Ako ste već u medijima ili od prijatelja slušali o toj-jednoj-knjizi koju nazivaju “univerzalno priznatom kao najvažnijom od svih štampanih knjiga”, koja je to knjiga za koju očekujete da bi mogla biti “najvažnija”? I da li je Johan Gutenberg osnivanjem prve moderne štamparije na tlu Evrope začeo i jedan prilično uspešan start up?
Da ste Margaret Lesli Dejvis, odgovor bi bio očigledan. Za nju je to knjiga “Izgubljeni Gutenberg”: Zapanjujuća priča o petstogodišnjoj odiseji jedne knjige”, objavljenoj prošlog marta i koja počinje upravo tim opisom. Tu se spominje saga o jednoj kopiji Gutenbergove Biblije – jednoj od malog broja sačuvanih kopija Biblije stare 450 godina; saga o počecima štamparije, Johanu koji se zadužio ne bi li otvorio štampariju, o tome da li je on stvarni ili navodni izumitelj štamparije i moderne knjige… Knjiga je zapravo opis samih početaka štamparske veštine u Evropi; kako je masovna produkcija knjige uzimala maha od kraja petnaestog pa sve do 20. veka: ova knjiga opisuje put Gutenbergove Biblije od rodnog Majnca do čitavog sveta – sve do aukcijskih kuća, kolekcionara, laboratorija i brižljivog arhiviranja.
Johan Gutenberg (nem. Johannes Gensfleisch zur Laden zum Gutenberg, pravo prezime Gensflajš, oko 1400, Majnc – 3. februar 1468), smatra se pronalazačem tehnike štampanja pomičnim slovima u Evropi. O njegovom životu i radu postoje samo fragmentarni i delom nesigurni podaci. To se odnosi i na godinu njegovog rođenja, pa se u literaturi obično navodi „oko 1400. godine.“
Ideja mehaničkog umnožavanja knjiga bila je već duže poznata, ali do tada nije bila usavršena. Poznato je da su se različite tehnike već ranije koristile u Kini, Koreji i Japanu, prvobitno sa drvenih klišea. Najstariji takav sačuvani otisak ksilografskom tehnikom datira iz 868. godine i potiče iz Koreje, odakle se tehnika štampanja pokretnim drvenim tablama proširila na Kinu. Godine 1041. se u Kini pojavljuju i prvi primerci štampanih knjiga tehnikom metalnih pomičnih slova i kao pronalazač se navodi kineski kovač Pi Šeng. Prvobitna metalna slova bila su slaba i nisu se mogla trajnije upotrebljavati. U 14. veku postupak se usavršava u Koreji, gde počinju da se koriste bakarna slova. Najstariji uzorak umnožen pokretnim bakarnim slovima datira iz 1327. godine i čuva se u Britanskom muzeju u Londonu.
Bì Shēng (pojednostavljeni kineski: 毕升; tradicionalni kineski: 畢昇; Wade-Giles: Pì Shēng) (990–1051) bio je kineski inženjer, poznat kao pronazalač prvog sistema pomičnih slova za štampanje tekstova i knjiga. Njegova pomična slova su proizvedena između 1041. i 1048. i kao materijal je poslužio porculan. O njegovom životu nema gotovo nikakvih podataka, i pretpostavlja se da je bio pučanin, čovek iz naroda. Njegov pronalazak, je, međutim detaljno opisao njegov savremenik, učenjak Shen Kuo (沈括) (1031–1095), u tekstu Eseji bazena za san. Bi Šengova tehnika se, međutim, nije pokazala praktičnom. Štamparstvo je u Istočnoj Aziji počelo da se značajno razvija tek oko 1230. kada su počela da se koriste pomična slova od metala.
