i saosećanja-sinergije s izazovima s kojima se klijent suočava.

Prodajni timovi često mogu testirati svoje “provokacije” tj inscenaciju poslovne situacije sa zagovornicima ovog pristupa iz nižih ešelona poslovne organizacije vašeg klijenta ili sa trećim stranama koje su dobro upoznate sa kompanijom. Ukoliko vam je takva prilika dostupna, iskoristite je. Zagovornici ove ideje će tada biti u prilici da postave scenu za vašu sesiju sa odabranim egzekutivcima (ili jednom osobom) – ili da naprave uvod ukoliko je potreban. Ovakve sesije vežbanja kriznih situacija su vredne investicije, naročito kada razmotrite uloge koji su položeni na talon vašeg poslovanja. U ograničenom vremenu koje ste obezbedili u rasporedima izvršnih direktora, morate da artikulišete sopstvenu perspektivu po tom pitanju, da otkrijete koliko hitnosti egzekutivci pridaju ovoj metodi, kao i sa kolikom brzinom i urgentnošću reaguje kompanijska služba zadužena za to pitanje, koliko ste uspešno preneli objašnjenje kako je ova vrsta kriznog menadžmenta suštinski povezana s poslovanjem vaše kompanije, da biste onda, napokon, dobili zeleno svetlo da uradite dijagnostičku studiju kompanije vašeg klijenta.

Dokazati poentu

Pošto dijagnostička studija obezbeđuje vrednost klijentu, prodavac može da izabere da je naplaćuje. Ovakva vrsta metode može koštati od 30.000 do 100.000 dolara, u zavisnosti od obima trenutno ustanovljenog poslovnog problema. Za izvršnog direktora čija je zabrinutost izazvana provokativnom tačkom gledišta, finansiranje ovakve studije je mala stvar. Ona obećava rezultat koji je vredan truda – izveštaj o ranjivosti kao i kompanijskim resursima za rešavanje problema o kojem je reč – bez ikakvih nametnutih obaveza.

 

Philip Lay, Todd Hewlin, Geoffrey Moore (Harvard Business Review)

Trgovinski rat pokazao je koliko je malo tehnologija iz SAD potrebno Kini

Trgovinski rat koji su SAD povele protiv Kine pokazuje do koje mere američka tehnologija (ni)je relevantna u novoj globalnoj konstelaciji.

Ovaj sukob između dve najveće svetske ekonomije kulminirao je ove godine, a tehnologija se nalazi u samom središtu sukoba. Predsednik Donald Tramp onemogućio je mrežnog giganta Huawei Technologies Co. da kupi američke komponente, nametnuvši tarife na mnoge kineske proizvode. Kina je odgovorila, preteći da će na crnu listu uvrstiti američke kompanije. Rastuća napetost stavlja na iskušenje jednu složenu relaciju, posebno u tehnologijama u kojima su SAD i Kina čvrsto isprepletene kroz globalne lance snabdevanja i softver koji može da “preleće” preko granica samo na dodir dirke na računaru. Koja će od ove dve zemlje najviše izgubiti? I, kojoj je od njih dve ona druga potrebnija?

Računarski čipovi

Kina se na SAD najviše oslanja u poluprovodnicima. Kineski uvoz poluprovodnika je u porastu:

Američke kompanije Intel Corp. i Nvidia Corp. dominiraju tržištem procesora koji su ključne komponente svih laptopova, desktop i server računara. Jedina održiva alternativa je druga američka firma: Advanced Micro Devices Inc.

Globalni udeo na tržištu računarskih čipova, 2017:

Tri kompanije, smeštene jedna nadomak druge u Silikonskoj dolini, u ovoj zoni rade na osmišljavanju svojih proizvoda.

Procesori se proizvode uglavnom na Tajvanu. Intel ima jednu fabriku u Kini, mada u njoj pravi memorijske čipove koji su komponente za svetsko tržište, a ne (samo) za kinesko. Huavej je predstavio svoj prvi kućni serverski čip ove godine, zasnovan na dizajnu ARM Holdings Inc., čije je sedište u Britaniji. ARM takođe ima poslovne operacije u Sjedinjenim Državama, a kompanija je nedavno izjavila da se njihovi proizvodi nalaze pod američkom izvoznom kontrolom. Bez najnovijih ARM-ovih procesora, Huavej bi se mogao naći u problemu sa svojim čipovima.

Mobilni čipovi

Prema procenama analitičara, kada je reč o pametnim telefonima tu je Huavej nezavisniji jer domaća industrija obezbeđuje najmanje dve trećine sopstvenih procesora i modema,.

Procenat telefona kompanije Huavej koji koristi sopstvene čipove, 2018:

Međutim, drugi kineski proizvođači pametnih telefona, kao što su Xiaomi, Vivo, Oppo i Lenovo, mnogo više se oslanjaju na Qualcomm Inc. iz San Diega u Kaliforniji, najvećeg proizvođača mobilnih čipova na svetu.

Zavisnost od Kvalkoma:

Mobilni čipovi:

Svič čipovi (procesorski prekidači) pokreću mašine koje usmeravaju protok informacija preko računarskih mreža, uključujući internet. Ovo je još jedna oblast tehnologije u kojoj se Kina oslanja na Sjedinjene Države: mahom je to Broadcom Inc., sa sedištem u San Hozeu, Kalifornija, najveći proizvođač mobilnih čipova.

Udeo na tržištu čipova za Ethernet, 2018:

Huavej, vrhunski dobavljač opreme za umrežavanje, bio je veliki kupac ovih komponenti. Da je kineska kompanija htela da razvije sopstvene svič (mobilne) čipove, ipak bi im trebala i druga američka tehnologija. Synopsis Inc. i Cadence Design Sistems Inc. su glavni dobavljači softvera koji se koristi za dizajniranje čipova – i nedavno su oba smanjila isporuke Huaveju.

Internet svičeri – tržišni udeo

Po pošiljkama, 2018, četvrti kvartal:

Majkrosoft

Majkrosoftov operativni sistem Windows i dalje pokreće većinu personalnih računara, uključujući gotovo sve računare koje kupuje Kina. Windows se i dalje koristi od strane kineske vlade i entiteta u vlasništvu vlade. Majkrosoftov productivity softver je u ovoj zemlji takođe popularan.

Udeo na tržištu operativnih sistema za desktop računare, maj 2019:

Majkrosoft nije davao izjave da li može da nastavi s isporukama paketa Windows i Office kompaniji Huavej i drugim kineskim tehnološkim kompanijama.

Svič čipovi pokreću mašine koje usmeravaju protok informacija preko računarskih mreža, uključujući internet. Ovo je još jedna oblast tehnologije u kojoj se Kina oslanja na SAD Broadcom Inc., sa sedištem u San Hozeu, Kalifornija, inače najvećem proizvođačem čipova.

Udeo na tržištu PC računara širom sveta, prvo tromesečje 2019:

Produžena zabrana snabdevanja kineskih proizvođača računara paketima Vindouz i Ofis nagnala bi ih da izgrade alternative koje još ne postoje. Prema Blumbergovoj analizi lanca nabavke, Lenovo, koji je najveći proizvođač personalnih računara na svetu, važi za najvećeg Majkrosoftovog klijenta.

Udeo na tržištu PC računara širom sveta, prvi kvartal 2019

Apple

Kineski potrošači sve više prihvataju alternative ajfonu jer su Eplovi uređaji postali skuplji, dok su domaći pametni telefoni značajni unapređeni.

Pošiljke smart telefona po vrsti proizvođača:

Huavej je prešao dug put: od malog pametnog telefona do glavnog Eplovog takmaca koji je počeo da mu preuzima tržište, zasnovano uglavnom na velikoj potražnji u Kini, što su osetili još neki domaći proizvođači telefona Xiaomi, Oppo i Vivo.

Udeo na tržištu kineskih pametnih telefona po pošiljkama:

Epl u Kini nudi neke usluge kao što je Apple Music, ali noviji proizvodi – najavljene Apple kreditne kartice, Apple News+, i Apple TV+, ili se neće pojaviti u Kini ili tamo neće biti odmah dostupni. Kineski potrošači već su prihvatili lokalne alternative. Mesečni korisnici Tencent Music-a lako premašuju ukupnu populaciju Sjedinjenih Država.

Mobilni aktivni korisnici za Tencent Music:

Glavni razlog zašto je Kini potreban Apple odražava se i brojem novih radnih mesta. Američki tehnološki gigant ima većinu svojih uređaja napravljenih u Kini, podržavajući na taj način oko tri miliona kineskih radnika.

Eplovi proizvođači opreme Apple prema zemljama, 2019

Mobilni Softver

Guglov operativni sistem Android pametnih telefona je sveprisutan u Kini, a koristi se na telefonima Huawei, Oppo, Vivo i Lenovo. Ali za kineske potrošače, ovi proizvođači koriste “skeletnu” tj osnovnu verziju softvera koji u sebi nema Google usluge.

Globalne isporuke pametnih telefona

Android operativni sistem, po kompanijama:

Izvan Kine, ipak im je potrebna Guglova podrška. Kada je američki internet gigant nedavno izjavio da će Huaveju odseći pristup punom Android softveru, bio je to u jednom momentu veliki zastoj za ovok kineskog giganta.

Pošiljke pametnih telefona po operativnim sistemima, 2018. godine:

Veštačka inteligencija

Kina ulaže ogroman novac u AI razvoj. Novac pristiže od kineskih investitora, velikih internet kompanija kao i kineske vlade, uverena da tehnologija može da obnovi i “renovira” čitave sektore njene ekonomije, kao i nacionalnu bezbednost. Slična su nastojanja i u Sjedinjenim Državama, ali u ovoj novoj globalnoj trci u naoružanju Kina ima tri prednosti: ogroman pul inženjera koji prave nove softvere, masivnu bazu od 751 miliona korisnika interneta koji taj softver mogu da testiraju, i što je najvažnije, čvrstu vladinu podršku koja uključuje predaju podataka o građanima – nešto što čini da se zapadni zvaničnici izmiče.

Start-upovi koji se bave razvojem veštačke imteligencije (po prikupljenim sredstvima u akcijskim fondovima):

Klaud servisi

Amazon.com Inc., Microsoft Corp. i Google su najveći nosioci američke računarske industrije i usluga vezanih za internet.

Projekcija Amazonovih prihoda od klaud usluga:

Ali, u Kini, ove kompanije čak ne ulaze ni u prvih šest. Alibaba Group Holding Ltd, Tencent Holdings Ltd. i firme koje poseduju njihovi sunarodnici dominiraju na domaćem tržištu, a rastu i u drugim delovima azijsko-pacifičkog regiona, navodi Sinergy Research Group.

Udeo kineskih kompanija

Tržište klaud uslugama u APAC-u (Asia Pacific Accreditation Cooperation), prvo tromesečje 2019:Online pretraga

Baidu vodi najveći internet pretraživač u Kini. Gugl je 2010. izašao iz Kine i njegovi nedavni napori da se vrati do sada nisu urodili plodom.

Onlajn kupovina

Kineskim potrošačima nisu potrebne američke kompanije za potrebe onlajn kupovine. Amazon planira da u julu zatvori svoje poslovanje na kineskom tržištu i prodavaće robu samo kupcima na koji traže proizvode iz drugih zemalja.

Pad prihoda Amazona, geografski:

Alibaba i JD.com dominiraju na tržištu, a Amazon nikada nije dostigao više od jednog procenta tržišnog udela, prema iResearch-u.

10 najvećih maloprodajnih lanaca e-trgovine u Kini po udelu u prodaji:

Društvene mreže

Američke društvene mreže takođe nisu deo svakodnevnog života u Kini. Fejsbuk i Tviter ne posluju tamo – a to se neće uskoro promeniti.

WeChat, usluga za razmenu poruka čiji je vlasnik Tencent, vodeće je čvorište za komunikaciju i druge svakodnevne zadatke u Kini, kao što je mobilno plaćanje.

Korisnici servisa WeChat:

QQ, još jedan servis za razmenu poruka koji je takođe u vlasništvu Tencenta popularan je među mlađim korisnicima interneta, mesečno ima 823 miliona korisnika.

QQ, aktivni korisnici na mesečnom nivou, mart 2019:

Što je oko desetine globalnog stanovništva (823 miliona)

Weibo, kineska društvena mreža slična Tviteru ima više od 203 miliona aktivnih korisnika dnevno – gotovo 70 miliona više nego što ima Tviter.

Aktivni korisnici servisa Weibo i Twitter na mesečnom nivou (Zelena – Weibo, Crna – Tviter)

Ijan King, Mira Rodžanasakul, Adrijen Leung, Blumberg

Novak Djoković Fondacija: Zašto bi deca trebalo da uče strani jezik?

Nakon Bregzita, i još jednog Egzita, došlo je vreme i za Vimbldon. U svetlu najnovijih zbivanja na vimbldonskoj travi, a sa željom da je Nole još jednom degustira, prenosimo jedan simpatičan a poučan članak koji je za Fondaciju Novak Djoković napisala feministkinja Sofi Morgan Vilijems (Sophie Morgan Williams).

Još će neko da mi zameri što pišem o značaju učenja stranih jezika, ali, ipak, ja predajem francuski u školi!

Jeste pomalo čudno da mi Britanci, koji smo se ulenjili u svojoj jednojezičnosti, brinemo i razmišljamo o ovoj temi. Ipak, moj tečni francuski, zarđali nemački i sposobnost da natucam ponešto na španskom i holandskom, nije ništa u poređenju sa nekim od mojih prijatelja sa kontinentalnog dela Evrope koji tečno govore čak pet jezika. I zaista, neki od mališana kojima predajem potiču iz različitih krajeva sveta, i oni već sa pet ili šest godina razumeju ili govore tri ili četiri jezika.

Stara bugarska poslovica:

Što više jezika znaš, više vrediš.

Učenje stranih jezika je ponovo uključeno u nastavni plan i program. Od septembra 2013. ono je postalo zakonska obaveza za decu od sedam godina u britanskim školama. Uprkos tome, smatram da je pred nama i dalje dugačak put kako bismo uhvatili priključak sa svojim evropskim kolegama, od kojih su mnogi uveli učenje dva strana jezika u osnovnoj školi, a ponekad po još jedan ili dva jezika u srednjoj školi. Mnogi ljudi (uglavnom Britanci) me pitaju zašto je učenje stranih jezika toliko bitno kada živimo u vremenu u kome je engleski postao lingva franka za biznis, turizam i politiku. Postoji nekoliko odgovora na ovo pitanje: prvi se tiče ekonomije, drugi je u vezi sa kognitivnim razvojem, dok treći govori o razvoju naše humanosti i širenju kulturne svesti.

Postoji značajna ekonomska korist od učenja stranih jezika

Foto: Novak Djokovic Foundation

Foto: Novak Djokovic Foundation

Zemlje engleskog govornog područja nisu više velesile u globalnoj ekonomiji kao što su nekada bile. Tržišta u razvoju širom sveta postaju sve dominantnija, a njihovi jezici, samim tim, postaju sve značajniji u poslovanju širom sveta. Osim toga, živimo u doba globalizovanog i prometnog tržišta rada gde nacionalne granice više nisu prepreka za zapošljavanje kao što su nekada bile. Mladi koji danas studiraju neće se takmičiti više samo sa vršnjacima iz svoje zemlje kada budu tražili posao, već će im konkurencija biti i vršnjaci širom sveta, od kojih će mnogi biti u prednosti u odnosu na njih zbog poznavanja makar jednog stranog jezika.

Treba istaći i kognitivne prednosti učenja stranih jezika

Istraživanje je pokazalo da učenje i korišćenje stranog jezika znatno doprinosi razvoju mozga, odnosno da mozak bilingvalnih ljudi drugačije funkcioniše od onih koji govore samo maternji jezik. Funkcionalnost mozga se poboljšava s obzirom na to da on mora da prepozna i uskladi značenje kao i da uspostavi komunikaciju u okviru različitih jezičkih sistema. Deca koja uče strane jezike postižu bolje rezultate na standardizovanim testovima od svojih monolingvalnih vršnjaka, posebno u matematici, čitanju i vokabularu. Obavljanje više radnji u isto vreme (“multitasking”) i veština rešavanja problema kod multijezičnih ljudi postaju sve bolji paralelno sa razvojem njihove sposobnosti da se prebacuju sa jednog jezika na drugi. Nekoliko studija je povezivalo višejezičnost sa boljom memorijom, kao i sa smanjenjem rizika od nastanka Alchajmerove bolesti i demencije. Pokazalo se da su multilingvalni ljudi veštiji u selekciji važnih od nevažnih informacija. Takođe, oni bolje uočavaju netačne informacije. Osim toga, tokom učenja stranog jezika možete bolje savladati i svoj maternji jezik i naučiti kako da se služite i primenite razna gramatička i stilska pravila.

Na trećem mestu je razvoj humanosti i širenje kulturne svesti

Verujem da je jedan od važnih zadataka obrazovanja da proširi vidike na globalnom nivou kod dece, kako bi razvila empatiju, razumevanje i poštovanje različitosti. Ne postoji bolji način da se to ostvari nego kroz učenje jezika. Kao što stara kineska poslovica kaže: Učenjem stranog jezika otvarate još jedan prozor sa pogledom na svet.