Gutenberg je zaslužan za pronalazak evropskog štamparstva pomičnim slovima, kao i za upotrebu ručne sprave za livenje slova i umnožavanje neograničenog broja primeraka. On je iskoristio livena slova, ali je još važnije to što je konstruisao štamparsku presu kojom se moglo štampati ujednačeno i sa obe strane tabaka papira ili pergamenta. Takođe je prvi primenio i štamparski prelom. Njegovo uvođenje mehaničkog pokretnog tipa štampanja u Evropu započelo je revoluciju u štamparskom zanatu i smatra se prekretnicom drugog milenijuma, čime je započeo moderni period ljudske istorije. To je odigralo ključnu ulogu u razvoju renesanse, reformacije, prosvetiteljstva, i naučne revolucije i položilo je materijalnu osnovu za modernu ekonomiju zasnovanu na znanju i širenju učenosti među širokim narodnim masama.
Gutenberg je 1439. bio prvi Evropljanin koji je koristio pokretna slova. Među njegovim mnogobrojnim doprinosima štamparstvu su: izum procesa za masovnu produkciju pokretnih slova; upotreba mastila baziranog na ulju za štampanje knjiga; podesivi kalupi; mehanička pokretna slova i upotreba drvene štamparske prese slične poljoprivrednim vijčanim presama tog perioda. Njegov istinski epohalni izum je bio kombinacija tih elemenata u praktični sistem koji je omogućio masovnu produkciju štampanih knjiga i koji je bio ekonomski održiv za štampare i čitaoce. Gutenbergov metod pravljenja slova se tradicionalno smatra da je obuhvatao leguru za pravljenje slova i ručne kalupe za izlivanje slova. Legura se sastojala od olova, kalaja, i antimona koji su se topili na relativno niskoj temperaturi radi bržeg i ekonomičnijeg izlivanja, dobrih odlivaka, i kreiranja postojanih slova.
U renesansnoj Evropi, prispeće štampanja mehaničkim pokretnim slovima je uvelo eru masovne komunikacije koja je permanentno promenila strukturu društva. Relativno neograničena cirkulacija informacija — uključujući revolucionarne ideje — prekoračivala je granice, zahvatajući mase u reformaciji i pretila je moći političkih i religioznih vlasti; naglo povećanje pismenosti slomilo je monopol pismene elite na obrazovanje i učenje, i podstaklo je nastajanje srednje klase. Širom Evrope, povećanje kulturne samosvesti ljudi dovelo je do porasta proto-nacionalizma, ubrzano cvetanjem evropskih govornih jezika na uštrb statusa latinskog kao lingva franka. U 19. veku, zamena Gutenbergovih presa na ručni pogon rotacionim presama na parni pogon omogućila je štampanje u industrijskim razmerama. Zapadni stil štampanja je prihvaćen širom sveta, postajući praktično jedini medijum za moderno štampanje u velikim količinama.
Upotreba pokretnih slova je bila značajno poboljšanje u odnosu na rukom pisane manuskripte, koji su bili postojeći metod proizvodnje knjiga u Evropi, i revolucionisalo je izradu knjiga. Gutenbergova štamparska tehnologija brzo se raširila po Evropi i kasnije širom sveta.
Njegov glavni rad, Gutenbergova Biblija (takođe poznata kao Biblija sa 42 linije), bila je cenjena zbog svog visokog estetskog i tehničkog kvaliteta.
Margaret Lesli Dejvis citira Marka Tvena, koji je 1900. godine napisao pismo kojim se veliča otvaranje muzeja Gutenberg. Za Dejvisovu, Tvenove reči su bile “posebno prikladne”. “Ono što je danas svet”, napisao je Tven, “sve ono što je dobro i loše, duguje Gutenbergu. Sve se može pratiti od ovog izvora…” I zaista: Gutenbergova inovacija se dugo smatrala prelomnom tačkom u ljudskoj istoriji – inovacija koja je otvorila vrata protestantskoj reformaciji, renesansi, naučnoj revoluciji, dolasku široko rasprostranjenog obrazovanja i još hiljadama promena koje se tiču gotovo svega što danas znamo.
A u čemu je taj jedini problem?