Nakon što sam navela razloge značaja učenja jezika, objasnila bih zašto je važno da se oni uključe u nastavni plan i program za malu decu. Naime, mnogi ljudi su protiv toga, uz primedbe da je to “suviše zbunjujuće”, da deca “nemaju dovoljno vremena”, kako “prvo treba da nauče da čitaju i pišu na maternjem jeziku”, i tako dalje. Međutim, deca su u idealnom uzrastu za učenje jezika, jer je njihov mozak fleksibilan i “naštimovan” da sa lakoćom uče jezike. Mišići koje koristimo prilikom govora i mišići uha se tokom vremena menjaju što usvajanje jezika kasnije čini mnogo težim nego u uzrastu od osam godina. Mala deca upijaju zvukove, strukture i intonativne šablone, a da toga nisu ni svesna. Počela sam da učim decu od dve godine kroz priče, igre i pesme i svaki put me impresioniraju brzinom kojom usvajaju jezik, sposobnošću da imitiraju glasove, kao i samopouzdanjem da koriste taj novi jezik.

Koliko je za vas važno učenje stranog jezika? Koji jezik biste izabrali da vaša deca nauče? Volela bih da čujem vaše mišljenje, a u narednom blog postu detaljnije ću se baviti načinima koje primenjujem u radu sa decom kako bi sa oduševljenjem, veštinom i samouverenošću koristila strani jezik.

1 omniglot.com
2 telegraph.co.uk
3 languagestars.com

( Ovde možete pročitati dosadašnje članke Sofi Morgan Vilijems koje je napisala za Fondaciju Novak Djoković)

…Tako da Gutenberg, zapravo, nije izumeo štamparsku presu

Ako ste već u medijima ili od prijatelja slušali o toj-jednoj-knjizi koju nazivaju “univerzalno priznatom kao najvažnijom od svih štampanih knjiga”, koja je to knjiga za koju očekujete da bi mogla biti “najvažnija”? I da li je Johan Gutenberg osnivanjem prve moderne štamparije na tlu Evrope začeo i jedan prilično uspešan start up?

Da ste Margaret Lesli Dejvis, odgovor bi bio očigledan. Za nju je to knjiga “Izgubljeni Gutenberg”: Zapanjujuća priča o petstogodišnjoj odiseji jedne knjige”, objavljenoj prošlog marta  i koja počinje upravo tim opisom. Tu se spominje saga o jednoj kopiji Gutenbergove Biblije – jednoj od malog broja sačuvanih kopija Biblije stare 450 godina; saga o počecima štamparije, Johanu koji se zadužio ne bi li otvorio štampariju, o tome da li je on stvarni ili navodni izumitelj štamparije i moderne knjige… Knjiga je zapravo opis samih početaka štamparske veštine u Evropi; kako je masovna produkcija knjige uzimala maha od kraja petnaestog pa sve do 20. veka: ova knjiga opisuje put Gutenbergove Biblije od rodnog Majnca do čitavog sveta – sve do aukcijskih kuća, kolekcionara, laboratorija i brižljivog arhiviranja.

Johan Gutenberg (nem. Johannes Gensfleisch zur Laden zum Gutenberg, pravo prezime Gensflajš, oko 1400, Majnc – 3. februar 1468), smatra se pronalazačem tehnike štampanja pomičnim slovima u Evropi. O njegovom životu i radu postoje samo fragmentarni i delom nesigurni podaci. To se odnosi i na godinu njegovog rođenja, pa se u literaturi obično navodi „oko 1400. godine.“

Ideja mehaničkog umnožavanja knjiga bila je već duže poznata, ali do tada nije bila usavršena. Poznato je da su se različite tehnike već ranije koristile u Kini, Koreji i Japanu, prvobitno sa drvenih klišea. Najstariji takav sačuvani otisak ksilografskom tehnikom datira iz 868. godine i potiče iz Koreje, odakle se tehnika štampanja pokretnim drvenim tablama proširila na Kinu. Godine 1041. se u Kini pojavljuju i prvi primerci štampanih knjiga tehnikom metalnih pomičnih slova i kao pronalazač se navodi kineski kovač Pi Šeng. Prvobitna metalna slova bila su slaba i nisu se mogla trajnije upotrebljavati. U 14. veku postupak se usavršava u Koreji, gde počinju da se koriste bakarna slova. Najstariji uzorak umnožen pokretnim bakarnim slovima datira iz 1327. godine i čuva se u Britanskom muzeju u Londonu.

Bì Shēng (pojednostavljeni kineski: 毕升; tradicionalni kineski: 畢昇; Wade-Giles: Pì Shēng) (990–1051) bio je kineski inženjer, poznat kao pronazalač prvog sistema pomičnih slova za štampanje tekstova i knjiga. Njegova pomična slova su proizvedena između 1041. i 1048. i kao materijal je poslužio porculan. O njegovom životu nema gotovo nikakvih podataka, i pretpostavlja se da je bio pučanin, čovek iz naroda. Njegov pronalazak, je, međutim detaljno opisao njegov savremenik, učenjak Shen Kuo (沈括) (1031–1095), u tekstu Eseji bazena za san. Bi Šengova tehnika se, međutim, nije pokazala praktičnom. Štamparstvo je u Istočnoj Aziji počelo da se značajno razvija tek oko 1230. kada su počela da se koriste pomična slova od metala.

Gutenberg je zaslužan za pronalazak evropskog štamparstva pomičnim slovima, kao i za upotrebu ručne sprave za livenje slova i umnožavanje neograničenog broja primeraka. On je iskoristio livena slova, ali je još važnije to što je konstruisao štamparsku presu kojom se moglo štampati ujednačeno i sa obe strane tabaka papira ili pergamenta. Takođe je prvi primenio i štamparski prelom. Njegovo uvođenje mehaničkog pokretnog tipa štampanja u Evropu započelo je revoluciju u štamparskom zanatu i smatra se prekretnicom drugog milenijuma, čime je započeo moderni period ljudske istorije. To je odigralo ključnu ulogu u razvoju renesanse, reformacije, prosvetiteljstva, i naučne revolucije i položilo je materijalnu osnovu za modernu ekonomiju zasnovanu na znanju i širenju učenosti među širokim narodnim masama.

Gutenberg je 1439. bio prvi Evropljanin koji je koristio pokretna slova. Među njegovim mnogobrojnim doprinosima štamparstvu su: izum procesa za masovnu produkciju pokretnih slova; upotreba mastila baziranog na ulju za štampanje knjiga; podesivi kalupi; mehanička pokretna slova i upotreba drvene štamparske prese slične poljoprivrednim vijčanim presama tog perioda. Njegov istinski epohalni izum je bio kombinacija tih elemenata u praktični sistem koji je omogućio masovnu produkciju štampanih knjiga i koji je bio ekonomski održiv za štampare i čitaoce. Gutenbergov metod pravljenja slova se tradicionalno smatra da je obuhvatao leguru za pravljenje slova i ručne kalupe za izlivanje slova. Legura se sastojala od olova, kalaja, i antimona koji su se topili na relativno niskoj temperaturi radi bržeg i ekonomičnijeg izlivanja, dobrih odlivaka, i kreiranja postojanih slova.

U renesansnoj Evropi, prispeće štampanja mehaničkim pokretnim slovima je uvelo eru masovne komunikacije koja je permanentno promenila strukturu društva. Relativno neograničena cirkulacija informacija — uključujući revolucionarne ideje — prekoračivala je granice, zahvatajući mase u reformaciji i pretila je moći političkih i religioznih vlasti; naglo povećanje pismenosti slomilo je monopol pismene elite na obrazovanje i učenje, i podstaklo je nastajanje srednje klase. Širom Evrope, povećanje kulturne samosvesti ljudi dovelo je do porasta proto-nacionalizma, ubrzano cvetanjem evropskih govornih jezika na uštrb statusa latinskog kao lingva franka. U 19. veku, zamena Gutenbergovih presa na ručni pogon rotacionim presama na parni pogon omogućila je štampanje u industrijskim razmerama. Zapadni stil štampanja je prihvaćen širom sveta, postajući praktično jedini medijum za moderno štampanje u velikim količinama.

Upotreba pokretnih slova je bila značajno poboljšanje u odnosu na rukom pisane manuskripte, koji su bili postojeći metod proizvodnje knjiga u Evropi, i revolucionisalo je izradu knjiga. Gutenbergova štamparska tehnologija brzo se raširila po Evropi i kasnije širom sveta.

Njegov glavni rad, Gutenbergova Biblija (takođe poznata kao Biblija sa 42 linije), bila je cenjena zbog svog visokog estetskog i tehničkog kvaliteta.