Univerzalno priznanje, u stvari, nije toliko univerzalno – i sam Gutenberg je jedan od – ali ne i glavni – izvor savremene štampe i štampanja. Umesto toga, ključne inovacije u onome što će postati revolucionarna tehnologija štampanja otpočela je u istočnoj Aziji, a taj su posao obavljali kineski plemići, korejski budisti i potomci Džingisa Kana – i, istine radi – istine koju je Dejvisova kratko i jasno priznala – njihov štamparski rad je otpočeo nekoliko vekova pre no što je Johan Gutenberg uopšte i rođen.
Dakle, Gutenberg zapravo nije izumeo savremenu štamparsku tehniku.
U tradicionalnoj štamparskoj mašini, mali metalni kalupi sa izdignutim reljefom slova – poznatim kao pokretni tip – smešteni su u jedan okvir, potom se na njih nanosi mastilo odnosno boja a na nju papir tj arak, na koji se otiskuje stranica – složena od strane slovoslagača. Izvadite papir iz prese i imate odštampanu stranicu. Uradite to sa koliko god stranica koje sačinjavaju knjigu, i ponovite svaku od strana – i dobijate štampane kopije knjige. Učinite li to mnogo puta, dobićete masovno štampane knjige.
Standardno uvrežena priča kaže da je štampariju stvorio Gutenberg u Majncu, u Nemačkoj, oko 1440. godine, a tokom 1450-ih se ukorenila u Evropi – pre svega štampanjem spomenute Biblije. I same knjige su, naravno, bile prisutne u Evropi mnogo pre pojave pokretnog tipa, ali je samo u obliku ručno prepisivanih knjiga koje su uglavnom bile dostupne pripadnicima klera. Pristup masovno proizvedenim knjigama doveo je do revolucije u Evropi krajem 15. veka, napredovanjem pismenosti koja je širom sveta izmenila religiju, politiku i stil života “običnih” ljudi.
Barem je takva priča koja se danas prikazuje u većini knjiga, uključujući, u svom najvećem delu, i knjigu “Izgubljeni Gutenberg”. Ali, nakon što ste dobrano pročitali polovinu, u njoj se pojavljuje samo jedna rečenica koja ukazuje na daleko dužu priču: „Pokretni tip je bio kineski izum iz 11. stoleća, doteran i usavršen u Koreji 1230. godine, pre nego što se konačno pojavio i u Evropi, čime je omogućen duhovni procvat Starog kontinenta – u doba Gutenberga.”
Ta rečenica umanjuje i pogrešno navodi šta se dogodilo.
Prve “uvertire” za današnji oblik štampe otpočele su otprilike oko 800. godine naše ere, u Kini, gde su rane tehnike štampanja uključivale urezivanje čitave stranice teksta u blok-klišee od drveta i to sa piktogramima koji bi se usecali “naopako”: štampanje se odvijalo na klasičan način – nanošenjem mastila na stranicu i pritiskanjem na blok sa slovima. Kineski štampari su u Žeđjangu oko 971. odštampali “Tripitaku”, veliki budistički kanon, služeći se izrezbarenim drvenim blokovima, koristeći 130.000 blokova (jedan za svaku stranicu). Kasniji napori bili su usmereni u stvaranje ranog pokretnog tipa – uključujući uspešno (ali neefikasno) korišćenje ideograma izrezbarenih u drvetu i kratak (mada i neuspešan) pokušaj stvaranja slova-piktograma od keramike.
U međuvremenu je vladajuća korejska kasta uvozila ove inovacije iz Kine: korejski vladari dinastije “Gorjeo” (naziv po kojem je današnja Koreja dobila ime), bili su ključni za naredne korake u istoriji štampanja. Njihov deo priče obiluje inovacijama uprkos tadašnjoj invaziji koja im je pretila.