Margaret Lesli Dejvis citira Marka Tvena, koji je 1900. godine napisao pismo kojim se veliča otvaranje muzeja Gutenberg. Za Dejvisovu, Tvenove reči su bile “posebno prikladne”. “Ono što je danas svet”, napisao je Tven, “sve ono što je dobro i loše, duguje Gutenbergu. Sve se može pratiti od ovog izvora…” I zaista: Gutenbergova inovacija se dugo smatrala prelomnom tačkom u ljudskoj istoriji – inovacija koja je otvorila vrata protestantskoj reformaciji, renesansi, naučnoj revoluciji, dolasku široko rasprostranjenog obrazovanja i još hiljadama promena koje se tiču gotovo svega što danas znamo.

A u čemu je taj jedini problem?

Univerzalno priznanje, u stvari, nije toliko univerzalno – i sam Gutenberg je jedan od – ali ne i glavni – izvor savremene štampe i štampanja. Umesto toga, ključne inovacije u onome što će postati revolucionarna tehnologija štampanja otpočela je u istočnoj Aziji, a taj su posao obavljali kineski plemići, korejski budisti i potomci Džingisa Kana – i, istine radi – istine koju je Dejvisova kratko i jasno priznala – njihov štamparski rad je otpočeo nekoliko vekova pre no što je Johan Gutenberg uopšte  i rođen.

Dakle, Gutenberg zapravo nije izumeo savremenu štamparsku tehniku.

U tradicionalnoj štamparskoj mašini, mali metalni kalupi sa izdignutim reljefom slova – poznatim kao pokretni tip – smešteni su u jedan okvir, potom se na njih nanosi mastilo odnosno boja a na nju papir tj arak, na koji se otiskuje stranica – složena od strane slovoslagača. Izvadite papir iz prese i imate odštampanu stranicu. Uradite to sa koliko god stranica koje sačinjavaju knjigu, i ponovite svaku od strana – i dobijate štampane kopije knjige. Učinite li to mnogo puta,  dobićete masovno štampane knjige.

Standardno uvrežena priča kaže da je štampariju stvorio Gutenberg u Majncu, u Nemačkoj, oko 1440. godine, a tokom 1450-ih se ukorenila u Evropi – pre svega štampanjem spomenute Biblije. I same knjige su, naravno, bile prisutne u Evropi mnogo pre pojave pokretnog tipa, ali je samo u obliku ručno prepisivanih knjiga koje su uglavnom bile dostupne pripadnicima klera. Pristup masovno proizvedenim knjigama doveo je do revolucije u Evropi krajem 15. veka, napredovanjem pismenosti koja je širom sveta izmenila religiju, politiku i stil života “običnih” ljudi.

Barem je takva priča koja se danas prikazuje u većini knjiga, uključujući, u svom najvećem delu, i knjigu “Izgubljeni Gutenberg”. Ali, nakon što ste dobrano pročitali polovinu, u njoj se pojavljuje samo jedna rečenica koja ukazuje na daleko dužu priču: „Pokretni tip je bio kineski izum iz 11. stoleća, doteran i usavršen u Koreji 1230. godine, pre nego što se konačno pojavio i u Evropi, čime je omogućen duhovni procvat Starog kontinenta – u doba Gutenberga.”

Ta rečenica umanjuje i pogrešno navodi šta se dogodilo.

Prve “uvertire” za današnji oblik štampe otpočele su otprilike oko 800. godine naše ere, u Kini, gde su rane tehnike štampanja uključivale urezivanje čitave stranice teksta u blok-klišee od drveta i to sa piktogramima koji bi se usecali “naopako”: štampanje se odvijalo na klasičan način – nanošenjem mastila na stranicu i pritiskanjem na blok sa slovima. Kineski štampari su u Žeđjangu oko 971. odštampali “Tripitaku”, veliki budistički kanon, služeći se izrezbarenim drvenim blokovima, koristeći 130.000 blokova (jedan za svaku stranicu). Kasniji napori bili su usmereni u stvaranje ranog pokretnog tipa – uključujući uspešno (ali neefikasno) korišćenje ideograma izrezbarenih u drvetu i kratak (mada i neuspešan) pokušaj stvaranja slova-piktograma od keramike.

U međuvremenu je vladajuća korejska kasta uvozila ove inovacije iz Kine: korejski vladari dinastije “Gorjeo” (naziv po kojem je današnja Koreja dobila ime), bili su ključni za naredne korake u istoriji štampanja. Njihov deo priče obiluje inovacijama uprkos tadašnjoj invaziji koja im je pretila.

Tu se prvo treba osvrnuti na 1087. godinu, kada je grupa nomada zvanih Kitajci pokušala da napadne Korejsko poluostrvo. To je podstaklo vladare Gorjea da stvore sopstvenu Tripitaku odštampanu u drvenim blokovima, najverovatnije sa ciljem da korejski budistički identitet sačuva od napadača. Pokušaj je bio proročki i u pravom trenutku; korejska Tripitaka je sačuvala koncept i tehniku za buduće doba, kada je na Korejsko poluostrvo pristiglo više napadača. U 12. i 13. veku je tu boravio Džingis Kan, mongolski vladar koji je stvorio najveću imperiju u ljudskoj istoriji, koja se protezala od pacifičke obale Azije na istoku sve do Persije na zapadu. Nakon što je umro 1227. godine, njegov naslednik, Ogataj Kan (Ögedei), nastavio je sa osvajanjima, uključujući i osvajanje zemlje i teritorije koje Džingis Kan za svog života nikada nije zauzeo. Ogataj je 1231. naredio napad na Koreju, a 1232. je invazija mongolskih vojnika stigla u njen glavni grad. U sklopu svojih osvajanja, mongolski ratnici spalili su korejsku kopiju Tripitake.

Dinastija Gorjeo je odmah obnovila knjigu. Smatra se da je ovo bilo “poput molitve za prizivanje moći svih dotadašnjih Buda kako bi zaštitili narod od mongolskih napadača”, kako je pisao Tomas Kristensen (Thomas Christensen), ali je takođe učinjeno i s namerom očuvanja dinastičke kulture i identiteta. A to je i te kako bilo važno; jer, napadi Mongola nastavili su se i narednih 28 godina.

Korejski monasi su se obavezali da Tripitaku završe i ponovo odštampaju do 1251. godine, a u međuvremenu su korejski vladari počeli da svoje čitalačke naklonosti šire i na štampanje drugih knjiga. Godine 1234. su zamolili civilnog ministra Čoea Junuija da odštampa budistički tekst, “Propisani ritualni tekst prošlosti i sadašnjosti” (Sangjeong Gogeum Emun). Ali, ovaj izuzetno dugačak tekst bi zahtevao neverovatno veliki broj drvenih klišea, tako da je Čoe došao do alternativnog rešenja. Nadovezujući se na ranije pokušaje Kineza da stvore pokretni tip slova za štampu, on je prilagodio njihov metod koji su koristili pri kovanju bronzanih novčića, kada se istopljena legura izlivala u trodimenzionalne likove. Zatim bi ova slova rasporedio u okvir, premazao ih mastilom i potom ovim ramom sa slovima pritisnuo list papira. Kada bi završio s jednom stranom, štampajući željeni broj kopija, mogao je da metalna slova prerasporedi pri formiranju neke druge strane knjige, eliminišući potrebu za napornim i nepraktičnim usecanjem slova u drvene klišee. Pokretna tipografija je bila brža – do određene mere. Projekat je završen 1250. godine.

Važno je prepoznati šta to znači u odnosu na prevladavajuće istorijske mitove: Inovacija koju je Johan Gutenberg navodno stvorio bila je mali četvrtasti komad metala s ispupčenim “slovima naopako”, raspoređenim u okvir, premazanih mastilom i pritisnutim na komad papira, što je omogućilo višestruko brže štampanje knjiga. Ali Čoe Junui je to učinio pre Nemca – i to je učinio 150 godina pre nego što je ovaj čak i rođen.

Možda je Čoe Junui taj čije bi ime trebalo da pamtimo, a ne Gutenbergovo.

Međutim, štampane knjige u Koreji nisu se širile brzo kao Gutenbergove 200 godina kasnije. Naročito treba uzeti u obzir i da su Korejci u to vreme bili pod opsadom, što je omelo njihovu sposobnost da šire svoje inovacije. Pored toga, korejsko pismo, koje je tada bilo zasnovano na kineskom pismu koristilo je veliki broj različitih znakova-karaktera što je uveliko usporavalo slovoslagački posao ali je takođe kočilo pravljenje svake strane pojedinačno. Najvažnije je da su vladari Gorjea (Koreje) većinu svojih štamparskih projekata namenili isključivo korišćenju-čitanju u krugovima plemstva – dakle samo između sebe, u krugu elite.