Tu se prvo treba osvrnuti na 1087. godinu, kada je grupa nomada zvanih Kitajci pokušala da napadne Korejsko poluostrvo. To je podstaklo vladare Gorjea da stvore sopstvenu Tripitaku odštampanu u drvenim blokovima, najverovatnije sa ciljem da korejski budistički identitet sačuva od napadača. Pokušaj je bio proročki i u pravom trenutku; korejska Tripitaka je sačuvala koncept i tehniku za buduće doba, kada je na Korejsko poluostrvo pristiglo više napadača. U 12. i 13. veku je tu boravio Džingis Kan, mongolski vladar koji je stvorio najveću imperiju u ljudskoj istoriji, koja se protezala od pacifičke obale Azije na istoku sve do Persije na zapadu. Nakon što je umro 1227. godine, njegov naslednik, Ogataj Kan (Ögedei), nastavio je sa osvajanjima, uključujući i osvajanje zemlje i teritorije koje Džingis Kan za svog života nikada nije zauzeo. Ogataj je 1231. naredio napad na Koreju, a 1232. je invazija mongolskih vojnika stigla u njen glavni grad. U sklopu svojih osvajanja, mongolski ratnici spalili su korejsku kopiju Tripitake.
Dinastija Gorjeo je odmah obnovila knjigu. Smatra se da je ovo bilo “poput molitve za prizivanje moći svih dotadašnjih Buda kako bi zaštitili narod od mongolskih napadača”, kako je pisao Tomas Kristensen (Thomas Christensen), ali je takođe učinjeno i s namerom očuvanja dinastičke kulture i identiteta. A to je i te kako bilo važno; jer, napadi Mongola nastavili su se i narednih 28 godina.
Korejski monasi su se obavezali da Tripitaku završe i ponovo odštampaju do 1251. godine, a u međuvremenu su korejski vladari počeli da svoje čitalačke naklonosti šire i na štampanje drugih knjiga. Godine 1234. su zamolili civilnog ministra Čoea Junuija da odštampa budistički tekst, “Propisani ritualni tekst prošlosti i sadašnjosti” (Sangjeong Gogeum Emun). Ali, ovaj izuzetno dugačak tekst bi zahtevao neverovatno veliki broj drvenih klišea, tako da je Čoe došao do alternativnog rešenja. Nadovezujući se na ranije pokušaje Kineza da stvore pokretni tip slova za štampu, on je prilagodio njihov metod koji su koristili pri kovanju bronzanih novčića, kada se istopljena legura izlivala u trodimenzionalne likove. Zatim bi ova slova rasporedio u okvir, premazao ih mastilom i potom ovim ramom sa slovima pritisnuo list papira. Kada bi završio s jednom stranom, štampajući željeni broj kopija, mogao je da metalna slova prerasporedi pri formiranju neke druge strane knjige, eliminišući potrebu za napornim i nepraktičnim usecanjem slova u drvene klišee. Pokretna tipografija je bila brža – do određene mere. Projekat je završen 1250. godine.
Važno je prepoznati šta to znači u odnosu na prevladavajuće istorijske mitove: Inovacija koju je Johan Gutenberg navodno stvorio bila je mali četvrtasti komad metala s ispupčenim “slovima naopako”, raspoređenim u okvir, premazanih mastilom i pritisnutim na komad papira, što je omogućilo višestruko brže štampanje knjiga. Ali Čoe Junui je to učinio pre Nemca – i to je učinio 150 godina pre nego što je ovaj čak i rođen.
Možda je Čoe Junui taj čije bi ime trebalo da pamtimo, a ne Gutenbergovo.
Međutim, štampane knjige u Koreji nisu se širile brzo kao Gutenbergove 200 godina kasnije. Naročito treba uzeti u obzir i da su Korejci u to vreme bili pod opsadom, što je omelo njihovu sposobnost da šire svoje inovacije. Pored toga, korejsko pismo, koje je tada bilo zasnovano na kineskom pismu koristilo je veliki broj različitih znakova-karaktera što je uveliko usporavalo slovoslagački posao ali je takođe kočilo pravljenje svake strane pojedinačno. Najvažnije je da su vladari Gorjea (Koreje) većinu svojih štamparskih projekata namenili isključivo korišćenju-čitanju u krugovima plemstva – dakle samo između sebe, u krugu elite.
I pored svega, bez obzira na sporost širenja svojih štampanih knjiga velika je verovatnoća da se tehnologija štampe širila upravo sa istoka ka zapadu. Ogataj Kan, mongolski vođa, imao je sina po imenu Kublaj koji je vladao iz Pekinga. Kublaj Kan je imao pristup korejskoj i kineskoj tehnologiji štampanja, i možda je podelio ovo znanje sa drugim unukom Džingis Kana, Huleguom, koji je tada upravljao persijskim delom Mongolske imperije. To je moglo da za hiljade kilometara pomeri štamparske tehnologije iz istočne Azije prema zapadu. “Mongoli su uvek nastojali da svoje tehnologije imaju uz sebe kuda god bi ih put i osvajanja naneli, pa su njihove stvari i kultura postajali sastavni deo lokalnih kultura, ponekad dobijajući priznanje od lokalnog stanovništva a ponekad ne”, objašnjava Dejvid Robinson, profesor azijske istorije na univerzitetu Kolgejt.
Da bi se u to vreme stiglo iz Istočne Azije u Persiju, trebalo je putovati Putem svile. Usred te rute ležala je domovina ujgurskog naroda, turske etničke grupe koja je od iskona bivala regrutovana u mongolsku vojsku. “Ukoliko postoji bilo kakva veza u širenju štampe i štampanih knjiga između Azije i Zapada”, napisao je 1985. istraživač Cijen Cuen-Hsjen za naučni časopis Science and Civilization, “onda su to upravo Ujguri koji su koristili blok-štampu i pokretni tip, pa postoje veliki izgledi da su upravo oni odigrali važnu ulogu u ovom uvođenju moderne štampe na zapad.”
To je zbog toga što su u 13. veku Ujgure smatrali istaknutim, učenim ljudima – onima kojima bi štampanje bila više nego dobrodošla inovacija. Imali su i nešto što dotad niko drugi u štampi nije imao: abecedu, jednostavnu grupu relativno malog broja slova, kojima se relativno lako pisala svaka reč njihovog jezika.
U carstvu Zapadnih Mongola nije bilo takvog procvata štamparske veštine. “Nije bilo tržišta, a samim tim ni potrebe lidera da dopru do svojih podanika, dakle – bez potrebe za podizanjem ili ulaganjem kapitala u neku ovakvu, sasvim novu industriju”, ističe istoričar Džon Man u svojoj knjizi “Gutenbergova revolucija”. Ipak, otkriveni su ostaci štampanog materijala na ujgurskom jeziku, odštampanog pokretnim tipom, što ukazuje na to da je Ujgurima ova tehnologija bila veoma dobro poznata i rado upotrebljavana.
Osim toga, Mongoli su možda prenosili tehnologiju ne samo preko ujgurske i persijske teritorije već i po Evropi, uključujući i Nemačku. Mongolsko carstvo je više puta napadalo Evropu u periodu od otprilike 1000. do 1500. godine naše ere; u tom periodu je na evropsko tle ušlo dovoljno zapadnoazijskih regruta i zarobljenika, pa je najverovatnije od njih “pozajmljena” štamparska tehologija ali i turski termini koje su evropski jezici apsorbovali. “Opšte uzev, ako se nešto kreće iz Istočne Azije [ka zapadu], teško bi bilo zamisliti da se to učini bez Mongola”, rekao je u jednom intervjuu Kristofer Etvud, profesor Centralnih evroazijskih studija na američkom univerzitetu Indijana.
Na kraju, rani kapitalisti u Evropi uložili su puno novca u ovaj poslovni poduhvat Johana Gutenberga – posao koji kombinuje tehnologiju kao što je pokretni tip – koji je inovirao Čoe Junui – sa spiralnim šraf-mehanizmom i vijčanim navojem preuzetim od vinske ili maslinove preše, da bi se postigao komercijalno isplativi tempo štampanja. Da bi mu se ostvario i postao što profitabilniji ali i efikasniji, taj se Johanov posao protegao kroz sve decenije njegovog života, prisilivši ga na bankrot i dovodeći do podnošenja tužbe od strane investitora koji su ga više puta tužili da im vrati novac. Kao što Dejvisova primećuje u Izgubljenom Gutenbergu, ovi zapisi su sredstvo pomoću kojeg upoznajemo Gutenberga i njegovu Bibliju: “Ova najpoznatija knjiga ima poreklo o kojem malo znamo. Priče koje pričamo o tom čoveku (Gutenbergu) i nastanku njegovih Biblija isprele su se od mnoštva pravnih i finansijskih dokumenata ostalih iza njega, kao i viševekovnim, upornim naučnim popunjavanjem ove slagalice.”