I pored svega, bez obzira na sporost širenja svojih štampanih knjiga velika je verovatnoća da se tehnologija štampe širila upravo sa istoka ka zapadu. Ogataj Kan, mongolski vođa, imao je sina po imenu Kublaj koji je vladao iz Pekinga. Kublaj Kan je imao pristup korejskoj i kineskoj tehnologiji štampanja, i možda je podelio ovo znanje sa drugim unukom Džingis Kana, Huleguom, koji je tada upravljao persijskim delom Mongolske imperije. To je moglo da za hiljade kilometara pomeri štamparske tehnologije iz istočne Azije prema zapadu. “Mongoli su uvek nastojali da svoje tehnologije imaju uz sebe kuda god bi ih put i osvajanja naneli, pa su njihove stvari i kultura postajali sastavni deo lokalnih kultura, ponekad dobijajući priznanje od lokalnog stanovništva a ponekad ne”, objašnjava Dejvid Robinson, profesor azijske istorije na univerzitetu Kolgejt.

Da bi se u to vreme stiglo iz Istočne Azije u Persiju, trebalo je putovati Putem svile. Usred te rute ležala je domovina ujgurskog naroda, turske etničke grupe koja je od iskona bivala regrutovana u mongolsku vojsku. “Ukoliko postoji bilo kakva veza u širenju štampe i štampanih knjiga između Azije i Zapada”, napisao je 1985. istraživač Cijen Cuen-Hsjen za naučni časopis Science and Civilization, “onda su to upravo Ujguri koji su koristili blok-štampu i pokretni tip, pa postoje veliki izgledi da su upravo oni odigrali važnu ulogu u ovom uvođenju moderne štampe na zapad.”

To je zbog toga što su  u 13. veku Ujgure smatrali istaknutim, učenim ljudima – onima kojima bi štampanje bila više nego dobrodošla inovacija. Imali su i nešto što dotad niko drugi u štampi nije imao: abecedu, jednostavnu grupu relativno malog broja slova, kojima se relativno lako pisala svaka reč njihovog jezika.

U carstvu Zapadnih Mongola nije bilo takvog procvata štamparske veštine. “Nije bilo tržišta, a samim tim ni potrebe lidera da dopru do svojih podanika, dakle – bez potrebe za podizanjem ili ulaganjem kapitala u neku ovakvu, sasvim novu industriju”, ističe istoričar Džon Man u svojoj knjizi “Gutenbergova revolucija”. Ipak, otkriveni su ostaci štampanog materijala na ujgurskom jeziku, odštampanog pokretnim tipom, što ukazuje na to da je Ujgurima ova tehnologija bila veoma dobro poznata i rado upotrebljavana.

Osim toga, Mongoli su možda prenosili tehnologiju ne samo preko ujgurske i persijske teritorije već i po Evropi, uključujući i Nemačku. Mongolsko carstvo je više puta napadalo Evropu u periodu od otprilike 1000. do 1500. godine naše ere; u tom periodu je na evropsko tle ušlo dovoljno zapadnoazijskih regruta i zarobljenika, pa je najverovatnije od njih “pozajmljena” štamparska tehologija ali i turski termini koje su evropski jezici apsorbovali. “Opšte uzev, ako se nešto kreće iz Istočne Azije [ka zapadu], teško bi bilo zamisliti da se to učini bez Mongola”, rekao je u jednom intervjuu Kristofer Etvud, profesor Centralnih evroazijskih studija na američkom univerzitetu Indijana.

Na kraju, rani kapitalisti u Evropi uložili su puno novca u ovaj poslovni poduhvat Johana Gutenberga – posao koji kombinuje tehnologiju kao što je pokretni tip – koji je inovirao Čoe Junui – sa spiralnim šraf-mehanizmom i vijčanim navojem preuzetim od vinske ili maslinove preše, da bi se postigao komercijalno isplativi tempo štampanja. Da bi mu se ostvario i postao što profitabilniji ali i efikasniji, taj se Johanov posao protegao kroz sve decenije njegovog života, prisilivši ga na bankrot i dovodeći do podnošenja tužbe od strane investitora koji su ga više puta tužili da im vrati novac. Kao što Dejvisova primećuje u Izgubljenom Gutenbergu, ovi zapisi su sredstvo pomoću kojeg upoznajemo Gutenberga i njegovu Bibliju: “Ova najpoznatija knjiga ima poreklo o kojem malo znamo. Priče koje pričamo o tom čoveku (Gutenbergu) i nastanku njegovih Biblija isprele su se od mnoštva pravnih i finansijskih dokumenata ostalih iza njega, kao i viševekovnim, upornim naučnim popunjavanjem ove slagalice.”

I zaista, čitava istorija štampe je prepuna praznina. Gutenberg nije ispričao svoju priču kroz neka dokumenta koja su mogla nastati baš na štamparskim mašinama koje je on izgradio; prema savremenim saznanjima, on uopšte nije ostavio bilo kakve beleške o svom radu. Koliko god da je Gutenberg bio suzdržan i “diskretan”, Mongoli su, uz svoje ujgurske sunarodnike i vladare Istočne Azije, bili još suzdržaniji i diskretniji.

Ali ako su sumnje jedna sasvim prirodna stvar, onda rezultat koji je proistekao iz njih to nipošto nije. Fantastična ideja da je sam Gutenberg iznebuha izumeo štamparsku mašinu značilo bi ignorisati čitav jedan kontinent odakle je štamparska presa potekla – Aziju – ignorišući tako i nekoliko stoleća relevantnih napora, i ne trudeći se da shvatimo kako se i zašto tehnologija proširila. Proučavajući Gutenbergove tehnike slovoslaganja, programerka Blejz Aguera i Arkas (Blaise Agṻera y Arcas) naročito ističe kako je ovo veoma neobična i čudna „Ideja da se tehnologija u potpunosti (autonomno) formira od samog početka – to je ludost. Svako ko je dobar poznavalac bilo kakve vrste tehnologije zna da stvari ne funkcionišu tako.”

Dejvisovoj idu zasluge za to što je primetila to isto, objašnjavajući fenomen na ovaj način: „Možda je globalno prihvaćena slika Johana Gutenberga kao “usamljenog genija” koji je transformisao ljudsku kulturu trajala ovoliko dugo zato što je zamah onoga što je potom usledilo bio toliko veliki da smo počeli da ga percipiramo kao neko gotovo mitsko biće, te da mu treba neka priča o poreklu koja bi se uklopila u ovu (lažno) stvorenu sliku.”

Međutim, Dejvisova (koja nije bila dostupna za intervju za ovaj članak), ne čini mnogo toga kako bi ispravila navode u “Izgubljenom Gutenbergu”. Kinu je pomenula samo u nekoliko navrata, a Koreju samo jednom – dok Mongole, Ujgure i nehrišćanske aspekte u istoriji štampanja uopšte nije pomenula.

Zaista, ona nikada ne objašnjava da Gutenbergova Biblija nije univerzalno priznata kao najvažnija knjiga u istoriji. Niti su kopije Biblije najstarije knjige stvorene pokretnim tipom koje i danas postoje – iako bi čitaocu moglo biti oprošteno jer je “pokupio” taj utisak iz “Izgubljenog Gutenberga”.

Baegun Hwasang Chorok Buljo Jikji Simche Yojeo

Baegun Hwasang Chorok Buljo Jikji Simche Yojeo

Umesto toga, najstarija postojeća knjiga s pokretnim tipom je korejski budistički dokument Baegun Hwasang Chorok Buljo Jikji Simche Yojeo (“Antologija zen-učenja velikih budističkih sveštenika”). Ova knjiga datira iz 1377. godine i poslužila je kao polazište za sva proučavanja o poreklu pokretnog tipa.

Koreja danas ceni ovakav stav, a to isto važi i za druge njihove drevne knjige koje su razlog za nacionalni ponos jer su uvrštene među najvažnije knjige u istoriji. Međutim, tek nedavno, uglavnom tokom protekle decenije, njihovo gledište – da su štamparske tehnologije stvorene u Aziji – počelo je da stiče opšte priznanje. Većina ljudi – uključujući i Dejvisovu, koja je odbila intervju uz primedbu “Bojim se da ne mogu mnogo čemu doprineti na temu starih tehnika štampanja” – još uvek ne zna čitavu priču o stvarnim izumiteljima savremenog štampanja.

O Gutenbergovom životu i radu pouzdano se zna veoma malo. Veruje se da je Gutenberg štampao Biblije u 42 reda oko tri godine. Štampana je u dve sveske na 641 listu, odnosno 1282 strane. Prva sveska sadrži 324 a druga 317 listova. Svaka stranica ima dva stupca sa po 21 redom, zbog čega se najčešće i naziva Biblija u 42 reda. Imitirajući livenim slovima ondašnji gotički krasopis, s ligaturama i skraćenicama, Gutenberg je za ovo izdanje upotrebio 290 različitih znakova. Johan Gutenberg je ovo remek delo štamparstva završio u Majncu, jula 1456. godine. Knjige su oštampane u ukupnom tiražu od 185 primeraka – 150 na papiru i 35 na pergamentu. Do danas je sačuvano 49 primeraka, 12 na pergamentu i 37 na papiru). Svega 23 primerka je potpuno.

Pre ovog revolucionarnog izuma da bi se dovršila jedna rukopisna knjiga bilo je potrebno gotovo isto toliko vremena koliko je Gutenbergu trebalo da odštampa ceo tiraž. U svojoj verziji Biblije Gutenberg je koristio iluminacije (životopisi na srednjovekovnim rukopisima). Ručno je ukrašavao knjige minijaturama (sitnim slikama) i inicijalima (ukrasnim početnim slovima). Zbog tog ručnog rada može se reći da je svaki primerak njegove Biblije unikatan.

Odmah po izlasku Biblije iz štampe Gutenberg se sukobio sa svojim partnerom Johanom Fustom, i u sudskoj parnici izgubio štampariju.

Biblija u 36 redova

Jikji (korejski izgovor: [tɕiktɕi]) je skraćeni naziv korejskog budističkog dokumenta čiji se naslov može prevesti kao “Antologija zen-učenja velikih budističkih učitelja”. Štampana tokom dinastije Gorieo 1377. godine, ona je najstarija postojeća knjiga na svetu štampana sa pokretnim metalnim tipom. UNESCO je potvrdio Jikji kao najstariji metaloidni tip na svetu u septembru 2001. godine i uključuje ga u Program sećanja na svet.

Veruje se da je Gutenberg Bibliju štampao u dve verzije: jednu sa 42 reda na stranici a drugu sa 36 redova. Kada se govori o Gutenbergovoj Bibliji misli se najčešće na onu sa 42 reda. Neki stručnjaci, poput Riharda Švaba i Tomasa Kahila, smatraju da je Biblija u 36 redova starija, odnosno da je Biblija u 42 reda štampana kasnije. Biblija u 36 redova izašla je iz štampe 1457. godine, u Bambergu. Veruje se da je njeno štampanje započeo Gutenberg pre Biblija u 42 reda, ali je štampanje prekinuto i nastavljeno tek posle razlaza sa Fustom. Knjigu je u potpunosti završio Gutenbergov pomoćnik Albreht Pfilster, koji je osnovao svoju štampariju i štampao knjige Gutenbergovim slovima.

Drugi stručnjaci, kao što je npr. Rihard V. Klement, smatraju da je Biblija u 36 redova štampana prvi put 1458. godine, dakle posle Biblije u 42 reda, ali je za nju korišćen stariji oblik odnosno tip slova.

Preostali primerci Biblije u 42 reda

Minhenska bibliotekarka Ilona Hubai izvršila je 1979. godine popis svih postojećih kopija Gutenbergove Biblije u 42 reda. Ona je identifikovala ukupno 47 primeraka i njihove vlasnike. Od objavljivanja ovih rezultata do danas identifikovana su još dva primerka, tako da danas u svetu postoji 49 poznatih primeraka Gutenbergove Biblije u 42 reda.

M. Sophia Newman, lithub.com

So, Gutenberg Didn’t Actually Invent Printing As We Know It

Fantastična petorka iz Brisela. Svetski kuvari nagradili srpske proizvode

Foto: Beta

Foto: Beta

Pet srpskih kompanija primilo je prestižnu nagradu za prvoklasan ukus svojih proizvoda “Superior Taste Award” i imalo priliku da nauči više o promotivnim i poslovnim mogućnostima koje ova nagrada donosi: Agranela za suve šljive, Real Red Raspberry za namaz od malina, Ecovital za hladno ceđeno ulje od semena bundeve, Happy Honey za sirovi med sa liofilizovanom šljivom i Strela za cepkani ajvar. Stotine proizvođača hrane i pića iz celog sveta, kuvari, somelijeri, predstavnici maloprodajnih lanaca i medija, prisustvovali su svečanoj ceremoniji dodele nagrada u Briselu. Učešće u ovom takmičenju podržao je USAID-ov Projekat za konkurentnu privredu.

Foto: Beta

Foto: Beta

“Ovo je veliki uspeh za srpske proizvođače. Nagrada za prvoklasan ukus izdvaja ove proizvode koje su 100 vodećih svetskih i Mišelinovih kuvara probali i nagradili. Na taj način potrošač kupuje sa poverenjem ove proizvode i zna da dobija vrhunski kvalitet za utrošen novac”, izjavio je Alan Kokson, član žirija i domaćin ovogodišnje ceremonije Međunarodnog instituta za ukus.

Foto: Beta

Foto: Beta

Istog dana, povodom dodele nagrada srpskim premijum proizvodima održan je prijem u Ambasadi Republike Srbije u Briselu, u saradnji sa Misijom Srbije pri Evropskoj uniji. Događaju su prisustvovali predstavnici diplomatskog kora, belgijske kompanije i uvoznici prehrambenih proizvoda. Marina Jovićević, ambasador Republike Srbije u Kraljevini Belgiji, otvorila je skup i obratila se prisutnima: “Nemamo često priliku da se okupimo na ovako lepom događaju za koji je glavni povod čulo ukusa”. Ona je istakla da će ova nagrada našim proizvođačima otvoriti vrata za buduću poslovnu saradnju između Srbije i Belgije, ali i drugih EU zemalja. “Nadam se da će se ovaj trend nastaviti i u narednim godinama, zajedno sa našim napretkom na evropskom putu i naporima da se prilagodimo evropskim standardima i sertifikatima.”

Foto: Beta

Jasmina Debeljak Maljković, zamenica direktora USAID-ovog Projekta za konkurentnu privredu, ukazala je na značaj promocije srpskih visokokvalitetnih prehrambenih proizvoda na stranim tržištima, prevashodno na tržištu EU: “Ovaj događaj je upravo i način kako možemo da promovišemo srpsku visokokvalitetnu prehrambenu industriju. Danas smo se pridružili najboljim proizvodima iz sveta i pokazali da osim kvalitetne sirovinske baze voća i povrća, srpske kompanije imaju potencijala i kapacitete da naprave proizvode visoke vrednosti.”

 

beta.rs

16 naj-naprava po izboru poznatih kuvara

Gardijan predstavlja nekoliko kuhinjskih naprava koje su izabrali poznati britanski kuvari i gastro-pisci.

Difuzor pomaže boljem kuvanju pirinča, cedilo za čaj se udvostručuje u svojstvu cediljke za začine, a nož za puter je odličan za otvaranje školjki (Guardian/ Getty Images)

Uzevši u obzir jedan neograničen budžet, strastveni kuvar mogao bi da potroši desetine hiljada evra u opremanje kuhinje svojih snova. Pa ipak, često, čak i u najlepše sređenom radnom okruženju, najlepše se osećamo ako radimo s opremom čiju smo pouzdanost i korisnost proverili iskustvom – kako u kulinarstvu tako i u drugim zanimanjima. Neki od poznatih kuvara i kulinarskih spisatelja otkrivaju svoje afinitete prema kuhinjskoj opremi, kao i razloge zbog kojih im je baš neki komad opreme omiljeniji od ostalih i prirastao srcu.

Od difuzera za pripremu pirinča pa do 100 godina stare oklagije – vrhunski kuvari i pisci o hrani govore o opremi bez koje se nikada ne bi usudili da uđu u kuhinju.

01 Mašina za sladoled

Dajen Henri, pisac o hrani i autorka knjige “Kako jesti breskvu” (How to Eat a Peach)

„Ja baš nisam u svim tim gadžetima i spravama. Oprema mora da “zasluži” svoj prostor u mojoj kuhinji. Kada sam se udala, moja braća su mi pre 26 godina poklonila mašinu za sladoled: Gaggia Gelatiera danas je dobra kao što je bila i kada su je kupili – kao pre četvrt veka kada sam je dobila. Bela boja je požutela sa godinama dok su se, što je pomalo nezgodno, komadići karamele i oraha nataložili oko brojčanika – mada je ova mašina pravi radni konj. Nikada joj nisu zamenjeni delovi. Potpuno je pouzdana i omogućava vam da budete kreativni koliko god ste to u stanju. A to kuvarima toliko znači. Malo je glomazno zagrliti je tj obujmiti, ali je povremeno “potapšem” i razgovaram sa njom, što uradim onda kada sladoled izgleda kao da se ne može zamrznuti (u poslednje vreme, onda kada pravim ružičasti grejp sa bosiljkom ili tahini sa limetom). Tada je koštala 240 funti, ali je vredela svakog penija. Srce će mi se slomiti ako odapne.”