I zaista, čitava istorija štampe je prepuna praznina. Gutenberg nije ispričao svoju priču kroz neka dokumenta koja su mogla nastati baš na štamparskim mašinama koje je on izgradio; prema savremenim saznanjima, on uopšte nije ostavio bilo kakve beleške o svom radu. Koliko god da je Gutenberg bio suzdržan i “diskretan”, Mongoli su, uz svoje ujgurske sunarodnike i vladare Istočne Azije, bili još suzdržaniji i diskretniji.
Ali ako su sumnje jedna sasvim prirodna stvar, onda rezultat koji je proistekao iz njih to nipošto nije. Fantastična ideja da je sam Gutenberg iznebuha izumeo štamparsku mašinu značilo bi ignorisati čitav jedan kontinent odakle je štamparska presa potekla – Aziju – ignorišući tako i nekoliko stoleća relevantnih napora, i ne trudeći se da shvatimo kako se i zašto tehnologija proširila. Proučavajući Gutenbergove tehnike slovoslaganja, programerka Blejz Aguera i Arkas (Blaise Agṻera y Arcas) naročito ističe kako je ovo veoma neobična i čudna „Ideja da se tehnologija u potpunosti (autonomno) formira od samog početka – to je ludost. Svako ko je dobar poznavalac bilo kakve vrste tehnologije zna da stvari ne funkcionišu tako.”
Dejvisovoj idu zasluge za to što je primetila to isto, objašnjavajući fenomen na ovaj način: „Možda je globalno prihvaćena slika Johana Gutenberga kao “usamljenog genija” koji je transformisao ljudsku kulturu trajala ovoliko dugo zato što je zamah onoga što je potom usledilo bio toliko veliki da smo počeli da ga percipiramo kao neko gotovo mitsko biće, te da mu treba neka priča o poreklu koja bi se uklopila u ovu (lažno) stvorenu sliku.”
Međutim, Dejvisova (koja nije bila dostupna za intervju za ovaj članak), ne čini mnogo toga kako bi ispravila navode u “Izgubljenom Gutenbergu”. Kinu je pomenula samo u nekoliko navrata, a Koreju samo jednom – dok Mongole, Ujgure i nehrišćanske aspekte u istoriji štampanja uopšte nije pomenula.
Zaista, ona nikada ne objašnjava da Gutenbergova Biblija nije univerzalno priznata kao najvažnija knjiga u istoriji. Niti su kopije Biblije najstarije knjige stvorene pokretnim tipom koje i danas postoje – iako bi čitaocu moglo biti oprošteno jer je “pokupio” taj utisak iz “Izgubljenog Gutenberga”.
Baegun Hwasang Chorok Buljo Jikji Simche Yojeo
Umesto toga, najstarija postojeća knjiga s pokretnim tipom je korejski budistički dokument Baegun Hwasang Chorok Buljo Jikji Simche Yojeo (“Antologija zen-učenja velikih budističkih sveštenika”). Ova knjiga datira iz 1377. godine i poslužila je kao polazište za sva proučavanja o poreklu pokretnog tipa.
Koreja danas ceni ovakav stav, a to isto važi i za druge njihove drevne knjige koje su razlog za nacionalni ponos jer su uvrštene među najvažnije knjige u istoriji. Međutim, tek nedavno, uglavnom tokom protekle decenije, njihovo gledište – da su štamparske tehnologije stvorene u Aziji – počelo je da stiče opšte priznanje. Većina ljudi – uključujući i Dejvisovu, koja je odbila intervju uz primedbu “Bojim se da ne mogu mnogo čemu doprineti na temu starih tehnika štampanja” – još uvek ne zna čitavu priču o stvarnim izumiteljima savremenog štampanja.