02 Avan

Vivek Sing, osnivač i glavni kuvar londonskog lanca Cinnamon Collection

“Moja najomiljenija spravica je mali, pohabani, prelepi mesingani avan i uz njega tučak, koje sam koristio pre nego što smo 2001. godine otvorili Cinnamon Club. Ovaj avan koristim za mlevenje svih začina potrebnih u restoranu. Ne treba vam tona kupljenih mlevenih začina. Pomešajte ucelo sve začine koji su vam potrebni, jer su takvi ukusi mnogo bolji od začina iz kesica. Mesing je odličan: inertan je i lak za čišćenje.”

03 Toplotni difuzor

Jotam Otolengi, pisac o hrani, restorater i autor čuvene knjige recepata Simple”

“Mada nije nešto preterano glamurozan, svoj difuzor toplote [ravan metalni disk izbušen rupicama] koristim svaki put kada pravim pirinač. Imao sam ga 10 godina – mislim da sam ga kupio u kuhinji-prodavnici u Klephemu, i to za oko tri funte: njegova drvena drška je odavno odslužila svoje, ali je stvarno toliko koristan kada kuvam u šerpici na maloj ringli, tako da je idealan za pirinač. Ringla malog prečnika ne širi toplotu ravnomerno na bokove posude, a tu onda strašno pomaže difuzor koji ravnomerno rasprostire toplotu u širem prečniku.”

Vivek Sing: „Alat koji mi u kuhinji donosi sreću je – avan.“ Fotografija: Suki Dhanda / Observer

04 Cediljka za čaj

Maša Rener, šefica kuhinje italo-restorana “Lina Stores”, London

„Ne mogu da boravim u kuhinji bez cediljke za čaj [sferični mrežasti infuzer], koja je bila među starom bakinom opremom koju sam od nje nasledila još dok je radila u svojoj pekari u Trstu. Na stranu moj dnevni čaj, nije samo u tome stvar: cediljka je izuzetno zgodna kada želim da ocedim vodu iz paste sa začinima, kao što su letnji majoran, majčina dušica ili limunova kora.”

05 Viljuška za pečenje

Set Bejnz, vlasnik restorana Sat Bains i šef kuhinje, Notingem

„Pre otprilike trideset godina sam u hotelu Ristorante La Gondola u Derbiju, gde sam radio, uzeo Sabatjeovu (Sabatier) ručno iskovanu viljušku za pečeno meso. La Gondola je bilo fenomenalno mesto, koje je kasnije postalo ozloglašeno – nakon što se pojavilo u emisiji Gordona Remzija “Kuhinjski košmari” (Kitchen Nightmares).” Voleo sam tu viljušku – dok bih je držao u rukama, osećao sam se kao čuveni Marko Pjer Vajt (Marco Pierre White). Bila je to tako čarobna alatka, a ja sam tada bio bez novca, pa sam je “prisvojio”. Kod kuće je koristim za pripremanje steka na roštilju, a pomaže mi i pri sečenju tj odvajanju pečenih zglobova na kosti. Danas je drvena ručka ove viljuške neotuđivo i beznadežno prljava – a i malko iskrivljena usled pada, mada je draž upravo u toj njenoj istoriji i priči koja stoji iza nje. Imam i šolju a la “Dennis the Menace” koju mi je dao tim La Gondole pri odlasku… današnje stvari više ne traju po 30 godina, za razliku od nekadašnjih.”

06 Džepni višenamenski alat

Ajvan Tisdal-Daunz, šef kuhinje restorana Native, London

„Moj Leatherman Wave (višenamenski alat sličan švajcarskom vojničkom nožu) držao je našu kuhinju na okupu; ima u sebi nož, testeru, otvarač limenih poklopaca i odvijač. Moj tata je stolar. Kupio mi je jedan za Božić pre 10 godina i još uvek je jak i solidan. Leatherman Wave je sjajan alat u svakoj kuhinji.”

07 Stoni sterling-nož za maslac

Džejms Kros, vlasnik-šef, Lake Road Kitchen, Kambrija

„Kada sam bio u restoranu Simpsonovi (Simpson’s) u Birmingemu, moj dobar prijatelj Pol Insli dao mi je stari srebrni (“sterling”) nož za maslac kojeg je koristio za otvaranje školjki (posebno kapica). Dugačak je, ravan, neverovatno jak i, za razliku od specijalnog noža za školjke, njegov zaobljeni kraj bez špica nikada ne kida meso kapice. Među nama govoreći, ovim sterlingom sam otvorio oko 110.000 školjki.”

08 Sev sancha – mašina za indijsku pastu

Ravinder Bogal, osnivač i glavni kuvar londonskog restorana Jikoni

“Odrastajući u Najrobiju, posetioci su redovno dolazili, a kuhinja je uvek bila puna žena koje su pripremale čaj i grickalice. “Naši gosti su naši bogovi”, bila je mantra moje bake. Ove grickalice su neizbežno podrazumevale sev: začinjeni rezanci brašna od grahama i(li) leblebija istiskivani su iz mesinganog cilindra u užareno ulje, u kojem bi se pržili dok ne postanu hrskavi. Baterija se nalazi u glavnom cilindru, na koji se ugrađuju diskovi različitih oblika, a zatim se ručno okreće osovina koja potiskuje bat unutar cilindra, a time i testo, ka dnu gde prolazi kroz limenu pločicu sa otvorima – modlom koja oblikuje rezance. Kao dete, poželeo sam ga kao igračku, a kasnije u životu, kao odrasla osoba sam ga prvo “ukrao” – ​​a onda sam je nasledio. Retko ga koristim, ali ga brižno čuvam. U njenoj patini je miris kokosovog ulja moje bake, njena duhovitost, njene priče sa milion digresija i njene lekcije iz velikodušnosti: ako možete podeliti svoje grickalice, možete podeliti sve.

09 Stoletna oklagija

Stousi Medi, šefica kuhinje restorana Parkers Arms, Lankašir

„Imamo drvenu oklagiju koja je stara više od 100 godina. Pripadala je baki Nolan, koja je bila baka moje poslovne partnerke Keti Smit. Potpuno je uglačana zato što je stalno koristimo i poliramo umesto da je operemo; ima gotovo prirodnu drvenu površinu koja se ne lepi. Nijedna nova oklagija ne bi izvukla iz testa tako ravnomerne kore za pitu od sira i luka. Keti i ja se stalno prepucavamo oko toga ko će je koristiti, ali ako je oklagija u blizini – Keti je ta koja će je prva i dobiti. Ova oklagija je naprosto nezamenjiva.”

 

10 Gjuto, japanski kuhinjski nož

Džejms Louv, osnivač i glavni kuvar londonskih restorana Lyle’s i Flor

„Japanski noževi su elegantni i napravljeni da traju takoreći večno (ili barem doživotno). U vreme dok sam bio glavni šef kuhinje u restoranu “St. John Bread & Wine”, čuo sam za proizvođača iz Kjota, Aritsugu, i zatražio od Kentea, našeg japanskog šefa pekarskog odeljenja, da mi kupi ručno napravljen gjuto [gyotu: tanji, oštriji ekvivalent zapadnog kuvarskog noža, sa špicem pod uglom). Jedanaest godina nakon što sam ga kupio, on je i dalje moj glavni nož, od pripreme povrća do rezanja ribe. Prelep je, ima težinu i veoma praktičan, a osećaj pri hvatanju drške je kao da je oblikovana za moju šaku. Ovaj gjotu sam platio oko 200 funti, dakle nije od onih verzija gjotua za koje vam treba džak para, mada je svojevremeno bio značajno skuplji u poređenju sa evropskim noževima.”

11 Vok

Sai Ditva, vlasnica-kuvarica restorana Buddha Belly, Birmingem

„Moja mama ima štand na straud-glosterskoj zelenoj pijaci za male proizvođače; kao mlad sam obožavala rezance iz njenog voka čije je dno bilo potpuno deformisano: ličilo je na vrh srca u centru, jer je tako često bio podizan i udaran ivicama o grejnu ploču: ivice i obod su ulegli od ovog uverziranog pokreta, a samo je centar voka bio izdignut; ispod i oko te izbočine u centru su se migoljile hrpe pečenih rezanaca. Ručka se baš nedavno rasklimala i baš uvrnuto kako smo se zbog toga rastužili. Počela sam da ga koristim pre šest godina, kada su mi ga kupili roditelji – sasvim jednostavan, kupljen je u najobičnijem kineskom supermarketu; ovom bih prilikom toplo preporučila lanac Wing Yip. Sada, nakon što je taj vok nahranio hiljade gostiju, i on se iskrivio poput onog maminog. I mada je njen vok “glavna fora”, ipak čuvam svoj i brinem se za njega.”

12 Flambadu – “polivalica” za pečenje na otvorenom plamenu

Džoš Overington, šef kuhinje i vlasnik restorana “Slepo prase” (Le Cochon Aveugle), Jork

„Tokom našeg istraživanja tradicionalne francuske kuhinje, naišli smo na flamboir a lard, odnosno flambadou, gvozdeni konus (levak) sa dugačkom ručkom koja se zagreva dok se ne užari – da bi se u nju brzo spustila mast koja se gotovo trenutno rastopi (a najveći se deo i zapali). Istorijski gledano, flambadou je korišćen za prelivanje onih delova pečenja koji oskudevaju u mesu, a to su obično zglobovi. Danas je flambadou izuzetno retka kuhinjska alatka. Imali smo jednu napravljenu za nas, i koristili smo je kako bismo jagnjećim lojem prelivali ostrige i langustine koje bismo grilovali na žaru. Mast koja se zapali kada se stavi u usijani flambadu daje školjkama poseban ukus, koji većina ljudi nikada pre nije imala prilike da proba.“

13 Mikro rende

Tom Kičin, vlasnik i šef kuhinje restorana The Kitchin, Edinburg

“Prvi put sam naišao na mikro rende kada sam 2003 radio za Alena Dukasea (Alain Ducasse) u Monte Karlu – i od tada ga zdušno koristim. Rešetka ovog malog grejtera je neverovatno fina i ne samo da je precizna (limunovu koru nariba daleko efikasnije od standardnih zestera i grejtera), već je i višestruko manja od staromodnog kutijastog rendeta – a zauzima tako malo prostora; vrhunska stvar i topla preporuka za svaku kuhinju.

14 Ručno napravljena pećnica

Nives Baragan Mohačo (Nieves Barragán Mohacho), šefica kuhinje restorana Sabor, London

“Jumaco & Maestro je španska porodična firma koja prodaje svoje ručno izrađene peći još od 1890. godine. Volela sam ih od kada sam ih videla u Segoviji pre mnogo godina, ali nisam mogla da je priuštim sve dok nisam došla u Sabor. Naša je visoki, kameni, drveni cilindar u kome se hrana lagano okreće. Za naše prasiće koje serviramo nema druge peći koja bi meso mogla da ispeče meso tako fino, dok ne postigne onu željenu hrskavost kožure. Ova rotirajuća peć je pravi dragulj naše kuhinje.”

15 Procesor hrane

Tom Keridž, vlasnik i šef kuhinje, restoran Hand & Flowers, Marlou

“Kada smo tek počeli da radimo, sve što smo imali od pribora je bilo polovno i vidljivo rabljeno, a naša kuhinja bila je tako mala da nismo mogli da u nju uklopimo ni mašinu za sladoled. Umesto toga kupili smo “Pekodžet” [Pacojet, high-end procesor hrane koji može da smrznute namirnice trenutno pretvori u pire]; pekodžet se lepo uklapa na našoj polici, ali košta tri puta više od naše peći. Sada ih imamo četiri i koristimo ih za pravljenje ne samo sladoleda već i najraznovrsnijih pirea, za ekstrahovanje biljnih ulja i vrlo finog parfea od pileće jetre. Nakon 15 godina, original je u “polu-penzionisanom” stanju u kutiji. Ali, svako malo se desi da moramo da ga “smorimo”, pa ga izvučemo iz kutije kako bi uradio posao na kojem je druga, novija oprema poklekla.”

16 Stimer od bambusa

Saifin Mur, suvlasnica i šef kuhinje lanca Rosa’s Thai Cafe i lokala Hoh Sek i Lao Cafe, London

„Na Tajlandu, roditelji svojim kćerima ručno pletu posuđe i stimere od bambusa, a moj tata je meni ispleo puno kuhinjskih stvari različite veličine – sve njih sam donela u Englesku. Neke imam kod kuće, a one veće sam stavila u Lao Cafe. Sećam se da sam kao devojčica jela lepljivi pirinač kuvan u sličnim posudama koje je imala moja mama, ali takođe koristim i naparivač (steamer) u kojem kuvam povrće, piletinu i ribu. Ova hrana ima ukus doma iz kojeg potičem. Volim suptilni miris bambusa i miris koji dobijate od stimera. Oni sve čine mirisnijim.”

 

Gardijan

Kina: razvoj haj-tek sektora teče bez problema

Bivša američka državna sekretarka Kondoliza Rajs (Condoleezza Rice) izjavila je u intervjuu CNBC-u da je Kina napravila rizičan izbor objavivši svoju ambiciju da ubrza razvoj visokotehnološkog sektora u pokušaju da nadmaši Sjedinjene Države u kvantnom računalstvu i veštačkoj inteligenciji.

Ono što je Rajsova rekla odražava stavove brojnih američkih političara, koji veruju da će napori Kine u modernizaciji proizvodnog sektora narušiti globalnu tržišnu utakmicu i ugroziti američku dominantnu ulogu u naprednim tehnologijama.

Ovi političari takođe veruju da podrška kineske vlade planu “Made in China 2025” ugrožava američku nacionalnu bezbednost i njenu dominaciju u visokim tehnologijama, dok neki drugi pak tvrde da su vladine smernice i podrška određenim industrijama, subvencije određenim izvoznim kompanijama i vodeća uloga preduzeća u državnom vlasništvu u kineskoj ekonomiji takođe predstavljaju pretnju američkim preduzećima.

Međutim, pravi cilj ovih političara je da zaustave rast kineskih visokotehnoloških industrija. Pokušavanjem da se održi američka dominacija u sektoru visoke tehnologije i prisiljavanjem kineske industrije da nastavi da kaska za svojim zapadnim kolegama, takvi političari jasno stavljaju do znanja kako im je cilj da provere razvoj Kine i njenu privredno-ekonomsku transformaciju.

Ako ovaj set političara uspe u svom naumu, i Kina i Sjedinjene Države će morati da plate veliku cenu. Dakle, SAD bi trebalo da preduzmu mere kako bi izbegle takav scenario.

Kao članica Svetske trgovinske organizacije, Kina je u okviru svojih prava zatražila od SAD da rešava bilateralne trgovinske sporove u okviru STO-a. Kina treba da poboljša svoju tržišnu ekonomiju i spremna je da pregovara i radi zajedno sa svojim trgovinskim partnerima na prijateljski način kako bi postigla taj cilj. U tom smislu, ona je već ojačala pravnu zaštitu intelektualne svojine.

Trgovinski poslovi i rešavanje sporova u okviru WTO-a takođe su u velikoj meri koristili američkim kompanijama. Na primer, prodaja ulaznica za “Osvetnike” (Avengers), holivudskog naučno-fantastičnog blokbastera: “Kraj igre” (Endgame) je u Kini bio jednako visoko kotiran i popularan kao u Sjedinjenim Državama. To pokazuje da je Kina veliko – i još uvek rastuće – tržište za američke kompanije.

Nema razloga zašto bi SAD trebalo da pokušavaju da zaustave kineski visokotehnološki razvoj. Pošto okvir Svetske trgovinske organizacije ne zabranjuje nijednoj privredi da razvija sopstveni konkurentan industrijski sistem, SAD nisu u stanju da pruže ikakvo opravdanje za svoje optužbe upućene Kini zbog njene “podrške” i “subvencionisanja” visokotehnoloških industrija.

Čini se da su SAD zaboravile koliko je podržavajućih politika na snazi i sama imala u cilju promovisanja i unapređivanja svog visokotehnološkog sektora, uz brojne subvencije koje nudi visokotehnološkim kompanijama. Amerika je postala lider u sektoru visokih tehnologija upravo zato što je uložila velika sredstva u istraživanje i razvoj. Na primer, tokom pedesetih godina prošlog veka, američke investicije u istraživanje i razvoj činile su više od polovine ukupnog svetskog kapitala. Ali i to se menja, s obzirom da Kina povećava procenat svojih investicija u istraživanje i razvoj. I to je ono što zabrinjava Sjedinjene Države.

Kina poziva američke kompanije da se takmiče na fer način. A ako SAD unaprede svoju industrijsku politiku i zatraže od svojih industrija da nastave sa razvojem svojih prednosti zarad trke sa svojim kineskim kolegama – Kina bi toplo pozdravila taj korak.

Ukoliko Sjedinjene Države veruju da Kina krši pravila međunarodne trgovine, trebalo bi da pristupe WTO-u i pokušaju da reše to pitanje kroz mehanizam rešavanja sporova, svojstven ovoj svetskoj organizaciji. Međutim, SAD pokušavaju da zadrže superiornost američkih visoko-tehnoloških industrija nepravednim sredstvima… Što je prikladan primer američkog unilateralizma tj jednostranosti.

Vreme je da SAD pristupe razumom i nastave da održavaju trgovinske razgovore sa Kinom na ravnopravnoj osnovi kako bi rešavali međusobne bilateralne sporove, jer, u protivnom neće uspeti da obuzdaju razvoj kineske haj-tek industrije.

 

Chen Jing | China Daily