O Gutenbergovom životu i radu pouzdano se zna veoma malo. Veruje se da je Gutenberg štampao Biblije u 42 reda oko tri godine. Štampana je u dve sveske na 641 listu, odnosno 1282 strane. Prva sveska sadrži 324 a druga 317 listova. Svaka stranica ima dva stupca sa po 21 redom, zbog čega se najčešće i naziva Biblija u 42 reda. Imitirajući livenim slovima ondašnji gotički krasopis, s ligaturama i skraćenicama, Gutenberg je za ovo izdanje upotrebio 290 različitih znakova. Johan Gutenberg je ovo remek delo štamparstva završio u Majncu, jula 1456. godine. Knjige su oštampane u ukupnom tiražu od 185 primeraka – 150 na papiru i 35 na pergamentu. Do danas je sačuvano 49 primeraka, 12 na pergamentu i 37 na papiru). Svega 23 primerka je potpuno.
Pre ovog revolucionarnog izuma da bi se dovršila jedna rukopisna knjiga bilo je potrebno gotovo isto toliko vremena koliko je Gutenbergu trebalo da odštampa ceo tiraž. U svojoj verziji Biblije Gutenberg je koristio iluminacije (životopisi na srednjovekovnim rukopisima). Ručno je ukrašavao knjige minijaturama (sitnim slikama) i inicijalima (ukrasnim početnim slovima). Zbog tog ručnog rada može se reći da je svaki primerak njegove Biblije unikatan.
Odmah po izlasku Biblije iz štampe Gutenberg se sukobio sa svojim partnerom Johanom Fustom, i u sudskoj parnici izgubio štampariju.
Biblija u 36 redova
Jikji (korejski izgovor: [tɕiktɕi]) je skraćeni naziv korejskog budističkog dokumenta čiji se naslov može prevesti kao “Antologija zen-učenja velikih budističkih učitelja”. Štampana tokom dinastije Gorieo 1377. godine, ona je najstarija postojeća knjiga na svetu štampana sa pokretnim metalnim tipom. UNESCO je potvrdio Jikji kao najstariji metaloidni tip na svetu u septembru 2001. godine i uključuje ga u Program sećanja na svet.
Veruje se da je Gutenberg Bibliju štampao u dve verzije: jednu sa 42 reda na stranici a drugu sa 36 redova. Kada se govori o Gutenbergovoj Bibliji misli se najčešće na onu sa 42 reda. Neki stručnjaci, poput Riharda Švaba i Tomasa Kahila, smatraju da je Biblija u 36 redova starija, odnosno da je Biblija u 42 reda štampana kasnije. Biblija u 36 redova izašla je iz štampe 1457. godine, u Bambergu. Veruje se da je njeno štampanje započeo Gutenberg pre Biblija u 42 reda, ali je štampanje prekinuto i nastavljeno tek posle razlaza sa Fustom. Knjigu je u potpunosti završio Gutenbergov pomoćnik Albreht Pfilster, koji je osnovao svoju štampariju i štampao knjige Gutenbergovim slovima.
Drugi stručnjaci, kao što je npr. Rihard V. Klement, smatraju da je Biblija u 36 redova štampana prvi put 1458. godine, dakle posle Biblije u 42 reda, ali je za nju korišćen stariji oblik odnosno tip slova.
Preostali primerci Biblije u 42 reda
Minhenska bibliotekarka Ilona Hubai izvršila je 1979. godine popis svih postojećih kopija Gutenbergove Biblije u 42 reda. Ona je identifikovala ukupno 47 primeraka i njihove vlasnike. Od objavljivanja ovih rezultata do danas identifikovana su još dva primerka, tako da danas u svetu postoji 49 poznatih primeraka Gutenbergove Biblije u 42 reda.